Једно питање за комунисткињу

расправе о томе да ли, и колико, митови садрже одређене системе вредности, да ли је племенска митологија претеча политичке идеологије... итд.

Re: Једно питање за комунисткињу

Порукаод talican » Уто Феб 01, 2011 5:01 pm

Svetovid пише:
plišana kornjača пише:И како се генерал Младић укалапа у причу о комунизму, видим га на овој сличици?


Могу ја учитељице! :vamp
Генерал Ратко Младић је из партизанске породице, у СФРЈ ниси могао да будеш официр ако ти је неко близак био у четницима. На почетку рата Младић се обраћао војницима са: другови! (постоје снимци)

Али је на време увидео заблуде југословенства. :vamp
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Једно питање за комунисткињу

Порукаод rogozub » Пон Феб 07, 2011 8:44 am

donekle podrshka komunistkinji.. poshtujem staljina zato shto je zabranio zakonom abortuse
cogito ergo deus est
Корисников грб
rogozub
 
Поруке: 6
Придружен: Пон Феб 07, 2011 8:24 am

Re: Једно питање за комунисткињу

Порукаод Svetovid » Пет Апр 22, 2011 9:36 pm

:kafa

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/249616 ... -Abramovic
Слика

Marina Abramović rođena je 1946. godine u Beogradu u partizanskoj porodici, a jedan od predaka joj je bio patrijarh Varnava. Po završetku studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu svoju karijeru započinje početkom sedamdesetih godina među stvaraocima okupljenim oko galerije Studentskog kulturnog centra. U drugoj polovini iste decenije seli se u Amsterdam, a od 2005. godine živi u Njujorku.


Kao jedan od ključnih aktera pionirske generacije umetnika performansa, koju čine i Brus Nojman, Vito Akonci i Kris Berden, Abramovićeva je ostvarila neke od najznačajnih radova u istoriji savremene umetnosti. Radovi Marine Abramović izlagani su u najznačajnijim institucijama savremene umetnosti u svetu, a nagrađena je Zlatnim lavom na Venecijanskom bijenalu 1997. godine za rad „Balkan barok”, dok 2003. prima nagradu Besi (The Bessises) za izložbu „House With The Ocean View”.



Biografija
- Rođena u Beogradu 30. novembra 1946. godine
- nadimak: Poznata po tituli „boginja performansa”, ona je sebi dala nadimak „baka performansa”
- porodica: Otac Vojo Abramović bio je narodni heroj, a i majka Danica je bila major u partizanskoj vojsci
- studije: Studirala na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu od 1965. do 1970. godine
- postdiplomac: Postdiplomske studije upisala je na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu 1972. godine
- profesor: Predavala je na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu od 1973. do 1975. godine
- brak: Od 1971. do 1976. godine bila je udata za umetnika Nešu Paripovića
- karijera: Održala je niz performansa s nemačkim umetnikom Ulajem
- život: Živi u Njujorku



http://www.differentia-nis.org/forum/dr ... 8492b0e3b2

Слика

Слика Слика Слика
Marina Abramović je prošle godine napravila sjajnu sprdnju sa tim folklornim stvarima (koji su, u stvari, paganske igre i običaji, što ih ne čini vrednijim od hrišćanskih). Evo kako je izgledao taj performans:

Izložba video radova Marine Abramović “Balkanski erotski ep” (Balkan Erotic Epic”), koji ukazuju na zastupljenost seksualnosti i ljudskog tela u paganskim tradicijama i kulturi na Balkanu, posebno u Srbiji... Marina Abramović je za novi rad, koji se sastoji od nekoliko video projekcija, istraživala srpski folklor i otkrila niz primera upotrebe erotskog i seksualnog u vezi sa svakodnevnim životnim pitanjima. Ustanovila je, između ostalog, da, ukoliko dugo i mnogo pada kiša, žene u selima izlaze na polja i podižu suknje, ispod kojih su nage, kako bi “uplašile bogove” i tako zaustavile padavine... Rad obuhvata i grupu muškaraca u nošnji, iz čijih pantalona proviruju njihovi polni organi.

Zaista, mogu jedino da čestitam Abramovićevoj i postmoderni što se zna pobrinuti za ovakve stvari i na ovakav način ih tretirati. No, vratimo se onim pitanjima vezanim za folklor kakav imamo danas, kao nekakvo "nacionalno blago". A ono što zbilja jest po mišljenju onih koji ga predstavljaju (moram to da navedem da ne bi ispalo da pucam u vazduh):

Poslednje značenje koje određuje kolo kao «kružnu igru koju melodija, tipičnost i stilske odlike određuju kao osobit izraz etničke grupe», otvara pitanje kola kao obeležja nacionalnog identiteta. Imajući u vidu vreme nastanka nacionalizma i raznovrsne sisteme ideoloških aparata koji su pratili razvoj ove kompleksne ideje, može se pretpostaviti da su reč kolo i određene igračko/muzičke pojave koje je ona implicirala, uporedo sa mnogim drugim artefaktima kulture, počele da dobijaju značaj nacionalnog simbola i da, shodno tome, budu korišćene u svrhu širenja i jačanja određene nacionalne ideologije, od druge polovine XIX veka.
Vesna Bajić, etnomuzikolog

Pošto imamo koordinate, šta čini te igre (paganski običaji) i zašto ih i danas izvode (navodno jačanje nacionalnog identiteta ili nacionalnih ideja, ako iz tog može izaći kakva ideja osim zatupljenosti) nacionalno orijentisane grupice dokonih ljudi, uglavnom sa sela (koji su najčešće na nivou osnovnog obrazovanja), pitamo šta to znači iz perspektive jednog nacionalno nepristrasnog čoveka.

Najpre, razlog tradicionalnosti kod ovoga ne prolazi, jer da bi intelektualac nešto poštovao to ne bi moglo biti čista datost kojoj se ne sme prigovoriti (a to je upravo tradicija), koja je tu da bi se neprikosnoveno držala za kvalitet i autoritet bez prigovora. Intelektualac je tu da prigovara, kritikuje i negira (uspostavlja nešto novo, drugačije). Dakle, folklor kao vrednost tradicije, kao vrednost po sebi, otpada kao mogućnost pred intelektualcem, i pretvara se u glupost koju je potrebno poništiti (negirati). Mesto tradicije ove vrste je u istorijskom arhivu, u obliku etnokoreologije. Tradicija koja nema zašto da se eksponira, već je arhivirana kao deo prošlosti, davno prevaziđene prošlosti, retkog fragmenta prošlosti čija je aktivna uloga zauvek završena.

Drugi razlog mogla bi da bude umetnička vrednost. Međutim, pokreti koji se tu izvode su naučeni i svode se na mimetiku i mimikriju. Umetnički momenat je sasvim obesvešćen, jer subjekt nije svestan onog što čini (može još jedino da bude božji igrač). Nema posredovanog mimezisa (kakav postoji kod Marine Abramović, kako smo videli), i tako odumire poslednja nada u umetnički kvalitet tradicije lišenih pokreta folklorne skupine.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Једно питање за комунисткињу

Порукаод Svetovid » Нед Јун 05, 2011 9:47 am

Пар­ти­зан­ке као гра­ђан­ке

Упра­во об­ја­вље­на пр­ва књи­га о овој те­ми на­ста­ла је на осно­ву ин­тер­вјуа са 14 ис­так­ну­тих пар­ти­зан­ки, ме­ђу ко­ји­ма је и Ти­то­ва дру­га же­на Хер­та Хас

Слика
О партизанкама је после рата мало писано Фото Жорж Скригин

– Ја сам Не­вен­ка Пе­трић Ла­лић, а муж ми је Сте­ван Ла­лић Пе­трић. Као што ви­ди­те, сте­пен мо­је еман­ци­па­ци­је је био то­ли­ки да је то био услов. Ро­ђе­на сам 11. мар­та 1927. го­ди­не у Ма­сло­ва­ра­ма код Ба­ња­лу­ке…

– Мно­гим му­же­ви­ма ни­је од­го­ва­ра­ло да им же­на ра­ди и др­жи го­во­ре. Дис­кри­ми­на­ци­ја је по­сто­ја­ла и од стра­не ко­му­ни­ста и не­ко­му­ни­ста… (Бра­ни­сла­ва Пе­ро­вић Не­шко­вић)

– Ја­ко мно­го се про­во­ди­ло вре­ме­на на по­слу. Но­ћи сам про­во­ди­ла на по­слу и не са­мо ја. По­сле ра­та је би­ла та­ква еко­ном­ска си­ту­а­ци­ја, те­шка. Све је би­ло раз­ро­ва­но, све је би­ло раз­ру­ше­но. Тај не­до­ста­так тех­ни­ке се мо­рао на­док­на­ди­ти ве­ли­ком ра­дом. Шта је да­нас на­пра­ви­ти не­ку ана­ли­зу, имаш ком­пју­тер, ле­по пре­ме­шташ број­ке, а ми смо све то мо­ра­ли руч­но. А кад смо до­би­ли оне ма­ши­не за мно­же­ње и де­ље­ње, то нам је већ био ви­шак. Та­да је све по­чи­ва­ло на људ­ском ра­ду. Баш сам пре не­ки дан чу­ла у јед­ној те­ле­ви­зиј­ској еми­си­ји ка­ко се вр­ло ра­до пљу­је по том вре­ме­ну и не­ко је ре­као да све што су ра­ди­ле омла­дин­ске ор­га­ни­за­ци­је, це­ла бри­га­да, то је­дан ба­гер ура­ди. Али ба­ге­ра ни­је би­ло, у то­ме је ствар…

Ова све­до­че­ња Не­вен­ке, Бра­ни­сла­ве и Хер­те Хас, дру­ге Ти­то­ве же­не, део су упра­во об­ја­вље­не књи­ге мла­де исто­ри­чар­ке Ива­не Пан­те­лић „Пар­ти­зан­ке као гра­ђан­ке: дру­штве­на еман­ци­па­ци­ја пар­ти­зан­ки у Ср­би­ји 1945–1953”. Ово за­јед­нич­ко из­да­ње Ин­сти­ту­та за дру­штве­ну исто­ри­ју и ИК „Ево­лу­та” је, ма ко­ли­ко то из­гле­да­ло чуд­но, јед­но до рет­ких, ако не и је­ди­но ко­је се ба­ви же­на­ма по­сле Дру­гог свет­ског ра­та.

По ре­чи­ма др Ан­ђел­ке Ми­лић, про­фе­сор­ке Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду и пр­ве же­не ко­ја је уве­ла жен­ске сту­ди­је у уни­вер­зи­тет­ску на­ста­ву, те­ма пар­ти­зан­ки го­то­во да је пот­пу­но за­о­би­ђе­на у на­шој на­уч­ној ли­те­ра­ту­ри, иако је фе­но­мен пар­ти­зан­ки на бив­шем ју­го­сло­вен­ском про­сто­ру је­дин­ствен у исто­ри­ји жен­ских по­кре­та (по­сто­ји још не­ко­ли­ко рет­ких си­ту­а­ци­ја, као уче­шће же­на у Шпан­ском гра­ђан­ском ра­ту).

– О же­на­ма по­сле Дру­гог свет­ског ра­та је ве­о­ма ма­ло пи­са­но. По­чет­на иде­ја је би­ла да пи­шем о гра­ђан­ка­ма, али сам бр­зо пре­шла с го­спо­ђи­ца на дру­га­ри­це – ка­же Пан­те­ли­ће­ва.

Ме­ђу­тим, та­да се су­о­чи­ла с нај­ве­ћим про­бле­мом – не­до­стат­ком ар­хив­ске гра­ђе, па је би­ла при­ну­ђе­на да при­ме­ни ме­то­ду усме­не исто­ри­је и са­ку­пи ма­те­ри­јал за књи­гу кроз раз­го­во­ре са ис­так­ну­тим пар­ти­зан­ка­ма.

– Би­ра­ла сам же­не ко­је су би­ле на ва­жним по­ло­жа­ји­ма по­сле ра­та и њих 14 је при­ста­ло на раз­го­вор, а ве­ро­ват­но ћу оба­ви­ти још два ин­тер­вјуа. Упо­зна­ла сам их на дру­га­чи­ји на­чин не­го што сам мо­гла кроз ар­хив­ске фон­до­ве, са из­ве­сним пред­ра­су­да­ма у по­чет­ку, да бих на кра­ју схва­ти­ла да су то би­ле хра­бре, са­мо­стал­не, му­дре же­не из чи­јих при­ча сам цр­пе­ла сна­гу и за не­ке сво­је жи­вот­не си­ту­а­ци­је – ка­же Ива­на Пан­те­лић.

Др Пре­драг Ј. Мар­ко­вић ка­же да је уло­га же­на у ра­ту би­ла да пе­ру кр­ва­ве за­во­је и ги­ну с ра­ње­ни­ци­ма. – Оне су би­ле пр­ве да ги­ну, а по­след­ње да бу­ду про­мо­ви­са­не у чи­но­ве. Ово је ту­жно све­до­чан­ство о же­на­ма ко­је су ула­зи­ле у по­крет из љу­ба­ви пре­ма бра­ту или му­жу, о же­на­ма ко­је су жр­тво­ва­ле сво­ју мла­дост и сво­је жи­во­те за јед­но бо­ље дру­штво и жен­ско осло­бо­ђе­ње – ка­же Мар­ко­вић.

– Ко­му­ни­стич­ка пар­ти­ја ни­је у по­чет­ку пла­ни­ра­ла да се укљу­че и же­не, али је до про­ме­не до­шло по­сле пр­вих су­ко­ба ка­да се по­ја­вио ма­њак осо­бља у са­ни­тет­ској слу­жби. Пр­ве же­не у ору­жа­ној бор­би би­ле су у Ср­би­ји и Сло­ве­ни­ји, оне су се при­кљу­чи­ле пре из прак­тич­них не­го из иде­о­ло­шких раз­ло­га – ка­же др Бар­ба­ра Ви­зин­гер.

У пар­ти­ји, као ни у др­жа­ви, ни­је по­сто­јао кон­цепт ду­го­роч­не еман­ци­па­ци­је же­на и трај­ног ус­по­ста­вља­ња рав­но­прав­но­сти, на­ста­вља Пан­те­ли­ће­ва. С јед­не стра­не, же­не су до­би­ле ве­ли­ка пра­ва, у со­ци­јал­ном и за­ко­но­дав­ном сми­слу, а с дру­ге стра­не, што се ти­че по­ли­тич­ке еман­ци­па­ци­је, она је би­ла део оба­ве­зе ис­пу­ње­ња кво­та.

– Оне су 1945. го­ди­не до­би­ле пра­во гла­са и по­ста­ле ак­тив­не и у сфе­ри по­ли­ти­ке ко­ја је до та­да би­ла за њих пот­пу­но за­тво­ре­на. Би­ло је не­ко­ли­ко же­на ко­је су за­у­зи­ма­ле нај­ви­ше по­зи­ци­је, али оне су, као и у АФЖ-у, што се ти­че кључ­них од­лу­ка – до­би­ја­ле и из­вр­ша­ва­ле ди­рек­ти­ве – ка­же на­ша са­го­вор­ни­ца.

С. Гу­ци­јан
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Једно питање за комунисткињу

Порукаод Svetovid » Пет Јул 15, 2011 11:09 pm

Култура
Живот и смрт Марине Абрамовић

Када Светлана Спајић запева „Ој јабуко зеленико” и када се бином завијоре беле заставе и звуци са Озрена, тешко да срце може да одоли а да и оно не заигра

Слика
Сцене из представе „Живот и смрт Марине Абрамовић”

Специјално за „Политику”

Манчестер – Три црна ковчега и у њима три наизглед идентичне особе. Око ковчега побацане фришке још крваве кости. Три велика гладна пса се мотају око њих, њушкају их и глођу. Сахрана.

Три ковчега у три града у којима је најдуже живела: у Београду, Амстердаму и Њујорку. Нико неће знати у коме ће бити она. Тако је Марина Абрамовић, непосредно пред свој 60. рођендан, у свом тестаменту утврдила детаље своје сахране. Потом је назвала Роберта Вилсона и питала да ли би хтео да на сцену постави њену смрт. Славни позоришни редитељ јој је на то одговорио да ће то радо учинити само ако може да „изрежира” и њен живот. Нешто више од четири године касније представа „Живот и смрт Марине Абрамовић” поздрављена је овацијама на својој светској премијери у суботу, 9. јула у оквиру Манчестерског интернационалног фестивала.

Ништа друго и није требало очекивати, јер тим у коме су такви врхунски уметници као што су Абрамовић, Вилсон, музичар Ентони и глумац Вилијам Дефо тешко даможе да омане. Али –очекивања су, чини се, чак и надмашена. Ова трећа у низу позоришних верзија биографије Марине Абрамовић (прва у режији Чарлса Атласа датира још са почетка деведесетих; другу, под називом, „Биографија-Ремикс” урадио је дугогодишњи Маринин пријатељ, белгијски редитељ Мишел Лауб) битно се разликује од претходних.Пре свега стога што је конципирана као „опера” – комад у коме музика и звук јесу важно средство приповедања, а онда и стога што је Абрамовићева очигледно потпуно препустила редитељску палицу Вилсону, који је приче и детаље из њеног живота и стваралаштва преобратио у једну надреалистичну бајку уз помоћ њему својствене визуелне азбуке иестетике. Уводећи лик наратора кога маестрално тумачи Вилијам Дефо, биографија уметницепрви пут бива испричана у трећем лицу, и то са пуно вица, сарказма, ограђивања, знакова питања, са често садистичким смислом за хумор. Наратор је као личност из стрипа – он је и Норман Осборн иЗелени вилењак (које Дефо тумачи у Спајдермену), али и Лизард а понајвише Џокер који из гомиле старих новина „ископава” приче из Марининог живота и приповеда их понекад опонашајући Маринин српски акценат енглеског језика, понекад говорећи екстремним америчким нагласком.

У првом делу ове трочасовне саге ређају се приче и призори из Марининог детињства и младости: прича о машини за прање веша, прича о великом носу, о ималину, о боравку у болници, о оцу и мајци, о руском рулету... Смењују се шарени слепстик призори и музичке нумере у којима Ентони својим анђеоским гласом и маркантном фигуром даје ноту озбиљности, и својим песмама, као каквим невидљивим нитима, плете „емотивну мрежу” ове представе.

Марина Абрамовић се појављује у улози своје мајке. Тај лик је присутан готово током целог првог дела представе, трансформишући се од сурове мајке, према којој је уметница цео свој живот имала веома амбивалентан однос, до истинске диве, да би се у последњој сцени првог дела појавила као партизанка, са белом заставом у руци на једноставно склепаном тројанском коњу – слободни цитат видео рада „Херој” посвећеног Маринином оцу.То је уједно и једна од најснажнијих сцена у комаду. Када Светлана Спајић запева „Ој јабуко зеленико” и започне традиционални плес коме ће се до краја песме прикључити и сви остали актери, и када се бином завијоре беле заставе и звуци са Озрена, тешко да срце може да одоли а да и оно не заигра.

За разлику од првог дела који се на тренутке чини помало развученим а поједине сцене предугачким, други део је можда чак за нијансу прекратак и неки важни периоди Марининог живота и стваралаштва лапидарно су само „дотакнути” или чак и сасвим прескочени.

Али „река” предивних слика и божанских нота и звука и даље тече: вицкаста пародија Марининог и Улајевог сусрета и растанка на Кинеском зиду, нежни животни бол у Ентонијевој песни „Со у мојим ранама”, Маринин шармантни певачки наступ, мала бела кућа са прелепом Марином у раскошној црвеној хаљини и приповедачева песма отпевана у најбољем Том Вејтовском маниру... И, на крају, круг се затвара. Сахрана – три наизглед идентичне жене у лепршавим белим хаљинама винуле су се као анђели у небо. Само једна је Марина.

Али, Вилсон својим слободним и неустрашивим приступом једној несвакидашњој животној причи и вансеријској личности, окрећући увек изнова ствари помало „наглавачке”, постиже управо оно што је свакако и највећа разлика између његове верзије Маринине позоришне биографије и њених претходница: ослобађа је балканског патоса и патетике, којима Абрамовићева често тежи, и чини је разиграном, суровом, вицкастом и, иако надреалним језиком испричаном, тако животном, истинитом иуниверзалном.

А тим који побеђује – побеђује! У њему је поред четири великана –Вилсон, Абрамовић, Ентони, Дефо – пуно правих драгуља: изванредна Светлана Спајић и њене „девојке”, које својом песмом и гласовима овој представи дају душу, фантастични млади немачки глумац, Кристофер Нел, чији фалсет премашује и Ентонијеве могућности, Матмос – електронски експериментални дуо из Калифорније, и Виљам Басински који је музички укомпоновао и усагласио прегршт различитих музичких праваца и свакако веома пуно допринео томе да представа буде управо оно чему је Вилсон тежио: „Слушајте слике”.

Ако сте то пропустили овога јула у Манчестеру – у априлу следеће године „Живот и смрт Марине Абрамовић” креће на турнеју и моћи ће најпре да се види у Театро Реал у Мадриду, а потом и широм света. Можда се заустави и у Београду. Било би лепо...

Снежана Голубовић
објављено: 16.07.2011
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Једно питање за комунисткињу

Порукаод talican » Пет Јул 29, 2011 5:52 am

"Срби изузетно цене и воле Русе, те су и комунизам прихватили на крилима русофилских осећања. Била је то велика и кобна заблуда јер су многи Срби мислили да је комунизам слободни избор руског народа. Срби углавном нису знали да су комунизам увезли у Русију агенти плутократских снага Запада да би је уништили и поробили. Захваљујући овом рату српски народ се пробудио и освестио, те сада зна да је власт у Русији антируска." Драгош Калајић (у сусрету са Јуријем Власовим, 1994)

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Једно питање за комунисткињу

Порукаод Svetovid » Сре Мај 02, 2012 10:00 am

Кад Марина Абрамовић засени Лејди Гагу

Документарац о светској диви перформанса „Уметник је присутан“ настао је уочи њених припрема за изложбу у њујоршком МОМА, 9. маја у Београду

Слика
Са снимања филма о Марини Абрамовић (Фото Шоу фокс)

„Гледате неколико Марина. Прву, која је дете партизана, два национална хероја. До ње је друга, девојчица која је расла без довољно љубави, рањива, тужна, разочарана, и трећа Марина која има духовну мудрост и може да се уздигне изнад свега. Tа трећа је мој фаворит...”

Ово су речи које изговара Марина Абрамовић у првим кадровима документарног филма „Марина Абрамовић – Уметник је присутан” у коме редитељ Метју Ејкерс прати припреме једне од најславнијих уметница света, за њен истоимени перформанс одржан у њујоршком Музеју модерне уметности (МОМА) 2010. године. Овај филм премијерно је приказан на Санденс фестивалу, потом зимус на Филмском фестивалу у Берлину, а београдска публика имаће ексклузивну прилику да га погледа 9. маја у 20 часова Сава центру на затварању Белдокс фестивала.

Филм је, у продукцији ХБО, сниман десет месеци. Редитељ прати Маринина путовања кроз шест земаља, припреме са студентима који су изводили њене досадашње перформансе, приватне детаље из њеног њујоршког стана, разговоре са колегама, новинарима, критичарима, поновни сусрет са Улајем, њеним животним и уметничким партнером дванаест година – све до перформанса у МОМА. У филму говоре Клаус Бисенбах, кустос МОМА, критичар Артур Данто, Шон Кели, галериста Марине Абрамовић, писац Том Мекивилеј...

Перформанс „Уметник је присутан” почео је 15. марта 2010. и трајао до краја маја те године.

Марина Абрамовић седела је непомично и ћутке по седам сати непрекидно током пет дана и десет сати петком када је музеј био отворен дуже... Посетиоци су могли да седе наспрам ње неограничено дуго, гледајући је у очи. Пауза је прављена уторком кад музеј не ради.

Првога дана појављује се у црвеној дугој хаљини и, док хода према централном холу, каже: „Осећам се као Марија Антоанета кад су је водили на гиљотину!”

„Шест месеци пре перформанса престала сам да ручам. Онда сам отишла у Индију на медитацију, на чишћење тела. Био је то компликован програм. Једна од најтежих ствари коју је требало да научим када се вратим кући после перформанса била је да спавам и пијем воду у исто време. Пошто се током перформанса нисам мицала са столице, морала сам сваких 45 минута током ноћи, да не бих дехидрирала, да пијем воду, да идем у тоалет и да научим да спавам. Оброци су садржавали протеине и поврће. У 6.15 бих ишла у тоалет, престајала да пијем течност и у 7 сати одлазила у Музеј да се припремим. То није био перформанс, то је била промена целог живота. Овај перформанс није утицао само на промену код уметника него и на физичку и менталну промену код публике зато што се комплетна енергија мењала”, рекла је Марина Абрамовић у интервју за „Политику” вођеном после завршетка изложбе.

Кадрови бележе стампедо стотине посетилаца који чекају да се отворе врата музеја. Неки спавају испред. Неки долазе по неколико пута... Телевизија јавља да је на изложби виђена и Лејди Гага, али није забележено да је села наспрам уметнице. Трачеви кажу – „из страха да је Марина не засени”.

Марина се суочавала са појединцем тако да што дубље продре у нечију психу. Неретко се виде сузе код људи који седају преко пута уметнице. После месец дана перформанса Марина уклања сточић испред себе да би се што више приближила „немим саговорницима”.

На опаску једног новинара који интервјуише Марину током њених припрема за изложбу у МОМА, да ће вероватно поставити питања на која је већ раније одговарала, уметница му каже да је питање које се стално понављало свих 40 година њене каријере: „Зашто је то уметност”.

– Марина је уметница која је много театралнија, носи више драматике и емоције у себи него што то њени перформанси показују, каже у филму Клаус Бисенбах, кустос изложбе у МОМА.

Камера бележи и неизбежан сусрет са Улајем, и пре почетка изложбе. Допремљен је за ову прилику и онај чувени комби „ситроен” у коме је овај уметнички пар проводио године и године на путу, када су као млади уметници покушавали да живе од перформанса што је, како је и сама Марина казала у једном од наших разговора, значило – буквално гладовати.

И Улај и Марина се сећају тог времена са доста емоција. Марина не успева да задржи сузе. „Био је то најсрећнији период мог живота”, рећи ће.

Улај се присећа да им је Марина плела џемпере, да су радили на фарми, музли козе...

„Живели смо као модерни номади, али то је било најлепше време, са много енергије и много снаге”, каже Улај.

Као најдраматичнији моменат у свом животу Марина описује растанак са Улајем. Последњи заједнички рад био је ход по Кинеском зиду 1988.

„Имала сам 40 година и била сам ружна, дебела и непожељна. Изгубила сам човека и изгубила посао, јер смо 12 година заједно радили”, рећи ће Марина Абрамовић.

У белој дугој хаљини завршава последњи дан перформанса. Уморна, исцрпљена.

МОМА је забележио посету од 750.000 посетилаца.

Тиме је вероватно бар делом постигнут циљ којем Марина тежи: да перформанс приближи масама и уведе га у мејнстрим. То је и био разлог да пристане на снимање овог филма.
Марија Ђорђевић
објављено: 01.05.2012.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Једно питање за комунисткињу

Порукаод talican » Сре Мај 02, 2012 7:21 pm

Црвену интернационалу и титоизам си ставио у високу политику, а национал-бољшевизам си преместио у "аждаје".
Световид - титоиста-циониста! Сигурно у соби има слике француске револуције, друга Тита и Маркса!
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Једно питање за комунисткињу

Порукаод Svetovid » Сре Мај 02, 2012 11:26 pm

Да си прочитао тему не би толико лупетао.
Тема се бави односом комунизма према српском паганизму.
Ви љотићевци и то имате заједничко са комунистима - мржњу према народној религији.
:type
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Једно питање за комунисткињу

Порукаод talican » Чет Мај 03, 2012 2:33 am

Хаха, па сам зато толико тема о народној "религији" отворио! :hoho
А да си читао Љотићеве књиге, а да ниси слушао Радио Пешчаник, не би лупао! :vamp

"Све што је супротно духу и светлим народним традицијама, мора брижљиво, при изградњи опште националне културе, бити одстрањено. Само тако можемо бити сигурни да никаква узалудна лутања нећемо учинити." Д. Љотић

Али ти подстичеш само најгоре из наше традиције и најгоре са стране... промовишеш Фарму, турске серије, псовке и друге ниподоштине... зато си ти тако свађљив ( :tasma ) и шта год ти лично не одговара премешташ у "аждаје"...
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

ПретходниСледећа

Повратак на Идеологија и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 1 гост

cron