Књижевност, филозофија и митологија Ратка Адамовића

Народна духовност обрађена кроз модерну уметност, филм, књижевност, музику...

Књижевност, филозофија и митологија Ратка Адамовића

Порукаод talican » Сре Јун 08, 2011 7:36 am

Ратко Адамовић - Владару не треба човек маште

У роману се, кроз необично путовање низ Србију, иде у простор у којем нема граница између стварног и нестварног, што је одувек погрешна подела, јер је у питању само виши степен реалног

Слика

Издавачка кућа „Лагуна” објавила је нови роман Ратка Адамовића (1942), под интригантним насловом „Иза Бога”. Роман „Иза Бога” је пикарска повест, авантура трагања за мером ствари, емоцијама и идентитетом, која траје на границама познатог света, на којима се мит меша са стварношћу, а древна знања са варљивим знањем и искуством живота. Ратко Адамовић је аутор књига: „Жута подморница” (1971), „Конопац” (1977), „Сви умиру” (1979), „Гола гарда” (1982), „Караван сарај” (1993), „Бесмртни Калеб” (1997), „Кантарион” (1998), „Тумачи глине” (2002), „Скакач” (2007)... Његове приче и романи драматизовани су и играни на филму, радију и позоришту, а многа дела преведена су на немачки, енглески, италијански, пољски, чешки, словачки, румунски, грчки, литвански, хебрејски...

Ваш нови роман носи наслов „Иза Бога”. Улазите у нове димензије живљења, шта нас чека тамо – иза Бога?

Не улазим у нове димензије. Све су димензије одувек ту, око нас, у нама, у свету са којим се у много чему више не разумемо. Може се ући у простор иза знаног Бога, онога којег несретни човек облачи у своје крваве хаљине, ткане од нити мржње, лицемерја, себичности и глупости. Залазим у овој књизи у простор иза онога Бога на кога лепимо своје боје и измишљамо му којекаква имена и стварамо ратнички Театар сенки. Стварни Творац са том људском закрвављеном игром – нема ништа. У роману се, кроз необично путовање низ Србију, иде у простор у којем нема граница између стварног и нестварног, што је одувек погрешна подела,јер је у питању само виши степен реалног.

Професор Андрија Томашевић, успешан, у најбољим годинама, све напушта, креће на пут неке нове наде. Куда тај пут води?

Чувајући се препричавања романа, одговорићу веома сведено: поред сусрета са необичним, а драгоценим људима, трагања за Црном краљицом – Висућ градом, проверавањем легенде о некадашњим морима, пут води управо у поменуту вишу реалност, тамо, у светове које више нисмо кадри да уочимо и да их користимо као велике путоказе и наук.

Можемо ли кренути у град Црне краљице, а стићи у град Беле краљице?

Могу само одважни. Видели сте, где год стигне Андрија Томашевић, кажу му: „Па стигао си, нашао си је, ово ти је црна и прецрна краљица”. Одважни и занесени верују да се може заћи тамо даље, до стварних извора људског. Тамо где очи и руке нису закрвављени, где се не смишљају нова средства за убијање целих народа. Отићи даље од једино важећег поклича „отми” и „дај мени све”. Када би човек пристао да се пробуди и види колико стварно постоји то што сте назвали Белом краљицом и то не у неком недоходу, ту је, скоро на корак до нас. Али, ми одавно не знамо тако да корачамо.

Зашто се у зрелим годинама, када се приближавамо „другом прагу живота”, одричемо сећања, мистичних слика из детињства, које су, уствари, једини прави путокази?

Зато што корпорацијама, газдама, савременом систему државе и друштва, владару, не треба човек маште, човек узнесен имагинацијом, човек чистог ока и ума који је кадар да препозна виле, панове и силе и појаве за које и немамо тачна имена. Друштву треба тих и послушан шраф, онај који ради и све зарађено баца у идиотски бездан супермаркета, који је глув и слеп на све осим на тв-рекламе и бескрајни ланац лажи и полуистина које данас зовемо вестима.

Да ли љубав може да помири непрестану борбу између добра и зла?

Тешко. Мада, тај покушај је, кроз векове, један од најузвишенијих, највећа мера људскости. Када би љубав побеђивала зло, не би била тако ретка. Зар није сва књижевност, сва филозофија, све остало стваралаштво заправо говор о борби љубави против зла? Човек се докопао свести, а свест му, уз велике, несамерљиве идеје и дела,опојно и непрестано шапуће све зло овога света.

Постоји ли, уопште, шанса да се човек који је умислио да је јачи од Бога – врати Богу?

Наравно. Када целу Планету опустимо као што су људи учинили са Ускршњим острвом. Када посечемо све шуме овога света (а дрво је близак човеков рођак), да би корпорацијски камиони и скупе лимузине имали своје аутопутеве где год замисле. Када упакују и продају сву воду на свету и проспу још небројена мора невине крви. Када се сваки лицемерни, полуобразовани аматер опроба на месту министра, премијера, или члана парламента.

Када из библиотека избаце Раблеа, Дантеа, Његоша, Достојевског, Хесеа, Рилкеа, Кјеркегора, Ничеа, Томаса Мана, Пруста, Бодлера, Хомера, Камија..., а уместо њих ставе гимназијске свешчице тв-звездица, певачица и стриптизета, школске саставе жена које су, ужаснуте пред својим средовечним годинама,поверовале да је спас у писању, ма каквом, али писању, ставе целу поплаву повампиреног, бљутавог соц-реалистичког препричавања својих живота из управо минулих ратова и бомбардовања, а већ данас све то, неки, без трунке стида, проглашавају за књижевност. Када у школске и факултетскепрограме уђе цела војска амбициозне недаровитости а нађу се људи који ће бити спремни да то предају као књижевност.

Када све то потраје и нестане и последња примисао да је на овоме свету било стварних мислилаца, духовних величина, вајара, композитора, градитеља, писаца, филозофа, умних теоретичара, када задувају страшни ветрови свеопште пустиње, можда ће се неко сетити праотаца, духовности коју смо помињали, можда ће се сетити оних прапредака који су, без Болоњске декларације, у својим пећинама, уз лојану свећу цртали небеска сазвежђа и путоказе духа и живљења (а ми, у својој уображеној назовицивилизацији, мислили да су то цртарије доконих ловаца), можда ће, оно што остане од човека, препознати стварно лице свеопштег Творца.





Слика

Сат ти показује да си се довде возио два сата и – лаже те. Возио си се бар двеста година. Али, ни то није крај земље илузија. Исто ти се може догодити и у Београду. Мислиш, гледаш, провераваш кораком да је раздаљина од улице до улице двеста метара, а удаљене су десетине хиљада километара. Време и векове да и не помињем.

Професор Андрија Томашевић, човек у најбољим годинама, животно и професионално успешан, угледан и утицајан, на прагу сумње и на крају смисла који полако истиче из његовог постојања, креће у смеру свог дечачког сећања – ка граду Црне краљице. Иако слути где је кренуо, све на том путу је непознаница, људи које среће, хотели и кафане у којима се зауставља, животне приче и усуди који се испречују на путу… Овај необични ходочасник изгубљеног смисла све чешће поставља себи питање: да ли је сврха пут а не циљ? О чему му говори човек који хода аутопутем или бивши легионар из Чада? Какав је то хотел “Ропа” у коме се сакупљају необични гости? Зашто тајне древних шума, панова и древне вере опседају веру Андрије Томашевића? Хоће ли брод који пристаје код зидина града Црне краљице сачекати свог путника?

Иза Бога је пикарска повест, авантура трагања за мером ствари, емоција и идентитета, која траје на границама познатог света, на којима се мит меша са стварношћу а древна знања са варљивим знањем и искуством живота.

Ово је прича о вечној снази љубави, моћи доброг и континуитету зла, повест о исконској потреби да се човек врати себи, древном бићу сакривеном негде у тамним пределима свести која, претрајавајући вековима, чува драматичност нашег постојања, истине и идентитета.

Ратко Адамовић (1942) до сада је објавио следеће књиге:
Жута подморница (приче, 1971, награда „Младост“ за најбољу прву необјављену књигу у Југославији), Конопац (роман, 1977, на пољском 1982), Сви умиру (приче, 1979), Гола гарда (роман, 1982), Погон за лудило (роман, 1986), Свети храст (роман, 1990), Караван сарај (новеле, 1993), Пагански протокол (роман, 1995), Бесмртни Калеб (роман, 1997, награда „Исидора Секулић“ за књигу године), Кантарион (роман, 1998, награда „Бранко Ћопић“ за књигу године), Тумачи глине (роман, 2002), У вртовима духа (есеји, 2002), Академија ноћи (роман, 2003), Ковачи стакла (роман, 2005), Скакач (роман, 2007).

Приче и романи Ратка Адамовића су драматизовани и играни на филму, радију и позоришту, а мниоги од њих и превођени на немачки, енглески, италијански, пољски, чешки, словачки, румунски, грчки, руски, литвански и хебрејски језик.

Био је дугогодишњи уредник трибине „Француска 7“ Удружења књижевника Србије.

У два наврата одржао је неколико серија предавања на универзитетима у Америци и Канади.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Књижевност, филозофија и митологија Ратка Адамовића

Порукаод talican » Чет Јун 09, 2011 8:48 pm

Слика

odlomak

Da li sam ja stvarno idiot? Mora da jesam ako sam na osnovu
onako krhke i nepouzdane priče odlučio da krenem na
ovaj put.
Priče se sećam kao daleke seni koja je svojim zanosnim
trakama i naborima plesala kroz jedva izgovorene reči dalekih
rođaka, pre skoro četrdeset godina. Možda se te priče ni
oni koji su je pričali više ne sećaju? Možda bi se začudili
kada bi ih podsetio da sam sve čuo od njih. Kad se nečega
ne sećaju, kada su nešto zaboravili, kada su nekada, ko zna
kada, nešto ispričali a da i sami nisu baš sigurni u istinitost
onoga što govore, ali im je tada bilo baš slatko da, eto, oni
znaju nešto neobično, skoro mistično, pa kada ih na sve to
podsetiš i tražiš da prisegnu da je tako, najčešće kažu kako
si sve izmislio, a u sebi svakako kažu „šta mi je trebalo da
ovome idiotu bilo šta pričam?“
Stvarno, samo idiot može, iznenada i bez ikakvih provera,
da, iz onakvog mira i sigurnosti, krene na ovaj put. I, da
sve bude gore, nikome nisam jasno rekao kuda idem, koliko
ću ostati i gde bi mogli da me traže ako se u dogledno
vreme ne vratim. Oni koji bi odlučili da me traže, teško da
bi išta mogli otkriti na osnovu mojih nedavno postavljanih
maglovitih pitanja o dalekoj postojbini mojih predaka, o
tome ima li tamo ikoga od naših, ima li igde iko živ, i ako
jeste, gde živi. Je li stara dedova kuća srušena? Kako se
tačno do tamo stiže? Postoje li još mostovi koje maglovito
pamtim, ili su izgrađeni neki veliki, moćni, na sasvim drugim
mestima? Ili ih nigde više nema?
Samo sam rekao „idem“. Možda u svemu ovome ponajmanje
ima moje odluke. Idiot – neidiot, bilo kako bilo, jedino
znam da sam morao da krenem. I – ako. Ako zovu
nepoznati duhovi, evo, odazivam se. Zašto? To još stvarno
ne znam.
Da sve bude besmislenije, u krajeve u koje sam se
zaputio, prvi put idem sam. Ne znam tačno ni kako se
stiže do tamo, koja su skretanja, raskrsnice, gradovi i gde
me, konačno, čeka granica. Treba li imati nešto posebno
za tu granicu koja je tu tek odnedavna. Ne znam ni gde se
može pristojno prenoćiti ako zatreba. Ne znam ništa o
tome.
Svako bi drugi pre ovakvog puta otvorio mape i detaljno
sve proverio. Ali, ja se u mape ne razumem. Jedino se
dobro osećam među maglovitim mapama u mojoj glavi
koje se izmiču svakoj overi. Kako da putujem propisanim,
overenim, proverenim, naučno dokazanim i ucrtanim
putanjama? To mogu da činim i u svojoj fotelji. Neko je već
sve prošao, proverio, proputovao, ubeležio, pa čemu onda
da to i ja činim? Ljudi koriste mape i putne karte. Idioti
sednu u kola i – krenu. Sećanje, koje se prikrada, očaravajući
je vodič. Nečija tiha, jedva izgovorena reč, može biti
veliki znak i putokaz. Druga obala je stvarnija gledana
preko tanušnog visećeg mosta, nego sa sredine nekakve
betonske mostovske grdosije.
Izgleda da sam napravio veliku grešku u nedavnim razgovorima
sa rođacima kada su mi sladili priču o čudnim i
nikada dovoljno rastumačenim ostacima nekog ko zna
kada događanog života, u starim i dalekim krajevima, kojima
sam se uputio. Sav u svome svetu, na nedavnom skupu
rođaka, naveo sam ih da ponovo pričaju stare priče. Ne
shvatajući da bi tako nešto moglo da ih baš uvredi, pitao
sam, ima li tamo nekakav prihvatljiv hotel, hotelčić, čist i
uredan, gde bi čovek mogao da provede sedam, osam dana,
bez većih neprijatnosti. Hotel?! – pitali su. Pa tamo je još
uvek kuća tvojih dedova, ako se uopšte sećaš ko su ti bili
dedovi, ako uopšte mariš za nekom porodičnom... Hotel?!
Nesretni čoveče, nastavljali su povređeni. Tamo se ne ide u
hotel. Tamo se ide kod svojih. Ne shvatajući do koje sam ih
mere povredio, rekao sam kako ja ne znam baš nikoga
„tamo“. Ne znam pouzdano ni kako se „tamo“ stiže.
Nacrtaćemo ti, siktali su, a kada stigneš, sve će te prepoznati.
Ako stari hrastov gaj pamti tvoje dedove, prepoznaće i
tebe. I trava. Svaki putić će prepoznati ko si. Oni pamte ono
što mi nikada nismo uspevali. Tamo još uvek putnike prvi
ugleda šumski pan i onda preko svojih senki, vetra i vilinskog
leta, javlja ko ide i kuda. Tamo vile još uvek raznose
vesti i tiho navešćuju šta će se dogoditi, šta nekih dana
treba, a šta ne treba činiti. Istine radi, sve manje, ali, to još
uvek rade. Jer, svaki kilometar asfalta briše, pomera do
nedohoda, po jedno vilinsko kolo. Ali, bogu hvala, ima
tamo još našeg nevidljivog sveta na pretek.
Ništa od svega što su govorili nisam razumeo, a, zapravo,
sada zbog svega što su rekli, krećem na put, a da i ne
zam kuda ću. Ali, rekao sam „idem“, odjednom, bez ikakve
najave. Sâm sam jer mi je žena već tri meseca kod
dece u Kanadi. A i da je ovde, i da sam rekao idemo, ženo,
sedam-osam dana da istražujemo, samo bi podigla prst i,
uz ono njeno šarmantno „momenat!“, pogledala raspored
svojih obaveza i, ma kakve one bile, uvek, baš uvek bi
rekla „ma, ko sve šiša, idemo pa neka se svet sruši“. Žena
zmaj znala je da se spremi, da uđe u kola, da budemo već
nekoliko sati na putu, a da ne zapita kuda smo se uputili.
Da li preterujem? Pitanje je da li je i danas takva.
Dovršivši svoje čudesne priče iz dalekih planina, rođaci
su me priupitali, a kuda bih ja to išao. Slegao sam ramenima.
Nikakvo putovanje mi nije padalo na pamet. Rekli su da
stara kuća dedova nije napuštena. Nije tvoj ulickani i mirisni
hotel, ali je topli azil staraca i žena koji su vekovima tu ostavljali
svoj dah, vitice, zareze, ukrase, priče, smeh i brigu, izrezbarene
dostojanstvom. Sada je u velikoj staroj kući jedna
dalja rođaka. Kada se pola njenih raspršilo po belom svetu,
a pola se primirilo pod zemljom, pitala je, jer joj se nije
mrdalo iz starog kraja, a ostala je bez ičega, bi li mogla da se
skrasi pod krovom tvojih predaka. Eto ti sreće, ženska ruka
u starom dolu vukova i gospodstva. Sama? – pitao sam, u
čudu. Na moje pitanje stariji me pogledaše kao da sam nešto
grozno opsovao. Kako može neko biti sam, rekoše, ako je u
kući predaka? Kako neko može biti sam ako je ona stoletna
šuma, gore, iza velike stare kuće, one kuće, one! Ona šuma!
I, evo nas usred nerealne scene. Više od kilometra ispred
nenadnog putnika nije bilo nijednih kola, a ni kliometar,
dva iza njega nije bilo baš nikoga. U kolima sedi sam čovek,
omiljen i veoma cenjen u svome institutu, gospodin
Andrija, ne znajući ni sam tačno kuda je pošao, poput
kakve lùde, otima se naglom talasu smeha koji mu, tako
eksplozivan, nije bio svojstven.
Skoro da sam sleteo s puta od ovoga izbijenog čepa smeha,
pomisli. Dok mi je grupa mojih rođaka pričala sve one priče,
nije sedela ili čučala uz tajanstvenu vatru pod liticom u kojoj
žive stara božanstva, ili zagubljeni u nedohodnom lugu strašne
šume. Ne. Sedeli su u svome stanu do koga se dolazi liftom,
a do tog lifta se dolazi širokim, neljudski sklepanim
novobeogradskim bulevarom, koga nesmireni seoski đilkoši
u otrcanim televizijskim emisijama zovu „ulica koju volim“,
po kojem drndaju tramvaji tenkovske nezgrapnosti i težine,
autobusi i kola, delići pakovanja vizije ostvarenog života svakog
provincijalca.
Poput idiota, zatečen opojnim pričama, gubio sam se u
tim ispripovedanim daljinama, želeći neodoljivo da ih
dotaknem, prohodam i da se potpuno srodim sa nestvarnim,
ili jedinim stvarnim, ko zna.
Dok su pričali, nije im smetao uključen televizor na
kome su se smenjivale šizofrene ili glupave, otužno lažne
reklame, a pošto je naša draga domovina potpuno pokondirena
tikva, pred svakim rođakom su stajala po dva
mobilna telefona, to je sada neki novi dokaz ko zna čega,
i obavezna flašica sa vodom. Kao što su nekada početni
prihvatljivi statusni simboli bili štap, cilinder i rukavice,
sada su to obavezna, uvek vidno stavljena pred sebe, dva
mobilna telefona i flašica sa vodom. I pored sve skorojevićke
komike, ono što me je povuklo na ovaj put, bila su
njihova lica koja su, dok pripovedaju, izgledala daleka,
prelivena senkama praiskonskog straha i skoro neljudske
ozbiljnosti. Ličili su na preživele zaverenike pale iz minulih
vekova na četvrti sprat betonske rugobe, koji kao svêtu
porodičnu tajnu pripovedaju, kako su u dalekim krajevima
roditeljskih i dedovskih imanja, uz ljude obitavale vile
i šumski panovi i da je čak u prastara vremena, tamo gde
mi verujemo da su odvajkada šume i livade, bilo veliko
more.
Ti se kao čudiš, ljutito bi se brecali na mene, a sam si
pisao kako su u stara vremena, pre osamsto, devetsto godina,
a to je skoro juče, dole u Boru i Majdanpeku, ali i drugim
našim rudnicima, u vreme silnih careva i plemstva,
rudu kopali vredni patuljci, a onda, a da niko ne zna tačno
zašto, svi otišli gore, negde prema visokom severu. A ko ti
je prvi to ispričao nego mi? A ko je nama ispričao – naši
starci koji jedino, u svome ponosu i časnosti, nisu znali da
lažu. Ljutili su se na moju nevericu u priče koje mi sa čudesnom
ozbiljnošću ponavljaju, a i ne sanjaju da je ono sa
patuljcima-rudarima sušta istina. I gle čuda, smrtno bi se
uvredili kada bi posumnjali da ne verujem u njihove priče,
ali, kada bih im pokazao ozbiljne dokaze da je sve što govore
tačno, osećali bi se prevarenim, osakaćenim, ljudima čija
je porodična tajna surovo pokradena i prosuta po bezličnim
stranama dokazive stvarnosti. To mi nikada ne bi oprostili.
A ja sam zbog njihovih priča i krenuo na ovaj put. Ma koji
povod da je bio, bilo je krajnje vreme da pođem, jer mi je
život postao odvratno udoban i predvidiv.
Koliko je čovek nepouzdana životinja, spreman da, sa
sramnom lakoćom, sklizne u udobnost! Da mi je neko pre
petnaestak godina rekao da ću ja da vozim auto i da ću čak
u tome uživati, što upravo činim, rekao bih mu da je lud i
da uopšte ne zna s kime razgovara. A gle sad. Sedim i to baš
u mercedesu koji je iznutra sav presvučen skupom crnom
kožom. Čak sam tragao i pronašao prvorazrednu firmu
koja mi sada, tačno po meri, izrađuje kožne rukavice za
vožnju od najlepše kože, a uvek insistiram da to bude jedan
fini preliv svetlog okera.
Kada mi je otac davno, još u onim dalekim studentskim
danima, predložio da mi uplati kurs za vožnju, odbio sam
sa, za njega, skoro uvredljivom indignacijom. „Ljudi od
duha ne voze auto“, rekao sam pun sebe, na očevo zaprepašćenje.
„A šta sam ja“, pitao je u šoku. „Ja sam za tebe čovek
bez duha?!“ Već uzdrmavši njegov autoritet, pokušao sam
da odgovorim što je moguće mirnije. Rekao sam: „To ti
tamo sa sobom vidi.“ Trebalo mu je dugo da dođe do daha
i nekakvog odgovora. Da se spremaš, počeo je, polako izlazeći
iz sebe od besa, da budeš nekakav umetnik, razbarušeni
kompozitor, slikar, pesnik, neki prokleti boemski slobodnjak,
pa da i razumem takav stav. Ti uvrnuti tipovi baš i
nisu za kola. Ti studiraš ozbiljnu nauku, koja je daleko od
tih vetropira i parazita. Došavši malo sebi, počeo je da razvezuje
tovar po tovar reči o egzistenciji, odgovornosti,
savremenom čoveku i ozbiljnosti. Govorio je čak i o nekakvom
napretku, o porodičnim... Bio je to poslednji korak
moga otuđenja od njega. Početak se dogodio mnogo ranije.
U svojoj blesavoj dečačkoj žudnji za posebnošću, okružen
pukom malograđanštinom, mnoge, sasvim obične,
skoro banalne gestove svojih roditelja, u sebi sam spremno
dograđivao i podizao u svoj nenahranjivi svet potrebe za
posebnim i jedinstvenim. Sam otac mi je pružao pregršt
materijala za tu moju opsesiju. Po nečemu se tada stvarno
izdvajao. Nije psovao, skoro svi drugi jesu. Ne pamti se da
je ikada došao kući u piću, što je bila muška svakodnevica
kraja u kome sam živeo. I ono na šta sam bio zaista ponosan,
nije išao na fudbalske utakmice. O fudbalu se u našoj
kući nikada nije govorilo. Niko od nas nije imao svoj omiljeni
tim, a po svim drugim kućama, to je bila krunska zabava.
Kada bi nedeljom očevi sa sinovima i komšijama polazili
na utakmicu, mi smo već od jutarnjih sati pešačili u neku
prirodu, ili detaljan obilazak muzeja. Valjda u to vreme još
samo jedan blagorodni Jevrejin, lekar iz naše ulice, nije bio
navijač, uvek daleko od bilo koje mase i stadiona. Nije bio
samo fudbal posredi. Za mene je otac na poseban, jedinstven
način, nosio šešir, na poseban način koračao, obraćao
se ljudima na poseban, jedinstven, neuporediv način, na
poseban način se brijao, kao da se čovek može brijati na
neki poseban način, ali ja sam verovao da sve to niko ne
radi kao moj otac.
Sedeli smo jednom u komšiluku, u velikom društvu, jer
je nekome valjda bio značajan rođendan. Znao sam da
mome posebnom, jedinstvenom ocu to ne prija i da je tu tek
da ispuni dužnost. Mnogi su očevi već odavno poskidali i
sakoe i košulje. Sedeli su u potkošuljama, preliveni znojem,
pivom i vinom i bogoradili na sav život oko nas koji je do
tog trenutka tekao. Otac je sedeo u svom besprekornom
odelu, iz neke svoje daljine se smeškao, ne učestvujući u
razgovoru. Počela je priča o velikoj i glasnoj svadbi koja se
nedavno odigrala u ulici.
Usred te halabuke o nesebičnom trošku mladoženjinog
oca i obilja na svadbi, čovek u čijoj smo kući sedeli je tada
skoro riknuo, udarajući svoga sina po plećima. „Ama,
ljudi“, povikao je, „spreman sam da napravim svadbu o
kojoj bi se pričalo dok smo živi, ali gledajte ovoga moga
konja! Vidi ga, viši je od mene, ljudeskara, zarađuje i više od
mene, ali ženidbu i ne pominje!“
Pogledao sam s ponosom moga oca, siguran da on tako
delikatan porodični razgovor nikada ne bi zapodenuo
među tolikim ljudima, naročito ne na takav način, glasno i
zapenušeno, između dva halapljiva gutljaja piva, ma koliko
da su svi bili bliske komšije i da se skoro sve o svima znalo.
Sin kome se domaćin obraćao bio je, bar naizgled, sušta
suprotnost svome ocu. Imao je manire i ponašanje čoveka
koji kao da nikada nije prošao našom ulicom, a kamoli
odrastao u njoj. Ni on nije sedeo u potkošulji. Bio je u izuzetno
laganom letnjem odelu od lana, kakvo se u našem
gradu još nije moglo nabaviti. Bio je spretan trgovac i zastupao
je neke jake svetske firme. Ipak, iskusnijem pogledu ne
bi mogla promaći ona kamena i čvornovata lobanja koja je
kod njegovog oca bila sasvim vidljiva, najavljivala se, tek u
obrisima i kod sina i nije bilo sumnje da će negde oko četrdesete
da nadjača izgled koji je sin pokušavao da istrgne iz
porodičnog nasleđa. Prava ljudska priroda i izgled kod
muškarca sedne do kraja u celo biće negde oko četrdesete,
skameni se i više je niko ne može pomeriti.
Čekajući šta će sin da mu odgovori, tu, pred svima, jer je
očito čekao ovoliki skup da sve ono izgovori, napet poput
čoveka koji iz neprozirne magle očekuje ili samrtnu neman
ili brod spasa, nije posezao za maramicom već je puštao da
mu znoj curi niz lice i sa brade kaplje na maljave grudi.
Laganim pokretom, sin trgovac, predstavnik stranih firmi,
izvadio je iz unutrašnjeg džepa tanku srebrnu doznu, otpio
malo nečega, zatvorio doznu, vratio je u džep i tek onda
udostojio oca pogledom. Odvajajući reč po reč, kao da su
delići nekog plemenitog metala, odgovori, „upravo se spremam
da ti ovih dana najavim takvu mogućnost“.
Ocu domaćinu oči samo što nisu ispale od uzbuđenja.
Čekajući, valjda, godinama, da bude u ovoj situaciji, slavodobitno
ustade. „Može, sine! Što se mene tiče, naše kuće,
spremnosti i snage, evo, ženi se odmah! Ali...“, zastade i
pogledom obiđe celi skup komšija i pridošlih prijatelja, pa
nastavi propinjući se na prste, želeći, valjda, da u tom času
bude za glavu viši od svih. „Da bi dobio moj blagoslov i sve
ono što ćeš naslediti od mene ženidbom, moraš da ispuniš
tri moja uslova: da je suprotnog pola, da je naše vere i da ne
navija za Partizan!“
Kroz eksploziju pljeska i podvriskivanja, majka pogleda
moga oca, a moj, na poseban način ozbiljan otac, pogleda
mene i načini kratak, jedva primetan izraz lica, gest koji
sam već bio naučio da čitam, a koji je značio „ovo nismo mi,
ovo zaboravi“.
Koliko je moj otac hranio moju želju za posebnim i
pokazivao koliko je on poseban otac, možda najbolje govori
jedan uistinu davni događaj.
Fudbalska reprezentacija Jugoslavije izgleda da je u to
vreme bila stvarno dobra i sećam se da su svi poludeli od
ponosa kada smo pobedili Englesku. Primicala se neverovatna
nedelja u kojoj je Jugoslavija trebalo da igra neku
izuzetno važnu utakmicu sa Turskom. U gradu je raslo usijanje.
Najavljivani su dolasci grupa iz drugih gradova tako
da ljudi iz moje ulice nisu imali skoro nikakve šanse da
nabave karte za tako važan meč, koji je, ako se dobro
sećam, značio „biti ili ne biti“. Uz uzbuđenje oko nedeljne
utakmice, u našoj ulici se podizala neka čudna jeza, koja se
već u subotu otvoreno pretvorila u škrgutanje zubima i
neke meni jedva razumljive komentare. Mi smo zapravo
bili jedini, ili skoro jedini u ulici koji smo imali radio. Na
vrhu ulice, u jednoj vili, postojao je još jedan radio, ali na
njega niko nikada i nije računao. Ljudi u ulici su znali da
mi ne marimo za prenos, da svake nedelje ujutro odlazimo
na izlet. Znači, ludele su komšije od besa, jedini radio biće
zaključan u praznoj kući i niko neće moći, uz pivo, donesene
stolice iz svih kuća, da sluša tako važan prenos i da
navija.
Svanula je nedelja. Mi smo se lagano spremali za veliki
izlet. Kada smo sneli svoje rančeve ispred kuće, ulica je bila
prekrivena avetnom tišinom, kroz koju je sa zatvorenih
prozora kapao strašni bes. Otac je na svoj poseban način
prekontrolisao naše rančeve i opremu. Već smo bili spremni
da pođemo kada je otac dao znak rukom da sačekamo.
Otišao je u kuću i posle izvesnog vremena izašao noseći naš
radio. I radio i antenu stavio je na sto u našoj bašti, pogledao
me na svoj poseban način i onda smo tihim, planinarskim
korakom krenuli niz ulicu.
Ali, sav poseban odnos između mene i oca, sva moja građevina
posebnosti, bili su kao pometeni u samo jednom
poslepodnevu. Naravno, ljudi nikada ne najave da će te
razočarati. U najavi je već sve učinjeno i posle najavljenog
nema više one dramatičnosti razočaranja koje sam ja doživeo
od svoga posebnog oca, onoga jedinstvenog koji nas
nikada do tog poslepodneva nije razočarao.
Ručak je protekao u savršenom miru. Majčino lice je bilo
spokojno. Ako bi se nešto trebalo, kao iznenađenje, dogoditi
krajem dana, a to znači kada stigne otac, redovno bi joj
krajevi usana izmicali u kratke trzaje. Bila je to domaća
morzeova azbuka, koje ona, naravno, nije bila svesna, ali
smo je mi ostali već dugo i pouzdano čitali. Ako bi se spremalo
nešto mnogo ozbiljnije, onda su zvečale čaše. Oprane
i osušene čaše majka bi slagala na veliki poslužavnik i nosila
da ih složi u stakleni deo ormara. Bila je to svakodnevna
rutina na koju niko nije obraćao pažnju. Ali, ako bi se spremalo
nešto krupno, dobro ili loše, nešto što do tada znaju
samo ona i otac, opet nesvesno, u svojoj napetosti, redala bi
tako čaše na poslužavnik da su se, dok ih je nosila, dodirivale
i tiho, stvarno jedva čujno, zvonile. E, kada su zvonile
čaše, a to se dešavalo tek nekoliko puta godišnje, tada bismo
se primirili, zatezali svoje lukove nestrpljenja, nastojeći da
se, svako za sebe, sklonimo u što udaljeniji deo kuće.
Tog poslepodneva čaše nisu zvonile. Sedeo sam u svojoj
sobi i čitao Šampolionove Dnevnike. Neuobičajeno za našu
kuću, sva vrata su počela da se otvaraju i zatvaraju veoma
bučno. Glasni i užurbani koraci kroz sobe i u salonu, za
poslovični mir našeg doma delovali su potpuno strano.
Pomislio sam, ili radnici unose novi nameštaj, ili cela ulica
gori. Kršeći svoj običaj, otac je otvorio vrata moje sobe bez
kucanja. „Pusti načas knjigu“, rekao je. „Dođi napolje.“
Tako moj jedinstveni otac obično nije govorio, niti je to bilo
dostojanstveno, posebno lice moga jedinstvenog oca kada
bi se pojavljivao na vratima moje sobe. A onda me je pozvao
rukom napolje, taman kao kad me drugari pozivaju da
uskočimo u neku igru koja klizi po granici dozvoljenog.
Pošao sam za ocem a on je i dalje, ne okrećući se, mahao
rukom, pozivajući me da mu se što pre pridružim. Izašli
smo iz kuće. Pred baštenskom kapijom već su stajali svi
moji, sve komšije iz naše kuće i nekoliko ljudi iz ulice i,
naravno, neizbežni, širom otvoreni prozori niz ulicu sa
načičkanim glavama.
Zaustavio sam se na kapiji, jer sam shvatio da sam izgubio
onoga čoveka koji me je kroz kuću pozivao rukom da
ga pratim. Mog jedinstvenog oca nije bilo tu. Skoro da sam
se okrenuo da se vratim u kuću i da ga tamo potražim, zaostalog
među starim nameštajem, voljenim kolonadama
knjiga, povučenog u mir svoje posebne fotelje. Od svega,
jedva da sam među okupljenim ljudima i mojom porodicom
prepoznao nekoga ko bi, tek izdaleka, mogao da ima
lice moga oca. Nažalost, u zahuktaloj, polovnoj mašineriji,
skrpljenoj od mnogih rashodovanih fabrika i korporacija iz
sveta, sastavljenoj u lokalni stroj poslepodnevne gradske
ulice, jedan od povećih šrafova, deo neke obične poluge
mašine svakodnevice, na svojoj okrnjenoj glavi, imao je lik
nekoga ko je do tog poslepodneva imao lik moga oca. Od
izuzetnog i posebnog, više nije bilo ni traga.
Preda mnom je stajao nešto vidljiviji šraf ulične mašinerije,
ona poluga nekog mamutskog automatskog menjača,
sa licem koje je podsećalo na lice moga oca čiji su poseban,
izuzetan duh i priroda, bar za mene, ostali skamenjeni,
tamo, u smirujućim senkama našeg doma. Ta poluga neke
bezimene radilice prizemnog sveta pokušavala je da mi
nešto pokaže i otkrije razlog uzbuđenja i njega i okupljenih,
uzbuđenja koje do mene nije dopiralo. Iz bezličnosti poluga
te mašine izdvajala se visoko podignuta očeva ruka, koja je
zveckala svežnjem ključeva, pokušavajući da me time dozove.
Pred kapijom, kao razlog sveg tog okupljanja, njegovog
nestrpljivog poziva i požurivanja da ga pratim iz kuće, stajao
je jedan od onih luksuznijih fordova koji su se, tek
odnedavno, mogli kod nas kupiti.
Dok je otac, bez ijednog gesta posebnosti otvarao vrata
tek kupljenog auta, ja sam, još uvek ukopan u prag naše
kapije, trpeo kratke i bolne udarce stida, svestan da sam, u
zanosu odrastanja, propustio da uočim, da registrujem urezivanje
navoja niz biće moga oca, koje ga je, iz dana u dan,
iz nareza u narez, pretvaralo u jedan od milionskih šrafova
svakodnevice, gde je sve veća količina pristiglog novca bila
precizni merač dubine i širine navoja sve besmislenije poluge
opšte mašinerije.
Otac-poluga, na kome su se sada jasno uočavali precizni,
nepopravljivi narezi opšteg šrafa, ulazeću u svoj tek kupljeni
auto i dalje me je dozivao sa nesmanjenom energijom, dok
sam ja, do bola zakočen, posmatrao ozarena lica članova
moje porodice. Jer, iz prizora novog forda i okupljenih ljudi,
do mene su dopirala samo ozarena, blistava lica članova
moje porodice.
Iz izokrenutog stomaka dopiralo je pitanje, kako je
moguće da je to ozarenje lica bilo isto ono ozarenje koje
bismo nosili i razmenjivali ustreptalim pogledima, vraćajući
se, nemi, sa koncerta, hodajući tako da nam se koraci ne
čuju, da se profani korak i udarci đonova, potpetica i štikli
o asfalt ne bi umešali u prelive tek odsviranih etida i polifoniju
starih majstora, koje su još lebdele po prostorima zanesenih
glava.
Uz osećanje potpune izopštenosti, gledao sam ozarena
lica članova moje porodice, skoro istu onu zanosnu ozarenost
koju smo, kao poseban dar osećali jednog planinskog
jutra dok smo, pritajeni i preliveni nežnom sumaglicom,
posmatrali okupljanje kraljevski ponosnih jelena na proplanku,
za čije postojanje je znao samo moj tada tako poseban
i jedinstveni otac.
Umesto da uđem u tek kupljeni auto, očito dugo planiran
i sanjan očev naum, i sednem na ponuđeno prednje
sedište pored oca, skoro nesvesno, izvadio sam maramicu i
počeo da brišem ruke koje kao da su bile ulepljene smrdljivim
mašinskim uljem pomešanim sa onom hemikalijom
koju puštaju preko stegnutog metala u koji se urezuju navoji
šrafova, koje tanje na predviđenu meru i seku da bi se sa
predvidivom lakoćom mogli ugraditi u smrdljivi pogon
opšte mašine predvidivog življenja.
Na sva dozivanja iz novog auta, brišući do bola energično
ruke, rekao sam: „Samo vi idite. Sačekaću.“ Još su stajali
u čudu što ne ulazim, dok sam se, postiđen, vraćao u kuću.
I to je bio kraj. Blistava vrata i zidove porodičnog zamka
posebnosti preneo sam u skroviti deo svoje sobe, puštajući,
uz stalno prisutnu teskobu i bol, da se zidovi gule, da se
ukrasi oko vitkih vitraža krune i mrve, da plesan slobodno
šeta jedinstvenim dvoranama, da kupole nad kulama porodičnih
tajni posebnosti zjape izjedene neljudskom prazninom,
sve dok cela građevina nije usahnula toliko da je
mogla da se smesti u kutiju od cipela, ne mogavši ni iz daleka
da je svu ispuni.
Prelazim stoti kilometar. Vreme je da se stane i na miru
popije kafa. Kako birati kafanu pored puta? Drumska
mehana. Karavan saraj. Na tim mestima su svi na neobičan
način jednaki, svi izmaknuti iz svojih tragova, vlasništva,
svakodnevice, poznatih, uigranih znakova i simbola.
Dobro, stajemo pred prvu kafanu na koju naiđemo. To je
izbor, sve drugo je kalkulisanje, nečija preporuka, glupost,
sećanje na neko prethodno putovanje i zaustavljanje, još
veća glupost i rizik. Nisam siguran ni gde idem a sada treba
da biram gde da se zaustavim. Ako je sve isplanirano, onda
sedi u kući jer dok se planiralo već se i dogodilo, onda ne
vredi ni polaziti.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Књижевност, филозофија и митологија Ратка Адамовића

Порукаод talican » Пет Јун 10, 2011 12:55 am

Слика
Главни лик овог Адамо­ви­ће­вог ро­мана „до­лази“ у наш свет из „бескрајног Архи­пе­лага“ чи­ја је једна од осо­би­на да 70, 80, 90 зе­маљских го­дина представља тек једно­кратни трептај ко­ји се уопште не ре­ги­стру­је. Још је­дан мо­ме­нат из тог све­та важан је за раз­у­ме­вање главног ли­ка књи­ге Ивана Не­верног. Реч је у надмоћно­сти ко­ли­ко у инте­ли­генци­ји, толи­ко у знању над људским знањем. Аутор од по­четка конци­пи­ра главни лик као бунтовни­ка про­тив прави­ла. Такав је у Архи­пе­лагу, такав би­ва и по до­ласку на зе­мљу. Бунтовни­штво, кри­ти­ка људских по­сту­пака раз­ви­ја се кроз низ мо­но­ло­шких пасажа ко­ји­ма Не­верни про­сто заси­па сво­ју околи­ну. Једно­ставно, пи­сац до­следно гради лик чи­је иде­је, ми­сли и предло­зи шо­ки­рају најбли­жу око­ли­ну, „до­де­ље­не“ ро­ди­те­ље (по про­граму унапред до­не­том у Архи­пе­лагу), директо­ра болни­це и низ епи­зодних ли­ко­ва. Једна од ње­го­вих осо­би­на је и моћ предви­ђања бу­дућно­сти. Она је егзактна, по­казу­је је ви­ше пу­та, док љу­ди­ма из ди­јахро­не и синхро­не перспекти­ве гле­дано, ту моћ одри­че. Од првих страни­ца одре­ђен као „ванзе­маљац“ по сво­јим мо­ћи­ма, главни лик пре­судно обли­ку­је фантастичну раван ро­мана, док „оби­чан свет“ (ро­ди­те­љи, ле­кари, паци­јенти) дају ње­гов дру­ги, реали­стички план. На тој опо­зи­ци­ји ре­ално-фантастично остваре­ни су и фабу­ла и ви­ше­значност ро­мана Скакач.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Књижевност, филозофија и митологија Ратка Адамовића

Порукаод talican » Суб Јан 26, 2013 9:54 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder


Повратак на Уметност и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google Feedfetcher и 1 гост

cron