Српски митови који су одржали нацију

расправе о томе да ли, и колико, митови садрже одређене системе вредности, да ли је племенска митологија претеча политичке идеологије... итд.

Клицање херојских предака, вредносни систем Србина

Порукаод Svetovid » Нед Сеп 27, 2009 3:59 am

КЛИЦАЊЕ ПРЕДАКА

У народним песмама може се често наћи реч клицати или кликовати: сестра кликује брата да је избави од нападача1), отац кликује синове2), Марко кликује брата3), рањени Јанко кликује стражу да га превезе на другу страну Дунава)4). Та реч чује се и у обичном животу. У великим опасностима, при изненадној навали непријатеља, редовно се чује клицање или поклич: то је позив друговима, или целом селу, или братству, да дођу у помоћ. Главно значење речи клицати или кликовати доиста је „вичући звати, најчешће у помоћ", како је утврдио Будмани у RJA. Из наведених примера види се — што је, уосталом, сасвим природно — да се у помоћ зову живи људи.

Али има и један нарочити начин клицања, у борби, када је опасност велика. На познатом месту у „Горском вијенцу", где Вук Мандушић прича на који му је начин сломљен џефердар, каже се како је Радун из Прогоновића, када, у својој кули, није могао одолети Турцима, отпочео клицати „и живе и мртве."5) У првој песми „Свободијаде" каже се како „народ српски подјармљени" кликује Обилића, Топлицу, Косанчића, Југовиће, и тражи од њих да га „пусте и одреше из синџира несноснога у који га Осман свеза". Ови примери нису усамљени. „Кад је мала снага Црногораца" — каже Медаковић (Живот и обичаји Црногораца) — „онда се бију иза заседе, а кличу и мртве, који су прије двадесет година умрли: Ха, ђе си ми, Милићу Грујичићу! Ха, ко је Црногорац!" итд. „Кад се помешају с Турцима" — каже Љ. П. Ненадовић – (Црногорци) „узвикују имена и оних јунака што су у стара времена секли Турке: Ха, Страхинићу бане! Ха, потеци Обилићу! Ха, Мандушићу Вуче, ђе си, ево Турака;" Једај случај клицања мртвих познат ми је из бугарског рата 1913; он се десио на положају Црни врх код Кратова. Као што се из наведених примера види, за време борбе позивају се у помоћ и мртви јунаци, и реч клицати има уже значење „звати мртве јунаке у помоћ".

Какви су мотиви за овако необичан позив? Године 1916, на једном француском сектору, кад је нека чета, истрошена и скоро уништена, из рова који је био пун изгинулих француских војника, требало да крене на јуриш и заузме непријатељев положај, позвао је командир остатке чете на јуриш, и, у заносу човека који осећа да мора извршити задатак, викнуо је: „Debout les mortst"* Овај очајни, али витешки и родољубиви поклич мртвим друговима спомиње се и спомињаће се као пример за родољубље и војничку свест. Да ли и наше клицање спада овамо? Свакако не, већ и због тога што наше клицање у борби није излив тренутног узбуђења, већ обичај, пропис који се понавља увек. тако рећи у свакој борби. Објашњење за наш поклич којим се мртви позивају у помоћ треба тражити у религијским схватањима.



* „Устајте, мртви!"



У томе погледу интересантни су обичаји и веровања старих Грка. Грци су били уверени да их њихови покојни, херојизирани преци помажу у борби. У битки на Маратону учествовао је, на грчкој страни, Тезеј лично6); у битки код Леуктре, у редовима Тебанаца, борио се и месенски херој Аристомен7), у битки код Саламине потпомагали су Грке Еја-ковићиCool. Неколико интересантних случајева из персијских ратова где хероји in persona помажу својима испричао је Херодот9). Када су се Локри развијали за борбу, остављали би они у свом борбеном реду једно празно место за свога хероја Ајанта10). О личном учешћу богова у корист ове или оне борачке стране могу се навести — као што је познато — многобројни примери из епске поезије, из митске историје и легенада11). Веровање да хероји лично, са оружјем у руци, долазе у бојни ред да помогну своје штићенике сачувано је у пуној снази и у време када је освојило хришћанство: треба се само сетити каква се чудеса причају о светом Димитрију Солунском, о светој Текли из Селеукије и другим свецима-ратницима12). Да покојници, покојни преци, помажу у борби своје саплеменике и потомке, то веровање постоји и код других народа13). Не 6и, дакле, било ништа необично ако би се то веровање нашло и код нашег народа.

И доиста, у умотворинама нашег народа има лепих примера да мртав човек лично долази из гроба да испуни своју дужност, па се онда поново враћа у гроб. Позната је лепа балада о брату који се подигао из гроба да би прописно походио сестру14) — чувена Вукова песма (2, Cool „Браћа и сестра". Још лепши пример од овога (јер је овај рационалистички измењен, утолико што се мртав брат не диже сам, већ ra оживи Бог) имамо у приповетки „Божја казна за убиство"15): ту побратим устаје из гроба да би учествовао, као девер, на свадби свога побратима. Има лепих примера и у легендама — у њима се јавља светац заштитник, који је, по свој прилици, заменио некадашњег митског претка. Свети Никола долази лично да помогне свога кршњака који је у беди16); свети Ђорђе такође долази лично да ослободи свога кршњака из там-нице17) у другој једној легенди18) доноси свети Ђорђе своме кршњаку копље са којим ће да победи на мегдану Арапина зулумћара. Најзад, и божанство може доћи лично у помоћ. „Кад су једном .. . Турци хтели поробити становнике (села Трстена, код Дубровника)" — прича Вид Вулетић Вукасовић — „и били већ допрли у село, изиђе им Блага Дјева Марија, у прилици старе бабе штапом у руци, у сусрет, па им запријечи даље. Када би касније Трстењани полазили с бродовима у .. . Цариград, питали би их Турци: је ли вам још жива она баба штапом"19). И тако даље. Наш народ дубоко верује у могућност теофаније — нарочито је склон да верује у епифанију свога светитеља, о његовом дану20).

Кад тако стоји ствар, јасно је да је клицање хероја заштитника (Милоша Обилића, Страхинића бана, Југовића и других), и клицање мртвих јунака, који такође имају особине и снагу хероја21), имало првобитно за циљ да и њих заинтересује за борбу, и да их увуче у борбени ред. Доцније је прави разлог могао бити заборављен, али је обичај продужио да живи и даље.

Грчке аналогије, на које смо се позвали, утолико су убедљивије што по некима од њих изгледа да су и Грци, можда, клицали своје хероје.22).

извор: академик Веселин Чајкановић
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Покушаји демитологизације Срба

Порукаод Svetovid » Нед Сеп 27, 2009 12:43 pm

Бели Вид пише:Територија се увек може кад-тад повратити, не кажем да је губитак територије добар за државу, свакако да није, али то није најгори губитак. Јевреји су изгубили целокупну територију па су се вратили у Јерусалим јачи него икада.

Губитак становништва је права катастрофа за нацију, али и то се може надокнадити током векова.

Губитак митова је нешто најгоре што може задесити нацију.
Без косовског мита, без видовданског мита, светосавског мита, без мита о Обилићу и Краљевић Марку, војводи Момчилу, Милошу Војиновићу, цару Душану... ми не бисмо више били Срби. Сваки мит, сваку легенду, па и онај најмањи, на први поглед најбезначајнији, треба пажљиво чувати и неговати

Колико су митови значајни за будућност Срба (о томе је и Арчибалд Рајс мудро зборио) говори и страх наших непријатеља од српских митова. Најважнији циљ наших непријатеља је репрограмирање Срба или демитологизација Срба. Тако су покушали да демитологизују Видовдан (празник Бога Вида) испоручивши бившег председника Србије баш на тај дан. Овог момента покушавају да сруше мит о српском хероју доктору Шешељу. Они желе Србију без хероја. Србију млаких и уплашених људи.


Nataša Kandić o povezanosti "slučaja Nikolić" i suđenja lideru radikala u Hagu
http://www.naslovi.net/2008-09-08/danas ... odi/812429
"Ono što mi se čini sad u ovoj siutuaciji, posle hapšenja Karadžića i demitologizacije Srbije i rasturanja te priče o herojima, Šešelj nema više ono što je imao pre. Ne postoji više političko polje na kojem bi on mogao da ima neko važno mesto."

Покушаће да нам наметну НОВЕ митове, нпр. ПЕТООКТОБАРСКИ МИТ.


Слика


Бели Вид пише:" Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине, и као што Данац воли море. Као џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против непријатеља Срба. Зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која се играју. Грана је пустила корење и, ако јој буде дозвољено да се развија, рашће смело као једно од првих краљевских дрвећа Европе."

Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.

"Народ који пева, мисли и дела као српски, не заслужује да носи име подјармљеног народа."... Мени пак, који сам давно препевао Жалосну пјесаницу племените Асан- агинице и за ту лепу песму код многих пробудио интересовање, свакако је стало до тога да усредније препоручим један језик, који нам је сада постао приступачан преко граматике, речника и толиких узорних песама. Никада нисам престајао да се упознајем са песмама из српских наречја.

Јохан Волфганг Гете (Немачка), 1824.

Између свих данашњих Словена Срби имају најчистије, најблагогласније наречје. Њихово народно песништво по обиљу свом и одмерености – по мом мњењу – премашује све што ми је у тој врсти познато.

Јакоб Грим (Немачка), 1823.

Србин живи своју поезију.

Тереза Албертина Фон Јакоб (Талфи) (Немачка), 1836.

На уснама људи су песме, безбројне као што су безбројни и листови на дрвећу у овим шумама. И као што плодне зелене гране подсећају Данца на његова зелена острва, тако га и ове песме подсећају на баладе његове земље.

Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Покушаји демитологизације Срба

Порукаод Svetovid » Нед Сеп 27, 2009 12:43 pm

Бели Вид пише:"А мени се чини, да су оваке песне (мушке и женске, слепачке народне - С.П.) содржале, и сад у народу простом содржавају, негдашње битие Сербско, и име".

Вук Караџић

„Да ли је Хелен још Хелен, Египћанин још Египћанин ако одстранимо његову митологију? [...] Он је постао Хелен или Египћанин тек са својом митологијом, тек тиме што му се развила та митологија [...]. Митологија једног народа је на такав начин срасла с његовим животом и бивством да је могла једино из њега самог произаћи".

Шелинг 1841

"Сваки индоевропски народ, на свој начин, изражава оно што у себи чува и што га одушевљава. Индус то показује у џиновским грађевинама својих храмова, Персијанац у својим светим књигама, Египћанин у изградњи пирамида, обелиска и у чудовишним, тајанственим лавиринтима, Грци у прекрасним статуама, романски народ у чудесним сликама, а Немац у дражесној музици. Словени, међутим, објективизују своју душу и душевно осећање у својим кажама, ганутљивим песмама и еповима. Све оно што живи код сваког другог народа у његовим делима, живи и код Словена у његовим песмама и еповима"

Штур 1853

" Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш ”бог„ носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља. Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа.

Да би сте очували патриотизам и култ својих националних јунака помогла вам је ваша религија. Претворили сте своју религију у народну цркву. Религија је, свакако, моћно средство поретка, а здрав разум вам је показао пут да је понародите и да је такву прихвате ваши људи. Та религија вас, упркос вама, одржава. Мушкарци вам поготово нису често у цркви. Колико сам само пута, у време обреда, ушао у ваше храмове и тамо затекао тек неколико ретких верника, и то скоро искључиво жена. Али се чак и онај Србин који се хвалише да га је „баш брига и за попа и за његова посла" прекрсти када сазна нешто што га жестоко погоди, или оде да пободе упаљену свећу испред иконостаса кад изгуби драго биће. Брижљиво чувајте ту народну религију јер ће ваш народ, оног дана кад је напустите, бити изгубљен. "

Др Рудолф Арчибалд Рајс
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Покушаји демитологизације Срба

Порукаод Svetovid » Нед Сеп 27, 2009 12:44 pm

Раде Дацић

Митско схватање нације и рат

Напомена. Овај чланак је написан за време бомбардовања 1999. године
Поглед без чуђења

Видим лица лажних српских интелектуалаца у тренутку кад су прочитали овај наслов и чујем да изговарају оно што сам небројено пута чуо да су изговарали: „Нас су митови упропастили“. Да им се одговори – не ради њих: они су изгубљене душе – да им се одговори ради спаса наивних које њихове речи могу избацити из океана народних осећања и бацити у безводну пустињу, где ће сасушити толико потребни нам осећај за свој род и своју отаџбину.

Митови никога нису упропастили: ни народ, носилац митова, нити пак који други народ – друго је нешто што народе упропашћује. Народи који су имали среће да у својој далекој прошлости изнедре велике митове, само су се уздизали, расли, и побеђивали далеко јаче нападаче, захваљујући постојању својих великих митова. Сетимо се како је веома митска Хелада (односно њене мале државице, посебно Атина и Спарта) побеђивала неупоредиво моћнију Персију. Сетимо се како 1914. године веома моћна Аустрија није могла савладати мајушну, сиромашну, и претходним ратовима исцрпљену Србију, сетимо се како 1941. године снажна Италија не успева освојити малу и сиромашну Грчку.

Има нешто наизглед сродно митовима што народима доноси зло. То су лажни, вештачки митови. Њих измишљају да би наручиоци стекли велику добит а они некоме донели зло. Укажимо на разлику, како бисмо помогли многобројнима који могу пасти под утицај лажних интелектуалаца, оних што неуморно понављају: „Митови су нас упропастили“. Пре свега, прави митови настају спонтано, ни према каквом плану какве елите, већ сасвим природно, онако како расте трава тамо где земље, сунца и влаге има. Лажни митови се праве да би се извукла каква корист: корист материјалне природе или основ за оправдање намераваних освајања. Само један пример лажног мита да читалац не би залутао у нагађањима: колонијална освајања су вршена кобајаги ради просвећивања непросвећених а не ради пљачке богатстава тих „непросвећених“.

Пређимо сад на основну тему.
Митско и немитско поимање нације

Схватање нације може бити митско и немитско (демитологизовано). Нека нам следећи цитат послужи да разумемо прво схватање, оно друго ће потом бити лакше одређено. Суштинске, онтолошке разлике између та два схватања нема, постоје ипак разлике, само што те разлике не чине да се нарушава кохезија припадности нацији. Могло би се укратко рећи: разлика је у „температури“ осећања код припадника ових двају схватања нације.

Митско схватање нације (присутно вероватно, у мањој или већој мери, код свих народа света) јесте оно што је Владимир Дворниковић осетио код Срба. Ево основног навода из његовог дела.

„Како да објаснимо јединствену појаву да готово цела стара средњевековна историја Србије живи још данас у директној традицији народа? Откуд тај мистериозни „живот вечни“ старе немањићке Србије у сећању народа...

Немања, Свети Сава, Стефан Првовенчани, Стефан Дечански, Цар Душан, „нејаки Урош“, цар Лазар, краљ Вукашин, Краљевић Марко, Ђурађ Смедеревац, Високи Стеван (Деспот Стефан Лазаревић) и толики други – чак и са нарочитим интимно традиционалним именима и насловима – све су то лица која духовно и данас живе у непосредном сећању народном, без икаквог посредовања школе и историографије. Они су још толико у народној души присутни, као да се тек јучер – а не пред толико столећа! – представише на други свет, као да су ту недавно, пред живим сведоцима по тој земљи ходали, радили и борили се: толико је још свеж духовни однос према њима. Није ту по среди традиционална српска поезија већ и остала традиција. То метафизичко, изванвременско присуство, које брише столећа, посебан је феномен и проблем наше народне психе. Није ту потребно дозивати у помоћ појам о „генију народа“, „историјској меморији“, и „дубини народне душе“...

Нема сумње, ту се испољава неки орган за изнадвременску спиритуалност, за апсолутност духа. Некадашња жива историјска лица, давно са својим временом и својим делима изумрла, уздигнута су у неку духовну вечност и трајно духовно присуство. Жива лица постадоше изнадисторијски симболи sub specie aeterni...

Косовски култ, култ погибије и пораза, чудан и непојмљив за обично схватање, постаје средиштем историјске симболике. Тај култ постаје народним религиозним култом, почиње да врши животну улогу религије и постаје моралном кичмом народног виталитета. Сва лица, предкосовска, косовска и изакосовска ступају на заједничку сцену симболскога Косова. Историјско, временско пада, а идејно, спиритуално побеђује.“

(Наша историја и „живот вечни“, у књизи „Борба идеја“)

Овај цитат је требало навести јер је непознат српским квази интелектуалцима, као што им је непознато и недоступно и све друго настањено у вишим духовним сферама, све што се издиже изнад блата у којем они једино могу опстојавати.

Преведимо узнесене Дворниковићеве речи на приземнији језик обичне расправе. Шта, дакле, карактерише митско схватање нације?

То је, на првом месту континуитет прошлости, садашњости и будућности у животу нације. Прошлост није мртва, она живи – и са тим животом нација иде у будућност, иде неупоредиво снажнијим кораком него што би ишла да тога живота нема, иде у будућност остварујући планове који се у садашњости рађају. Та жива прошлост одређује и многе националне поступке у будућности, поготову оне који се тичу највиших моралних вредности. Нација, као целина, дужна је делати у духу наслеђа, не дозволити да заслужи прекор (увек присутних) најзначајнијих предака. При том, у великом броју припадника нације имена места значајних догађаја из прошлости (где нису само бојеви, места победа и пораза, него места где се кретао велики човек, где је написана књига, донета историјска одлука...) побуђују интензитет осећања, дајући им често високе креативне узлете. Та побуда осећања још је већа у додиру са сачуваним предметима из те изумрле прошлости.

Немитско поимање нације прихвата са пуним уважењем историју и територију на којој се она одигравала, али сматра да су прохујали догађаји мртви, мада субјективно могу деловати на људе, да нема надвремености о којој говори Дворниковић већ је све везано за време чијим протоком нестаје; у нацији није ништа вечно у смислу да је постојало, постоји и постојаће; уз то, код припадника немитског поимања нације одсуствује религиозни занос, поменут код припадника митског поимања. Присталице немитског поимања нације радије употребљавају речи заједница или друштво него реч нација.

Као што и Дворниковић примећује, српско поимање своје прошлости је изузетно, мада је митско поимање нације, вероватно, раширено међу великим бројем нација. Изузетно је и то да у српској митској свести нема развијања никакве мржње према другим нацијама, нити има елемената онога на чему би се темељила било каква врста нацизма – управо оно што се упорно негује у најимперијалистичкој држави овога времена, чему је подређен сваки духовни утицај, било школе, било мас-медија, и што се негује у нацији која је у овом веку нанела највеће зло српском народу истребљујући га у мери у којој је то могла остварити. А та мера је страхотна.
Лажни митови

Ако мит није настао спонтано, ако није настао у давно време и рођен из мање или више заборављених стварних догађаја, ако је конструисан у „лабораторијама лажи“, сасвим накнадно, кад је давно прохујало време на које мит треба да се односи, ако је сачињен ради економске или какве друге користи, онда је реч о лажном миту. Прави (можемо рећи и изворни) мит одликује исконска снага и наивна лепота. У лажном миту увек се да открити планирана конструкција а открива га и савршена угланцаност и назиру циљеви који се конструкцијом мита желе постићи.

Изворни мит је надахнуће за велико стваралаштво, лажни мит је припремљена трговачка подвала којом се нешто заиста вредно намерава платити тантузима, или је предигра освајањима, или припрема геноцида.

Ако дејство правог мита нестане, ако се угаси, та смрт је безболна; гашење дејства лажног мита има горки укус откривања лажи.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Српски митови који су одржали нацију

Порукаод Svetovid » Пет Нов 06, 2009 11:35 am

29. 09. 2009

Пали храст нико не сме да помери

Сељани у пиротском крају храст лужњак сматрају за светињу, и са толиким страхопоштовањем се односе према овом дрвету да чак не померају ни гранчице које са њега отпадну због страха од проклетства

Слика

У пиротском крају данима се нико не усуђује да са сеоског пута уклони срушено стабло храста лужњака. У насељу Скривена на Завојском језеру стабло, старо неколико векова, након јаког невремена и ветра, пало је и препречило пут. Дрво нико да помери више од месец дана, тако да сада преко околних ливада пут заобилази двадесетак метара високо стабло. Разлог је што се у том подручју међу сеоским становништвом до дана данашњег још из паганских времена одржао веома јак култ храста лужњака. Народ га сматра за велику светињу.

Сељани се са страхопоштовањем односе према овом дрвету, од којих су многи примерци стари и по неколико векова. Идолопоклонство иде до те мере да се чак и гранчице које отпадају са ових горостаса не померају због страха од проклетства.
Око лужњака мештани пиротских села и данас изводе верске обреде, и називају их, у зависности од краја различитим именима, миро, у околини пиротског села Сопот, или запис, у селима Средњег Висока на Старој планини. Најбољи пример докле сеже страхопоштовање према овом дрвету јесте стабло храста у насељу Скривена на Завојском језеру. Мештанин овог насеља пензионер Војкан Марковић каже да откако зна за себе, око тог дрвета изводили су се различити верски обреди.
- Дрво заобилазе сви, од пешака до тракториста и камионџија и нико ни гранчицу не сме да помери јер се места где расту овакви горостаси сматрају светим и велики је грех да се она на било који начин скрнаве. Молили смо неке власнике камиона и дрваре да склоне стабло, али нико не сме да га пипне, а камоли посече и одвезе. Нудили смо повелике суме новца професионалним дрварима да уклоне стабло, али нико не сме то да ради због страха од проклетства - каже Марковић.
Етнолог у Музеју Понишавља у Пироту Сашка Велкова каже за Пресс да веровање у биљке и дрвеће вуче корене из доба паганства, а култ храста везује се за словенског врховног бога Перуна.
- У то време положај храста као светог дрвета пресудно је утицао на локацију храмова који су се градили искључиво у њиховој непосредној близини. Утицао је и на локацију насеља, која су се градила у близини храстова са великим крошњама који су били доминантни у околини. Њима су се приносиле и жртве. Касније је, са доласком хришћанства, то веровање усвојено и адаптирано у виду бадњака, који се бере управо са храстовог дрвета. У пиротском крају је и дан-данас опстао и прилично је јак култ храста, које се сматра светим дрветом, и он представља права светилишта у многим пиротских селима - каже Велкова.

Слика

Не смеју да га помере...Оборено стабло на сеоском путу

У пиротском селу Сопот обичај је да се о сеоској слави окупљају око храста лужњака. У околини села има неколико оваквих стабала.
- У месту званом Доње село око храста постоји уређено светилиште на ком се народ окупља, а често долазе верници и посећују ово свето место. Вековима се с колена на колено преносило веровање да нема већег греха него скрнавити миро, чије чак ни гранчице нико не сме да помери - каже за Пресс Радомир Ђорђевић, пореклом из овог села.

Слика

„Златарима" ништа свето
За разлику од мештана, који никако не би наудили храсту лужњаку, стабла овог дрвета су често на мети трагача за златом. У многим „мапама" скривеног блага управо ова стабла, од којих се за многа верује да „памте" још турско добра, означивана су као место на ком је скривено благо. Тако су на храсту код Сопота „златари" моторном тестером исекли рупу облика квадрата пречника пола метра, јер су сматрали да се у деблу налази сакривено благо. Неретко се ова стабла динамитом чупају из корена, или се копа испод њих, јер многи верују да се и ту крије злато.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Пали храст нико не сме да помери

Порукаод Caliburn » Нед Нов 08, 2009 9:59 am

Veoma lep tekst o poštovanju slovenske religije i prirode i ljudskoj pohlepi.
:)
Caliburn
 
Поруке: 806
Придружен: Чет Окт 01, 2009 2:26 pm

Re: Пали храст нико не сме да помери

Порукаод Svetovid » Нед Дец 06, 2009 2:47 pm

У селу Оштрељ, надомак Бора, постојала су до пре 15 година три вишевековна храста-светиње, где су се некада на сеоским заветинама окупљали и стари и млади поштујући традицију. Данас се уздижу два горостаса од којих је један «нагрижен» ватром, а други делимично засечен при земљи. Питање је колико ће се одржати у животу, јер трагачи за златом не дају им мира-верују да су дукати и најсјајније полуге испод дебла. Копа се и у околини, у њивама и растињу, али без успеха-злата ни од корова.

Слика

Слика

- Један храст је страдао. Подметнута је ватра у доњем делу и сам се од тежине срушио. Када се то десило, цело село је жалило. Старији су као деца плакали. Нису то обични храстови. У народу су познати и као три брата. Наши преци су причали да су засађени још у веме Турака. Била је ту и црква из 18. века. Али, оближња река је поплавила цео крај, па се са тог места иселило цело село, према северу и Кривељу. Храстови су остали поставши понос и дика. Успомена на претке. Прича о злату испод ова три огромна стабла са широким крошњама је измишљена, али ко ће то од млађих да схвати-жали се Драгослав Станчуловић наглашавајући да његови исписници преостала два храста «чувају и пазе као два ока у глави». Они се поштују као свето дрво.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Пали храст нико не сме да помери

Порукаод Svetovid » Пон Дец 07, 2009 12:42 pm

ЛЕГЕНДА ОД КОЈЕ У ЛЕВЧУ СТРАХУЈУ

Злоћудно дрво сви заобилазе

Предузеће за путеве из Крагујевца није смело да посече „зло дрво“

Слика Слика

Рековац, априла
Боравећи недавно у Рековцу поводом такмичења рецитатора, нисмо се много распитивали о гумастом дрвету. „Тамо је где је и било“, кажу Левчани и не желе много о томе да говоре. Сматрају да и сам разговор о гумастом (жбуастом) дрвету може да донесе неко зло. А већ ономе ко га додирне, седне испод њега или одломи коју гранчицу, несумњиво кажу, прети нека несрећа! Потписник ових редова није баш сујеверан, али га професионална радозналост још није напустила. Уосталом, треба ипак забележити приче које људи овде деценијама и вековима испредају о злом дрвету. Изгледа, у овим крајевима, још живи она стара, народна религија коју ни Српска православна црква није успела да искорени, па је неке од обичаја из претхришћанског периода прихватила. Као, на пример, бадњак, или као запис, око којег се о празницима литија, свира, пева и игра. А није баш сасвим ни испитана могућност да ли заиста постоји, како Чајкановић каже: „сеновито дрвеће“. Јер, ето догодило се приликом повратка аутомобилом из манастира Каленић, групи новинара међу којима је био и чувени истраживач оностраног и натприродног, писац и новинар Никодије Спасић, док је возач био овај који ово записује, да негде око пола ноћи прође покрај „гумастог дрвета“. Милан Пантић, дописник „Вечерњих новости“, стално је говорио да ћемо ускоро проћи покрај „гумастог дрвета“.

- Ено гумастог дрвета, погледајте како се лепо види на месечини! – узвикнуо је Пантић, који је следећег лета погинуо на улазу у своју зграду и чијег убицу ни данас, после готово три године, полиција није пронашла.

У том тренутку из правца злоћудног дрвета зачула су се два пуцња, као из ватреног оружја, а „стојадин“ који је дотле беспрекорно возио, почео је да се гуши и да успорава, упркос додавању гаса. Зачула су се затим два рафала, па опет један пуцањ. И мада се пуцање није чуло ни из мотора, нити из ауспуха, већ из правца „гумастог дрвета“, били смо приморани да станемо, подробно прегледамо мотор, гуме, ауспух, споне….Наставили смо пут мучно и тегобно све док нисмо зашли иза кривине одакле се „злоћудно“ дрво више није видело. „Застава 101″ одједном је одахнула и полетела растерећено, шуштећи и предући путем према Течићу, одакле се рачвају путеви за Рековац и Крагујевац и за Јагодину. Да ли је био у питању квалитет бензина (а било је то време несташице бензина) или неко зачепљење у карбуратору, не зна се. Тек, остало је питање, зашто нам се то догодило у глуво доба ноћи баш покрај гумастог дрвета.

Остао непокретан

Познати културни радник из Левча, добитник Вукове награде, дугогодишњи директор Народне библиотеке „Рибникар“ у Рековцу и оснивач сабора „Прођох Левач, прођох Шумадију“, Бративоје Марковић у својој књизи „Записи из Левча“ каже:
- Постоје злоћудни људи. Постоје злоћудне животиње. А да постоји злоћудно дрво, то је за многе невероватно. Међутим, ипак, такво дрво постоји. Са десне стране пута Белушић-Опарић, налази се патуљасто дрво, које једни називају „чаробним“, други „злодрвом“, а трећи „злоћудним“ дрветом. Старији Левчани причају да је ово дрво исто од памтивека и да се не зна колико има година. То је у ствари дивља јабука, која рађа сваке друге године, чија је висина крошње око три метра, а ширина исто толика.
Бративоје Марковић затим наводи приче и легенде које је он чуо од старих Левчана. Прича се, на пример, да је хајдук Стеван Јаковљевић из Белушића једном приликом после дугог пута легао под ово дрво да се одмори. После сна дуго није могао да отвори очи, а када их је отворио постао је разрок. Опет, каже Бративоје, књаз Милош Обреновић, јашући коња према манастиру Каленић, застао је крај овог дрвета да одмори коња. Када је наставио пут, недалеко од дрвета, коњ се саплео и сломио десну ногу, а књаз повикао: „Ама људи шта би ово? Ни рупе, ни рова, а коњ ми сломи ногу!“
Неки Брајновчанин, каже даље Бративоје, чувајући овце крај овог дрвета, одломио је прут са њега. Касније су му се, каже, ноге одузеле, и остао је непокретан до краја живота. То се наравно догодило у прошлим вековима. Али Бративоје Марковић наводи и причу скорашњег датума:
- Пре десет година други Брајновчанин трактором је орао њиву близу овог дрвета. После орања очистио је трактор од блата баш код овог дрвета. Када је пошао у село, трактор се превнуо и човек је погинуо. Има наравно још прича и легенди које причају Левчани и данас. „Знајући за ове приче“, каже Бративоје, „пословођа предузећа за путеве из Крагујевца градећи пут Белушић – Опачић, није смео да искрчи ово дрво, иако је пројектом то било предвиђено. Зато овде пут има кривину… Да ли је у питању случајност, или магична моћ овог дрвета, нека пресуде сами Левчани који су склони свачему да верују“, закључује Бративоје Марковић. И као у време када је пре двадесетак година писао књигу (Бративоје је преминуо пре две године у Белушићу) Левчани се и даље склањају од овог дрвета и о њему не желе да говоре. Зло дрво се међутим помиње и у неким старим записима. Заиста је чудног облика и као да уопште не расте, крошња му је стално исте величине. Бољи познаваоци кажу да спада у врсту ендемског дрвета које успева само у одређеним подручјима, значи само у једној области, и представља остатак старе флоре. Ових пролећних дана озеленеле су ливаде у Левчу, али трава испод „гумастог дрвета“ тамнија је и приметно се разликује од другог растиња. И дрво је тамније боје, а лишће тек пупоља, док се сав Левач шарени од цветалих шљива, јабука, кајсија… Када олиста „гумасто дрво“ имаће листове сличне листу божура, тамнозелене боје. А када цвета и роди, његове плодове нико не сме да убере. Јер верују Левчани, ко зна шта би се догодило ономе ко убере ситну, дивљу јабуку са чудног, тамног дрвета!? Веровање да сваки контакт са „гумастим дрветом“ доноси несрећу, а кидање гранчица, лишћа или плодова доноси проклетство и несрећу, јаче је од рационалног размишљања., јер има дубље претхришћанске корене!

Магијска моћ

Жена која се подаље од дрвета затекла у њиви тврди да се испод „злог дрвета“ не може заспати нити одморити. Ко уђе у хлад овог дрвета да се одмори, изађе из њега уморнији него када је ушао. Нарочито га избегавају девојке и младићи, јер кажу да су млади који су долазили у додир са „гумастим дрветом“ били несрећни у љубави и браку или су имали нездрав пород. Све се ово може извући из Левчана на једвите јаде! И када говоре о „злом дрвету“ не казују целе приче него само наговештавају, онако у две-три речи, невољно, гледајући у страну, шта је све „злодрво“ у стању да учини. Када смо неколицини мештана испричали причу о путовању „стојадином“ у глуво доба ноћи – само су се прекрстили и без речи отишли! И сад ми бисмо да не верујемо у зле моћи гумастог дрвета, али – зашто су се чули пуцњи, зашто је „стојадин“ почео да се гуши и да успорава баш код гумастог дрвета, и зашто је кад смо зашли иза кривине одједном полетео као ношен крилима, као да се ослободио великог терета?
Или су то само прадедовска, паганска народна веровања, која су негде у нашим главама била запретена и затурена, при помену натприродних моћи гумастог дрвета изненада избила на површину, из подсвести и мрака далеких векова када су наши преци заиста веровали у магијску моћ дрвећа?!
Ко зна шта ће и о нашој причи, гумастом дрвету и стојадину, за коју годину или деценију, приповедати Левчани неким новим генерацијама и неким млађим новинарима!
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Пали храст нико не сме да помери

Порукаод Svetovid » Пон Дец 28, 2009 6:34 pm

СПАСИЛАЦ НА БЕЛОМЕ КОЊУ



У времену наше националне потиштености и непосредно пред ослобођење и уједињење, али већ и много пре тога, кружила су по нашем народу пророчанства која су говорила о пропасти туђинаца угњетача и о догађајима и околностима који ће свему томе претходити: о искушењима кроз која ће се морати проћи, о крвавим борбама и великим губицима у људству и, најзад, о бољим данима, о златном веку који ће иза тога настати. Нарочито се много говорило о такозваном креманском пророчанству, које је везано за име Тарабића из Кремана. Тарабић је, кажу, био визионар; он је — како се радо о њему прича — могао да „види" и догађаје који су се дешавали на великој даљини. Та његова особина, међутим, нас овде не интересује. Нас овде интересује пророчанство о ослобођењу и дефинитивном доласку бољих времена, које се Тарабићу приписује.

Цело пророчанство и аутентичан, непрекидан текст његов нисам ја имао прилике ни да чујем ни да видим; он није објављен, ни препричан, чак ни у најпотпунијем извештају какав имамо у књизи Радована Казимировића (Чарање, гатање, врачање и прорицање у нашем народу, Београд, 1940); ствар са тим тексгом, уопште, увијена је у мистерију, тако да се не можемо отети утиску да он као такав у дефинитивно обрађеној форми и као целина, не постоји, и да није никада ни постојао. Постоје и постојали су само детаљи, фрагменти — на такав афористички начин саопштио је креманско пророштво и Казимировић, 509; 517;

519 ид; у таквој се форми налази оно и у усменој традицији — али који се верно, у неприкосновеној фразеологији предају од човека човеку, и од поколења поколењу. О томе пророчанству конзултовао сам ја, поред споменуте Казимировићеве књиге, још и неколико наших угледних, веродостојних људи. Њихови искази слажу се у овим тачкама:



1. Предвиђају се, у неодређеној форми, зла времена („живи ће жалити што нису умрли"): рат, који ће сатрти људе („жене ће од пања мислити да је човек"), робовање.



2. Јавиће се ослободилац, који ће отерати непријатеље и ослободити народ. Његове су карактеристике: биће човек из народа; доћи ће на белом коњу; биће хром. Према једној верзији која је била позната још пре светског рата, победа ће се однети помоћу црних људи („доћи ће црни људи да се бију за Србију"1а).



3. Непријатељ ће бити уништен или протеран. Настаће златни век („мртви ће жалити што нису више живи"; упор. Казимировић, 520).



Креманско прирочанство, без обзира на то што је везано за име човека за кога се иначе тврди да је био телепата и визионар, не можемо сматрати као предсказање у ужем смислу ове речи, као поглед у будућност; њега су, уосталом, уколико се везивало за балкански и светски рат, и његове последице — а оно се, још од времена анексије, упорно везивало баш за те догађаје — у својој суштини (појава хромог човека, на белом коњу) догађаји и демантовали. Али исто тако оно није ни измишљотина или мистификација једнога човека: против таквог тумачења говори већ чињеница да је кремански пророк, Тарабић, био и честит и лојалан човек и да је, према једнодушном уверењу свију који су га познавали, осећао доиста пророчко надахнуће. Шта би онда оно требало да буде?

Др Светолик Стевановић причао ми је1) како је, приликом повлачења наше војске 1915, чуо у селу Пажићима (код Даниловог Града) од једнога старца пророчанство које је било углавном као креманско, али се старац из Кремана није спомињао — било је, дакле, самостално: по томе пророчанству, покорену Србију ослободиће човек који ће са истока доћи на белом коњу; он ће бити сакат и са њиме настаће златан век. Не мање занимљиво је оно што је М. Ђ. Милићевић (ЖСС, 82 идд) од разних својих савременика (упор. 821) дознао о пророчанству (или пророчанствима) старца Стања из Васојевића, који је, према традицији, живео у XVIII веку. У пророчанствима говори се, углавном, о пропасти Турака и ослобођењу српскога народа, па се, између осталога, каже и ово: „Јавиће се један црни човјек оздо од утока Лима .... у Дунав. Тај човјек ће се звати цар у опанцима. Он ће много српскога народа ослободити од Турака ... Дотле ће много несрећа бити ... Они које ослободе живеће лијепо... Доћи ће Црнокапа и Црногаћа к нама ... Турци ће ce све више и више губити с лица земље. Благо Србима који то дочекају! Поклаће се Турци .. . ту ће бити толико крви да ће моћи носити камен од седам ока. Њих ће тада српска војска сасвим побједити . .. Послије свих тих ратова, људи ће тако бити ријетки да ће жене трчати и грлити пањеве од дрвећа, мислећи да су то људи, јер људи готово нигде неће бити!" ... И тако даље. Оваквих пророчанстава вероватно да би се могло наћи још2).

Јасно је да сва она говоре исто: ослобођење од туђинаца угњетача и златни век који иза тога долази. Чак се слажу и у детаљима, у фразеологији, у свечаном тону. Очевидно је да ту не може бити говора о визији, о личном доживљају појединца, него свему томе треба тражити извор у апокалиптичким схватањима, тежњама, традицијама целога народа. Ствар, дакле, не треба рачунари у окултне појаве, већ она припада народној религији и фолклору.

Према свему овоме, креманско и слична пророчанства, и по своме циљу, и по форми, и по апокалиптичком тону, спадају у позната месијанска пророчанства, узета у ширем значењу ове речи. Историја религије познаје велики број таквих пророчанстава, и код семитских и код индоевропских народа, и иначе: од вавилонског Мардука, мисирског Аменемхета, заратустровског Саошијанта, и мистичног детета у четвртој Вергилијевој еклоги, па све до Фридриха Барбаросе, и даље.3). Ни најмање нас, према томе, неће изненадити ако констатујемо да се српско месијанско пророчанство до детаља слаже са сличним пророчанствима код других народа. Ситуација је свуда иста: и у друштву, и у целој природи, попела су се зла до кулминационе тачке4) онда се јавио спасилац, месија, swthr; он је створио, или започео, златни век.

Ако упоредимо наше креманско пророчанство са месијанским пророчанствима других народа, видећемо да се, осим исте садржине, занимљиво слажу чак и у карактеристичним детаљима, и у фразеологији. Тако, на пример, типичан позив у креманском пророчанству, да мртви устану и живи уживају, налази се, у истој форми, чак и у — мисирским месијанским текстовима: ...„so dass die Überlebenden wünschen, die zuvor gestorbenen möchten auferstehen, damit sie Anteil erhielten au dem Guten"* (Hugo Gressmann, Altorientalische Texte und Bilder2, 1, 50)5). Остала паралелна места из митологије европских народа навео сам у своме раду Poetae Serborum epici quid et de interitu et de renovatione mundi sibi finxerint (Прилози за књиж., 18, 1938, 481 идд). Све, дакле, говори за то да ми за креманско пророчанство треба да тражимо објашњење у оквиру других месијанских пророчанстава.



* „тако да живи желе да покојници устану да би добили удела у добру"



Очекивања из креманског пророчанства у области српске народне традиције имају своје паралеле у једном познатом нашем миту. То је мит о Краљевићу Марку. Тај мит, уколико се односи на Марков одлазак са овога света и његов боравак у пећини, има у себи месијанских елемената. Марко, према тој прозној традицији, није умро, него се само повукао, заједно са својим Шарцем, у неку пећину, или на неко острво, и ту „чека своје време": кад „куцне час ускрснућа свега племена српског (Срета Ј. Стојковић, Краљевић Марко, 1928, 443), онда ће се јавити Краљевић Марко, „сабраће све Србе под један барјак и пред њима јуришати на Турке... и истребиће душмане" (Вук Врчевић, С. н. прип., Београд, 1868, № 230), или ће их протерати „преко сињег мора" (Војиновић, С. н. приповијетке. № 4, „Зар Краљевић Марко још живи?"). Када се то деси, онда ће "Срби добити своју пређашњу славу" (Босанске народне приповетке, Даница, 10, 1869, 64). Упор. и Караџић. 1, 1899, 36; ZNŽOJS, 19. 1914, 354 идд. и R. Köhler. Arch. f. slav. Philol., 1, 1876 = Kl. Schriften, 1, 411. Понеки моменти причају се свечаним апокалиптичким језиком (нпр. у ZNŽOJS, 1. с.). Као што се из овога види, основа на којој треба испитивати креманско пророчанство много је шира но што је у први мах изгледало.

Најважније питање на које имамо да дамо одговор, то је питање ко је онај хроми човек из народа који ће доћи на беломе коњу и донети Србима слободу и славу. Да то није нека одређена исгоријска личност, о томе, према свему што смо говорили, не може бити ни сумње. Ко онда може бити? У сличним месијанским пророчанствима код других народа спасилац, месија, swthr je или божанство, или херој, или краљ, али са божанским, уопште супранормалним особинама: код Вавилоњана то је Мардук, код Мисираца Аменемхет, код Иранаца Саошијант, и тако даље. Код Срба, према једној традицији, видели смо да је то Марко Краљевић, народни херој, о чијим натприродним особинама сведоче и многобројни митови и чињенице да он чак ужива, или да је раније уживао, и култ. Јасно је, према свему томе, да „човек на беломе кому" такође треба да буде или нека митска личност или какво старинско божанство.

Ми смо на најбољем путу да ову загонетку решимо. „Човек на беломе коњу", из креманског пророчанства, који треба да донесе слободу и срећу своме народу, ко би могао бити други него некадашње врховно божанство српског народа, његов највећи национални бог? Поред тога што је ствар по себи сасвим природна и логична — јер ко ће ићи пред народом у рату и борити се с њим заједно за победу, ако не његов национални бог?6) — за ово јасно говоре и чињенице, пре свега, заједнички атрибути и особине. Један од главних атрибута негдашњег нашег врховног бога јесте, као што смо видели, његова обућа, и не може бити случајно што она није заборављена да се спомене и као атрибут месијин: у Стањевом пророчанству спасилац је цар у опанцима, и ако би ко схватио ствар рационалистички и у тим опанцима хтео да пронађе алузију на, можда, ултрадемократско порекло спасиочево, можемо одмах подсетити да су опанци и атрибут светога Саве (упор. Ст. М. Димитријевић, Свети Сава, 75; 116; 120), и ђавола (СЕЗ, 41, 1927, № 42 и напомена), а ови су наследници врховног хтоничног божанства; такође и атрибут вампира (ZNŽOJS, 10, 1905, 25), који је, као што ћемо доцније видети, минијатурна слика, и сродник, тога врховног божанства.

Такође мислим да није случајно што се у креманском пророчанству каже да ће доћи црни људи да се боре за Србију: црни људи, у митском језику, потпуно би одговарали своме вођи, који је, као хтонично божанство, и сам црне боје (в. горе, гл. 8); црн је и exercitus feralis* у Тацитовој „Германији" (с. 43; в. и Ludwig Weniger, Exercitus feralis, ARW, 9. 1906, 201 идд). и војска нашег врховног божанства могла би бити црна зато што ту боју имају уопште становници доњега света (в. горе, гл. 7 и 87).Уовој вези треба можда протумачити и израз из пророчанства Стањева „доћи ће Црнокапа и Црногаћа к нама" (Милићевић, о. с„ 84): капа је, као што смо горе видели, један од главних атрибута врховног хтоничног божанства.



* мртвачка војска



А да су некадашњи Срби из времена када су се оваква месијанска пророчанства формирала — могли доиста рачунати на конкретну помоћ својих покојник предака, на њихову личну интервенцију у борби против непријатеља, имамо доказа у данашњем нашем обичају клицања, којом се приликом, у свечаној форми, позивају покојни преци да у борби узму учешћа и потпомогну своје саплеменике (в. мој рад „Клицање предака", Šišićev zbornik, Загреб, 1929, 651 идд); исто тако и у веровањима у такву интервенцију код народа нама сродних7) —

Најважнији, међутим, разлог који нас гони да креманског спасиоца идентификујемо са нашим врховним богом — јесте чињеница да је он хром. Због чега би он то био? Очевидно, ни из каквог другог разлога на свету него просто због тога што је и српски врховни бог, као што смо раније видели, био хром. Из истог овог разлога јавља се кремански спасилац и на беломе коњу: коњ је познати атрибут нашег врховног бога, исто онако као што је атрибут и одговарајућег божанства код других народа, Водана, Трачког коњаника, Световида. За наше објашњење још више говори чињеница да је и Воданов и Световидов коњ белац (за Водановог белца в. Ј. Grimm, Deutsche Mythologie4, 1, 128; Е. Н. Meyer, Mythologie der Germanen, 383 ид; и др; за Световидовог белца в. Saxo Grammaticus XLV, p. 564 Holder = C. H. Meyer, Fontes histor. rel. Slav., Berol., 1931, 51, 17). У једној нашој култној легенди (Н. Шаулић, Срп. нар. приче, Београд, 1925, стр. 134) вуцима дели храну „човек на белу коњу", а ову улогу иначе, као што смо раније (у глави 2) видели, има нико други него баш наш summus deus8). Такође је занимљива чињеница да на благо закопано у земљи (а са њим, као што смо видели у глави 12, располаже бог ploutodothV, Дабог) скреће пажњу људима у сну „светац на белом коњу" (в. ГНЧ, 14, 1894, 20618).

Најзад, да божанска личност из српског месијанског пророчанства доиста није нико други него некадашњи српски врховни бог, наћи ћемо потврде и у миту о Краљевићу Марку. Видели смо већ да је у једном делу традиције Марко означен као апокалиптички спасилац. Међутим, исто овакво месијанско пророчанство какво наш народ везује за Марка, везује немачка народна традиција за носиоца кифхојзерске скаске, за Фридриха Барбаросу (и друге неке краљеве, упор. литературу која је наведена мало доцније, у напомени 10). Сличност између скаске о Марковом боравку у пећини, и његовом поновном доласку на земљу, и између кифхојзерске скаске толико je велика и упадљива9) да се, пошто не постоји вероватноћа позајмице, једино може цела ствар разумети ако се претпостави врло старински заједнички извор: у далекој прошлости свакако је морала та скаска бити позната и Германцима и Словенима10).

Од велике је важности, међутим, чињеница да Фридрих Барбароса, у кифхојзерској скаски, првобитно није био нико други него баш исти познати alter ego нашег врховног бога, Водан11); и онда је најприроднији аналогни закључак да је и Краљевић Марко, у месијанском пророчанству о његовом поновном доласку, заменио нашег врховног бога. Да Марко има доиста карактерних црта тога хтоничног божанства, о томе сам говорио у моме чланку „Ћорава Анђелија" (Sborník prací věnovaných Václavu Tillovi, Praha, 1927, 35 ид); поред ствари које сам у томе чланку споменуо, у обзир долази, свакако, и Маркова веза са Шарцем, која је толико присна да га Шарац прати чак и на онај свет, у пећину (Вук, Рјечн., s. v. Марко Краљевић) — у том погледу Марко нас свакако подсећа на нашег Дабога, чији је атрибут такође коњ (в. горе); то би била, можда, и Маркова чаша и његова сабља, од којих се такође није растао ни на оном свету (упор. нпр. ZNŽOJS, 19. 1914, 355), и са којима би се могао упоредити Световидов пехар и тиквица светога Саве (в. горе, глава 11), као и Световидов мач; то би, најзад, била и, иначе тешко објашњива, чињеница да је Марко био чобанин, и то не само у младости (упор. народне песме и прозну традицију у Ср. Ј. Стојковића, 28 идд; даље ZNŽOJS, 19, 1914, 373) него и као старац.

Месијанска делатност нашег националног бога свакако је његова највиша функција — завршни степен у његовом развитку. Она, међутим, претпоставља да је делокруг нашега бога, с временом, био проширен, и да је он, поред осталих његових функција, поред тога што је био yucopompoV и општи dwthr eawn, по сили прилика, онда када је његов народ пролазио кроз дуги период ратова, било одбранбених било освајачких, постао и бог рата, као и германски Водан, словенски Световид, јеврејски Господ. О овој врсти његове делатности нисмо до сада говорили; о њој много података и нема; ипак би се, за овај мах, могла скренути пажња на извесне чињенице које изгледа да нису без неког значаја. На првом месту, занимљиво је да се у песмама које се обавезно певају о Божићу — дакле, баш у оно време када је прослављан празник нашег врховног бога (в. доле, глава 16) — спомиње Вид како се враћа из рата [Вук, Пјесме, 5, 164:



„Војевао бели Виде, коледо!

Три године с клети Турци,

А четири с црни Угри.

Каде Виде с војске дође,

Седе Виде да вечера",



итд. „Бели Вид" спомиње се и у рефренима божићних песама (нпр. Вук, 5, 176), а ти рефрени, с обзиром на то да иначе немају никакве везе са осталим текстом песме, очевидно су ресидуум из дубље старине]; Вид, или Световид („јаки Вид" — Нидерле, 142), међутим, познато је словенско ратно божанство (упор. Saxo Gramm., XIV, р. 564 Holder—Fontes, 51). Осим тога, Марко Краљевић, онда када ће по други пут да се јави међу Србима и поведе их у победоносну, ослободилачку борбу против Турака, замишљан је тачно према обрасцу некадашњег бога рата [упор. нпр. типичну слику како Световид „in equo... adversum sacrorum suorum hostes bella gerere credebatur"*, Saxo Gram., 1. c., a Марко Краљевић (у вилиној пећини) "чека згоду да на Шарина узјаме ... и сабере све Србље ... јуриша на Турке ... и истријеби све душмане", В. Врчевић, Срп. нар. приповијетке, Београд, 1868, № 230)].



* „веровало се да на коњу ратује против непријатеља својих светиња"



Најзад, није без значаја и овај податак. Наш народ, када жели да сазна хоће ли бити рата, и данас још гледа у плећку, и то сматра (за ову ствар) као најпоузданији начин гатања; такво гатање, специјално у циљу да се сазна за исход рата, предузео је, пред битку на Каталаунским пољима, и Атила, који, „diffidens copiis suis, metuens inire conflictum, statuit per haruspices [да ли можда Словене у својој војсци?] futura inquirere. Qui more solito nunc pecorum fibras, nunc quasdam venas in abrasis ossibus intuentes Hunnis infausta denuntiant"** (Iordanis, De orig. act. Get., 37). Није случајно, међутим, да се свечано и — може се рећи: обавезно — гатање у плећку о томе да ли ће бити рата и какав ће му бити исход, врши баш о Божићу (в. Вук, Рјечн., s. v. плеће; В. Врчевић, Три главне народне свечаности, 38), дакле: у време када је, као што ћемо видети у идућој глави, прослављан празник некадашњег нашег врховног бога.



** „не уздајући се у своју војску, бојећи се да започне битку, одлучио је да преко гатара испита будућност. Ови, на уобичајен начин посматрајући час дроб (закланих) оваца час жиле на саструганим костима, објаве Хунима несрећу."
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Српски митови који су одржали нацију

Порукаод Evropljanin » Суб Јан 09, 2010 3:01 pm

O paganskom nasleđu u Srbiji
početkom novog milenijuma

U povodu čitanja knjige Bojana Jovanovića, Duh paganskog nasleđa, Narodna knjiga, Beograd 2006.

Knjiga Bojana Jovanovića, koja je povod ovog teksta, prilika je da se razmotri nekoliko pitanja koje autor otvara u okvirima antropološko/etnoloških i psiholoških analiza takozvanog nacionalnog karaktera (Srba), ili nasleđa naravi, kojima se, delimično, mogu objasniti i neki savremeni događaji u Srbiji. Sve to je, međutim, u knjizi uklopljeno u jednu religioznu perspektivu, koja kao ekskluzivni ideološki pogled na svet nastoji da pomiri naučni i verski pristup, koji dovodi do fatalističkog zaključka o stalnom cikličnom ponavljanju istorije. Eksplicitno, to je autor izrazio sažeto u stavu da je »religija osnova duše«, a »duša prirodno religiozna«, zbog čega se »osnova karakternih činilaca određenog kolektiva ne može adekvatno sagledati bez poznavanja njegovog religioznog života« (165). Autor zato pokušava da celokupno ranije nasleđe naravi objasni naglaskom na paganskom nasleđu kao predvorju hrišćanske etičnosti, ili nižim stupnjem religioznosti.
Ima se, pak, utisak, čitajući knjigu do kraja, da ta ideja ne prožima celokupno razmatranje u ovoj studiji o nasleđenim korenima naravi, koji se mogu uočiti kod Srba i u današnje vreme; i ti delovi knjige su najzanimljiviji za ovo moje razmatranje, koji ukazuju na izvesne istorijske/vremenske dimenzije, u okviru kojih dolazi do buđenja arhaičnih oblika ponašanja. Ta poenta knjige podstakla me je da naknadno razmišljam o dopunama objašnjenju o obnovi plemenskog/kolektivističkog duha probuđenog tradicionalnog nacionalizma poslednjih decenija prošlog i početkom novog veka, s jedne strane, a s druge, o pojavi bekstva populacije u populizam i konformizam posle kratkog perioda samoosvešćenja u borbi protiv režima Slobodana Miloševića 90-ih godina.
Mislim da Jovanovićevo ukazivanje na nasleđene korene naših naravi, u kontinuitetu sa istraživanjima Cvijića, Dvornikovića i drugih pisaca, ima značajniji naučni karakter od uvodnih religijskih (ideoloških) predstava i tim idejama vredi posvetiti pažnju, s ciljem da se ustanovi u kojoj meri postoji analogija u pogledu društvenih previranja i kretanja u današnjem periodu, sa ranijim istorijskim kriznim situacijama, kao preduslov revitalizacije izvesnih arhaičnih oblika ponašanja. I kroz tu analizu proveriti tezu o »urođenom nacionalnom karakteru« koji, navodno, neminovno obnavlja nacionalistička opredeljenja kao suštinsko osećanje pripadnosti svojoj (srpskoj) naciji.
Zalazeći dublje u istoriju Jovanović ukazuje na činjenicu da je posle rušenja srpske države i pada u tursko ropstvo došlo do obnavljanja »narodne/paganske religioznosti« i do »retradicionalizacije kulture«, povezano sa magijskim i mitomanskim shvatanjima, s ciljem da se otkriju uzroci nepoznatih pojava koje su izazvale i ličnu i društvenu nesigurnost;a u kulturi pojave dobijaju sakralni karakter (traženjem odgovora u natprirodnim pojavama, kojima se pridaje karakter svetosti) i dolazi do širenja magijskih praksi (vračanje, proricanje sudbine i sl.). Ovde je naglasak na promenjenim društveno-istorijskim okolnostima koje su izazvale, pre svega, nesigurnost i neizvesnost u pogledu budućnosti, usled čega dolazi do vraćanja u poznatu prošlost i zaklanja se iza praksi koje su pretendovale da objasne »nepoznato« iracionalnim pristupom imaginarnim pojavama onostranog sveta, budući da im srušeno »zemaljsko carstvo« nije nudilo rešenja.
Uočljivo je i bez naknadnih analiza da se srpsko društvo poslednjih decenija sve naglašenije vraća ideji o »pobedi nebeskog nad zemaljskim carstvom« (iako je novovekovna Srbija republika), da su crkve sve punije, a religiozne procesije održavotvorene, da cvetaju agencije u kojima se vrše magijski rituali i da sakralno poimanje stvari sve više umanjuje sekularni karakter države i društva. Ali sva istraživanja potvrđuju da se to dešava uporedo sa negativnim efektima u istorijskom periodu društva na raskršću,usled neuspeha u fazi prelaza iz jednog predmodernog, a u modernoj terminologiji rečeno pred-političkog (autoritarnog) poretka u moderno političko društvo, na temeljima pravne države, koja se veoma tegobno rađa u takozvanoj demokratskoj tranziciji u današnjoj Srbiji. Dakle, može se i sada govoriti o raspadu države, što izaziva sve veću nesigurnost populacije i strahove od novog i nepoznatog i proizvodi ne samo egzistencijalnu zabrinutost nego i političku neizvesnost; a u pogledu kulturnih posledica izaziva bekstvo u imaginarno, u kolektivizam i u religioznost.1
Budući da tranzicija ne ide onim tokom koji je veći deo građana očekivao posle rušenja bivšeg režima, ljudi se sve više služe iracionalnim metodama i obraćaju »višim silama« izvan »racionalno saznatog i iskustvenog sveta« (B. Jovanović, isto, 11). Takav obrt (koji Jovanović naziva »paganskim duhom« koji i u novim uslovima potvrđuje svoju vitalnost) uslovljen je društveno-istorijski konfuznim uslovima i prepoznaje se u mentalnom
ponašanju i životu dobrog dela srpskog naroda i danas, koji se uslovno može nazvati »paganskim nasleđem«. Ali ono nema organske (genetske) korene, već je njegova obnova podstaknuta »kriznim situacijama« u periodu istorijskih prevrata u kojima je zamagljena perspektiva i pojačano osećanje individualne i društvene ugroženosti opstanka, kada »kolektiv oživljava do tada potisnuta arhaična duhovna iskustva i aktivira paganski potencijal u okviru dominantne mitske svesti« (isto, 28) .
Današnja Srbija, koja je zalutala na svom putu u moderno demokratsko društvo, izazvala je konfuziju vrednosti i nesnalaženje populacije, koja se zbog toga takođe vraća arhaičnom iskustvu, što empirijski dokazuje rasprostranjena popularizacija astralnih i okultnih, magijskih ritualnih programa (tumačenje »sudbine«, oživljavanje Kremanskih proročanstava, predskazivanja »smaka sveta« itd.).
Antropološko/etnološki aspekt ponovnog buđenja tradicionalnog nacionalizma i religioznosti u novom milenijumu je potisnut za račun ili čisto političkih verzija objašnjenja, ili klerikalnog shvatanja izvorne religioznosti i nacionalne pripadnosti, što bi se moglo označiti kao jednodimenzionalno tumačenje, koje nije bez osnove, ali nije dovoljno da objasni takvu vitalnost arhaične svesti. Drugim rečima, umesto cikličnog vraćanja paganizma kao urođenog oblika »arhetipske svesti« čoveka, pre se može govoriti o cikličnom ponavljanju izazovnih društveno-istorijskih perioda, koji dovode do iskušenja i sumnji u racionalno (ljudskom umu dohvatljivo) objašnjenje sveta, i na toj osnovi do cikličnih uspona i padova uticaja religijskih i mitskih predstava i, uporedo s tim, do magijskih rituala umesto ličnih aktivnosti i odgovornosti za promene takvih stanja.

Da pojednostavljena (jednodimenzionalna) objašnjenja ne pružaju potpuni odgovor za složene pojave arhaičnih verovanja i praksi u savremenom društvu potvrđuju sledeći podaci, kada je reč o današnjoj Srbiji:
(1) tradicionalni (romantičarski) nacionalizam nalazi danas svoje najrasprostranjenije uporište u onim delovima populacije koji su egzistencijalno najugroženiji, kod kojih je borba za preživljavanje osnovni izazov i čija je svakodnevica krajnje neizvesna. Stoga je za njih nacija kao kolektiv (ovozemaljska »viša sila«) jedino utočište za ličnu bespomoćnost, zato se identifikuju sa nacijom (odbacujući pluralnost formi identiteta), budući da veruju da će taj kolektiv preneti i na njih svoju moć i obezbediti im sigurnost. Iz tih razloga nikakva politička propaganda ne dovodi do smanjenja nacionalističkog opredeljenja građana, dokle god vlada društvena klima nesigurnosti i bespomoćnosti. Drugim rečima, umesto isprazne antinacionalističke propagande potrebno je promeniti politiku (usmerenu ka »Kosovskom mitu«) i strategijski i praktično omogućiti brzo poboljšanje uslova života i zatiranje egzistencijalnih strahova naroda i, na taj način, povratiti poverenje u društvene institucije, kao i samopouzdanje građana u ostvarljivu bolju perspektivu u budućnosti.
(2) Slična se objašnjenja mogu slediti i kada je u pitanju porast religioznosti. Podatak koji se obično ne propituje u anketnim istraživanjima je statističko određenje populacije »vernika«, na osnovu brojnosti građana koji posećuju crkve, kada SPC alarmantno ističe parolu o »ugroženosti srpstva i pravoslavlja«, ili u vreme tradicionalnih verskih praznika (Božića, Uskrsa, krsne slave). Sociološka istraživanja putem kvalitativne analize2 jasnije otkrivaju prirodu porasta »religioznosti«, pruživši odgovore na pitanja: da li se to objašnjava time što je populacija poslednjih decenija u većoj meri prihvatila religiozna verovanja; naime, čime sami ispitanici objašnjavaju svoje veće poverenje u crkvu; i da li to znači da sada više veruju u biblijski pogled na svet. Na koje odgovore upućuju pomenuta istraživanja? Prvo, kao i u pogledu porasta nacionalizma, i u slučaju većeg okretanja ka utočištu koje nudi crkva pokazuje se da je to socijalna nesigurnost, usled kraha države koja ih je lišila »očinske zaštite« (u duhu paternalizma) ljudi danas u Srbiji (i ne samo u njoj) traže novog zaštitnika izvan realnosti postojećih društvenih institucija, obraćajući se crkvi kao posredniku sa »višim silama«. Drugo proizlazi iz prethodnog, naime, tada veći broj pojedinaca, koji su ugroženi i pritisnuti svakodnevnom borbom za opstanak, veruju da spas ne može doći od ovozemaljskih sila (usled pojačanog nepoverenja u strukture vlasti i ekonomske moćnike) i zato se okreću nepoznatom (svevišnjem) u onostranim prostorima, čime manipuliše crkva obnavljajući biblijsku i istorijsku mitologiju o prevashodnom značaju večnog carstva nebeskog nad prolaznošću carstva zemaljskog.
(3) Iluzorno spasenje (posredstvom crkve, a bez sopstvenih napora), pokazuje se kao privlačnije od teške i uporne borbe za menjanje nepovoljnih društvenih uslova i to je jedan od značajnih razloga za povećanje broja osoba koje se iskazuju kao vernici. To dokazuju sledeći nalazi: a) na pitanje da li pojedinac veruje u boga i šta zna o religijskoj doktrini najčešće se dobijaju neodređeni odgovori ili se religioznost (pravoslavlje) povezuje sa prihvaćenim nacionalističkim uverenjem (»svetosavlje«, »sabornost« i sl.); b) na pitanje da li ispitanici odlaze redovno u crkvu i posećuju religiozne mise većina odgovara da to čine samo o velikim praznicima; c) najveći broj lica, koja sebe identifikuju kao »vernike«, svoju religioznost poistovećuju sa poštovanjem narodnih običaja, čije religijsko poreklo ne znaju da objasne (svodeći to na slave, krštenje dece, crkvene obrede prilikom venčanja ili sahranjivanja).
Moglo bi se, dakle, konstatovati da je vrednosna anomija, koja je takođe izazvala nesigurnost ljudi u uslovima značajnog suočavanja sa sve zaoštrenijim utilitarizmom, koji je povezan sa bezobzirnom trkom za osvajanjem na brzu ruku stečenog bogatstva, okrenula pojedince ka mističnim izvorima u potrazi za »izgubljenom srećom« (a ona se smešta u takozvano zlatno doba šezdesetih godina prošlog veka, te se javlja nostalgija za Brozovim periodom), u uverenju da u novonastaloj situaciji za to ne postoje realni uslovi. U sličnim neizvesnim okolnostima, o kojima piše Jovanović, ljudi se obraćaju natprirodnim pojavama, shvativši ih kao »nepoznatu moć prirode izvan realnog« i tražeći u mitu dokaze za to uverenje (138) .3 Time se može objasniti obnovljena popularnost Kosovskog mita, kojima zajedno manipulišu i predstavnici vlasti i crkva. Predstavivši srednjovekovnu državu Dušanovog carstva kao uzor srpske državnosti (zbog njene veličine ratom osvojenih susednih država) i pretvorivši istorijski poraz u Kosovskoj bici u pobedu (zbog opredeljenja za carstvo nebesko na račun zemaljskog carstva u ime klerikalizacije države) vrši se psihološki pritisak na svest populacije i nudi povratak u prošlost, kao izlaz iz haotične sadašnjosti.
Treba pomenuti izvesnu podudarnost između Jovanovićevog zaključka sa nalazima pomenutog istraživanja, da su velika (i naivna) očekivanja građana i u današnje vreme dovela do razočaranja, neizvesnosti i pojačale nesigurnost, izazivajući nepoverenje prema postojećim društvenim institucijama. I time se može objasniti vraćanje na kulturne obrasce iz prošlosti (o kojima su pisali Cvijić, Dvorniković i dr.). Da podsetimo o kojim se obrascima ponašanja Srba iz prošlih vekova radi. Prema Cvijićevoj analizi, Srbe »dinarskog tipa« odlikuje violentnost, impulsivno reagovanje, iracionalno rasuđivanje, mistična logika i sl.; a nužda prilagođavanja na različite društvene okolnosti razvija konformističke crte kao što su: pokornost, trpljenje, poslušnost, ali i podmuklost. Uz to, uspomene na glorifikovanu prošlost proizvode i suprotne reakcije: agresivnost i buntovnost (B. Jovanović, 167), koja je iracionalna jer ne dovodi do menjanja stvarnosti, već predstavlja neartikulisanu pobunu bez izgleda na uspeh. Naglašena je, takođe, i stalna potreba za vođom, tj. traženje novog vođe, koji će »odgovoriti na njihova mesijanska očekivanja« (isto, 168) . Tome treba dodati i potvrđenu pojavu i u naše doba, naime da »neostvareni životni potencijali postaju destruktivna sila«, a sve dotadašnje ideologije dobijaju negativnu konotaciju.4 I sledeći stav Bojana Jovanovića može se primeniti i na današnju situaciju: »U vreme izražavanja opravdanog nezadovoljstva narodni ustanci i bune brzo su gubili prvobitni zamah i rasprskavali se u oslobađanju negativne motivacije« (174–175). Uporedimo li ogroman entuzijazam i masovno učešće
građana Srbije u protestima protiv Miloševićevog režima 90-ih godina i početkom 2000-ih, sa potpunim dezangažovanjem posle postoktobarskih promena i sa brzim zaboravljanjem šta sami građani mogu da učine da bi »promenili svet« sa kojim su nezadovoljni i sa obrazloženjima zašto su razočarani u takozvanu demokratsku tranziciju, dobijamo potpuniji odgovor na to pitanje. Naše istraživanje potvrđuje da se sadašnja potpuna pasivnost i rezigniranost građana može objasniti ne samo nezadovoljstvom zbog sporih promena (ili promena u involutivnom smislu), već i akumuliranim istorijskim naslagama koje su prodrle dublje u strukturu ličnosti (npr. gubljenje daha u ostvarenju dobrih ideja, nepostojanost u otporima i sl.).

Važna komponenta u objašnjenju arhaičnog ponašanja dobrog dela srpske populacije danas je sigurno i usvajanje moralnog relativizma,kada postaju nejasne granice između dobra i zla i kada se odriče od sopstvene odgovornosti za odsustvo sankcionisanja počinjenog zla (na primer, za ratne zločine u međuetničkim ratovima 90-ih godina).
U kojoj meri opisani kulturni obrazac koji je uslovljavao »nacionalni karakter« u Srba ima uticaja i danas može se pretpostaviti na osnovu novijih sociološko-antropoloških istraživanja u tom smislu da se u prelaznim vremenima i vrednosnim iskušenjima u različitim istorijskim periodima vraćanje na arhaične kulturne obrasce poima kao izlaz iz suočavanja sa opasnošću od nepoznatog, stvarajući privid o otpornosti urođenog nacionalnog karaktera (teza koja se iskazuje u obliku vitalnosti paganskog nasleđa).
Šta su pokazala sociološka istraživanja pre rušenja bivšeg autokratskog/despotskog režima u usporedbi s novijim istraživanjima posle 2000. godine o masovnom i ličnom ponašanju građana? Upravo takva poređenja mogu da potvrde da se nacionalna karakterologija mora ispitivati u svetlu konkretnih istorijskih, socijalnih i kulturnih okolnosti, da bi se proveravalo u kojim uslovima dolazi do revitalizacije arhaičnih oblika ponašanja, u koje spadaju i mnoge crte takozvanog srpskog nacionalnog karaktera (na primer, podložnost trpljenju i podređenosti, iracionalno rasuđivanje, mitomanija, ali i violentnost/agresivnost i destrukcija). Istraživanja vršena u bivšoj Jugoslaviji deceniju pred njen slom nisu potvrđivala provalu nacionalizma (štaviše, sociološki je utvrđeno da je tada etnička distanca u svim republikama bila niža nego u nekim drugim multietničkim državama); a ni konformizam nije bio toliko dominantan da bi isključivao slobodno mišljenje i ponašanje jednog, u svetu zapaženog, broja pojedinaca; istorijska mitologija je imala svoje mesto u knjigama, ali ne i u javnom diskursu; destruktivnost nije dobijala šire razmere (iako je vladala politička represija) itd. Zato se za taj period upotrebljava i termin o »prosvećenom apsolutizmu«. Ali kada je autoritarni i autokratski režim sve više dobijao karakter totalitarizma u 90-im godinama prošlog veka, pojačavajući nesigurnost ljudi, a sa međuetničkim ratovima i životnu ugroženost, dolazi do promena u masovnijem ponašanju pojedinaca. Suprotnih crtama koje su smatrane »nacionalnom karakternom strukturom«: kao što je toliko isticana iracionalna hrabrost da bi se ginulo u ratovima ustuknula pred težnjom da se izbegne ubijanje dotadašnjih prijatelja i javlja se masovnije dezertiranje mladih pred naletom mobilizacije (o čemu govori cifra od nekoliko stotina hiljada mladih ljudi koji su emigrirali iz zemlje). To se u okviru stereotipa o nacionalnom karakteru nije moglo ni zamisliti (ranije je odlazak sinova u vojsku smatran najvećom čašću porodice). Ni trpljenje kao urođeno karakterno svojstvo nije dobilo potvrdu od strane velikog broja ljudi u Srbiji toga perioda, budući da su nastajale sve masovnije pojave otpora u drugoj polovini decenije (sa karakterističnim nazivom »Otpor« jednog dela nastajućeg nekonformizma). Tada se manifestovala i jedna do tada nepoznata crta u karakterologiji Srba: preuzimanje samoodgovornosti u akcijama za promene zbog nastalog samopouzdanja u delotvornost svakog pojedinca (ili, kako se to uobičajeno naziva u političkom govoru, stvaranje »pozitivne energije«). A i iskonska tuga zbog osećanja da su Srbi uvek gubitnici bila je zamenjena radošću zbog učestvovanja u stvaranju »nove Srbije« i maštovitim performansima koji su pokazali drugo lice Srbije.

Međutim, promene koje su proizvodili sami građani bile su praćene visokim očekivanjima u krajnjem ishodu posle 5. oktobra 2000. Ali su se građani ubrzo suočili sa činjenicom da je opozicionim partijama najvažniji cilj bio dolazak na vlast, a potom opstanak na vlasti; a pošto nije postojala idejna homogenost, ili bar usaglašenost među koalicionim partnerima nove vlasti, borba za vlast postala je dominantna karakteristika političke scene, umesto neophodnih demokratskih reformi. Volja za moć prevagnula je nad demokratskim težnjama, naročito posle ubistva prvog demokratskog premijera, kada je »demokratska vlast« posegnula i za kolaboracijom sa snagama bivšeg režima da bi obezbedila parlamentarnu većinu i presudni uticaj izvršne vlasti na sve sisteme i institucije društva. Odgovor ispitanika u istraživanju 2006. da je to »već viđeno« i da su takvim tokom razvoja »izdani« i obmanuti, ukazuje na pojavu neizvesnosti (sa ponavljanim pitanjem: »Kuda ide Srbija danas?«), sa porastom straha da se vraćamo tamo gde smo bili minule decenije i pojačanim osećanjem uzaludnosti i bivšeg i sadašnjeg angažovanja zbog uverenja da kao građani ne mogu ništa da promene. Nije za čuđenje što se rezonovalo i na način stare logike: »takav smo mi narod i ništa se ne može učiniti da postanemo normalni«. A to vraćanje stereotipima o srpskom »nacionalnom karakteru« ide naruku retrogradnim kretanjima koja, inače, u svojim odgovorima građani kritikuju i sa njima se ne slažu, ali u svom razočaranju priklanjaju se potpunoj pasivnosti i samoodricanju od elementarnih građanskih prava, obnavljajući arhaične forme ponašanja (paternalizam, potrebu za vođom,5 pomirenost sa »sudbinom«, bekstvo u iracionalno rasuđivanje, pojačano verovanje u »više sile« itd.). Drugim rečima, lamenti o tome da nam ne ide dobro, praćeni bekstvom od lične odgovornosti, u datim, izmenjenim okolnostima (suprotnim očekivanjima) regeneriraju tradicionalni »nacionalni karakter« i doprinose u postoktobarskom društvu »kretanju nizbrdo« (često isticani odgovor u intervjuu 2006).
Ponuđena analiza različitih istorijskih perioda govori o tome da se ne može uzimati u obzir samo jedan kulturni obrazac kao matrica za formiranje karakternih crta srpskog naroda, već je moguće naznačiti nekoliko različitih obrazaca, na osnovu kojih se izgrađivao
dominantan tip ponašanja tokom najbliže istorijske prošlosti. Tako bi se moglo govoriti o sledećim modelima kulturnog obrasca: a) obrazac homogenizacije multinacionalnog društva (sa lozinkom »bratstvo-jedinstvo«) do osamdesetih godina prošlog veka; b) obrazac buđenja nacionalizma (kao legitimacijska zamena za ideologiju komunizma) u periodu devedesetih godina; c) obrazac pobune protiv Miloševićevog režima pred kraj decenije (antiratni pokreti, pokreti za promene); d) obrazac poverenja i sa-odgovornosti u prvom periodu postoktobarskih promena (podrška brojnih oblika civilnog društva demokratskim reformama); e) polarizacija kulturnog obrasca sa dolaskom druge postoktobarske vlasti: na jednoj strani obnavlja se i popularizuje nacionalni autoritarni obrazac, a na drugoj strani raste kritički (negativistički) obrazac kao reakcija na situaciju koja se karakteriše kao »vraćanje unazad«. Naravno, ovakva tipologizacija istorijskih perioda može da ukaže samo na osnovne trendove promena društvenih i kulturnih okolnosti i da, u izvesnoj meri, pomogne uočavanju i različitih matrica ponašanja, koje nastaju usled promenjenih socijalnih, političkih i kulturnih uslova života srbijanske populacije, koji indirektno deluju na svesne i nesvesne komponente ličnosti pojedinaca i doprinose oblikovanju različitih modela ponašanja. Dakle, može se uočiti da je u periodu b) došlo do revitalizacije arhaičnih oblika ponašanja (s naglaskom na primarnosti nacionalnog identiteta i tradicionalnih crta »nacionalnog karaktera«, te da je homogenizacija populacije vršena na nacionalnoj fragmentaciji, što u periodu c) u izvesnoj meri biva potisnuto izgledima za sprovođenje društvenih reformi i podsticanjem modernih vrednosti, da bi se u poslednjem periodu (2004–2007) vratilo ka retradicionalizaciji arhajskih načina ponašanja sa popularizacijom starih dominantno nacionalnih vrednosti.

U kontekstualnom pristupu objašnjenja nastalih promena (ili vraćanja na arhaične načine ponašanja) u Srbiji na početku novog milenijuma teško se može braniti teza o prirodnom uticaju »paganskog nasleđa« kao o večno delujućoj komponenti »nacionalnog karaktera« Srba. Sa te druge tačke gledišta ne bi se mogli objasniti različiti obrasci ponašanja u relativno kratkom istorijskom periodu, kada se ne bi uzela u obzir analiza društvenih promena koje su, ipak, označavale nastajanje manje ili više drugačijih trendova. Međutim, podatak da se u analiziranom razdoblju najmanje menjala politička komponenta, u smislu mehanizama vlasti, uticala je na to da su i promene u prihvatanju drugačijih kulturnih obrazaca bile polovične, dovodeći do izvesnih iskoraka napred u pogledu utemeljenja modernijih modela ponašanja, ali i do vraćanja nazad, zbog toga što se srpska populacija još nije u potpunosti oslobodila »arhetipskog« obrasca ponašanja, u čijoj osnovi stoji autoritarno shvatanje odnosa pojedinaca i društva (odnosno nezavisnosti i moći).6 Zbog toga, da bi se odgovorilo na pitanje: kuda se izgubio entuzijazam građana s kraja devedesetih godina, moraju se analizirati tokovi razvoja srbijanskog društva posle 2000. godine, da bi se retradicionalizacija modela ponašanja velikog dela srbijanske populacije objasnila u konkretnom kontekstu cik-cak razvojne niti i preovlađujućeg trenda, koji je potisnuo nade građana da će budućnost biti bolja od prethodnih poredaka. U tom smislu bila su preduzeta istraživanja u okviru projekta »Politika i svakodnevni život«, koja su potvrdila početnu hipotezu da se objašnjenje promena u načinu ponašanja populacije mora situirati u kontekst aktualne društveno-ekonomske, kulturne i političke situacije, što su odgovori ispitanika i potvrdili.7
Kada se primeni kontekstualni pristup može se objasniti i zašto danas, u periodu izvesne modernizacije srbijanskog društva, dolazi do relativizacije i onih tradicionalnih vrednosti do kojih je srpska populacija veoma mnogo držala (na primer, značajno mesto je zauzimalo poštenje kao vrednost, zatim osećanje zajedništva i solidarnost, poštovanje suseda itd.), i vraćanje na retrogradne stavove, u smislu kolektivizma, s jedne strane, ili sebičnosti, s druge strane, kao odgovor na dominantni (svetski) trend jednostrano shvaćene modernizacije i demokratizacije.
Bilo bi, međutim, pogrešno izvesti iz gornjeg razmatranja zaključak da su »spoljašne okolnosti« presudan faktor u oblikovanju »društvenog karaktera« članova jedne zajednice. Budući da je čovek socijalno i političko biće karakter pojedinaca se oblikuje u njihovoj svakodnevici u kojoj se oni identifikuju sa svojom sredinom i interiorizuju njene karakteristike koje postaju deo personalne strukture koja se može menjati. To je dodatni argument da se ne može govoriti o urođenom »nacionalnom (paganskom) karakteru« Srba, pošto se i Srbi ponašaju prema principima svojstvenim svim ljudskim bićima, u smislu pounutrenja konkretnih socijalnih i kulturnih zahteva (što je i osnovni smisao socijalizacije u prvoj fazi identifikacije).
I na kraju treba reći zašto je teza o »iskonskom vraćanju paganizma« kod Srba ne samo teorijski neopravdana već i u praksi društvenog razvoja opasna. Implicirajući isključivo sinhronijski pristup, izvan istorijskih tokova, sugeriše se statička slika budućnosti, koja nudi kao objašnjenje ciklična ponavljanja bez alternativa. A bez dijahronijske perspektive i proučavanja istorijski kontinuirane razvojne niti ljudskih potreba i osobenosti (ili »kulturnog« i »simboličkog kapitala«, po rečima Pjera Burdijea) nije moguće objasniti različite tipove »habitusa« i razloge njihovog nastajanja ili vraćanja na arhaične oblike ponašanja. Utvrđivanje podudarnosti između ponovnog javljanja arhaičnog nasleđa i društvenih situacija u kojima u istorijskom toku dolazi ciklično do pojava ugrožavanja elementarne egzistencije ljudi i izvesnih univerzalnih moralnih vrednosti, dovodi u pitanje pojam »nacionalnog karaktera« kao prirodnog entiteta povezanog sa shvatanjem nacije kao organske tvorevine. A organicističko tumačenje društvenih pojava vodi fatalističkom shvatanju o večnom ponavljanju istorije, koje produbljuje i generalizuje osećanje rezignacije i bespomoćnosti građana, koji su i u našem istraživanju nesvesno prihvatali takav stav izjavljujući: »Sve je uvek isto« i »Ništa se ne može promeniti«.

Zagorka Golubović
"Trebinjca Gorana Aleksića ubijaju Srbi jer je branio komšiju muslimana. Beograđanin - Sarajlija Jovan Divjak nije otišao na Pale, odakle je granatirano Sarajevo, nego je ostao u Sarajevu i branio svoj grad. On je, zbog toga, izdajnik i zločinac za mnoge Srbe koji ljudsku i nacionalnu etiku nisu učili od Marka Miljanova nego od Slobodana Miloševića. "

Vuk Drašković

Predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković upozorio je, povodom 20. godišnjice devetomartovskih demonstracija u Beogradu, da se "povampiruje" duh nacionalizma koji Srbiju "slabi i sramoti i svađa je sa susedima i demokratskim svetom".
Корисников грб
Evropljanin
 
Поруке: 260
Придружен: Пет Јан 08, 2010 12:35 pm

Следећа

Повратак на Идеологија и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 1 гост