Чувар завичаја - Веселин Џелетовић Павлов

Народна духовност обрађена кроз модерну уметност, филм, књижевност, музику...

Чувар завичаја - Веселин Џелетовић Павлов

Порукаод talican » Чет Јун 09, 2011 12:49 pm

Рођен 1962, на по луле дувана од небеске Србије.
Сањоходи између илузија и бди над Косметом.
Члан Удружења књижевника Србије и Међународног удружења новинара IFJ (International federation of journalists).

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Чувар завичаја - Веселин Џелетовић Павлов

Порукаод talican » Чет Јун 09, 2011 12:53 pm

НОВИ РОМАН О ГЕНЕЗИ СУКОБА СРБА И ШИПТАРА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Слика

Овај роман почиње сновима
а завршава се реалношћу.
Између њих је истина.

аутор


УВОДНИК

Реч Косово, прослов је среће и несреће, за Србина слава и погибија, означење раздеобе где и неслога бере жртве.
Збиља, за случај човеков и чињеницу народну, игде ли угледнијег позорја него што је Косово, крајина Србинова. У сваколиком пространству Српства има ли гдегод да се знатнијим него на Косову: осећа родољубље, појми слобода, дозива и благослови Отаџбина.
Косово је судња висост Српства, од давнине лук до неба и поприште свуд пределом. Овде, кроз дозивања српска, додирује се земља и небо; земља издигла се жртвом а небо спустило круном; што је земаљско небесним се оденуло, мери неподложно а песми надлежно.
И тако се, да је безмерно и певно, знамењем Косова крштава родољубље у Србина; о Косову он бајку прича, стиховима слика судбину; један јунак је цео народ, једна жртва сва страдала Отаџбина.
И зато нека Веселин Џелетовић Павлов поносито гледа и цени своју књигу, дакако и своја крила поетска не свија већ остану летећи к новим поемама; јер безмерно је царство поезије, а Косово понајвећма баш ту обитава.

академик Владо Стругар


Извод из рецензије

Без прошлости нема садашњости без садашњости нема будућности. Без Косова и Метохије нема српског бића, срца и душе. Једноставно нема ни Србије.
Ко о Косову и Метохији говори, пише и пјева изазива код „великих“ мржњу, код „малих“ снагу, подстицај и јачину. Тако чини и пјесник косметског поднебља, подједнако Бањске, Грачанице, Високих Дечана, Пећаршије али и суровог крша Старе Херцеговине одакле се пут Косова доселише његови Џелетовићи. У равницу Широког поља, Сувог Дола донесоше навике, обичаје и вјеровање али прије свега понос и достојанство.
Веселин Џелетовић Павлов кроз ову књигу своје пјесме и писаније зазива Српство да не забораве да су увијек били своји на своме, да главу нијесу сагињали и душману се покоравали. Заправо да нема гријеха кад се од зла бране. Он, млад човјек који се буди и лијеже са Косметом у души изговара једно и једино могуће:

Сваки човјек о слободи снева
Србин увјек о Космету пјева

На дне
24.09.2008. г. проф. Жељко Видаков Зиројевић


Одломци из романа:

Дуго се превртао по кревету те вечери деветог децембра 2007. Неће сан на очи, а неке тешке мисли га притисле, к'о пред зло. Не зна ни сам кад је, ни да ли је заспао. Зна само да је изашао у своје двориште а оно цело преплављено јајима. И то нека огромна, стиснута једно поред другог, без размака између њих. Гледа Обрен зачуђено јаја а она се раширила докле поглед сеже. Све бело около, очи га боле од белине. Протрља их и кад поново погледа виде како се јаја мало подигоше. Тек сад примети да то нису јаја већ кечићи. Испод њих шиптарска нацерена лица, смеју му се и дозивају га: "Шок Обрен, ооооооо шок Обрен". Затвори очи па их поново отвори и виде младу девојку у српској ношњи како трчи по оним јајима ка њему. Како које згази, притисне га и врати надоле, али чим коракне на следеће оно претходно се придигне. Она лица јој завирују под сукњу и добацују погрде за њом. Види и сељанку, води троје деце, о рамену јој виси пушка, и зове: "Помози, Обрене. Тако ти Бога и Светог Јована, помози". Он ћути, не може реч да изговори. Викнуо би, вриснуо ал' неће глас из груди да изађе. Напиње се из петних жила, покушава да силом избаци ваздух из себе али не вреди. Виде и неког човека, са шајкачом, иде ка њему унатрашке, са спуштеним панталонама. Црвен, крвав траг остајао је за њим. Тек кад му се човек примаче, Обрен виде грлић ракијске флаше како му вири из ануса. Пада крв по оним кечићима, а она лица са исплаженим језицима срчу и облизују се. Како коју кап посрче кече постаје веће, као и глава под њим, само што је сада све грознија и ружнија. Угледа и цркву како лебди тик изнад њих, и мирно плута ка њему. Оне главе се сагле, некако су преплашене, али само у моменту када је црква изнад њих. Чим се удаљи а она лица шкргућу, пљују и прете. Загрлио би Обрен цркву, привио је на груди, ушушкао под кошуљу али не може је досегнути. За њом се, по оним кечићима, вуче црквено звоно, одскакује како пређе преко којег ћулафа, али ћути, ни гласа не даје. Требало би да звони а оно ништа. Макар на узбуну. У то виде мајку како излази на двориште. Још увек је лепа, онако какву је Обрен памти. Глава јој повезана црном марамом а у руци метла од прућа. Поче мајка да чисти двориште, и гле чуда, како замахне метлом кечићи се претварају у мехуре од сапунице. Са сваким замахом метле подигну се у ваздух и распрше. И што је замах јачи њих је све мање. Обрен гледа, очима не верује и осмех му се појави на лицу. "Мети мајко, мети, мети" - одјекује његов врисак двориштем. У тај мах појави се и Сунце са Истока. Грану некако топло, топлије него што га је икад огрејало. И пружи Обрен руке ка Сунцу. Зраци га заслепише те он затвори очи. Када их поново отвори, сада већ будан, забљесну га светло батеријске лампе уперене у његово лице. Зачу шиптарски глас који га упита на српском:

"Где ти оружје?”...

* * *

... Али, он који је учествовао у ратним збивањима познавао је већину тих људи. Многе дане и ноћи проводио је са њима на ратишту. Гледао муџахедине и стране плаћенике како под дејствима дрога, без откинутих делова рука настављају да јуришају као да се ништа није десило, и како падају под рафалима као снопље. Гледао брадате, плаве, црне, свих боја и раса, и хришћане и муслимане - сви заједно против Срба. Али, му они нису долазили у снове. Није их се ни онда плашио јер је знао шта брани. У сновима су га походили његови пријатељи, насмејаних лица, весели и раздрагани какве их памти. Потпоручник Леовац, Драган "Шумар", Тибор Церна, поручник Ивица Петковић, Радивоје Раденовић, Дејан Јовановић, поручник Нинослав Ранчић, Шапоња, Звездан Тасић... Долазе и говоре: "Вукане, брате, ти знаш зашто смо погинули. Немој нас издати, Вукане, не остављај нас саме на Космету. Остани Вукане, остани". Вукан је зато у Селу, неће он оставити своје саборце, пријатеље и другаре, своју браћу. Неће оставити оне чије сени лебде изнад Кошара, Горожупа, Дренице, Чичавице... Над светим Косовом и Метохијом. Неће дозволити да им српске кукавице и дезертери газе по гробовима, исмевају се њиховој жртви. Да имају и мало части поклонили би се пред сенима ратника који дадоше живот за отаџбину. А Србија, са чијим именом на уснама су одлазили у смрт, одужиће им се кад-тад. Зна то Вукан, зна и Србија, али сада ћути. "Није улудо, српски хероји, није улудо, није улудо" - понављао је Вукан у сну...

* * *

... Бог је створио земљу а Срби Космет. Зна се шта је правда, шта је божје, а шта је царево. Запад хоће Богу божје - Шиптарима Српско. Не мере, и неће моћи. Неће се балави Шиптари башкарити по мојој ђедовини. Неће биволице пасти моје ливаде. Неће, док је мене жива, мајку им јебем.
- Смири се Жељко, ово је само привремено, док не прође тај први талас дивљања, па ћемо се вратити..
- Који талас дивљања, Милоје. Ти шиптарски таласи су ко плима и осека. Вековима, годинама, свакодневно. Навикли смо се на њих ко да су природна појава. Људи, да ли сте ви свесни да живимо ове јебене животе од једног њиховог напада до другог. Таман прође један напад а ти већ чекаш следећи. Доста смо ћутали зарад мира и како Запад свира. Овај пут ћу их чекати. Овај пут ћу им показати како Србин одговара на силу: "Земан дошо, ваља војевати, за крст часни крвцу прољевати, свако своје да покаје старе". Покајаћу их за двадесет колена. То вам обећавам...
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Чувар завичаја - Веселин Џелетовић Павлов

Порукаод talican » Чет Јун 09, 2011 10:17 pm

Слика

Рецензије: Василије Крестић, Академик
Јово Пејин, Архивски саветник Архива Србије

Књига о једној од најмистериознијих личности у повјесници народа српског. Човек заслужан за то што је Војводина данас српска. У времену када није било ни педља слободне српске земље, и када су очи свих српских деспота биле упрте ка Србији, Јован Ненад (Црни човек) је прогласио и устројио Српско царство на територији данашње Војводине, Помориша и Ердеља, окупио војску од 30.000 људи и протерао Турке из тих крајева. Са српским, аутохтоним становништвом, прогласио је Српско Царство, са столицом у Сегедину и Суботици.
Рођен у години "звери" 1492. (7000 по српском рачунању времена), са црном пругом која се протезала од десне слепоочнице до стопала десне ноге, побожан и скроман, успео је да за кратко време саборује Србе и протера Угре из њихових тврђава. Његова идеја о Војводству Српском претрајала је и надвисила мутна времена...

Слика

Мишљење о рукопису Веселина Џелетовића
Последњи српски цар - Јован Ненад

Наслов рукописа Веселина Џелетовића обнавља свест о одавно заборављеном ствараоцу историје који је издвојен из целине сећања нације. Одмах по читању рукописа ово морамо да подвучемо јер је „цар“ Јован Ненад - Црни човек једна од најважнијих појава у историји Срба у Подунављу и Потисју - територији данашње Војводине, прве српске земље са које су се Срби разишли по Балкану.
Из Рукописа видимо да се Веселин Џелетовић прихватио посла да обнови сећање на личност Јована Ненада и његово време - смутно и погибељно, када су Срби као народ, после шест векова државности остали без државе, али са чврстом намером да је обнове према традиционалном облику каква је постојала и каквом су је памтили. Памтили су је као царевину.
Догађаји које прати и анализира Веселин Џелетовић збили су се на тлу бивше Угарске у време када је у овој „апостолској краљевини“ владала највећа анархија после пораза хришћанске војске на Мохачком пољу 1526. године, а на простору на којем су живели Срби и сретали се са Угрима и другим угарским народима.
Веселин Џелетовић је локалне догађаје у Банату и Бачкој повезао са општом историјом Срба. Указао је на чињенице о „цару“ Јовану Ненаду и да је прошлост Војводине чврсто повезана са идејом српске државности.
Рукопис почива на релевантној литератури а мањим делом на архивској грађи. Ради бољег разумевања времена у којем је живео и ратовао „цар“ Јован Ненад звани „Црни човек“ основном тексту приложио је напомене енциклопедијског карактера. На овај начин упознаје читаоце са местом Срба у Угарској, њиховим везама са водећим личностима у Ердељу, Мађарској и Аустрији која се тек издизала да буде сила у Подунављу. Ово је важна теза у рукопису Веселина Џелетовића будући да наши читаоци изједначавају Угарску и Мађарску иако су то две различите историјске појаве. Чак мисле да је феудална Угарска била централизована, једнонационална и једноверна држава. Далеко од тога. Из рукописа избија на видело државна организација Угарске као феудалне федерација коју држи краљ на окупу макар да и он нема ауторитет код обесних феудалаца чија имања су се простирала у неколико жупанија и који су могли да дигну више војске од самог краља. Из рукописа се лако извлачи закључак да је Угарска била вишеконфесионална и мултинационална држава у којој влада феудална анархија.
Ово је једна од „белих мрља“ у српској историографији коју Веселин Џелетовић успешно попуњава. Не само што попуњава, него труд аутора је усмерен ка оним читаоцима који ће се окренути историјским изворима и њиховим укључивањем обогатити постојеће знање о реченом времену. Овим искораком премостиће идеолошку историографију која је затрпавала историју Срба у Војводини, а посветила се само историји класне борбе.
Великим стрпљењем анализирао је приступачну литературу и осветлио појаву „цара“ Јована Ненада без пристрасности. Избегао је уопштавања или паушалне оцене разних личности, једноставно је препустио читаоцима да сами дођу до закључка о збивањима и улози. Можемо рећи да је овај рукопис „гранична линија“ о Јовану Ненаду у нашој историографији. Слично стање је и у румунској и мађарској само за разлику од српске ове школе су мање заинтересоване за његову појаву. Разлог што историчари у Мађарској и Румунији не истражују појаву Јована Ненада је тај што је његова историја историја Срба у речним долинама Мориша, Бегеја, Тисе и Дунава а њих српска државна идеја не интересује.
Примедбе које сам дао аутору треба да се испоштују, а затим рукопис да се штампа као посебно издање.

Јован Пејин
Архивски саветник Архива Србије - Београд

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Чувар завичаја - Веселин Џелетовић Павлов

Порукаод talican » Чет Јун 09, 2011 10:32 pm

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Чувар завичаја - Веселин Џелетовић Павлов

Порукаод talican » Чет Јун 09, 2011 10:48 pm

РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ


ГЕОРГИЈУ ПЕТРОВИЋУ

Кад је правда са света прогнана
а живот се претвори у можда
кад притисну Србе са свих страна
изроди се домаћин у Вожда.

Ужежена луча се разрачи
насред тмине и тешкога јада
тужном збегу жена и нејачи
давно свиклом да пати и страда.

Изронише из шума и гора
све смркнути јунак до јунака
хиљадили оно што се мора
црпли веру из крви предака.

И кренули без грдње и вике
да огреју душу поред хана
гле, заискри сред битке велике
цела земља огњем обасјана.

Зајармљени од Косова давна
прометејски живот прекинуше
а времена и тешка и славна
пред очима њиховим минуше.

У одјеку тешког незнанога бола
у говору ветра, рогоза и смиља
у свакоме сутра видимо сокола
оца наше земље, Црног Георгија.


НОЋ КАДА СУ ПЛАКАЛЕ ИКОНЕ

Насрћу на памћење
кидишу на веру
тргају успомене
погане завичај
ми ћутимо.

А на иконостасу
иконе Свете
Богородице
предобре Марије
суза
сред Липљана
у цркви
светих мученика
Флора и Лавра
на дан 10. априла
лета Господњег
2004.

Иконостас сузу слути
искушава веру јачу
српски народ када ћути
тад иконе плачу.


НОЋ КАДА СУ ПЛАКАЛИ БОЖУРИ

Клечи камен на камену
моли сутра за јуче
ал’ нигде руке на рамену
белокапи док шенлуче

Клече снови пред јавом
на биволици дијадема
гмижу божури травом
а мене доле нема

У свемоћи моје немоћи
праштати могу ли сада
освета може ли помоћи
док племе моје страда

Клечи камен на камену
братска га суза скамени
а нежна рука на рамену
додирну стену у мени


РАЗГОРЕЋЕМО ВАТРУ

На небо би се вазнеле
да није корена
сузу би даривале
да нисте од камена
косе би расплеле густе
да сте празне и пусте

Ех, ви цркве и црквишта
ех, косметска сведочишта
саборишта и склоништа

и тапије за векове
и оружје за синове

Вера нам ојача из тог корена
суза нам потече из тог камена
а косе расплетосмо густе

Ех, ви цркве и црквишта
жар последњи сред огњишта


ЕХ, КОСОВО

Ех, Косово судбоносно
крстоносно
и поносно.

Ех, Косово недолазно
непролазно
и заразно.

Ех, Косово завичајно
обичајно
и очајно.

Ех, Косово
на Косову
на Метоху
измеђ’ њива и божура
петровача и кожура
у погледу мајке,
стрине
насред поља
и утрине
и у срцу
и у вени
и у мени
свуд те има
али залуд
кад те нема
око мене.


ИЗБЕГЛИЧКИ САН

Увече кад легнем
све је као некад
разбије се магла
над самотним сутра

И мирис ливада
ветровима благим
доплута до мене
у предивна јутра

А равница пукла
до дубова старих
што Ситницу грле
у немирном хуку

И девојке неке
већ давно без лица
љубе истим жаром
пружајући руку

Да у снове врате
све ишчезле људе
и тренутке драге
доле проведене

Исконску старину
што боји божуре
деспотске лепоте
и витешке сене

Грачаничка звона
грмећи мирноћом
милују ме нежно
док целивам свећу

Увече кад легнем
једино се плашим
опијен лепотом
пробудит се нећу.


ОПЕТ НОЋАС ДОЛЕ...

У знојном грчу лица пламеног
језивом крику у даху сатканом
у праску стења меса каменог
плутао дуго сам немирним сном.

Попуцало стење, расцветао мермер,
завриштала ћирилица ове ноћи гадне,
распупао около само јад и чемер,
крварила земља када стена падне.

Ту негде између земље и неба
заискрише душе: звезде и кокарде,
деце без имена тек рођених беба,
старих Солунаца, капетана гарде.

Кости беласају месечином поливене
звер белокапа над светим шкргуће
да ли су то крици пробудили мене
ил’ косовски божур нешто ми шапуће.

Мир свој да нађу вриштећи за помоћ
лебдећи међ’ божурима залутале душе
поруку ми шаљу, своју љутњу, немоћ —
опет ноћас доле наша гробља руше.


ОПЕТ СИ МЕ НАТЕР’О ДА ПЕВАМ

Опет си ме натер’о да певам
баш о теби а добро се знамо
али сада први пут те сневам
еј, Космете, враћај се овамо.

Да л’ ти оде или ја побеже
за тренутак, као вечност што је
иако нас много тога веже
успомене ил’ детињство моје.

Ја сам исти а верујем и ти
можда срце моје исто није
ал’ веруј ми не да се видети
једна суза коју осмех крије.

Наша суза никад невиђена
и детињство само нама знано
прва љубав никад наслућена
еј, Космете враћај се овамо.

Певам гласом од кога се плаче
певам да ту душу олакшамо
певам зато снажније и јаче:
еј, Космете враћај се овамо.

А ти слутиш зашто певам тише
кажи оно што обоје знамо
проговори не мучи ме више:
еј, песниче, враћај се овамо.


ГРАЧАНИЦА

Страх ме је био да затећи нећу
призоре исте овог места света
мирис тамјана, недогорелу свећу
коју упалих пре много лета.

Трепери светлост, мешају се звуци
љубави детињства, покољења давних,
искорачи краљ Милутин, држећи у руци
модел цркве из времена славних.

Заслепи ме светлост живописног зида
поврати сећање а и љуте ране,
иза тог бљеска нежна Симонида
носи у руци очи ископане.

Погледом ми нежним душу помилова,
огреја ми срце и блаженство створи
а краљ Милутин, стварнији од снова,
без осуде, прекора, тихо проговори.

Теби се године можда дугим чине,
превише те боли и мучи све ово,
ја сам знао да ћеш доћи, сине,
сви путеви твоји воде на Косово.

Гледам вас, сине, векова осам,
долазе, пролазе разне хорде,
докле год будете ви знали ко сам,
срце ће Србије бити баш овде.

Доћи ћеш ускоро, веруј, сине,
народ српски тражи Косово,
доста је било ове тмине,
на кућном прагу бићеш поново.

Ореолом сјајним обасјани
у тишини кренуше ка зиду
краљ Милутин, на трен рани
загрлио нежно Симониду.

Задовољан оним што сам снио,
пробудих се с осмехом на лицу,
срећан што сам на Косову био,
што сам опет вид’о Грачаницу.


ДРУЖИНА МАЛА

Србија ћути, завеса је пала
судбину нашу успеше да скроје
на једном мосту дружина мала
ђедове брани и име своје.

Последњи бедем још није пао
а сви су од њега руке дигли
зато је пркосан снажније стао
као да каже: „Дотле сте стигли“

Ал’ даље нема и неће моћи
већ само назад, верујте скоро,
туд’ нико није могао проћи
већ само кад је бежати мор’о.

И даље не да дружина мала
одатле злотвор увек се враћо
Србија ћути, не рече хвала
а и не назва: „Помоз’ Бог браћо“

Зато вам шаљем поруку просту
нек’ ова песма буде вам хвала
у срцу моме к’о и на мосту
вечно ће стајати дружина мала.


ШАРОВ

Немам ни кућу, срушена оста,
трошна је била, ко велим ја —
граду срушише четири моста
па, види, опет блиста и сја.

Немам ни њиву, узео скот,
премда није ни била плодна:
гај и шумарак, докле је плот,
а земља смоница, није баш родна.

Кола сам имао, отео гад,
ауди стотка, кожа и клима,
али сам ипак схватио сад
теже је палио кад дође зима.

Замакли тек смо из нашег села
кад хорда звери нагрну, бану,
плакала тад је колона цела,
нестаде село у једном дану.

Кренули редом све да пале,
почели најпре од крова,
а онда су доле иза штале
налетели на Шарова.

Кидисао, лајао је, са њима се тук’о,
злотвора је увек препознати знао
а лавеж је његов тек онда замук’о
крај бунара мртав кад је пао.

Биће још кућа, њива и кола,
па све то човек ствара,
али никад више толико бола
и никад више Шарова стара.

Душу још имам, рањену само,
срећан што нисам и без ње ост’о,
поруку шаљем зверима тамо,
нека вам буде од Бога просто.

Праштам вам кућу, њиву и кола,
за вашу душу палим свећу,
праштам вам чак и тренутке бола,
али вам Шарова опростити нећу.


ОПРОСТИ НАМ, БОЖЕ

Јуче је поново причала чаршија
како негде доле на југу далеко
гори опет наша патријаршија
а ја сам плачући, само клек’о.

Опрости нам, Боже, за поступке наше
продасмо све живо и земљу и душе
највише ме ипак моје мисли плаше,
не дају да спавам, целу ноћ ме гуше.

Ко сам ја и зашто овде да постојим
када доле и даље моју земљу краду
чега могу више да се плашим, бојим,
изгубио све сам, ал’ још имам наду.

Окружен људима којима је страна,
непозната, несхваћена, историја давна
због тога ми неће зацелити рана
дигли „Срби“ руке од Косова равна.

Али ја ћу ипак подигнути глас
окружен бојама старих барјака,
ево мене а ето и вас —
позив чека сад чопор курјака.


ПУТ

Јецају звона, разносе тугу
питомином роднога краја,
уплашен славуј ћути у лугу
преплашен криком завичаја.

И плаче земља, иако плодна,
од бола јој се скупиле бразде,
осетила да није слободна
и да јој ово нису газде.

Плачу ливаде, поља и шуме,
наричу ветрови преко ноћи
јер нико од нас то не разуме
и сви се питамо: кад ћемо поћи?

Позови, земљо, и у сред ноћи
бићемо спремни у једном трену,
не питај никог да ли ће моћи —
и гробови свежи доле би да крену.


САЊАО САМ КОСОВКУ ДЕВОЈКУ

Сањао сам — шеташ сама
с’ крчагом у руци,
надвила се нека тама
и језиви звуци.

Сањао сам како појиш
рањеног јунака
и црвену земљу дојиш
сузама к’о мајка.

Сањао сам како палиш
ти у цркви свеће
и не можеш да прежалиш
што је божур цвеће.

Сањао сам твоје лице
у том болном часу
док са неба прете птице
као чавке да су.

Сањао сам — шеташ сама
ново зло се спрема
пуниш крчаг ти сузама
јер ни воде нема.

Сањао сам како гањам
шта је сан сакрио,
сањао сам како сањам
оно што сам снио.


НЕЋЕ СЕЉАК СА КОСМЕТА РАВНА

Неће сељак са кућнога прага
опанци се гадно закривили
нози шетат само бразда драга
ђе су преци кости оставили.

Неће сељак са свога на туђе
нити туђе оће на његовом
а има ли ишта од тог луђе
завичају радоват се новом.

Неће сељак са равног у брда
са којих је прегладнео сиш’о
неће суза из тог срца тврда
већ би пукло када би отиш’о.

Неће сељак у Србију ужу
кад му ваља баш и овде ова
он не траж и ни ширу ни дужу
већ ђедовску и старога кова.

Ђе се ред зна а и обичаји
ђе реч значи баш колко и треба
ђе заједно срећа чека, али и очаји
ђе се равно дели комад хлеба.

Ђе јунаци са њиве пођоше
ђе је војна и часна и славна
и кад црни дани нам дођоше
неће сељак са Космета равна.


СРПСКО СРЦЕ ЈОВАНОВО

Ово су моје опроштајне речи
које приносим времену што следи
можда ће неком рану да залечи
неког ће другог љуто да увреди

Зовем се Јохан, Немац по рођењу,
од оца Ханса и мајке Грете
наша је кућа знана по чувењу,
у раскоши живех к'о једино дете.

Наследих фабрике, силна имања,
непрегледне шуме и бројна стада
радост ми трајаше све до сазнања
да тешка болест мноме влада.

Доктори рекоше да нећу дуго
годину једну ил' можда две
свет ми се сруши, о моја туго,
у једном дану нестаде све.

Рекоше нећу издржат више
најбољи доктори који постоје,
једини лек је, сви се сложише,
да замене другим срце моје.

О, судбо моја, о дивни часи,
најлепши мој животни трене,
када из болнице стигоше гласи,
нашли су доктори срце за мене.

За цену човек тада не хаје,
и не знам да ли за то постоји,
нисам чак пит'о ни ко га даје,
кад живот нови мени предстоји.

Операција прође у најбољем реду
са новим срцем несташе боли,
тек онда схватих, кад скинух беду,
колико се живот тад цени и воли.

* * *

Недуго затим, кроз ноћи тавне
у сну ми прилазе лица нека
и звона цркве православне,
буди ме њихова тужна јека.

Јасно видим пределе стране,
прелепе шуме и поља плодна,
ливаде и потоке разигране
брдашца блага и винородна.

Видим и двориште између плота,
амбар и шталу, стазу до куће,
старину неку што дуван мота,
док гледа кера и звиждуће.

Старица крхка живину ваби
док баца просо из мале зделе,
а онда журно ка штали граби
да пусти на воду шарено теле.

Прелепа жена, гипка к'о срна,
двориштем хита да ручак стави
за њом вијори коса јој црна
и мало дете очију плави.

О, та ме слика ходила често,
сновима мојим давала срећу,
спавао нисам ал' то је место,
стварало љубав у мени већу.

* * *

А онда дођоше ружни снови,
које не могах да пребродим,
насташе неки предели нови,
којима свезан, у колони ходим.

Угураше нас затим у нека кола,
пут је трајао бескрајно дуго,
уз псовке, претње, тренутке бола,
од звери се нисмо ни надали друго.

У Жутој кући, у граду Бурељу,
сазнасмо тако је месту име,
у албанском приватном мардељу,
тамничише нас до почетка зиме.

Последња слике које се јежим
беше зелена маска докторска
и лице које видех, док лежим,
како се кези мрцина мрска.

И светло јако, јаче од сунца,
које ми сева мозгом к'о стрела
док ме на живо секу к'о јунца
и крв док шикља, последња врела.

Задње што видех бејаху руке,
шиптарске како дигнуте стоје,
на њима дрхтећ' уз тешке муке
још увек куца то срце моје.

* * *

Тај урлик страшан што небо пара
враћ'о ме стално из ноћних мора
све сам мислио да сан ме вара
и спас да доноси једино зора.

Кренух на пут, непознат, далек
да нађем извор несаних ноћи,
да решим једном, али за навек,
куд срце вуче - где морам поћи?

Косово беше циљ мога пута
тамо ме поведе душа и тело
кренух к'о путник који не лута
коме је познат и крај и село.

Угледах цркву из снова мојих
пред њом је стража, то ме зачуди,
са војском неку реч прозборих
кажу да чувају цркву од људи

Какви су људи што би да сруше
лепоту ову из средњег века
имају ли они бар мало душе
знају ли каква их судбина чека?

Пред мојим очима пукло село
око њега свуда бодљикава жица
к'о да га нешто за век проклело
и људе у њему згрчених лица.

Гледај Европо, завриштах тада
погледај свете ту правду нашу
докле ће овај народ да страда,
а други и даље оружјем машу.

Изнад те туге, изнад те жице,
осетих поглед који ме тражи
угледах познато дечије лице
које ме ноћу сновима блажи.

И приђе мени кроз жица сплет,
загрли ручицом око врата
то божје биће, небески цвет,
прозбори нешто: "тата, тата".

А срце моје к'о лудо скаче,
шавови хоће да попуцају
шта ли те речи њему значе
да ли се можда препознају?

Нисам ни хтео ал' моје руке
кренуше к њему некако саме
то дете нежно, о моје муке,
беше к'о зрачак из љуте таме.

Жена из снова дојури с врата,
из оног истог дворишта преко,
"Милане сине, то није тата,
он је на небу негде далеко.

Наш Јован сине Косово чува
заједно горе с Лазаром светим
чујем га увек кад ветар дува,
тебе кад гледам њега се сетим."

Стојимо тако, жица нас дели,
а срце спаја љубављу истом,
и свет је застао, управо цели,
заустављен божанском искром.

У повратку мало застах по страни
задивљен, поносан и препун среће,
док Јован и мртав Косово брани,
Србима га нико одузети неће.

Од јуче ја сам Петровић Јанко,
рођењем Немац, Србин по вери,
написах ово јер желим жарко,
истину да сазнају светске звери.

Од стида мало да погну главу,
злочинце казне - добро их знају,
жртвама српским да одају славу,
имена њихова вечно ће да трају.


THE SERBIAN HEART OF JOVAN

These are my words for goodbye
Words I submit to the future pending,
Some might be healed by those words
And some might be bitterly offended.

My name is Johan, German by birth,
Hans and Greta, my parents’ name.
Ours was an esteemed family,
An only child of splendor and fame.

All the estate was left to me,
An estate huge, no poverty, never
My joy lasted till I found out
That my days are numbered forever.

Doctors said I won’t last much longer
Maybe a year or two, or so they feared
My world collapsed on top of my head
In a single day it all disappeared.

They said I can’t hold much longer
The best of doctors, wise, no other,
The only cure is, they all agreed,
To replace my poor heart with another.

Oh, that stroke of luck and gift from destiny,
The most wonderful moment of my life,
When they called me from the hospital
They found for me another heart.

The price is no object in such moments
And I did not even ask for the cost,
I did not even ask whose the heart was
Thinking only: my life is not lost.

The procedure was as smooth as ever
My new heart swept the pain away,
And only then I understood finally
How much for a life we are willing to pay.

* * *

Shortly after, in those long nights
By some strange faces in my dreams I’m trapped,
And I hear the bells of an orthodox church
And their sad echo wakes me up.

I clearly see those foreign plains
Amazing forests and fields so fine
And meadows and playful streams
Vineyards and hills, in this valley to be mine.

I see this yard in front of the house
The path, the barn and stable, bristling,
An old man is smoking at leisure
Watching his dog and quietly whistling.

Elderly lady feeding the chickens
Throwing them wheat from a bowl so small,
And then quickly rushing to her stock
To pour some water for them all.

And a beautiful woman, slender as a doe
Hurries to tend to lunch for today
Her black hair as a cape behind her
And a blue-eyed child, eager to play.

Oh, that is the image that came to me often
And happiness brought to all my dreams,
Asleep or awake, that special place
Gave me my new love, or so it seems.

* * *

And then the nightmares came along
I was not able to overcome the pain
Some new images started to appear
New nightmares: I am in chain.

We were all roughly pushed in a car
The trip was forever, or so it seems,
There were curses, threats, pain and fear
But what else to expect from the beasts.

That was the Yellow house, city of Burdelj
The horrible place, the horrible name,
It was an Albanian private estate,
Where we were kept until winter came.

The last thing I saw, I still do shiver
A green doctor’s mask in that dreaded place
Lying down, I saw the face clearly
And I understood: it was the enemy’s face.

A blinding light, stronger than sun
Rushes through my tormented brain
They cut my body without anesthetic
And blood gushes together with pain.

Hands of the beasts, that’s the last I saw
Enemy’s hands, I clearly see,
On those hands, shivering, dying,
The very heart they stole from me.

* * *

That eerie scream piercing through the night
Familiar nightmares my tormentors had sawn
I kept thinking that dreams were deceptive
And that the relief will be brought by dawn.

I set on a journey, long, unfamiliar
To find the source, that’s what I will do
Set on the journey as if I knew the path
Where is my heart sending me to?

Kosovo was my destination
My body took me there, and my soul
I set on the journey as if I knew it
As if I knew that place, knew it all.

All of a sudden the church from my dreams
Surrounded by guards, I was surprised to see,
Several words I spoke with those men
Why the church was guarded, that surprised me.

What kind of people would do the unthinkable
This medieval beauty who could burn?
Is there a human soul left in them
Are they aware what destiny brings in return?

I see before me a small village
Surrounded by the barbed wire
As if the village was cursed forever,
Haunted people, as if torched by fire.

Take a look, lady Europe, I screamed
Look at the justice given by you
For how long will this nation suffer
Under oppression, old and new.

Above the sorrow, above the wire
Two eyes searching, sad and hollow
That was a face of a child, so familiar,
In my sleepless nights it soothed my sorrow.

The child approached me through the wire
Embraced me with tiny arm, so frail,
God’s creature, a heavenly flower,
Quietly stuttered: “Daddy, you came.”

Crazy and wild, my heart skipped a beat
Stitches will burst, that I can see
What did those words mean?
What has the child seen in me?

I did not mean to, my arms on their own
Moved towards this fragile child
This gentle child, oh I remember,
Was a beam of light when I almost died.

Same woman from dreams appeared rushing
From the guarded yard, wire high and deep,
“Milan, my child, this is not your father
To angels in heaven he went to sleep.

Our Jovan is the guardian of Kosovo
Up there, together with Lazar so true
I always hear him when it is windy,
He comes to me when I look at you.”

And so we stand, divided by wire,
But our hearts are bound by this love so fine,
And the whole, whole world stood still,
Brought to a still by this spark divine.

Going back home, I stopped for a second
I was amazed, proud, and I was strong,
As long as Jovan guards it from heaven
To Serbs Kosovo shall belong.

As of yesterday, I am Petrovic Janko,
German by birth, Serb by my religion new,
This is my story, as I strongly wish
For the whole world to learn what is true.

Bow your heads in shame, bow low
Punish the guilty, says this poem of mine.
Give some peace to the true victims
Their names in glory forever will shine.

Veselin Dzeletovic Pavlov

Translated in English: Vera Krmpot


СЕРБСКОЕ СЕРДЦЕ ЙОВАНА

Несу я своё вам прощальное слово,
пускай же не властно над ним будет время;
кому прозвучит оно слишком сурово,
кому облегчит оно тяжкое бремя.

Я немец по родине, Йохан мне имя,
рожден был от Ганса я матерью Гретой;
в народе семья моя истинно чтима,
единственным сыном я рос в ней безбедно.

Счастливый наследник деньгам и поместью,
стадам и лесам бесконечным за лугом;
но счастье мое уничтожено вестью
о том, что я болен тяжелым недугом.

Врачи объявили, что должен пропасть я:
На год или два хватит сердца биенья;
Мой мир раскололся под грузом несчастья,
Разбит, уничтожен в одно лишь мгновенье.

Сказали, что больше не выдержать телу,
никто не продлит мне ток крови по венам;
все в голос один говорили мне: делу
поможет лишь скорая сердца замена.

И новые жизни раскрылись страницы:
никто не опишет восторг мой словами
в момент, когда новость пришла из больницы,
что найдено нужное сердце врачами.

Тогда о цене не стояло вопроса:
кто сердце мне отдал, избавив от хвори, –
об этом не спрашивал, думы отбросив,
ведь новая жизнь предстояла мне вскоре.

Прошла операция лучше, чем ждали, –
и в прошлом остались вся боль и опасность;
когда все невзгоды меня миновали,
я понял, как жизнь дорога и прекрасна.

* * *

Но вскоре мне часто из сумрака ночи
во сне стали видеться странные лики,
и слышал я, глядя в их темные очи,
звон бронзовый, полный печали великой.

Краев тех окрестности вижу я зорко:
густые леса и поля без предела,
луга и ручьи, череда на пригорках
богатых вином и хлебами наделов.

И видится двор мне за низкой оградой,
амбар и конюшня, тропинка до дома,
старик, раскуривший махорку с усладой,
собака сидит на пороге знакомом.

Старуха, что, кур на подворье скликая,
рассыпала просо из маленькой плошки
и к хлеву спешит и, тельца выпуская,
дает ему воду и хлебные крошки.

Прекрасная женщина с грацией серны
спешит через двор за горячим обедом,
я помню цвет кос – цвет серебряной черни,
а рядом с ней мальчик с глазами как небо…

О, часто же снилась мне эта картина,
не раз мой полуночный сон прогоняла;
я часто был счастлив лишь ею единой:
земля та родной и любимой мне стала.

* * *

Но после мне стали являться кошмары,
и были те ночи длинны и бессонны;
стал новых земель видеть в дрёме гектары
и мерить шагами их в длинной колонне.

В холодной машине везли нас с конвоем
бездушным, и путь тот казался нам вечным;
никто, кроме брани, угроз и побоев,
не ждал ничего от зверей бессердечных.

В Албании северной, рядом с Буррелем –
название городу было такое –
нас в лагере сельском с неведомой целью
до ранней зимы продержали в неволе.

Сна образ последний всегда содрогаться
меня заставлял: чуть прикрытое маской
хирурга лицо; в этот миг он смеялся,
черты искажались в гримасе ужасной.

Мне свет ослепительный, ярче, чем звезды,
пока, как быка, разрезали живого,
впивался в сознание, острый, как гвозди,
а кровь все текла по холодному полу.

В минуту последнюю видел я руки,
албанские руки, в которых дрожало
и билось, и рвалось от тягостной муки
то сердце, что жизнью второю мне стало.

* * *

От выкрика, полного боли и жара,
всегда просыпался в сильнейшем волненье,
но верил, что лгали ночные кошмары
и ждал до рассвета ухода мучений.

Я тронулся в путь, незнакомый, далекий,
на поиски, чтобы хотя бы отчасти
понять мне причину терзаний нелегких;
я шел, куда сердце влекло меня часто.

До Косово, мне стороны неизвестной,
меня потянуло порывом душевным;
я шел напрямик по дорогам окрестным
как путник, что знает тот край и деревню.

Ту церковь нашел из видений несвязных,
но к ней мне охранники путь преграждали,
что диким казалось; с их слов стало ясным:
ту церковь они от людей охраняли.

Что это за люди, которые могут
разрушить такое наследие предков,
жива ли в их душах хоть искра от Бога,
и знают ли, что будет с ними за это?

Пейзаж деревенский все ближе, навстречу
кольцо неразрывной колючей ограды,
казалось, здесь всё кто-то проклял навечно –
и люди с тех пор стали свету не рады.

Смотри же, Европа, внимательным взглядом
своим обведи эту бедную землю:
страдает народ нестерпимо, а рядом
другие все так же оружьем владеют.

Сквозь горечи тьму и леса заграждений
следить за мной кто-то глазами пытался;
узнал я мальчишку из давних видений,
чьим образом часто во сне утешался.

И прямо навстречу с большими глазами,
раскинув ручонки, бежит косолапо;
просунул их между стальными шипами,
обнял и лепечет мне на ухо: «Папа!»

А сердце мое, как безумное, скачет,
и швы на груди разорваться готовы:
быть может, я знаю, что именно значит
для мальчика это короткое слово?

В ответ и мои огрубевшие руки
к нему потянулись по сердца совету,
как будто бы вновь после долгой разлуки
увидел его я, как искорку света.

Хозяйка с порога знакомого дома
смотрела, как льнет ко мне мальчик нелепо;
«Сыночек мой, Милан, он нам незнакомый,
давно взяли ангелы папу на небо.

Наш Йован теперь нас от бед охраняет
на Косово с Лазарем светлым; я слышу
его, когда ветер по саду гуляет,
и часто в тебе его образ я вижу».

И так еще долго мы вместе стояли,
не видя меж нами колючей границы;
минуты для нас тогда течь перестали,
задержаны будто бы Божьей десницей.

И после я долго тянул с возвращеньем,
бродил по окрестным селениям, зная:
хоть Йован и мертв, но с великим почтеньем
из Косово сербы о нем вспоминают.

Теперь и навеки я – Петрович Янко
и, выросши немцем, стал Сербии братом;
прочтя эти строки, желаю, чтоб всякий
узнал на земле нашу горькую правду.

Пускай устыдятся жестокие нравом,
на сербов глаза будут миру открыты,
великая честь им и вечная слава,
пускай имена их не будут забыты.

Веселин Джелетович

Турышева Екатерина (Туришева Jекатерина)


WHITE POEM

Let’s love each other, love with passion
All night long and dawn so bright
Before it’s too late let’s make it a fashion
This new revolution, this new human right.

For children’s smile and familiar noise
Give them the gift our children deserve
Faith and strength are in their voice
The gift of survival we have to preserve.

Let us broaden the place of our stay
In homes of Serbia love should prevail
When there is a will, there is a way
This is our duty that we should not fail.

Let us go forward, new days are rolling
But all together in a voice of one
Let us start now, Serbia is calling
With her new children Serbia’s not done.

Veselin Dzeletovic
Translated in English: Vera Krmpot


TO BELGRADE, THE VICTORIUS

By the will of God you were put where you are
Between two worlds, between two skies
Your beauty is defiant; but he who’s your master
For you will pay an enormous price

They started wars to conquer your soul
Heavy cannons by camels were pulled
To break down the unbreakable wall
To reach out and to grab you

Amidst boiling ashes and painful screams
You gave new value for everyone to see
From our sighs, so sad, devastated
You sprang out – you are Victory

Meditative, knowing time will wipe away
Unimportant things, lust with no end
You stand proud, as always before
And wink to him who comes as a friend

Translated by Vera Krmpot
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Чувар завичаја - Веселин Џелетовић Павлов

Порукаод talican » Чет Јун 09, 2011 11:11 pm

Слика

Pred Vama se nalazi potresno svedocenje o stradanju Srba u "Zutoj kuci" (Burelj, Albanija). Nemac kome su presadili srpsko srce polazi put Kosova, kuda ga vode snovi njegovog donora. Put ga vodi od Reba u Albaniji do zgrade takozvane Vlade Kosova. Sve podatke koje je prikupio prosledio je nemackoj obavestajnoj sluzbi BND, koja je vec 2003. godine imala informacije o zlocinima pocinjenim nad Srbima a objavila ih je pet godina kasnije. Zasto je tako uradjeno prosudite sami.

Za roman "Srpsko srce Hohanovo" akademija Ivo Andrić je dodelila specijalno priznanje autoru Veselinu Dželatoviću.

Слика

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Чувар завичаја - Веселин Џелетовић Павлов

Порукаод talican » Чет Јун 09, 2011 11:55 pm

Tražimo odgovornost za one koji nam otimaju Kosmet
Veselin P. Dželetović književnik, predsednik Kosmetskog fronta otadžbinskih pesnika

Mi, rabi Božji, tapijaši neobdelanih njiva i urušenih manastira, mi koji smo na svome bez svoga, oberovani u Kosmetskom frontu otadžbinskih pesnika, oklen branimo Kosmet ljubavlju i pesmom tražimo odgovornost:
Terorista za "nestanak" hiljada civila, dece, žena i staraca na Kosmetu. Od šiptarskih kukavica koji pospešiše taj "nestanak" tražimo da, makar anonimno i krijući kao što sve rade, pokažu mesta stradalništva srpskih velikomučenika. Da olakšaju dušu svoju. Naše stradalnike svakako ćemo naći jer će nas miro blagomirisom odvesti do njih.

Ambasadora koji zaključi da je Kosmet od 1912, a Vojvodina od 1918. u sastavu Srbije. Za njega je možda i Poljska nastala tek posle oslobađanja od nemačke okupacije?

Onih "Srba" koji žele nezavisno Kosovo, a u stvari pripajanje Kosova i stvaranje velike Albanije. I da ih zapitamo: "Kuda ćete s kletvom prađedovskom". I da ih upitamo od čega to nezavisno: od srpskih grobova, od srpskih crkava, od srpskih pesama, od srpskog predanja, od srpske povjesnice, od srpskog pamćenja, od srpskog...
Onih koji počiniše "milosrdni genocid" nad srpskim narodom i proteraše ga sa Kosmeta, pa se sad još plaše "šta će biti ako šiptari ne dobiju nezavisnost" i kako će da reaguju. Uistinu, gospodo zapadna, varate se kad mislite da Srbi neće reagovati. Varate se kad mislite da ćemo vam dozvoliti da uzmete ono čiji su temelji ukopani i duboko i visoko, i gde je sve zapisano: u srcu, pamćenju, pesmama, povjesnici i u Volji Božjoj.

Ne pokušavajte da otmete ono što se ne može oteti.
Poručujemo vam: ne bude li pravde neće biti mira. Mi ne žurimo, ničija nije do zore gorela.
Onih koji ne izvode pred lice pravde, kvazifunkcionere kosmetskih nakaznih institucija, da im sude kao što se sudi svim teroristima, nego još i zastupaju njihove interese, plaćeni novcem od prodaje ljudi, narkotika, oružja...

Onih koji stvarno misle da ćemo izlokanim sokacima u Evropu, i da mi kao negde idemo, pa su zarad toga spremni i majku da prodaju.
Ne, rode moj, mi ostajemo ovde, i ovde stvaramo i Evropu, i Ameriku i Inoniju.
Pojedinih nevladinih organizacija (pardon vladinih, samo vlada nekih drugih država).
I onih koji nemaju bar malo ponosa...

Глас јавности, 30.04.2007.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Чувар завичаја - Веселин Џелетовић Павлов

Порукаод talican » Пет Јун 10, 2011 12:05 am

Srbi, drž' te se ćirilice

Sa Stivom se družim već sedam godina. Doselio se iz Amerike, otac mu je došao privremeno na službu u Beograd, i evo ostadoše za stalno. Navikao se čovek na Srbiju. Stiva sam naučio da govori srpski, da piše ćirilicom, tako da retko ko primeti da nije odavde. Bili smo nerazdvojni.

U poslednje vreme se druži sa sinom onog novokomponovanog bogataša i sve je ređe u mom društvu. Dugo se nismo videli. Kad pre neki dan banu kod mene na vrata. Ispriča mi kako je, ponesen ovom tranzicijom, promenama, rešio da se i on prilagodi tome. Branislav (sin novokomponovanog) je primetio da Stiv piše ćirilicom i nije mogao čudom da se načudi.

Pa većina Srba piše latinicu, a kako on, jedan pravi Amerikanac, piše ćirilicu. I uze ga Branislav pod svoje da ga opismeni. Naučio ga je da piše latinicu (naravno, štampanim slovima) za manje od dva meseca. Uzgred, tom istom Branislavu sam uzeo na ime opklade 800 dinara (14 piva) jer nije znao da napiše latinicom (kojom se jedino služi), velika pisana slova G, T, Ž, L i S.

Videvši kako mu đak napreduje, a znajući da je obrazovaniji od njega (i u smislu obraza i školovanja), Branislav je zamolio Stiva da prevede jedan tekst sa srpskog na engleski jezik. Dade mu tekst pisan latinicom, Stiv ga "prevede" na ćirilicu (sa njom se bolje snalazio) i kad htede da ga prevede na engleski jezik - zastade. Nije čovek mogao dalje.

Gleda onaj tekst, razmišlja da li je sve lepo preveo, i preispituje sam sebe: "dj = dž; lj = lj; nj = nj; dj = đ", ponavlja u sebi, pa opet, sa nevericom, gleda u tekst. Isti glasi: "Nadživeo sam teška vremena. Prvi posao radio sam u Tanjugu. Ođednom, dobio sam otkaz. Ođavili su nas sve. Primao sam injekcije protiv bolova.

Ođeknula je vest o našem otpuštanju sa posla..." Gleda Stiv tekst, sa mnogo njemu nepoznatih reči, pa pozva Branislava i reče: "Da li se dž latinično čita kao dž ćirilično, nj kao nj, lj kao lj, dj kao đ? Kada Branislav odgovori potvrdno Stiv reče: "Ođebite, vi Srbi, sa vašom latinicom, drž'te se ćirilice".

Veselin P. Dželetović, književnik, Beograd
Глас Јавности, 12.06.2007, Новости 17.06.2007.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Чувар завичаја - Веселин Џелетовић Павлов

Порукаод talican » Пет Јун 10, 2011 12:19 am

Слика

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Чувар завичаја - Веселин Џелетовић Павлов

Порукаод talican » Пет Јун 10, 2011 1:13 am

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Следећа

Повратак на Уметност и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google Feedfetcher и 3 госта

cron