Уго Чавез и света књига Маја "Попол Вух"

расправе о томе да ли, и колико, митови садрже одређене системе вредности, да ли је племенска митологија претеча политичке идеологије... итд.

Уго Чавез и света књига Маја "Попол Вух"

Порукаод Svetovid » Нед Сеп 27, 2009 12:58 pm

Змај Огњени Вук пише:Уго Чавез се позива на паганску, свету књигу Маја. (последњи минути снимка)



"The most important thing I want to say to you is....go back to your homes. We need calm. Those of you who oppose me - Fine, oppose me! I wish I could change your minds. But you cannot oppose this constitution. This is the people's book. It's like the "Popol Vuh", the book of the Mayas. The (Popol Vuh) book of the community. You have to recognize this." - Hugo Chavez

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Уго Чавез и света књига Маја "Попол Вух"

Порукаод Svetovid » Нед Сеп 27, 2009 1:01 pm

Бели Вид пише:President blends paganism and Catholicism

President Evo Morales’ own faith is a complicated, but common, combination of faith in Christ and Pachamama. This merging of beliefs is technically forbidden by Catholicism, which defines worship of Pachamama as paganism.

He describes himself as an “admirer” of Christ. He also said: “I believe strongly in the rites and in Pachamama.”

President Morales’ relationship with the Church hierarchy is competitive. He cites: “The Catholic Church and the media are the only opposition I have left.” He has set up a state-owned newspaper and warned the church to stay out of politics.

Grupo Mori opinion polls suggest that the MAS party should win the referendum and the constitution will be passed.
http://www.russiatoday.com/features/news/36377

Слика


Змај Огњени Вук пише:И Чавез и Моралес су схватили да не могу направити национални препород док не сруше духовни монопол Римокатоличке цркве.


Бели Вид пише:”Немам ја никаквих предрасуда ни према паганској верској традицији и култури. Ја се и данас више дивим античкој Грчкој него свим хришћанским мислиоцима заједно, да се и ту разумемо."

др Војислав Шешељ (август 2005. сведочење, Хаг)


Бели Вид пише:
Sve je to promenilo tok dana u Karakasu – Ysa ima 30 godina, odrasla je u Barrio 23, bloku 17, na četvrtom spratu, s nekoliko braće i sestara, sardinama za doručak, ručak i večeru, godinama bez zdravstvenog osiguranja. Igrala se između šarenih zgrada izgrađenih sredinom prošlog veka, za vreme diktature generala Markosa Pereza Himeneza. Takvih zgrada ima i u Francuskoj – projekat je nastao po ugledu na francuski urbanizacioni plan "Korbizje" – kaže Ysa. Iako nisu lepe, mnogo su bolje nego nikada omalterisane ni obojene kućice od cigle, tipične za latinoameričke favele. U Barrio 23 danas živi oko pola miliona Venecuelanaca, mahom u osamdeset superblokova sa po nekoliko stotina stanova raspoređenih na petnaest spratova. U tim spavaonicama za sirotinju retko kada je bilo dovoljno hrane za sve, čokolade nikad.

"Ne sećam se da sam ikada bila bolesna – a i da jesam, sada bih verovatno bila pod zemljom." Za školu nije bilo vremena, nije naučila da čita i piše, neko u porodici je umro, nije imala zaposlenje. Polako sam se, kako to biva, dobrotvorno približavala stolu i novčaniku, kad Ysa uzviknu kako ima nameru da upiše fakultet. Završila je takozvanu Misiju Robinson – program opismenjavanja, jedan od mnogih koji sprovodi Čavezova vlada – a trenutno u okviru Misije Rivas naknadno završava srednju školu. Posle hoće da upiše medicinu na novom Bolivarskom univerzitetu, otvorenom za sve koji žele da studiraju. "Kada sam bila dete, nijedan od doktora nije želeo ni da se približi našem Barriu. Radili su za bogate, a mi smo umirali od boginja." Čavez je doveo kubanske lekare u zamenu za naftu koje u Venecueli ima dovoljno za ceo svet, otvorio je škole i, kako kaže Ysa, poklonio nam još jedan život. "Jedino za Čaveza nešto značimo mi siromašni... Nekad siromašni."

U sobu 312, odmah pored moje, stigli su neki iz ministarstva za nešto, mora da krene. Uzmi, Ysa, uzmi nekoliko stotina bolivarosa, ni četvrtina evra. To je onaj kurtoazni bakšiš, tek ako sam nešto pogrešno razumela. Ne, hvala – Uzmi – Ne – Da, počelo je novo natezanje u Karakasu. Ysa je na kraju uzela bakšiš ni koliko za jednu sardinu, i otišla.

Kasno uveče sam u sobi pored televizora zatekla pisamce: "Sonja, nadam se da će ti se dopasti. Sa ljubavlju iz Venecuele. 1 Prijatelj. Viva Revolucion. Ysa."

I veliku čokoladu koju ona, kao dete, nikada nije probala.


http://www.vreme.com/cms/view.php?id=436311


Matuška пише:Слика


Бели Вид пише:Краљеви. Слика


Бели Вид пише:Чавес за „савез слободних република”

Председник Венецуеле предложио белоруском лидеру Александру Лукашенку да се уједине „како би се створила једна стратегија која ће се проширити на цео свет”

Слика
Чавеса у Минску дочекали у православном духу Фото АФП

Минск, Москва – Председник Венецуеле Уго Чавес предложио је јуче белоруском председнику Александру Лукашенку формирање сопственог модела развоја и „савеза слободних република”, известиле су руске новинске агенције, а пренео Танјуг. „Треба да створимо нешто ново, јер данашњи систем (светски систем) служи мањини да би се богатила. Али већини он не служи. Треба да формирамо неки савез република, слободних република”, рекао је Чавес Лукашенку током посете Белорусији, а пренела је агенција Интерфакс.

Према тој руској агенцији, председник Венецуеле предложио је белоруском лидеру да се уједине „како би се створила једна стратегија која ће се проширити на цео свет”.

Чавес је, такође, рекао да је Лукашенко био „скоро непознат у Латинској Америци, а данас га знају сви у Латинској Америци, знају где се налази Белорусија”.

Председник Белорусије оценио је да је могуће да се у најближој перспективи значајно прошири трговинско-економска сарадња са Венецуелом и повећа робна размена. „Већ смо доста учинили, и то практично. Пре само неколико година нисмо се ни познавали, а данас имамо робну размену од стотину милиона долара, а ако реализујемо оно што смо зацртали, у најскоријој будућности, то ће бити милијарде долара”, рекао је Лукашенко приликом сусрета „очи у очи” са председником Венецуеле, пренео је Итар-Тас.

Председник Белорусије је најавио да ће ускоро у Каракасу бити настављено разматрање питања стратешке билатералне сарадње, започете јуче у у резиденцији Заслављ. „Чим кажеш, доћи ћу. Проћи ћемо целу Венецуелу, можда још нешто смислимо за наше односе”, рекао је Лукашенко, најављујући „прегледање” рудника угља и злата и налазишта гаса и нафте.

Описујући срдачност сусрета, агенција Интерфакс пренела је дијалог двојице лидера, по којем је Лукашенко рекао да по Чавесовом погледу и расположењу осећа да му се у Белорусији допада. „Овде се осећам као риба у води”, рекао је Чавес, наводећи да му се током јучерашње посете Фабрици аутомобила Минск „допало да буде возач аутобуса”. „Направићемо то у Венецуели (монтажу белоруске технике)”, рекао је венецуелански председник.

Чавес је Белорусију посетио три пута, а Лукашенко је децембра 2007. године званично посетио Венецуелу, када је потписано неколико билатералних споразума и формирана заједничка компанија за експлоатацију нафте, подсећа Итар-Тас.

Чавес ће данас допутовати и у дводневну посету Русији, осму од 2001. године.

У Москви ће се председник Венецуеле срести сутра са председником и премијером Русије, Дмитријем Медведевом и Владимиром Путином, а планира се потписивање билатералних споразума из области економије (између осталог о сарадњи у области нафте и гаса), правосуђа, науке и културе и војнотехничке сарадње.

За последње три године у оквиру војнотехничке сарадње Русија је потписала са Венецуелом уговоре вредне више од четири милијарде долара, подсетила је руска државна агенција.

Од доласка на власт 1999. године, власти Венецуеле и Чавес спроводе курс јачања политичког дијалога са Русијом и ширења веза.

Првог дана посете биће одржан трећи Пословни савет „Русија–Венецуела” и очекује се да ће у раду тог форума учествовати Чавес и функционери руске владе.

[објављено: 10/09/2009]


Бели Вид пише:Uz Rusiju “novi svet“
D. MARKOVIĆ, 10.09.2009 11:59:58

Слика
Medvedev i Čaves u ruskoj prestonici

PREDSEDNIK Venecuele Ugo Čaves u četvrtak je u Moskvi, na samom početku prvih zvaničnih bilateralnih razgovora sa predsednikom Dmitrijem Medvedevom, saopštio da - Karakas priznaje nezavisnost Južne Osetije i Abhazije, od Gruzije otcepljenih teritorija. Time je Venecuela, na iznenađenje i ruskih zvaničnika, posle Rusije postala druga država u svetu koja je priznala nezavisnost ovih teritorija zbog kojih su prošle godine, nekoliko dana ratovali Moskva i Tbilisi. Istina, Nikaragva je 5. septembra prošle godine dekretom predsednika Danijela Ortege takođe priznala ove dve teritorije, ali on još nije ratifikovan u parlamentu.
Čaves je doputovao u Moskvu u sredu uveče, posle višednevne turneje po zemljama Bliskog istoka, ali i nekih republika bivšeg SSSR. On je, pravo iz aviona, otišao u „Ruski univerzitet prijateljstva naroda“ i održao „vruć“, emocionalan govor koji je trajao više od dva sata. Čaves je, kao i uvek, bio direktan:
- SAD su najveći terorista na svetu kakvoga nikada nije bilo u istoriji. Važno je da Rusija ponovo stane na svoje noge radi stvaranja višepolarnog svetskog sistema - rekao je Čaves. - Da li znate - dodao je - prekidan bezbrojnim ovacijama i aplauzima, kako svoju žrtvu guta zmija udav? Venecuela ne želi takvu integraciju
u svetski sistem, kada veliki imperijalisti gutaju male - kada SAD žele da ovladaju celim svetom, a novi svet će graditi Venecuela, Sirija, Iran, Belorusija, Italija i Rusija.
Poseta Čavesa Rusiji, po svemu, biće kruna njegove turneje u okviru koje je posetio Libiju, Alžir, Siriju, Iran, Italiju, Turkmenistan i Belorusiju.
Dmitrij Medvedev i Ugo Čaves u četvrtak su vodili prve razgovore, a nešto kasnije su im se pridružili i premijer Putin, ministri ruske vlade, i oko 15 članova venecuelanske vlade, rukovodilaca sektora i naftne industrije koji na ovom putu prate predsednika.
Na dnevnom redu rusko-venecuelanskog samita nalazi se desetak sporazuma o vojnoj i vojno-tehničkoj saradnji, osvajanju kosmosa, finansijama, političkoj saradnji, saobraćaju, poljoprivredi i naftnoj industriji. Sergej Prihotko, pomoćnik predsednika Ruske Federacije, kako prenosi agencija Itar-Tas, rekao je da „će biti potpisani razni konkretni sporazumi, ali da će oni iz oblasti vojne i vojno-tehničke saradnje, posebno o zaštiti tajnih informacija, obuci vojnih kadrova i proizvodnji oružja, biti samo okvirni“, dodajući da će „nadležna ministarstva nastaviti razrađivanje detalja“.
Venecuela je već postala novi strateški partner Rusije u Južnoj Americi, saradnja u mnogim oblastima već je daleko odmakla, a Čaves je, po dolasku u Moskvu, „zahvalio Dmitriju Medvedevu, Vladimiru Putinu i Rusiji, jer su pravi prijatelji“.
Moskva i Karakas već sarađuju u naftnoj industriji, pre svega u eksploataciji nalazišta nafte i gasa u Venecueli, a Rusija već isporučuje Venecueli oklopna vozila, radarske sistema, sisteme protivvazdušne odbrane i razne vrste lakog naoružanja, uključujući čuveni „kalašnjikov“.

DIPLOMATSKI ODNOSI
MOSKVA i Karakas uspostavili su diplomatske odnose 1945. godine. Odnosi su bili su u prekidu od 1952. do 1970, tokom diktature Markosa Peresa Himenesa, reaktivirani su i pojačani 1999, kada je na vlast došao Ugo Čaves, koji je posećivao Rusiju dva puta 2001, 2004, 2006, 2007. i prošle godine.
Dve zemlje su 1997. potpisale Sporazum o prijateljstvu i saradnji, međudržavni sporazum o vojno-tehničkoj saradnji 2001. i saradnji u energetici 2008. godine.


Бели Вид пише:Слободан Самарџија
Чавес би да вози аутобус


ПРЕДСЕДНИК ВЕНЕЦУЕЛЕ УГО ЧАВЕС КРЕНУО ЈЕ У ВЕЛИКО ПОЛИТИЧКО И ПОСЛОВНО ОСВАЈАЊЕ СВЕТА. Одредишта његове вишедневне турнеје били су Либија, Алжир, Сирија, Иран, Туркменија, Белорусија, Русија, Шпанија... Успут, венецуелански председник није пропустио прилику да посетом Венецијанском филмском фестивалу својем путешествију дода и обавезну црту гламура.

Чавес је на путовање кренуо са јасним циљем – да продаје нафту и да купује оружје. Све остало неумитно се нашло у другом плану. Отуда и читав спектар његових најразличитијих порука, прилагођених како домаћинима, тако и светској јавности уопште: од савета израелском народу да откаже послушност својем „геноцидном” руководству, па преко позива туркменском председнику Гурбангули Бердимухамедову да се придружи „гасном ОПЕК-у” Венецуеле, Русије и Ирана, до спонтаног признања (белоруском председнику Александру Лукашенку) да би волео да буде – возач аутобуса.

Ипак, оно што је дефинитивно обележило Чавесово отварање свету је посета Русији. Наиме, према проценама аналитичара, Венецуела је спремна да до 2012. на куповину тенкова, ракетних система, хеликоптера, авиона, подморница... потроши више од 30 милијарди долара! А то је посао који може да се прави само са стратешким партнером. Јер, сва та силна техника захтева и потоње одржавање, усавршавање, испоруку резервних делова, стручну обуку руковалаца... и то се продужава годинама, па и деценијама, после испоруке.

Како би убедио московске саговорнике у озбиљност својих намера, Чавес је понудио учешће руским фирмама у експлоатацији нафте у делти реке Ориноко. Процене казују да поменути простори крију најмање 53 милијарде барела „црног злата”. Ипак, као шлаг на торти показала се одлука венецуеланског председника да призна независност бивших грузијских покрајина Абхазије и Јужне Осетије. Мало је рећи да је овакав потез са руске стране примљен са задовољством, поготово ако се има у виду утицај венецуеланског председника у целом региону Кариба.


Бели Вид пише:Свет

Трагом вести
Чавес постаје опасан
Куповином руског наоружања Каракас руши Монроову доктрину

Слика

Венецуела је тренутно највећи купац руског оружја у Јужној Америци. Венецуела ради и на формирању одбрамбеног војног савеза на том континенту, по узору на НАТО. Венецуела све више постаје „извозник нестабилности” у очима Вашингтона. Дакле, најава председника Венецуеле Хуга Чавеса да ће његова земља добити од Русије савремено наоружање у вредности од преко две милијарде долара сигурно није одушевила Вашингтон, који природно сматра да је продаја оружја истовремено и продаја политичког утицаја. За САД је понашање Венецуеле зато и „више од неугодности”, посебно у контексту чињенице да је Венецуела једна од највећих светских извозница нафте. У Пентагону сматрају да су венецуеланске куповине руског наоружања „нешто што превазилази један разуман одбрамбени став”. Американци су доста забринути и то што Каракас показује заинтересованост да цену своје нафте обрачунава у еврима уместо у доларима и што нуди Техерану америчке борбене авионе Ф-16, које је својевремено Венецуела купила од САД. Истина, то је већ донекле и застарела верзија тог авиона, јер су 14 тих летелица старе 26 година, али Иранцима би тај апарат могао да послужи у разне сврхе, од копирања технологије до употребе на разне начине. Иако уговор о продаји америчких авиона Венецуели забрањује препродају тих апарата другим државама, Чавес се на то много не обазире. Од када су 15. маја 2006. године САД увеле ембарго на испоруке наоружања Венецуели, Чавес назива Америку „тигром од папира” и „немоћном империјом”.

Доласком Барака Обаме у Белу кућу чинило се да ће антиамеричка реторика Каракаса мало ослабити, заправо то се и збило, али није и потрајало. Чавес је уверен да га Вашингтон жели свргнути са власти и убрзано се наоружава. Наиме, још 2005. године Каракас је поручио 100.000 руских аутоматских пушака АК-103, годину дана касније поручена су 53 руска хеликоптера Ми-17, Ми-26 и Ми-35, као и 24 борбена авиона Су-30. Планирана је изградња фабрике муниције у Маракају, руски борбени авиони стигли су у венецуеланске базе у Либертадор и Пало Негро. Затим је и руски стратешки бомбардер Ту-160 стигао у Венецуелу и мало летео дуж морске обале, а у воде те земље стигла је и руска нуклеарна крстарица „Петар Велики”.

Сада председник Чавес најављује куповину руских тенкова, Т-80 или Т-90, као и руског ПВО система С-300. Венецуела има мали број тенкова, 81 тенк француског типа АМХ-30, од ПВО система већ има осам руских „Тор-М-1” у саставу копнене војске и један „Тор-М-1” у систему ПВО ратног ваздухопловства. Заинтересована је и за куповину руских класичних подморница, што ће све ову земљу претворити у пету војну силу у Јужној Америци. Каракас има под оружјем укупно 115.000 људи, а војни рок је селективно дуг и до 30 месеци.

Хуго Чавес покушава да створи војни савез са још неколико других јужноамеричких држава, све у оквиру трговинске организације „Меркосур”, коју чине Аргентина, Бразил, Уругвај и Парагвај. Боливија, Чиле, Колумбија, Еквадор и Перу имају статус придружених чланица. Бразил и Чиле већ су одбили ту идеју Каракаса, Боливија је подржава, док је Аргентина прво била расположена за тесну војну сарадњу да би сада мало ретерирала око тога. Заправо, Венецуела настоји да промовише доктрину асиметричног ратовања за супротстављање интервенцији са стране. За Чавеса то је нека врста НАТО-а у Јужној Америци, војни савез са јединственом доктрином и организацијом. И са руским оружјем.

За Вашингтон то је стратешки изазов у сфери досадашњег искључивог америчког утицаја. Јер, Америка се није одрекла Монроове доктрине „Америка Американцима”. Чавес постаје опасан.

Мирослав Лазански
[објављено: 15/09/2009]
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Уго Чавез и света књига Маја "Попол Вух"

Порукаод Svetovid » Нед Дец 27, 2009 12:19 am

Слика

Saša Gajić

LEGENDA O UGO ČAVEZU (prvi deo)

U savremenim međunarodnim odnosima verovatno ne postoji kontroverzniji državnik od Uga Čaveza, predsednika Venecuele, oko koga se, sa podjednakom dozom strasti, vode polemike i šire legende i među njegovim pobornicima i vatrenim oponentima. Za jedne novi Robin Hud Latinske Amerike i veliki nastavljač tradicije antikolonijane borbe ovog kontineta, za druge je Čavez opasni populista sa totalitarnim ambicijama, nepopravljivi militarista i revolucionar. Njegovi potezi, pak, nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Ovaj južnoamerički lider „veći od života“ kome zbog eksluzivnih antiliberalnih, antiglobalističkih i antiameričkih stavova niko nije prognozirao dugi vek trajanja, prokužen od većine zapadnih medija koji ga predstavljaju kao totalitarnog demagoga oko koga se širi kult ličnosti, naspurot svim nedaćama kojim je bio izložen tokom svoje sedmogodišnje vladavine, sve više predstavlja primer na koga počinju da se ugledaju zemlje zapadne hemisfere, a na koje modijalistički mediji upiru prstom kao jedan neželjeni narastajući fenomen, krsteći ga pogrdnim nazivom „kaudiljo demokratije“ po već oprobanom receptu da sve opasne antiliberalne pokrete podvedu pod ozloglašene kategorije totalitarizma.

Iako ga politički protivnici optužuju da je njegova revolucija, usmerena protiv do nedavno vladajuće klase a koja je sa stranim korporacijama držala pod kontrolom celokupnu privredu zemlje, u stvari odvela zemlju u dalju korupciju, administrativnu zbrku i niz izbornih krađa, za ogromnu većinu stanovništva Venecuzele Čavez je socijalni reformator i patriota, gotovo spasitelj nacije.

Više od sedam godina Čavez i njegove pristalice vode bitke sa opozicijom koja kontroliše privatne medije i ima jaka uporišta u insotranstvu. Ove godine pripadnici familija žrtava nemira iz 2002. godine podneli su tužbu Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu protiv Čaveza zbog navodnih zločina protiv čovečnosti, ali Čavez se na njihove tužbe nije puno obazirao. Los escutados (slabići), kako Čavez podsmešljivo naziva prozapadnu opoziciju, u prošlosti se nisu pokazali slabim: protiv Čaveza je tokom poslednje četiri godine bio usmeren čitav niz udara – vojni puč, štrajk naftne industrije (koji je državu stajao 7.5 milijardi dolara gubitka) i opoziv, ali se Čavez pokazao suviše jakim i izdržljivim za sve udare.

Nedavno je Čavez, i pored otvorene netrpeljivosti spram predsednika SAD Buša i njegove spoljne politike, ponovo zaprepastio svetsku javnost kada je proklamovao jačanje veza svoje zemlje sa siromašnim obojenim zajednicama unutar SAD, kojima je obećao naftu po najnižim cenama za škole, porodilišta i bolnice. Nakon katastrofe koju je izazvao uragan Katrina, Čavez je bio prvi strani državnik koji je ponudio pomoć SAD u zbrinjavanju pretežno afroameričkih žitelja Lujzijane i Teksasa, i to kako u medicinskoj opremi (za 45.000 ljudi) tako i u besplatnim stotinama hiljada barela nafte. Tokom ovogodišnje posete SAD, pretežno obojene zajednice dočekale su Čaveza poput rok zvezde, što je, i pored prećutkivanja velikih globalnih medija, indikator nezapamćene popularnosti jednog državnika u modernoj istoriji. Iako je Čavezova akcija pomoći SAD (u toku novembra Čavez je svoj program proširio na Bronks i Boston, kao i indijanske rezervate na Srednjem Zapadu) od strane zvaničnika iz Vašingtona više doživljena kao medijska provokacija nego dobronamerni gest, Čavezovi potezi u stvari predstavljaju samo korake dugoročne strategije izgradnje saveza latinoameričkih zemalja sa siromašnim i manjinskim zajednicama unutar sadašnje svetske supersile. Na ovaj način Ugo Čavez je ne samo dobrim delom uspeo da u kratkom roku neutrališe medijske udare koji ga slikaju kao „totalitarca i komunistu“ koji preti američkoj bezbednosti udružujući se sa njenim iskonskim protivnicima kao što su Kastro, Sadam i Bin Laden, već među pripadnicima ovih grupa (a Latinosi su u SAD manjina sa najvećom stopom rasta u ukupnoj populaciji) stvara jaka uporišta i lobije u korist svoje političke vizije. Ovakvi potezi doveli su stvari do usijanja, kada je poznati TV evangelista, propovednik Pat Robertson, u obraćanju vernicima javno pozvao na ubistvo predsednika Čaveza.

Usponi i padovi Uga Čaveza

Ugo Čavez je rođen 28. jula 1954. godine u gradu Sabaneta, Barinas, kao drugo dete učitelja Ugo de Los Rejes Čaveza i njegove supruge Elene. Rastao je u veoma siromašnim uslovima života sa šestoro braće i sestara. Sa 17 godina upisao se na vojnu akademiju koju je završio kao osmi u klasi, nakon čega je sa činom potporučnika otpočeo vojnu karijeru. Vršeći vojnu službu magistirao je na vojnima naukama, paralelno studirajući političke nauke na univezitetu Simon de Bolivar u Karakasu, koje nikada nije diplomirao. Tokom ovih godina Čavez je puno vremena posvetio sportu i umetnosti prema kojima je još od detinjstva pokazivao interesovanje. Iz ovog perioda njegovog života potiču mnoge pesme, priče i drame koje je pisao u slobodno vreme. Najviše uspeha imao je u sportu: kao igrač bejzbol tima Criollitos de Venezuela godine 1969. godine sa svojom ekipom je učestvovao na nacionalnom šampionatu iz bejzbola.

Čavezova vojna karijera trajala je punih 17 godina, tokom kojih je kao aktivni oficir zauzimao različite komandne i štabske pozicije, da bi na kraju došao do čina pukovnika i predavača na Vojnoj akademiji Venecuele. Tamo je brzo postao čuven po vatrenim predavanjima i radikalnim kritikama venecuelanskog društva i državne vlasti. Upravo tada Čavez osniva Revolucionarni Bolivarski pokret u okviru koga je uobličio sve svoje glavne političke ideje kojih se drži do današnjih dana. Bolivarizam, kako Čavez naziva sopstvenu verziju Bolivarovih političkih ideala, zapravo predstavlja smešu južnoameričkih socijalističkih ideja marksističkog istoričara Frederika Figueroe i praktičara kakvi su bili Aljende, Kastro i Če Gevara, i iskustava višepartijskog sistema. Osnovi postulati ove doktrinarne smeše su: anti-imperijalizam, vera u predstavničku demokratiju (sa čestom narodnom referendumskom participacijom), celovitost državnog suverentiteta, ekonomska samodovoljnost, razvijanje osećanja nacionalne solidarnosti, iskorenjivanje korupcije i pravična distribucija nacionalnih dobara.

Nezadovoljan ukupnom državnom politikom reformističke neoliberalne vlade Pereza, Čavez je sa svojim pristalicama dugo planirao državni udar, koga je, nakon više odlaganja, izveo u februaru 1992. godine. Pod Čavezovom komandom, pet bataljona vojske pokušalo je da zauzme ključne civilne (pretežno komunikacione) i vojne objekte, uključujući i predsedničku palatu. Iako je iza sebe imao lojanost polovine vojnog personala, Čavez je usled brojnih izdaja, grešaka u koracima i nepredviđenih okolnosti, umesto da zauzme mesto tadašnjeg presednika Pereza (koji se nalazio na prekomorskim putovanjima) završio u Istorijskom muzeju u Karakasu, odsečen od drugih zaverenika i opkoljen vladinim snagama. Nakon opsade koja je odnela 18 života, Čavez je odlučio da se preda.

Osuđeniku na dugogodišnju robiju, veoma brzo se osmehnula sreća – Perez je ubrzo izgubio položaj na predsedničkim izborima, a njegov naslednik Kaldera je 1994. godine pomilovao Ćaveza i njegove saborce. U kratkom roku, ovaj je uspeo da obnovi svoju organizaciju nazvaši je Pokret Pete republike (Movimiento Quinta Republica-MVR) čiji je simbol postalo znak V koji je označavao i latinski broj pet i znak pobede. Pripremajući se za sledeće predsedničke izbore Čavez je sastavio predizborni program čvrsto se držeći glavnih ideja bolivarizma, pridobijajući glasače na kampanji koja se zasnivala na antikorupcijskoj platformi i planu borbe protiv siromaštva, ali i zalažući se za rasturanje do tada u Venecueli tradicionalno ukorenjenog dvopartijskog sistema ( puntofismo ).

Predsednička kampanja dobro je došla Čavezu da unapredi svoje harizmatske i govorničke sposobnosti. Izbegavajuči kolokvijalizme političkih govora, svojim sirovim i neposrednim pristupom Čavez je tokom kampanje, usmerene prvenstveno prema siromašnim glasačima i radnicima, već tokom leta stekao podršku 40% biračkog tela. Nakon što su prvi rezultati izbora od 6.12.1998. godine bili objavljeni, bilo je jasno da je Čavez sa 56, 2% glasova ubedljivio pobedio svog glavnog rivala Salasa (dobio 39, 9% glasova).

Mandat nakon koga ništa neće biti isto

Ugo Čavez je, stupajući na dužnost u februaru 1999. godine, bio svestan da je dobio mandat da bi zaustavio ekonomsko propadanje Venecuele, ojačao ukupnu ulogu države i ostvario njenu presudnu ulogu u distibuciji socijalne pravde. Bio je to novi početak ovog južnoameričkog društva koje će u narednim godinama doživeti radikalne političke reforme, okrećući se od neoliberalnog tržišnog koncepta u polusocijalističko, distibutivo društvo u kome je država preuzela tešku ulogu ostvarenja programa društvenog blagostanja.

U prvim mesecima predsedničkog mandata, Čavez se posvetio demontiranju starog političkog sistema kroz stvaranje novog zakonodavnog okvira kao preduslova temeljnih ustavnih reformi. U isto vreme, na osnovu predsedničkih ovlašćenja, Čavez je neuporedivo veći deo budžetskih sredstava preusmerio u fondove za socijalne programe najugroženijih slojeva venecuelanskog društva, premda je državni budžet u to doba, usled niske cene nafte na svetskom tržištu, bio previše slab i nepodoban za obimnija ulaganja te vrste. On je stoga angažovao najvećeg budžetskog korisnika – armiju u niz socijalnih programa koji su usmereni na borbu protiv siromaštva: svi raspoloživi vojni efektivi bili su uposleni u javne radove koje su pomogli izgradnji infrastrukture i poboljšavanju uslova života ruralnih oblasti i gradskih predgrađa (tkz. Plan Bolivar 2000). Ovaj plan, koji je uključivao izgradnju puteva, podizanje novih stambenih četvrti i masovnu vakcinaciju stanovništva, naišao je na oštro protivljenje opozicije koja je u njemu videle sličnosti sa Kastrovim komunističkim državnim merama tokom devedesetih godina.

Najkrupniji rezovi učinjeni su u ekonomiju, čija se dotadašnja višedecenijska neoliberalna praksa očitavala u privatizaciji ključnih strateških nacionalnih dobara i javnih ustanova, kao što su npr. aluminijumska industrija i naftna industrija. Situacija je ovde iziskivala hod po tankoj žici da bi se ostvarila namera da se kroz delimično podržavljenje omogući uticaj države na upravljanje ovim dobrima (i kasnija redistribuciju dobijenih sredstava na socijalne programe), a da se pri tome ne odvrate ili oteraju strani investiori, već da im se ostavi dovoljan prostor za njihove privredne delatnosti i sigurnost u dobit. Osim toga, Čavez je uložio priličan napor da se smanji količina vađenja sirove nafte, u to vreme vrlo jefitne, i sačuvaju dovoljne rezerve za vreme kada cene budu višestruko veće. U tom cilju je Venecuela, kao treći svetski izvoznik nafte, pokrenula žestoku kampanju lobiranja među zemljama OPEK-a da se smanje stope vađenja nafte i poslednično podigne njena cena na svetskom tržištu. Nailazeći na suprotstavljanje velikih naftnih kompanija sa dugogodišnjim prisustvom na tlu Venecuele, Čavez je pokušao da postigne dogovor sa njima. Nakon neuspeha da ubedi Filips Petroleum i Ekson da plate porez od 1% na vrednosti koje kao investitori izvlače sa venecuelanskih naftnih polja, Čavez je objavio svoje namere da potpuno nacionalizuje naftna ležišta.

Prve godine predsedničkog mandata pokazale su ograničene privredne uspehe, i nešto veću efikasnost u ubranju poreza u odnosu na prethodnike. Da bi nastavio svoju kampanju borbe protiv siromaštva, Čavez je morao da probije pat poziciju koja je nastala u parlamentu usled protivljenja opozicije koju su pretežno činili pripadnici starih, povlašćenih društvenih slojeva. Nakon dva referendumska izjašnjavana, prvog o tome da li treba formirati ustavotvornu skupštinu (sa rezutatom od 71% “za” njeno formiranje), i drugog u vidu izbora za poslanike ustavotvorne skupštine (u kojem je predsednikova koalicija osvojila 120 od 131 mesta u parlamentu), Čavez se našao u situaciji da donese ustav u skladu sa sopstvenim političkim uverenjima. Nacrt ustava koga je donela ovakva skupština na referendumu je dobio podršku 71,7% birača. Tako je Venecuela dobila narodni ustav, koji sa svojih 350 članova spada u jedan od najobimnijih ustava na svetu, a koji je uveo nekoliko novina: predsednički mandat je sa pet produžen na šest godina trajanja, uz mogućnost jednog reizbora; mogućnost referendumskog opoziva predsednika; i što je najvažnije - dvodomu skupštinu koja je omogućavala zakonodavnu blokadu od strane predstavnika povlašćenih društvenih slojeva ustav je pretvorio u jednodomu skupštinu biranu na opštim izborima.

Jedna od prvih aktivnosti novog parlamenta je bila formiranje “vanrednog pravosudnog komiteta” kojim je data legalna osnova da smeni po kratkom postupku sudije (i to njih 190) koji su tokom prethodnih režima bili nedodirljivi, a omraženi u širokim slojevima društva zbog bezočne korupcije. Ubrzo po usvajanju ustava, početkom 2000. godina usledeli su novi parlamentarni i predsednički izbori na kojima je Čavez ponovio prethodne uspehe – sa 59,7% glasova Čavez je daleko iza sebe ostavio protivkandidata Arijasa (37% glasova), dok je njegova vladajuća koalicija uspela da obezbedi dvotrećinsku većinu u sada jednodomom parlamentu. Krajem 2000. godine, pored lokalnih izbora održano je referendum o predlogu zakona o sindikatima kojim su ovi primorani na izbore pod državnim nadzorom. Uspeh ovog referenduma uzorkovao je proteste Međunarodne orgenizacije rada i nekih stranih država, a čule su se i pretnje sankcijama.

Posle predsedničkih izbora iz maja 2000. Čavez je dobio podršku parlamenta za dobijanje vanrednih predsedničkih ovlašćenja, po kojima mu je dat mandat od godinu dana da vlada dekretima, što je on iskoristio da donese 49 dekreta iz najvažnijih oblasti života, ukljućujući one koji se tiču vlasništva nad naftnim bogatstvom i na zemljišnim veleposedima.

Do kraja 2000. godine Čavez je uspeo da razvlasti oligarhe po pitanju zemljišnih veleposeda i da dovede reforme u fazu kada su programi socijalne pomoći počeli da daju vidljive rezultate (npr. drastično je obrorena smrtnost odojčadi), pogotovu u zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju (u osnovne škole je upisano preko milion dece). Međutim, prava iskušenja za Čavezovu vlast tek su počinjala.

.......

LEGENDA O UGO ČAVEZU (drugi deo)

“Donesite mi glavu Uga Čaveza”

Svi Čavezovi potezi doveli su do uverenja i opoziciju i strani faktor, oštećen sprovođenjem politike bolivarizma, da se protiv njega moraju upotrebiti sva sredstva kako bi se zaustavile dalje reforme. Žestoka kampanja privatnih medija u rukama oligarha nikada i nije utihnula protiv Čaveza: na brojne optužbe da je predsednik umobolan, seksualno frustriran ili Kastrov agent, jedini TV kanal (kanal B) pod vladinom kotrolom nije odogovarao; Čavez ga je koristio tako što je svake nedelje u kontakt emisiju ( Alo, Presidente ) davao mogućnost gledalištu da mu se direktno obraća po pitanju sopstvenih privatnih problema. Opozicija je, naravno, i to proglašavala za demagogiju.

Početkom 2002. godine, privatni mediji su postali važan deo koordinisane političke akcije za obaranje aktuelnog predsednika: kada je lider opozicije Karlos Ortega pozvao na generalni štrajk kome su se pridružile trgovačke komore ( Fedecamaras) , a brojna preduzeća u rukama dojučerašnjih vladajućih slojeva obustavila rad na 48 časova, situacija je uzavrela. Pola miliona pripadnika opozicije organizovano je marširalo na sedište državne Venecuelanske naftne komanije ( Petroleos de Venecuela – PDVSA) u znak solidarnosti sa rukovodstvom koje je otpustio Čavez. Odatle su se protestanti uputili u marš na predsedničku palatu Miraflores, gde se u isto vreme održavao miting njegovih pristalica. Zbog mogućeg sukoba između različitih političkih opcija na ulicama Karakasa, režimski mediji su preko svojih radio stanica pozivali ljude da se vrate kućama i uzdrže od nasilja. U kritičnim momentima, kada je Čavez naredio obustavljanje emitovanja emisija koje šire paniku ostrašćenim praćenjem događaja na ulicama, došlo je do pucanja od strane nepoznatih snajperista na masu Čavezovih pristalica. Kada su naoružane Čavezove pristalice počele da iz ličnog naoružanja uzvraćaju vatru u pravcu snajperskih gnezda na okolnim soliterima, dobro postavljene ekipe privatih TV stanica zabeležile su puškaranje i emitovale ga kao snimak pucanja Čavezovih ljudi na opoziciju, iako se dve grupacije nisu direktno susrele. Jedini sukobi demonstranata, policije i nacionalne garde (za koju je kasnije utvrđeno da je tada već prešla na stranu opozicije) odigrali su se kasnije tokom dana, i u njima je bilo poginulih i povređenih na obe strane.

Montaža TV nasilja poslužila je kao povod za intervenciju vojske. Vojni puč je otpočeo obraćanjem generala preko privatnih TV stanica da je vojska izašla na ulice da spreči eskalaciju nasilja. U stvari, vojni vrh je poslao sebi verne trupe koje su opkolile predsedničku palatu u kojoj se nalazio Čavez sa celom vladom, i tražila njegovu ostavku, ili će one u suprotnom, nakon isteka datog vremenskog roka, osuti artiljerijsku paljbu na predsednički kompleks. Čavez je pristao da se preda vojsci da bi se izbeglo krvoproliće, ali je odbio da podnese ostavku, smatrajući da se ostavka može dati samo po ustavnoj proceduri – a ona predviđa da se ostavka lično preda nacionalnoj skupštini, te da ga do održavanja predsedničkih izbora za naslednika zamenjuje njegov potpredsednik. Uoči predaje, kada je odveden kao talac u vojnu bazu La Orkila gde je trebalo da sačeka da pučisti odluče o njegovoj sudbini, Čavez je svojim saradnicima dao instrukcije da alarmiraju „ bolivarske krugove” koji su tokom prethodnih godina nikli širom zemlje i upotrebe ih da kanališu očekivano narodno nezadovoljstvo zbog vojnog udara.

U međuvremenu, vojni vrh pučista proglasio je Pedra Karmonu, predsednika Fedekamarasa , za privremenog predsednika Venecuele, koji je istog dana ukazom poništio sve učinke Čavezove “Bolivarske revolucije” uključujuči i one najvažnije koje su se ticale državne kontrole nad naftnom industrijom i one vezane za kvote izvoza nafte. Karmona je istvoremeno raspustio skupštinu i vrh pravosuđa i raspisao izbore. Ovi potezi, kao i slavodobitno ponašanje pučista kojim su na svojim TV kanalima javno priznali postojanje scenarija za rušenja Čaveza koji je, eto, “upalio”, razjario je većinu građana Venecuele.

Vlast pučista trajala je samo dva dana. Nakon što su mase iz predgrađa i provincije podigle ulične proteste koje su se pretvorili u rušenje i pljačkanje širom prestonice, Čavezove pritalice unutar vojske izvršile su vojni kontraudar, i uz pratnju milionskih masa preotele predsedničku palatu, oslobodivši prvo važnije Čavezove ministre iz pritvora, a potom i samog Čaveza.

Iako je Čavez smatrao umešanost SAD u aprilski puč za nepobitnu činjenicu, zvanični Vašington je negirao takve optužbe. Nakon što je, po njegovim rečima, osujetio još jedan vojni puč i izbegao atentat pri povratku iz Evrope (20. oktobra 2002. godine), Čavez je preduzeo dalje korake da predupredi slična dešavanja: prvo je promenio celokupni vojni vrh (smeneno je 60 generala) popunivši ga svojim pristalicama unutar oficirskog kora, a zatim krenuo u pridobijanju najšire podrške za dalje društvene reforme, otvarajući nova radna mesta i beneficije za vojna lica i veterane.

Štrajk bogatih i neuspeli opoziv

Događaji koji su usledeli svega nekoliko meseci nakon propalog puča pokazali su je to bio samo početak nevolja za predsednika Čavez i njegovu politiku. Povod za nove nevolje usledio je odmah pošto je Čavez počeo da sprovodi svoj plan potpune državne kontrole nad nacionalnom naftnom kompanijom PDSVA. Protivnički kontraudrar bio je silovit - usledio je štrajk zaposlenih u naftnoj industriji koji potpuno paralisao delatnosti ove ključne venecuelanske privredne grane. Štrajk su predvodili radnički sindikati u pod kontrolom menadžerskog sloja, industrijskih magnata i naftnog lobija koji su u isto vreme bili i istaknuti pripadnici opozice. Cilj potpune paralize energetskog sektora bio je da se izazivanjem ekonomskog kolapsa iznudi Čavezova ostavka. Venecuela je ubrzo prestala da izvozi naftu, a na domaćem tržištu došlo je do nestašica naftnih derivata i kilometarskih kolona vozila pred benzinskim pumpama.

Čavezov odgovor bio je momentalno otpuštanje sa posla celog rukovodstva nafte indsutrije i oko 18 hiljada radnika (više od 2/3 zaposlenih) koji su se pridružili štrajku, pod obrazloženjem da su loše rukovodili i radili, te ustoličili korupciju u ovoj privrednoj grani, a zatim pokrenuo zapošljavanje novih radnika, lojalnih bolivarskoj vladi. Njegova čelična šaka ovaj put nije imala milosti – opozicija u Venecueli i dan-danas tvrdi da su otpuštena lica završila na tajnim crnim listama, te da im je uskraćeno zaposlenje na bilo kom radnom mestu u javnom sektoru u Venecueli.

Nakon ovog drugog velikog neuspeha da se obori tvrdokorni predsednik, opozicija u Venecueli je u prvom delu 2003. godine započela skupljanje potpisa miliona građana ne bili, po postojećoj proceduri iz ustava od 1999. godine, uspeli da pokrenu postupak opoziva predsednika republike. Iako su do kraja leta skupili preko tri miliona potpisa, vladin “Nacionani elektoralni savet” odbio je peticiju pod obrazloženjem da su mnogi potpisi prikupljeni pre zakonski predviđenog roka (isteka polovine predsedničkog mandata), te da stoga nisu validni. Do novembra, opozicija je ponovo skupila potreban broj potpisa (3,6 miliona), optužujući vlast da je nekoliko meseci interegnuma iskoristila za zastrašivanje prvih potpisnika. Čavezove pristalice pak, tvrdile su da su potpisi prikupljani kao nužni uslov za zapošljavanje u privatnim preduzećima koja su ostala u rukama nekadašnje venecuelanske elite. Usledile su ulični protesti širom zemlje i optužbe da se Čavezov režim ponovo sveti potpisnicima zahteva za opoziv. U narednim danima, Čavez je ponovo pribegao odmazdi: nepouzdani službenici vlade i javnih službi, kao i pojedinci u naftnoj industriji, najureni su sa posla.

Tek nakon trećeg prikupljanja potpisa, opoziciji je priznata njihova validnost za pokretanje opoziva predsednika republike. Referendumu o opozivu, koji je održan u avgustu 2004. godine, prethodila je sveobuhvatna kampanja Čavezovih pristalica u prilog negativnog izjašnjavanja. I još jednom Čavez je bio pobednik – rekordni broj izlaznosti građana na referendum rezulturao je sa 59,2% glasova “protiv” opoziva predsednika. Strani posmatrači, i pored najboljih želja da pronađu nepravilnosti u glasanju, morali su da priznaju da je referendum bio “fer i transparentan”.

Nakon što je izdržao sve političke bure, poslednja Čavezova pobeda dala je krila u udvostručivanju napora u sprovođenju reformi, u prvom redu borbe protiv siromaštva. U ovom trenutku, ta borba pokazuje značajne uspehe jer višestruki rast cene nafte na svetskom tržištu, a dobit od njene prodaje iznosi 30% venecuelanskog bruto nacionalnog dohodka i polovinu prihoda države, omogućava ovim programima dobru popunjenost fondova.

Rezultati Čavezovih reformi

Premda Čavezova socijalna retorika i revolucionarni patos daju prostora njegovim kritičarima da ga optuže za primenjivanje komunističkih, kubanskih recepata na tlu Južne Amerike, njegova vlast u stvarnosti nikad nije posegnula za radikalnim socijalističkim potezima kao što su eksproprijacija privatne imovine, stvaranje dominantnog kolektivnog vlasništva kao nosioca proizvodnih aktivnosti ili sličnih recepata socrealizma koji su “usrećili” istočnoevropske narode u XX veku. Naprotiv, ustavom zajamčeno privatno vlasništvo čvrsto je zaštićeno, a svaka privatna inicijativa dočekuje se kao dobrodošla.

Ono što država pretežno čini je da štiti nacionalne resurse oprobanim protekcionističkim merama, upravlja radom velikih javnih preduzeća, radi sve da učini poresku politiku plodotvornijom i ulaže znatna sredstva u nove socijalne programe. Samo u toku 2004. godine iz državnih fondova je dato 3,7 milijardi dolara za ove programe čiji su vidljivi efekti ti da je do sada opismenjeno više od milion ljudi, da je otvoren lanac prodavnica subvencionisanih od države koji prodaju osnovne namirnice po znatno nižim cenama, da je zdravstvena zaštita podignuta na neuporedivo viši nivo, da su sazidane mnoge škole koje vrše besplatnu ishranu svojih učenika….

Država je u sektoru bankarstva, otvaranjem nekoliko novih banaka sa povoljnim kreditima za sitna i srednja preduzeća, stvorila povoljniju klimu za privatno preduzetništvo, dok je pokretanjem javnih radova, uz zapošljavanje dela vojske, značajno popravila saobraćajnu infrastukturu, pogotovo izgradnjom podzemne željeznice. Zemljišnom reformom i državnim dotacijama koji favorizuju privatne farmere koji podižu svoju produktivnosti (dok onima koji zapuštaju zemlju preti konfiskacija) Venecuela je počela da postupno popravlja svoj status tradicionalnog uvoznika prehrambenih proizvoda.

Tokom poslednje dve godine Čavez je posvetio veliku pažnju na izgradnju alternativnih međunarodnih trgovačkih modela u zapadnoj hemisferi, a naročito ambicioznom projektu sporazuma o međunarodnoj pomoći kao što je, npr. zajedničko ulaganje sa Kubom u izgradnju latinoameričke medicinske škole koja bi služila za besplatno školovanje i praksu preko 100.000 lekara koji će posle biti upućeni na rad u najsiromašnije južnoameričke zajednice. U istom periodu venecuelanska vojska počela je da smanjuje svoje već tradicionalne veze sa vojnom industrijom SAD, i otpočela da uvozi vojnu opremu i naoružanje od Rusije, Kine i Španije. Ove aktivnosti dovele su do potpunog prekida kooperacije sa SAD, proterivanja njihovih vojnih posmatrača kao i pripadnika hrišćanske misionarske organizacije “Misija novih plemena” zbog povezanosti sa CIA-om.

Latinoamerički lider antiglobalizma

Na polju spoljnopolitičkih aktivnosti, Čavezovo predsednikovanje usmerilo se na ekonomsku i socijalnu integraciju sa zemljama latinoameričkog regiona, u prvom redu po osnovu bilateralnih trgovačkih ugovora i ugovora u recipročnoj pomoći, a čiji stub predstavlja tkz. “naftna diplomatija”, tj. razmena nafte za dobra drugih vrsta. Sa Brazilom to je vojna oprema, sa Kubom su to mahom zdravstvene usluge, sa Argentinom hrana. Venecuela se daleko više založila za razvoj međunarodne institucionalne kooperacije u energetici preko organizacija kao što su Petrokaribi, Pertosur, ali i za bilateralne poduhvate kao što je izgradnja naftovoda kroz susednu Kolumbiju. U ovim aktivnostima Čavez je postigao to da (doduše sa različim stepenom uspešnosti) privuče mnoge strane državnike (iz Kine, Irana, Argentine…) za svoje projekte koji su suprotstavljeni neoliberalnim planovima koje smatra glavnim uzročnikom propadanja Latinske Amerike. Tako je na diplomatskom polju Čavez proglasio američku inicijativu o slobodnotrgovinskom prostoru obe Amerike (FTTA) “mrtvom” i suprotstavio joj alternativnu, antiliberalnu uniju o slobodnoj trgovini južnoameričkih zemalja. Ovim aktivnostima, a naročito nedavnim govorom na svetskom samitu UN u kome je ukazao na globalnu energetsku krizu koju generišu neoliberalne multinacionalke, Čavez je čvrsto zaseo u poziciju jedne od glavnih ikona antiglobalizma.

Diplomatske aktivnosti Čavezove Venecuele postale su zaštitni znak novog latinoameričkog otpora neokolonijalizmu i neoliberalizmu, i to kao u vidu protivljena američkim vojnim intervencijama nakon 11. septembra, tako i održavanju dobrih odnosa sa državama poput Kube koje SAD drže u dugogodišnjoj izolaciji. Čavezovi javni nastupi i lobiranje u OPEK-u da se na globalnom nivou smanji proizvodnja nafte, dovelo je do toga da ga zvaničnici u Vašingtonu otvoreno nazovu “negativnom pojavom” (Kondoliza Rajs), kao i da njegovu pomoć “severnoameričkoj braći” nakon razornih uragana odbiju sa prezirom.

Čavezovi govori, u kojima se često podrugljivo odnosio prema najvišim zvaničnicima aktuelne supersile (predsednika Buša je javno nazvao pendejo (drkadžijom), dok je spram Kondolize Rajs imao vulgarne seksualne aluzije tvrdeći da ona “sanja” za njim), a sopstvenu opziciju naziva “skivčećim svinjama”, samo su povećali kontroverze vezane za Ugov lik i delo. I dalje optuživanom za totalitarizam, populističku demagogiju i kult ličnosti, ocrnjivanju Čavezovog lika po pitanju lažiranja izbora, cenzure štampe i držanja političkih zatvorenika zadnjih godina pridružili su se Amnesty International i Human Rights Watch. Mnogo ozbiljnije kritike u stvari dolaze iz same Venecuele gde opozicija optužuje njegove “bolivarske krugove”, kao glavne nosioce lokalnih delatnosti u okviru socijalnih programa za generatore nove korupcije, a celokupnu državnu politiku za pad bruto nacionalnog dohodka od 25%.

Narod Venecuele, koji od tog nekadašnjeg navodno većeg bruto nacionalnog dohodka nije nikad video ništa za razliku od sadašnje situacije, kada oseća boljitak u svojim životima, i dalje u ogromnoj većini podržava politiku aktuelnog predsednika. A Čavez, svestan snage te podrške, odnosi se na te optužbe sa šalom, često i na svoj račun. Čak i u najtežim trenutcima štrajka naftaša koji su uzrokovali i privremene nestašice nekih prehrambenih artikala i pića, Čavez i njegovi saradnici umeli su da se našale kako ih ništa nije moglo do tada da ih pokoleba, ali da su se uplašili da je onoga dana kada je ponestalo piva došao trenutak pada države u anarhiju i građanski rat.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Уго Чавез и света књига Маја "Попол Вух"

Порукаод Svetovid » Нед Дец 27, 2009 12:30 am

" Kucnuo je čas da se potpuno oslobodimo. Osećam talas pobune i ustanka svuda u Latinskoj Americi i rastuću hrabrost da se prekine naša potčinjenost u rukama severnoameričkog carstva "

Evo Morales

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=436311

Ysa ima 30 godina, odrasla je u Barrio 23, bloku 17, na četvrtom spratu, s nekoliko braće i sestara, sardinama za doručak, ručak i večeru, godinama bez zdravstvenog osiguranja. Igrala se između šarenih zgrada izgrađenih sredinom prošlog veka, za vreme diktature generala Markosa Pereza Himeneza. Takvih zgrada ima i u Francuskoj – projekat je nastao po ugledu na francuski urbanizacioni plan "Korbizje" – kaže Ysa. Iako nisu lepe, mnogo su bolje nego nikada omalterisane ni obojene kućice od cigle, tipične za latinoameričke favele. U Barrio 23 danas živi oko pola miliona Venecuelanaca, mahom u osamdeset superblokova sa po nekoliko stotina stanova raspoređenih na petnaest spratova. U tim spavaonicama za sirotinju retko kada je bilo dovoljno hrane za sve, čokolade nikad.

"Ne sećam se da sam ikada bila bolesna – a i da jesam, sada bih verovatno bila pod zemljom." Za školu nije bilo vremena, nije naučila da čita i piše, neko u porodici je umro, nije imala zaposlenje. Polako sam se, kako to biva, dobrotvorno približavala stolu i novčaniku, kad Ysa uzviknu kako ima nameru da upiše fakultet. Završila je takozvanu Misiju Robinson – program opismenjavanja, jedan od mnogih koji sprovodi Čavezova vlada – a trenutno u okviru Misije Rivas naknadno završava srednju školu. Posle hoće da upiše medicinu na novom Bolivarskom univerzitetu, otvorenom za sve koji žele da studiraju. "Kada sam bila dete, nijedan od doktora nije želeo ni da se približi našem Barriu. Radili su za bogate, a mi smo umirali od boginja." Čavez je doveo kubanske lekare u zamenu za naftu koje u Venecueli ima dovoljno za ceo svet, otvorio je škole i, kako kaže Ysa, poklonio nam još jedan život. "Jedino za Čaveza nešto značimo mi siromašni... Nekad siromašni."

U sobu 312, odmah pored moje, stigli su neki iz ministarstva za nešto, mora da krene. Uzmi, Ysa, uzmi nekoliko stotina bolivarosa, ni četvrtina evra. To je onaj kurtoazni bakšiš, tek ako sam nešto pogrešno razumela. Ne, hvala – Uzmi – Ne – Da, počelo je novo natezanje u Karakasu. Ysa je na kraju uzela bakšiš ni koliko za jednu sardinu, i otišla.

Kasno uveče sam u sobi pored televizora zatekla pisamce: "Sonja, nadam se da će ti se dopasti. Sa ljubavlju iz Venecuele. 1 Prijatelj. Viva Revolucion. Ysa."

I veliku čokoladu koju ona, kao dete, nikada nije probala.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Уго Чавез и света књига Маја "Попол Вух"

Порукаод Svetovid » Нед Дец 27, 2009 12:32 am

Слика

Сателит за ширење социјализма

У орбиту, после Олимпијаде, креће венецуелански сателит Симон Боливар који ће се лансирати из Кине по уговору од 153 милиона евра

Модернизоване поруке Симона Боливара, латиноамеричког борца за независност континента (с почетка 19. века), биће од септембра емитоване и са неба. По уговору од око 153 милиона евра, потписаном између Кине и Венецуеле пре три године, венецуелански сателит Симон Боливар биће из југозападног дела Кине лансиран у орбиту већ у септембру одмах после Олимпијаде. Са животним веком од 15 година, сателит ће одашиљати сигнале широм Јужне Америке, Кариба и доброг дела Средње Америке. То је уједно први пројекат новоосноване Боливарске агенције за свемирске активности.

Земље које, попут Венецуеле, желе другачији политички модел морају да унутар мултиполарног света утврде своју снагу. Висока технологија је најбоља потпора за остварење овог циља, објаснила је поводом најављеног лансирања венецуеланска министарка за науку и председница агенције за свемир Нурис Оријуела. Председник Уго Чавес претходно је, још на почетку кинеско-венецуеланских разговора, објаснио да пројекат у коме су се интегрисали војни и цивилни сектор има високи стратешки значај. Венецуелански лидер лично је зажелео срећан пут деведесеторици својих суграђана који студирају геофизику на пекиншком универзитету, како би се оспособили за подршку свемирским пројектима.

Чавес је у суботу објавио своје планове да на челу Венецуеле остане до 2021. године, мада признаје да је референдум о реформи устава био „преурањен”. Позивајући народ на мобилизацију поводом новембарских регионалних избора, Чавес је одбацио критике опозиције која би, како он то види, хтела да „дам оставку”.

„Бићу с вама до 2021, запишите то”, обећао је Чавес својим суграђанима. Чавес је после пропалог референдума о уставним реформама предложио да се 2010. на плебисцитарном изјашњавању у устав убаци само један амандман који би дозволио могућност да се председник бира у неограниченом броју мандата.

Ни са неба нико Венецуелу неће изненадити, како је упозорио у својој викенд-поруци емитованој на свим програмима државне телевизије. Почиње инсталација нових радара повезаних са системом далекометних ракета, како би се земља ефикасније одбранила од непријатеља. Чавес је алудирао на поједине извештаје о „реактивацији Четврте флоте САД на Карибима”, али је обећао да „ни Четврта ни нека пета флота не може да заустави прогресивне процесе у Венецуели и Латинској Америци”.

Што се тиче „случајне повреде венецуеланског ваздушног простора”, како је пре неки дан Вашингтон објаснио прелетање једног војног америчког авиона над венецуеланском територијом, Чавес додаје да су руски „сухоји” спремни да пресретну све стране летилице.

Са друге стране Атлантика, нови градоначелник Лондона Борис Џонсон решио је да прекине са ширењем венецуеланског социјализма у британској престоници. По споразуму који је са Чавесом потписао његов претходник Кен Ливингстон, Каракас је Лондону испоручивао јефтино гориво, што је омогућило издавање карата упола цене сиромашним Британцима. За узврат, британски стручњаци су помагали у припреми урбанистичких планова Каракаса. Џонсон је услишио домаће критике да један од најбогатијих градова на свету (Лондон) експлоатише мање развијене земље и притом пропагира политику „трећеразредних јужноамеричких лидера”. Уговор са Венецуелом неће се обновити када истекне у августу. До тада, сиромашни могу да уживају у бенефицијама омогућеним из Каракаса. Пропагандни рат наставља се на латиноамеричком терену.Чекајући на септембарски сателит из Кине, десетине хиљада грађана у масовним демонстрацијама у Каракасу тражило је у недељу да се врате фреквенције опозиционој телевизији РЦТВ које су јој одузете пре годину дана. Чавес је овај медиј оптужио за саучесништво у пропалом државном удару против њега 2002. и за кршење закона о информацијама.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Уго Чавез и света књига Маја "Попол Вух"

Порукаод Evropljanin » Суб Јан 09, 2010 1:19 pm

Hteli bi da stranac dodje, da ulozi svoje pare, a da bude sve kao u vreme Tita.

Ili da uloze novac pa da im neki psihopata tipa Huga Caveza ili Fidela Kastra nacionalizuje imovinu.

E pa ne moze tako .
"Trebinjca Gorana Aleksića ubijaju Srbi jer je branio komšiju muslimana. Beograđanin - Sarajlija Jovan Divjak nije otišao na Pale, odakle je granatirano Sarajevo, nego je ostao u Sarajevu i branio svoj grad. On je, zbog toga, izdajnik i zločinac za mnoge Srbe koji ljudsku i nacionalnu etiku nisu učili od Marka Miljanova nego od Slobodana Miloševića. "

Vuk Drašković

Predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković upozorio je, povodom 20. godišnjice devetomartovskih demonstracija u Beogradu, da se "povampiruje" duh nacionalizma koji Srbiju "slabi i sramoti i svađa je sa susedima i demokratskim svetom".
Корисников грб
Evropljanin
 
Поруке: 260
Придружен: Пет Јан 08, 2010 12:35 pm

Re: Уго Чавез и света књига Маја "Попол Вух"

Порукаод князь » Суб Јан 09, 2010 1:53 pm

Крив је Чавез што не да своје. Крив је што не пушта Америку да уништи привреду Венецуеле, као што је уништила привреду Србије.
"Сваки веродостојни Србин мора да се суочи са питањем: да ли би остао непоколебљив и на изгубљеном месту Србства без икакве наде?" - Драгош Калајић
Корисников грб
князь
 
Поруке: 857
Придружен: Нед Нов 15, 2009 8:51 pm

Re: Уго Чавез и света књига Маја "Попол Вух"

Порукаод Svetovid » Суб Јан 09, 2010 3:34 pm

Eво једне занимљиве причице, подсетила ме на наше легенде о Светом Сави:
:detel
U tim krajevima, Če je, maltene, postao svetac.

Lokalni hroničari i retki namernici, zabeležili su da su u zabitim selima starice palile sveću za dušu Čea Gevare i molile se.

- Dušice moja, Če, spasi meni sirotoj moju kravicu...

Pre nekoliko godina, starija žena iz okoline sela La Igera, onog u kojem je Če ubijen, ispričala je lokalnom novinaru šta joj se desilo:

- Nailazi Če preko planine. Poznala sam ga, kako da nisam. Velika mu brada i duga kosa, a oči svetle kao nebo. Ja stala, gledam i krstim se. A on mi kaže. "Ispod ove stene ima vode". Nema, gospodine, odgovaram ja, a on opet veli: "Ima, ima". I ode. Sutradan, naiđem opet pored one stene, a ispod nje izvire voda...
----------


Занимљиво, зар не?
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Уго Чавез и света књига Маја "Попол Вух"

Порукаод Svetovid » Суб Мај 01, 2010 1:10 am

“Кратак извештај о уништавању Индија” (Brevísima relación de la destrucción de las Indias) из 1552. године. Написао ју је Бартоломе де лас Касас (Bartolomé de las Casas), шпански доминикански свештеник и мисионар, који је био један од најватренијих бранилаца и заштитника Индијанаца.

1. цитат: У овој краљевини или у једној од провинција Нове Шпаније, пође неки Шпанац са својим псима у лов на дивљач и зечеве, и како једног дана није ништа уловио, учини му се да су му пси гладни, те узе једно мало дете од његове мајке и ножем му одсече на кришке руке и ноге, дајући сваком псу по део. Пошто су те кришке појели, баци им и цело мало тело на тло.

2. цитат: Шпанци би ишли са бесним псима, тражећи и хушкајући их на Индијанце. Једна болесна Индијанка, видевши да псима не може да побегне и да ће је растргнути као што су чинили и са другима, узе неки конопац и веза за своју ногу дете од годину дана и обеси се о неку грану. Али то није учинила довољно брзо, те су је пси стигли и раскомадали дете које је, пре него што је умрло, један свештеник ипак стигао да покрсти.

3. цитат: Међу осталим покољима починише један у неком великом граду који је имао више од тридесет хиљада становника, а који се зове Ћолула. Када су сви великани тога града и области, са свим свештеницима, предвођени главним свештеником, изашли да дочекају хришћане у процесији, и уз велико поштовање и наклон, доводећи их у центар града како би их сместили у куће великаша и главног господара, решише Шпанци да тамо спроведу покољ или (како би они то рекли) казну, са циљем да посеју страх и наметну своју крволочност у све делове те земље. Треба знати да је увек био исти поступак у коју год земљу да су Шпанци ушли: починити један окрутан и велики покољ, јер онда од тога дрхте ове питоме овчице. Да би то урадили, позову прво сву господу и великаше неког града и свих места која су под његовом управом, као и главног господара. И тако, док би долазили и улазили да разговарају са шпанским капетаном, бивали би заробљени а да нико од њих ни не осети, како би могли да доведу и друге. Тражили су пет или шест хиљада Индијанаца за ношење терета; сви су дошли, а они их сместе у двориште кућа. Велика је туга и жалост била видети ове Индијанце који су дошли да носе терет Шпанцима. Бејаху потпуно голи, само прекривених стидних места и са мрежицама са мало хране, које су носили преко рамена. Сви су били шћућурени, питоми као јагањци. Скупили би се у дворишту са осталим људима који су се ту нашли, а на врата дворишта би онда стали наоружани Шпанци да их чувају. Сви остали би исукали мачеве и почели да убијају мачевима и копљима ове овчице, тако да би свако ко би покушао да побегне био окрутно убијен. После два или три дана излазили би многи преживели Индијанци, обливени крвљу, који су били сакривени и заштићени под телима мртваца (којих је било много); плакали би пред Шпанцима тражећи милост да их не убију. Али од њих никакве милости ни сажаљења не имаше, већ како су излазили, тако су их ови комадали. Сву господу, којих је било више од стотину и који су били везани, капетан је наредио да покаче живу на стубове пободене у земљу и спале.

4. цитат: Од када су Индијанци схватили да толиком понизношћу, понудама, стрпљењем и патњама нису могли да сломе ни омекшају срца тако нехуманим бештијама које су без икаквог разлога толика комадања чинили против њих, схватајући да ће и тако и тако умрети, договорише се да се скупе и умру у рату, светећи се колико су могли тако окрутним и пакленим непријатељима. Добро су знали да тако, не само голоруки, него и голи, пешке и слаби, против људи тако зверских, на коњима и добро наоружаних, не могу учинити ништа друго него да буду уништени. Затим су смислили да ископају јаме на сред пута, где би обарали коње. Унутра су их пунили оштрим и мало нагорелим коцима, а одозго би их прекрили тратином и травама, тако да се одозго ништа није видело. А коњаници су само једном или два пута насели, јер су Шпанци знали да се чувају од тога. Да би им се осветили, направише Шпанци договор да се сви Индијанци, било ког рода и старости, а који су ухваћени, баце у те јаме. И тако и труднице и породиље, и децу и старце и све које су могли да ухвате, побацали су у јаме све док их до врха не напунише, набијајући их на колце. Био је то призор ужасан за гледање, посебно када се радило о женама са децом. Све остале би пробадали копљима и ножевима и бацали их бесним псима који би их черечили и јели. А када би набасали на неког великаша, њему би указивали част палећи га јаком ватром. Оваква нечовечна черечења трајала су близу седам година, почев од године двадесет и четврте па све до године тридесете или тридесе и прве; замислите само колико је био број људи које су тако побили.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Уго Чавез и света књига Маја "Попол Вух"

Порукаод Svetovid » Чет Јул 01, 2010 4:31 pm

Зелена планета

На суд код Паћамаме

Слика
Индиос из Еквадора дошао у Коћабамбу Фото АФП

Да ли се игде на свету народ догађа спонтано или су живописни спектакли, демонстрације и протести добро изрежирани у неком кабинету. Како год да је, Народна конференција о климатским променама у околини боливијског места Коћабамба бојама, звуком, мирисом, пејзажом, и чиме све не... одудара од саме речи „конференција”, као небо од земље.

Управо је Паћамама, (мајка Земља), највише божанство у теологији Индиоса андског појаса, у центру овог скупа који за разлику од оног у Копенхагену треба да пробуди наду да је спас планете могућ. „Хопенхаген” (од „Hope” што на енглеском значи „Нада”) трајаће до 24. априла. Староседеоцима из многих делова Еквадора, Перуа, Бразила, Парагваја, Чилеа, Колумбије и свих крајева Боливије подршку су пружиле многе невладине организације и неформални еколошки покрети. Истовремено скупу су се придружили, углавном обучени у исто тако живописне ношње, председници из региона. Пре свих Ево Моралес, који потиче из староседелачког Ајмара народа. Боливијски председник је после Копенхагена и сазвао окупљање у Коћабамби.

Слика
Кечуе и Ајмаре на народној конференцији за очување Мајке земље Фото АФП

Очекује се да око 15.000 политичара, научника и представника староседелаца упути протест због спорог напретка преговора о климатским променама. Оно што се дешава са мајком Земљом није само питање екологије, технологије, или финансија, већ је у игри опстанак целог животињског и биљног света, упозорава се још једном из средишње тачке јужноамеричког зеленог континента, чије раскошне шуме сваким даном пред ударом такозваног цивилизованог света уступају место асфалту, бранама, фабрикама... Коћабамба тражи оснивање неке врсте народних еколошких судова на глобалном нивоу. Такође се предлаже расписивање референдума у свим земљама света на којем би народ предложио шта да се уради за спас човечанства.

У митологији Инка, који су потекли са данашње територије Боливије, Паћамама руководи и сетвом и жетвом, изазива земљотресе и вулкане. Народи Боливије, Перуа, Еквадора, делова Аргентине и Чилеа редовно јој у знак поштовања и да би предупредили њен бес приносе „понуде”. Мало локалне ракије ћиће нуди се мајци Земљи да је попије, а у темеље сваке нове грађевинске конструкције укопава се фетус ламе како би се Паћамама приволела на већу плодност. У противном, може се десити да из њених чељусти покуља ватра, као што се то управо дешава на Исланду, па је цео свет блокиран због пепела. Срећом, староседеоци зеленог континента путују копненим путевима, а они из такозваног Старог света не морају ни да дођу. Они су већ показали колико брину о Земљи прошлог децембра у Копенхагену. Не тако далеко од исландског вулкана.

З. Шуваковић
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Следећа

Повратак на Идеологија и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 1 гост