Na udaru novog svetkog poretka

Позитиван и негативан утицај институционалне религије на државу, нацију, друштво, сме ли држава да води верску политику, да ли се нација сме ограничити само на црквену духовност... итд.

Na udaru novog svetkog poretka

Порукаод Hildur » Суб Авг 20, 2011 1:33 pm

(preuzeto sa stranice internet časopisa Tvrđava http://www.tvrdjava.org/casopis/index.p ... &Itemid=26)

На удару Новог светског поретка

Иван Вукадиновић

1.

Интуитивно је јасно да су у модерним временима на удару нација, религија и породица. Ентитет, рецимо тако, који их напада идентификује се као Нови светски поредак, Империја или идеологија либерализма, односно глобализма. Ове три ствари су у великој мери синоними, односе се на међусобно комплементарне области деловања једног погледа на свет – деловања у смислу геополитике, идеологије, економије, културе. Практично на све области људског живљења и организовања. У даљем тексту користићемо скраћеницу НСП, што ће се односити на то целокупно усмерење. Кроз серијал текстова објаснићемо како и зашто су нација, религија и породица на удару. Нећемо улазити у то ко су нападачи у ствари, који су људи иза сцене и како су организовани. Оно што је интуитивно јасно се лако препознаје, али онда следе мистификације. Зато се не можемо спуштати на ниво „кафанских филозофа“ који ће рећи „они нас мрзе јер се крстимо са три прста“. Разлози за мржњу, ако је има, и уопште деловање, морају бити логички објашњени. Што се тиче самог деловања ограничићемо се на оно што је видљиво, мада удешено тако да људима промакне, јер нешто друго скреће пажњу. Говорићемо о деловању државних власти и утицајних кругова, о отвореној политици – о медијима, законским решењима и уопште потезима режима.

Ако ћемо оставити по страни дефиницију НСП-а, не можемо игнорисати оно што је његов циљ. А циљ је апсолутна ентропија, оно што у народу зову „гробљански мир“. То је безоблична светска маса конзумената, бивших људи чији се идентитет своди на статус потрошача, запослених и „угрожених“ (у ствари повлашћених) мањина. Од ове три улога потрошача је најзначајнија. Све то се ради под маском либерализма, идеологије тзв. Слободе. Сетимо се онога што је рекао Гете „Нико није тако безнадежно поробљен, као они који погрешно верују да су слободни“.

Редослед није случајан – нација, религија, породица. Како се иде тим низом опада отвореност напада, односно напади су све више индиректни. Међутим, расте значај нападнутог појма. Погледајмо прво како се то у Србији види.

Нација је код нас одавно ружна реч. Реч национализам је најгора псовка за наше власти (укључујући наравно и медије), патриотизам је већ сам по себи сумњив. Родољубље је скоро па заборављена реч. Појмови су практично забрањени у јавном дискурсу, а када је потребно иде се на отворену репресију, што би рекао један чиновник „језиви одговор државе“. Волети своју земљу сме се једино на пригодним приредбама посвећеним успешним спортистима, а има оних којима и то смета. Заправо то им је згодно да покажу да су ипак „бунтовници“, те да још више пљују по Србији.

Власт се углавном труди да контролише религију, односно Цркву као њено оличење међу људима. Доминантна религија у Србији је православље, и не може се рећи да је сама та религија изложена директним прогонима. Изгледа да је режим успео да „европеизује“ врх СПЦ, те га тако учини још једним својим оруђем. Међутим, то не смета утицајним медијима (рецимо „Блиц“) да позивају на „реформе“ у православљу. Постоје константни напади према „делу Цркве“, оним свештеницима који подржавају антирежимске демонстрације, свештеницима који су на угроженим местима (Косово и Метохија), а нису довољно кооперативни, или свештеницима који подржавају мало „проблематичније“ лидере Срба – односи се на Републику Српску. Најзад, постоји ширење директне мржње према религији и верницима, оно које долази од наизглед маргиналних група, у ствари плаћених као „невладине“ организације, често државним парама. Ненад Чанак, који је члан владајуће коалиције, стално нешто проблематизује СПЦ.

Свака обнова духовности која не произилази директно из православља, другим речима обнова српске митологије, биће спремно дочекана на нож као безмало „дело лудака“. Међу либералистима је популарно да оптужују Србе као народ који није „довољно хришћански“, што код њих скоро искључиво значи да није довољно космополитски и довољно трпељив према насртајима на нацију. Шта онда да очекује неко ко жели да отворено прича о Србима пре хришћанства, о архетипу који стоји иза националних митова – као што је онај према којем смо на Косову одабрали Царство небеско?!

Породица „као таква“ у Србији није директно нападнута. Нико није луд да отворено напада породицу, посебно зато што је у смутним временима порастао значај породице међу Србима. Међутим, породица је под сталним економским притиском, а држава не ради ништа да ствари олакша. Заправо је увођење економског либерализма тешко погодило породицу која је већ била на удару. Нико у власти не размишља о значају наталитета.

Породица се налази под сталним суптилним медијским притиском. Изгледа као да је циљ да се обесмисли њено постојање кроз покретање низа наизглед одвојених тема. Те теме, као што су права „сексуалних мањина“ или насиље у породици, стално се гурају у медијима. За медије су оне много значајније од спољних притисака на породицу (пре свега економских) и онога што је главна сврха породице – етимологија је јасна, реч породица проистиче из речи пород. Стиче се утисак оркестриране кампање коју предводе „најевропскији“ медији – Б92, „Блиц“ и остали. Најзад, ту су законска решења која треба да регулишу и легализују „ново схватање“ породице. О томе ће бити још доста речи.

Овакви напади на породицу нису никаква специфичност Србије. Заправо је реч у увезеном „продукту“. У срцу НСП-а, у Америци којој још тепају „Империја“, отишло се најдаље у тим нападима – тамо отац буквално не сме да загрли ћерку, да не би био оптужен за педофилију. Познат је случај наше породице која је страдала зато што су на лаптопу имали слике своје деце док их купају. Чињеница је да неки људи у Србији раде све више на увозу таквих накарадних „вредности“.

Напад на нацију и религију такође није нешто што је само у Србији, мада ситуација код нас има својих жалосних специфичности. Напад је на глобалном нивоу и управо зато ово истраживање има смисла.



2.

Речено је да расте значај појмова од нације према породици. То ћемо укратко објаснити. Разговарао сам једном са пријатељем о тим стварима и он рече да је религија, уопште духовност, главна мета НСП-а. Одмах сам одговорио да има једна још важнија мета – породица. Пријатељ се сложио самном. Објаснимо укратко значај ових појмова.

Религија у најширем смислу, односно духовност или однос према метафизичком, је оно што разликује човека од (осталих) животиња. Можда има других животињских врста које имају некакве ритуале, то је дискутабилно. Можда има људи, појединаца, који немају баш никакав однос према метафизичком, никакве ставове или дилеме по том питању. Међутим, сигурно је да не постоји људска култура без духовности у најширем смислу значења те речи. То је, дакле, специфичност људске врсте. Појам је литерално лепо објашњен у роману „Изопачене животиње“, француског писца фантастике Веркора. Дакле, јасно је да „укидањем“ религије, или боље рећи њеним одумирањем, НСП уклања једну велику барикаду пред својим коначним циљем.

Ако је духовност одредница људског рода, породица је још више од тога. Занимљиво да моногамна породица (која уосталом није ознака свих људских култура) није карактеристична за сисаре. Има теорија како се људска врста развила када је мужјак почео да се брине о потомству заједно са женком, што је био корак ка моногамији. Ипак, међу свим сисарима постоји блиска веза мајке и детета, та веза је практично онтолошка. То практично значи неки облик породице, који укључује или не одрасле мужјаке.

И не само то. Како рекосмо, основна сврха породице је пород, односно размножавање. Размножавање је практично одлика целокупног живог света. Јасно је да би победом над тим нагоном НСП коначно однео потпуну победу над животом. Преостали људи тада не би били ништа више од конзумената, што јесте циљ који смо већ навели. Једина мера постојања били би односи на тржишту. Неки „мислиоци“ иду чак толико далеко да је по њима изумирање комплетног људског рода цена коју треба платити зарад „слободе“, ако је то неопходно.

Вратимо се на појам нације, који је први на удару. И погледајмо да ли је баш све смишљени напад НСП-а на исту. Немачки историчар Освалд Шпенглер говорио је о цикличним схемама развоја људске историје, по њему свака култура неумитно долази до своје декаденције и краја. Национална свест ће се самим распадом форми културе наћи и сама на удару. Међутим, има људи којима одговара да такву ситуацију поспеше а кад се распад заврши да је окамене – да случајно више не никне ниједна нова култура. Узгред, ова декаденција качи и духовност, донекле и саму породицу. Битно је уочити да постоје профитери декаденције.

Одређене нације ће се закономерно наћи на удару других нација, просто зато што су им национални интереси (или барем њихова перцепција) у колизији. Имајмо у виду да Империја или НСП не пада с неба, него да настаје удруживањем моћних нација, под контролом људи који су овладали тим нацијама. Дакле, није све идеолошки напад на нацију. Да ли је потребно разликовати ове узроке напада? Уочимо, при томе, да је тешко разлучити шта је шта, јер се мотивације актера преплићу. Узроке напада на нацију је потребно разликовати, колико је то могуће, зато што је можда неопходно различито реаговати. Можда је могуће наћи процеп кроз националне интересе великих сила. Међутим, са идеолошким насртајима на нацију нема компромиса. Ако су неке форме и институције угрожене зато што припадају култури која иначе тоне у декаденцију (по Шпенглеру је то западна или фаустовска култура) треба ли их уопште бранити?!? Или треба размислити о нечем новом. Шпенглер иначе каже да фаустовска култура није својствена словенским народима, да им је наметнута процесом псеудоморфозе.

Напади на конкретне српске националне интересе су нам нажалост добро познати. Могуће је разговарати о томе зашто су конкретно Срби навукли на себе толики одијум политичког Запада. Ова размишљања ћемо, за сада, оставити по страни. Погледајмо зашто је нација, сама по себи, сметња НСП-у. Видећемо да се иза тих разлога крију и многи од разлога напада на Србију.

Сам појам нације се може различито дефинисати, историјски почетци нација могу се наћи у различитим периодима. Узмимо, за почетак, као радну хипотезу ону која је општеприхваћена у историји западних народа. По тој хипотези нације настају на тлу Европе од 16. до краја 18. века. Буржоазија се да би збацила племство с власти обраћа за помоћ ширим слојевима народа – тзв. Трећем сталежу. Као интегративни фактор се намећу пре свега језик, затим религија и историјско искуство. То је оно што одликује етнију, оно што је „источњачко схватање“ нације, како веле неки либералисти. Међутим, још није речено какву оданост према нацију може нека особа имати, а да није везана за језик, религију или историју. Оданост само зато што се живи у неким државним границама не може бити једини или доминантни покретач. Могуће је да они који форсирају такав облик „оданости“ заправо желе да разруше везу грађанина и нације.

Оданост нацији, дакле, није много историјски стара. Либералисти су ту у праву. Постојао је пре тога један други облик оданости. То је оданост наследном господару, краљевској династији – просто и једноставно! Најпознатији пример таквих господара били су Хабзбурзи, који су у једном моменту контролисали преко пола Европе. Има индиција да су многи наследници тих крунисаних глава и даље веома утицајни у форумима одлучивања. Можда је распад нације кроз „интегративне процесе“ заправо некаква одложена освета...

Но, главни разлог зашто је НСП против нације је пре свега економски. Како каже професор Слободан Антонић национална држава је једина добра брана против свемоћи мултинационалних компанија. Држава има инструменте да регулише и ако је потребно ограничи слободу њиховог деловања. Подсетимо се да су данас практично све функционалне државе – националне државе. Управо због тога је мултунационалкама и финансијским мешетарима неопходна „дерегулација“ на којој толико инсистирају. Паралелно са „дерегулацијом“ долазе „регулаторна тела“, састављена од „експерата“ која се баве одређеним областима привреде и живота, иако немају никакав изборни легитимитет. Исто важи и за централну банку, односно инсистирање на њеној „независности“ – што је практично независност у односу на своје грађане, не у односу на међународна тела. А кад дође криза, што је сада актуелно, држава ће прва бити окривљена и позивају се у помоћ опет „експерти“ и међународне институције. Држава заиста и сноси велики део одговорности – зато што није на време спречила дивљање либералног капитализма.

У светлу ових чињеница треба сагледати актуелно глобалну економску кризу. У том светлу треба видети нападе на презадужену Грчку, са циљем да преда остатке свог националног суверенитета. Најзад, то је можда главно објашњење НАТО агресије на нашу земљу. Сетимо се да је један од евро-атлантских бирократа отворено рекао како је Слободан Милошевић морао бити уклоњен не због тзв. „људских права“, не ни због остварења албанских националних циљева, већ зато што се његов начин вођења економије није уклапао „нову реалност“. Другим речима зато што је одбио да све приватизује и преда странцима контролу над националним ресурсима. Ова теорија објашњава многе процесе које су се догодили после уклањања Милошевића.

Додајмо да није сваки национализам на мети НСП-а. Национализми мањих народа, поменут је онај албански, постају корисни савезници Империје у борби против оног национализма који може бити препрека империјалним циљевима. То је уосталом константа империјалистичке политике. Но, то се и даље ради под фирмом одбране „слобода“ и „људских права“. Тако ће класични трибални лидери, међу којима је много ратних злочинаца, постати перјанице борбе за „западне вредности“. Својим покровитељима одужиће се дизањем споменика за живота, ако треба и крађом ручног сата у великој егзалтираности.



3.

За разлику од ранијих идеологија НСП не напада религију директном репресијом. Штавише, НСП брани „верске слободе“ и спреман је да осуђује оне који их ограничавају (НР Кина). То не значи да се религија неће наћи под суптилним притиском. Такође, када је неопходно појединци су мета репресије и означавају се као екстремисти, терористи или фанатици.

Није свака религија на мети НСП-а. Религија у Западној Европи практично више не постоји. То је празна љуштура која није занимљива да би била на мети. Религија у Сједињеним Државама је у потпуности интегрисана у Империју и империјалне циљеве НСП-а. У некада Источној Европи (данас Американци кажу „Нова Европа“) религија је користан савезник против руске претње, како се и даље схватају односи са Русијом. Сетимо се да има национализама који су корисни НСП-у. И не само неки национализми већ и њима блиски верски конзервативизам и остале ствари које никако не би могле да се назову либералним вреднсотима. На мети су оне религије које могу да сметају, које и даље пропагирају другачије вредности и подржавају државотворне политике које нису по вољи Империји. У суштини на мети НСП-а су пре свега ислам и православље. То не значи да Империја неће користити једне против других – Чечене против Руса, православне Етиопљане против својих афричких суседа.

Зато што репресија НСП-а није отворена, треба бити обазрив пре него се нешто назове нападом на религију или духовност. Гласно сам се смејао када сам на једном сајту прочитао како је Лејди Гага „прикривени сатаниста“. Следио је опис сатанистичке иконографије у споту Алехандро. Да, тај спот кокетира са сатанизмом, па шта!? И шта има прикривеног у том споту, одређени симболи се сасвим јасно користе у комерцијалне сврхе, што је плагијат као и већина ствари којима се наведена бави. Рекло би се да се ова „дама“ разуме у сатанизам колико и... да не употребимо непристојан израз. Зашто би, уосталом, конзумеристи морали да делују конспиративно, ионако је глобална власт њина. Ако неко мора да делује заверенички, у данашњем свету то су они који живе по традиционалним вредностима. Што би рекао Драгомир Антонић: „Организујмо са пријатељима малене групе од десет до дванаест чланова које ће се нормално понашати и живети по вредносним судовима који владају већ хиљадама година.“

За крај ћемо рећи нешто више о притиску којем је породица у Србији изложена. Печат од 12.08.2011. доноси занимљив текст Владимира Димитријевића о овом феномену (такође најављен као почетак серијала). На почетку се даје добра теоретска основа, навођењем радова који се баве темом односа сексологије и политике – рецимо књига „Сексуално ослобађање и политичка контрола“ америчког културолога Мајкла Џонса. Изгледа да се политичка контрола лакше спроводи ако човек постаје сексуална животиња сведена на најниже нагоне и чулно задовољство. Пут уништења је оно што амерички културолози зову пансексуализам (наши аутори Драгош Калајић, а у новије време Доријан Нуај, говоре о „пангалактичким оргијама“ са мутантима будућности – ако би навике савремених људи изгледа одвратно људима из прошлих времена, будимо сигурни да ће тек навике људи будућности бити одвратне, осим можда ако се нешто битно не измени). Осим разградње породице, циљ НСП-а је смањење броја становника до нивоа „златне милијарде“. Иначе, занимљиво је да изван најразвијених земаља (са занимљивим изузетком Сједињених Држава) овај циљ депопулације никако да се оствари – ако је неко демографски исцрпљен, то је онда Европа.

Повод за текст су нови закони који се помињу – забрана било каквог физичког кажњавања деце, легализација „истополних бракова“ и права на усвајање деце, увођење слика таквих парова у уџбенике, најзад измене Закона о здравственој заштити по којима петнаестогодишњак има право да родитељима забрани увид у здравствени картон. Текст даље указује на изостанак државне помоћи породицама са више деце. А демографска слика Србије је катастрофална! Налазимо се у фази дубоке демографске старости, на корак од изумирања.

За крај полемисаћемо са једним изнетим ставом, који је добар пример грешке до које може доћи приликом одбране институција под нападом НСП-а. У свом тексту Владимир Димитријевић углавном користи најјаче оружје против НСП-а – логику. Цитирање литературе, нешто од тога смо навели, је са циљем бољег објашњавања властите тезе. Међутим, када се дошло до сурогат материнства, позива се на верски ауторитет, тачније „Основе социјалне концепције Руске православне цркве“. То може бити одбрана легитимног верског става, али никако одбрана саме породице као институције.

Немамо изграђени став о сурогат материнству. Димитријевић је у праву када каже да се трудноћом ствара веза између мајке и детета, каква у овом случају не постоји. Сасвим је оправдана његова полемика са др Оливером Антићем који наводи ово као могућност за „имућније“ парове. Али треба ли забранити сурогат материнство због могућих злоупотреба?! Можда би била одговарајућа мера да се тако нешто ограничи на случајеве кад није могуће другачије зачеће или би трудноћа била веома ризична. Можда би држава требало да све финансира, уосталом кад може промену пола која не може водити до потомства.

У сваком случају, зашто би био обавезујући његов став да би муж и жена који „неспособни за рађање детета“ и ако „терапеутски и хируршки методи (сиц!) не помажу“, треба да „прихвате своју бездетност као посебан призив“. Зашто ако постоји још један начин да се дође до сопственог потомства?!? Сматрамо да овако нешто не могу прихватити ни сви православни верници, а шта је са осталима!? Муслиман, родновер или атеиста такође могу бити породични људи и могу волети своју земљу.

Није нам намера да продубљујемо расправу на ову тему, са циљем стварања неких нових подела. Желимо указати на то да је једно бранити своје верске ставове, а друго бранити нацију или породицу – појмове које неко други може другачије да посматра. Такође сматрамо да је и сама одбрана религије, односно духовности, од насртаја НСП-а могућа без верске искључивости. Да је у одбрани древних принципа и начина живота могуће бити итекако савремен.
SOL.VERITAS.LUX.
Корисников грб
Hildur
 
Поруке: 297
Придружен: Чет Дец 17, 2009 5:18 pm
Место: Beograd

Re: Na udaru novog svetkog poretka

Порукаод Јакобог » Суб Авг 20, 2011 3:05 pm

Како смо систематски "уништени" од Е-новина

Слика
Свака ти је ка Шешељева: Антонић подржава Вукадиновића

Квалитетни Вукадиновићеви текстови, нагиње ка ДСС, против биједника из СНС.
Корисников грб
Јакобог
 
Поруке: 281
Придружен: Уто Апр 05, 2011 7:45 pm

Re: Na udaru novog svetkog poretka

Порукаод talican » Пон Дец 05, 2011 1:50 am

О СРБИМА И БОГОВИМА

Срамно саопштење Синода СПЦ показује колико се Црква однародила и претворила у сопствени сервис, који је сасвим равнодушан према сопственом народу и његовој судбини. Не знам како је било раније, али током пола века, колико ја ходам по земљи, овакве бруке није било, а ни оваквог лизања Цркве са „демократским и легално изабраним режимом“.

Нисмо ни ми, мислим на српски народ, невини у целој ствари. Демократска и дефетистичка расположења, која су нас захватила последњих десетак година, изменила су и наш однос према цркви, па и према Богу. Народ који верује у себе, који је самосвестан и спреман на борбу и жртву, има свог, народног бога. Кроз тог, племенског бога, народ поштује услове захваљујући којима је надмоћан у оквиру историје. Своје врлине, своју ратничко самопоштовање, народ пројектује у више биће и клања се самом себи у лицу бога. Потпуно је свеједно како се зове тај бог, јер овде се не ради о врсти религије, већ о сталном редефиниосању истог бога, или богова, већ прeма томе у којој се фази налази „изабрани“ народ.

Када један народ осети да нестаје, када се будућност одмакне од њега, кад ослаби вера у слободу, када му слугерањске потребе продру у колективно-несвесно, тада и његов бог доживљава метаморфозу. Тада се бог рата мења у „доброг бога“ који, наместо борбе за опстанак, наместо победе, нуди „душевни спокој“ и „мир са собом“ као највишу врлину. У раном добу незамислива љубав према непријатељу, сада постаје водећи морални захтев. Тај бог више није племенски бог, бог изабраног народа, већ космополит, божанство фелаха и робова. Кад у народу нестане нагон за јуначком смрћу и веселим покољем, кад више није у стању да осети удар адреналина и серотонина, који ништа не може да дадне тако као поглед на поприште добијене битке, онда тај народ редефинише и појам свог бога који, од сад, више није ту да нам подари победу и преда наше непријатеље у руке, него нам само ровари по шупљинама моралног и вредносног система, док нас сасвим не кастрира.

Уз бога који је моћ, и народ је бог. У млитавом народу, који више није у стању да се креће на висинама историје, рађа се једно велико ништа - добри бог. Vice versa, и бог је имао свој изабрани народ, а сада скупа с њим постаје декадент и космополит, почиње да лута, да никад више не нађе спокоја, иако само о спокоју говори. Тако бог постаје противречје живота и тако се збива метафизички обрт ка смрти и народа и његовог бога.

Нарастајуће теолошко знање, а с њим и бесмислене и досадне расправе о вери, потврђују ову чињеницу. Бог се из срца преселио у главу; оно што је било дубоко проосећано и сасвим иза гвозденог ланца каузалистике, сада се у њ веже и постаје ствар дебате, која се одвија на висини морбидне дијалектике којом нас угњетавају црква и школовани теолози. Оно што је нашим дедовима било незамисливо (окретање другог образа, бацање хлеба на оног ко те каменом гађа и сличне глупости), сада постаје морални императив првог реда.

Наша болест се зове - модерно доба. Разболели смо се од гњилог мира, трулих компромиса и људских права, корумпирани смо потрошачким начином живота и пацифистичким расположењима. Сада нам наш, до скоро племенски бог, даје алиби за сваки пораз и за сваку срамоту. Ми више нисмо изабрани народ једног - баш тог бога - већ само народ међу другим народима.

Нарастајућа улога СПЦ сасвим се уклапа у овај процес. Док је, само три-четири генерације раније, обичан човек у свештенику гледао тек племенског жреца, а цркву једва примећивао као неку озбиљну организацију, сада мора да гледа обесне, у хедонизам огрезле владике, које га одвраћају од борбе и слободе. Пре само стотинак година, народ је поштовао, или није овог или оног попа и владику, а не цркву уопште. Сада се наморава да се повинује ауторитету саме институције и тиме се одрекне свих својих виталних нагона и постане роб.

Лично сам гадљив на слугерањска расположења, гаде ми се пацифисти, вегетеријанци, борци за људска права, невладине организације, владике у аудијима, патријарх који издаје своје стадо...Бог који од нас тражи само да савијемо шију, више није мој бог. Уосталом, ево како је нашег бога видео Милутин Бојић, пре мање од сто година:

„Ја нећу плакати над кулама палим,

ни у мртвом дому тугованке плести.

Не можеш са собом Небо ми одвести,

А ја знам на песку дићи Јерусалим.

Јер ветар слободе мој је сан и срећа.

Њим ћу да се храним, њега ћу да пијем,

А он расте тамо где ја стег свој вијем,

И расте из моје мишице и плећа“.

То је бог слободе, пркоса и вере у победу, бог који не види никакве кривице у нама, који нас не потказује менторима и не тражи да се у уста љубимо с непријатељима.

Ми, данас, немамо више племенскиг бога и нисмо изабрани народ, што не значи да се то неће променити. Но, живот је тврд кад хоће да буде велики. Да бисмо поново оимали свог племенског бога, најпре ми морамо поново да будемо племе и да заједницу ставимо изнад личних интереса, а муке својих сународника изнад мука наше савести. Док се то не деси, плаћаћемо цену за своју декаденцију.

04. 12. 2011.

Аутор текста:
Милан Миленковић
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Na udaru novog svetkog poretka

Порукаод Svetovid » Пон Дец 05, 2011 6:35 am

talican пише:О СРБИМА И БОГОВИМА



Одакле је овај текст? Где је објављен?
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Na udaru novog svetkog poretka

Порукаод talican » Пон Дец 05, 2011 7:19 am

На фејсу. :mrgreen:
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Na udaru novog svetkog poretka

Порукаод Caliburn » Сре Јан 04, 2012 2:14 pm

Милан Миленковић пише:Ми, данас, немамо више племенскиг бога и нисмо изабрани народ, што не значи да се то неће променити. Но, живот је тврд кад хоће да буде велики. Да бисмо поново оимали свог племенског бога, најпре ми морамо поново да будемо племе и да заједницу ставимо изнад личних интереса, а муке својих сународника изнад мука наше савести. Док се то не деси, плаћаћемо цену за своју декаденцију.


Upravo tako, samo što mi imamo naše plemenske bogove, božanstva naših predaka - na pitanja koja postavlja Milan Milenković rodnoverje je jedini odgovor.
Caliburn
 
Поруке: 806
Придружен: Чет Окт 01, 2009 2:26 pm


Повратак на Нација и црква, секуларни национализам и клерикализам

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 1 гост