Родољубива поезија и проза

Народна духовност обрађена кроз модерну уметност, филм, књижевност, музику...

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Пон Дец 12, 2011 5:34 am

"Отаџбина није предмет ограничен, оивичен, утеловљен. Oтаџбина је мисао, отаџбина је вера, а мисао и вера не умиру." Бранислав Нушић



ДВА РАБА

Затутњаше са четири звона
Поврвеше ките и мундири
Поврвеше перјанице бојне,
Поврвеше безбројни шешири.

Сви мајори дебели и суви
Официри цела кита сјајна
Пуковници, с орлом и без орла
И још неко, али то је тајна.
Потмуло су ударала звона,

Ударала звона из буџака,
А и што би да се чини џева
Кад је пратња српскога јунака.

Српска децо што множити знате
Из овога поуку имате:
У Србији прилике су таке
Бабе славе, презиру јунаке
Зато и ви не мучите се џабе
Српска децо постаните бабе.

Ова песма објављена у „Новом београдском дневнику" 1887. године је њеном аутору Браниславу Нушићу донела две године робије. Инспирација за ову песму била су два погреба. Сахрана мајке пуковника Драгутина Франасовића и покоп мајора Михаила Катанића. Два погреба, у размаку од неколико дана, усталасала су београдску чаршију. На првом су били краљ Милан и цела влада, а на другом цео Београд али без краља и владе.

Многи су шапатом и гласно критиковали краља Милана и чланове владе, јер заслуге мајора Катанића су биле добро познате целој Србији. Овај храбри ратник је у рату од 1877-1878. добио много српских одликовања и руски Орден Светог Станислав трећег реда. Његовој срчаности и неустрашивости дивили су се чак и непријатељи. После пораза на Нешковом вису, рањен и немоћан, пао је у руке непријатеља. Али и они су ценили хероја, те је у заробљеништву произведен у чин пешадијског мајора.

Мајору Катанићу су се многи дивили и поштовали га, зато су сви и били огорчени немарним омаловажавајућим понашањем краља Милана и министара. А Нушић је написао већ поменуту песму „Два раба" и објавио је у „Новом београдском дневнику".
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Пон Апр 16, 2012 9:56 pm

‎"Ако презремо властиту књижевност, као једну од легитимних форми нашег духовног развоја, само зато што је слабија од туђе, одмах се можемо одрећи и историје, јер ни она не може претендовати да, са гледишта човечанства, нешто особито значи, па, што да не, најзад и нације. Можемо се похватати за руке и пријавити за грађанство неке нације која има бољу књижевност и важнију историју." Борислав Пекић
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Пон Апр 30, 2012 7:50 am

Rodoljub bez poze i mržnje

Na prestižnom pariskom Univerzitetu Sorbona, u amfiteatru "Rišelje", pre 70 godina održana je svečanost u spomen Milanu Rakiću, srpskom pesniku, diplomati i predsedniku beogradskog PEN kluba. Svečanost je upriličena dve godine po Rakićevoj smrti, a domaćini su bili francuski PEN klub i Međunarodni dom.

Слика
Milan Rakić

Pridružili su im se i Institut za slovenske studije pariskog Univerziteta, časopis "Igdrazil" i Udruženje prijatelja Jugoslavije. Svečanost je vodio profesor ruske književnosti na francuskom Koležu Andre Mazona. Tom događaju, uz ostale, prisustvovao je i jugoslovenski poslanik Božidar Purić.

Pošto se zahvalio organizatorima večeri, Andre Mazona je dao reč Žanu Museu koji je, kako je zabeležio "Srpski književni glasnik", sa razumavanjem punim simpatije oživeo lik umrlog srpskog pesnika.

Stavljajući ga u sredinu u kojoj je ponikao i u doba u kome je stvarao, Muse je tonom vrlo jednostavnim i ubedljivim prikazao Rakićevu poeziju i njenu ulogu i svu vrednost i otmenost pesnikove ličnosti.

Milan Rakić je, naime, napisao malo, svega oko pedeset pesama, ali je i to bilo dovoljno da ga istorija srpske književnosti svrsta među trojicu najvećih poeta današnjice, pored Alekse Šantića i Jovana Dučića. Kao i mnogi umetnici tog vremena, kraja 19. i početka 20 veka, i on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao.

Nije, kao mnogi njegovi savremenici, bio poklonik Zapada i renesanse, nego bola i "naslade u patnji". Nije opevao blede princeze, nego pravoslavne i narodne svetinje: monahinju Jefimiju koja veze na posmrtnom pokrovu odu knezu Lazaru, pa tragičnu srpsku kraljicu Simonidu čija unakažena freska u Gračanici i dalje odoleva vremenu i razbojnicima, napuštenu crkvu kraj Peći i Gazimestan, poprište Kosovskog boja.

Sa Aleksom Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio srpsku rodoljubivu poeziju i to bez pozerstva i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, delo modernog mislioca.

I on se, pod uticajem francuskog simbolizma, služio simbolima da bi iskazao svoje duboke misli, kao što se služio simbolikom i u rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz srpskog roda, potpuno samonikla.

Njegove misaone pesme su jasne, jednostavne, tople, prisne, ali i utešne, iako su često prožete snažnim pesimizmom. Važe za najbolje i najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.

Na svečanosti koja je priređena neumrlom pesniku u Sorboni, u ime francuskih pesnika i njihovog časopisa, u nadahnutoj reči, Remon Švab, urednik "Igdrazila", inače tada glavni sekretar predsedništva Senata, odao je priznanje Milanu Rakiću. Istakao je da će, svi koji su bili na toj svečanosti, zaleželeti da još bolje upoznaju njegovo stvaralaštvo.

"Srpski književni glasnik", inače izdavač Rakićevih pesama u otadžbini, zabeležio je da je u odsustvu predsednika Žila Romena, koji se tada nalazio u Africi, Anri Mambre, sekretar Međunarodnog doma PEN kluba, pozdravio pesnikovu uspomenu i naglasio njegove izuzetne osobine kojima je i kao predsednik beogradskog PEN kluba zračio među prijateljima - njegovu otmenu skromnost, visoku inteligenciju, ljubav za lepotu i želju da je pronalazi kod svoje mlađe sabraće.

Anri Mambre je preneo zahvalnost koju je svim organizatorima i učesnicima ovog pomena, uputila u ime gospođe Rakić i beogradskog PEN kluba, njegova tadašnja predsednica Isidora Sekulić.

- Za nas je utešno kad vidimo da se na taj način jugoslovenskoj književnosti ukazuje čast od strane Francuske, za koju smo vezani starim i nerazlučivim bratstvom - navodi se u Isidorinoj reči zahvalnosti. Nakon svih govora, gospodin Baruzi je pročitao, prevedene na francuski jezik četiri Rakićeve pesme: "Minare," "Nasleđe", "Očajnu pesmu" i čuveni "Dolap".

Poslednja reč savršenstva

Milan Rakić se svojim prvim pesmama javio u "Srpskom književnom glasniku" 1902. Potom je naredne godine objavio dve zbirke pesama koje su i čitaoci i književna kritika primili sa najvećim oduševljenjem, ali je dosta rano prestao da piše. I pored toga, stigao je da usavrši jedanaesterac upotrebom bogatih i zvučnih rima, dajući mu svečan i otmen ton, katkada buran, a najčešće miran i prisan. Jezik mu je besprekorno čist i krepak, rečenica kristalno jasna, stil umeren. "U pogledu tehnike", isticao je za Rakićeve stihove jedan od najvećih srpskih književnih kritičara Jovan Skerlić, "to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji".

Do smrti veran otadžbini

Rođen 1876. godine u Beogradu, Milan Rakić je najviše pravničke škole završio u Parizu. Po povratku ga je sačekala diplomatska služba, u kojoj je skoro do smrti predstavljao otadžbinu u inostranstvu. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 1922, a za redovnog 12 godina kasnije. Njegov otac je bio Mita Rakić, ministar finansija, a deda po majci akademik Milan Đ. Milićević. Ovaj veliki pesnik i uspešan diplomata umro je 1938. u Zagrebu.

http://www.vesti-online.com/Riznica/Dok ... e-i-mrznje
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Чет Мај 24, 2012 2:49 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Пет Мај 25, 2012 5:56 pm

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Сре Мај 30, 2012 4:46 am

НАРОДНА ПЕСМА
Написао: Др Васа Чубриловић

Рећи ћемо неколико речи о томе како српско патријархално друштво изражава своју политичку мисао кроз епску песму.Она избија у песми кроз њен демократски револуционарни дух и јако развијено социјално осећање, кроз њен високи морал и етику којим се оцењују људи и догађаји. Ово се одражава у критичком ставу српског патријархалног друштва израженом у песми не само према турској феудалној држави, него и према старом српском феудалном друштву. У исто време, кроз песму пробија јака државна свест и љубав за прошлост. Све се то скупља у изразито револуционарни антитурски став наше народне епике и у једну неодољиву национално-ослободилачку тежњу којој се све подвргава.
У претходном поглављу смо показали на којим основама се изградило српско патријархално друштво у турско доба и у чему је била суштина његова демократског уређења. Друштвено неиздиференцирано, културно и политички уједначено, ово друштво је у свом крилу гајило демократски дух старих племенских друштава; овај дух је био тим уочљивији чим би се више примакли класичним областима племенског друштва Црне Горе, Херцеговине и старе Рашке. Овакав демократски дух провејава из народне песме, и то не само кроз начин њеног певања, кроз избор грађе о којој пева, него и кроз њен револуционарни став према основним друштвеним и политичким проблемима из прошлости. Она пева о људима и догађајима који су блиски народним масама, идеали за које се боре њени хероји су дубоко демократски и општечовечански. Зато је херој српске народне песме, ма то био и феудалац, као Краљевић Марко, својим физичким и моралним особинама морао бити представник оне средине која је о њему певала. Наша народна епика не признаје право човеку да влада над другим човеком, па и слави оне јунаке који се боре против силе и насиља, а штите "сиротињу".
И став нашег народног хероја према сваком носиоцу власти, био он Турчин или хришћанин, био је независтан, слободан и критички, зато у суштини револуционаран. Он не признаје над собом никакав лични ауторитет покривен ма каквом влашћу, па то био и цар из Стамбола. За његе вреде само морални и етички принципи његове заједнице, изражени кроз његову савест, а одупрети се силом натуреној вољи одозго, сматрало се као дужност једног хероја. Зато често тако Краљевић Марко "дотерује цара до дувара", а кад треба да суди у спору између Уроша и Мрњавчевића пресуђује "Ни по бабу ни по стричевима, Већ по правди Бога истинога."

Слика

Као духовни производ патријархалног друштва његова епска песма много већи значај придаје етици и моралу које проповеда но свом спољњем уметничком начину изражавања. Кроз њу је наш патријархални човек дао своје херојско гледање на живот и изградио идеал хероја како га је он себи замишљао. Тај идеални тип хероја у нашој народној песми није тако једноставан како то на први поглед изгледа. Ни друштво које га је изградило није било тако једноставно. Три особине тражила је наша народна песма од свог хероја па да га опева: да је јунак, да је витез и да је пре свега човек.
Посебан историски развитак српског народа под Турцима, изградио је код њега претставу о човеку јунаку, како га је опевао у народној песми. Јер, јунаштво је било први услов да неко буде опеван. Само, јунаштво како је приказивано у нашој народној епици није се доказивало у витешким надметањима на турнирима као код средњовековних витезова. У њој мало има борбе само ради борбе. Јунаштво у песми служи заједници племена или народа за неке више циљеве. Стога овакво јунаштво претпоставља код Срба већу свест и неки виши циљ у корист заједнице и томе мора да служи. У овом постављању виших циљева при витешком такмичењу лежи суштинска разлика између наше народне епике и феудалне епике већине европских народа.
Иначе, српска епска песма јунаштво описује реалистички. Снага њених јунака је далеко изнад просечне људске снаге, али ипак не надљудска, полубожанска. Нема у њима ништа неприродно. И поред тога што наша јуначка песма са задовољством и у подробности описује спољни изглед и снагу својих хероја, ипак у њеном приказивању не лежи тежиште у телесном, него у духовном код хероја. И Марко Краљевић се може уплашити, јер је то у природи човека, али је снага и предност јунака над кукавицама у том што јунак може савладати страх, како је то једном рекао чувени црногорски јунак 19. века Новак Рамов, а кукавица не може. Затим, јунаштво наше епске песме је и трпљење и самопожртвовање. Моћи издржати, истрпети све муке, поднети све недаће и све то савладати, основна је карактеристика јунаштва наше епске песме. Стога се у њој исто тако слави хероизам трпљења и самопожртвовања мајке Југовића и Косовке девојке, Милоша Обилића, цара Лазара и старца Вујадина, као јуначки подвизи Марка Краљевића или ког другог јунака.
У појму шта је витешко а шта не, највише се у нашој народној епици очувало утицаја средњовековног феудалног витештва. По витешким обичајима, јунак се морао држати утврђених правила у борби. Није смео ударати на слабијег, морао је бити великодушан према побеђеном непријатељу, а поштено признати противнику његове предности па и веће јунаштво. За овакво схватање витешког односа човека према човеку, може се наћи безброј примера у нашој народној песми.
Већ што смо досад казали о јунацима наше народне песме, јасно нам показује да јунаштво и витештво нису били довољни да неко буде опеван. И јунаштво и витештво јунак је морао знати ставити у службу неког вишег циља, па тек онда да буде овековечен у песми. Чојство, било је главни услов у нашем патријархалном друштву да се неко овековечи у јуначкој песми. Јунак пре свега мора да је човек, да има пред очима велике хумане циљеве за које ће се борити и да се при томе држи неких виших етичких и моралних начела заједнице. Тако појам лепог у нашој народној епици, поред свих красних описа мушке и женске телесне лепоте, има више карактер духовног него телесног.

(Из: Др Васа Чубриловић, "Историја политичкие мисли у Србији 19. века", Просвета-Београд, 1958. година, стр.42-44)

http://socijalisticki.blogspot.com/2012 ... st_29.html
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Пет Јун 01, 2012 11:34 pm

Николина - Нина Костић је рођена 1990.године у Никшићу. Лучоноша и ђак генерације уписује гимназију 2003.год. Одлука власти да преименује српски језик у матерњи, доводи до таласа штрајкова по школама Ц.Горе, због чега тридесетак професора никшићких средњих школа губи посао. Нина и три њена друга се солидаришу са својим професорима и напуштају гимназију. Нина прелази у требињску "Јован Дучић" у којој гаји српски језик кроз своју поезију. Дубоко повређена и разочарана, она, у циљу истицања свога родољубља, ствара песму о српском језику која је уклесана на зидове школе "Завичај" у Јоханесбургу коју похађају српска деца која тамо живе. Завршила је медицински факултет у Н.Саду и ... 2007. године Књижевна задруга Српско народно вијеће - Подгорица издаје њењу збирку песама "СВЕТЛОСТ МЕСЕЧИНЕ". Ја сам, посебно за вечерас, драги пријатељи одабрала ове две:

Само српска слова пишем,
што Вук нам је дао свима,
само српским духом дишем,
биће тако док ме има!!!

И по цену свог живота,
ако је и једна нота
у тој песми што се ори,
тамо где се српски збори!!!
Борићу се дању, ноћу,
знам шта желим, знам шта хоћу!

Српски језик зборим јасно!
На сва звона кажем гласно:
"У невољи мили Боже,
дај Србима да се сложе,
да се иде напред, даље,
да се олош паклу шаље"!

Само слога спасиће нас,
само у њој тражим спас,
уништити језик неће,
уништити неће нас!...

Чврсто стој*мо ми у своме,
поколебат нас у томе,
нико неће и не може,
кад се скупа Срби сложе!

Боса нога наша трње ће да гази,
и неће бити краја нашој снази.
И да нам ватре под ногама горе,
али ће Срби српски да зборе!!!

КОСОВО

Огрезла у ранама стежем мач
низ који лапи крв,
поглед ми пада на бојиште.
Нада мном се свила ледена тишина.
Сећам се...
Светиње хвата река зла
сурвава у бездан заборава.
Горе...
Светлост пламена.
Над лицем сенка замућене очи сузама...
Прах и пепео...
Догорева тамјан,
свети мирис,
последњи зрак светог места...
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод Svetovid » Пон Јул 16, 2012 10:46 pm

Надиремо скитски

(Сјени Гаврила Принципа)

Надиремо ситни, здепасти и тврди
освајамо мучки, лоповски, хајдучки,
косооки, кривоноги, пригушени, скитски,
гипки, полудивљи - надиремо митски.
Под куполом шугавог интернатског неба,
са периферија, из влажних буџака,
зелени од мржње и жути од жучи,
унижени, препуни криминалног мрака,
прегризли смо гркљан досадној епохи
(напудрана госпа грациозно липти)
ми идемо даље, ми јездимо брже,
по уклетом кругу, можда кругу смрти.
Иза нас остају стазе и богазе,
ломни, грудоболни пастели равнина,
благословене крај плотова жене,
иза нас не оста чак ни мјесечина.
Препуни густог криминалног мрака,
из ко зна још каквих прађедовских тмица,
ми пуцамо страсно, из публике, с лица,
нека се оконча ова комедија,
овај идиотски театар улица.

У вријеме тако утиснусмо стопе
пуцајући равно у срце Европе.


Рајко Петров Ного
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Нед Јул 29, 2012 2:58 am

Јевросима Ристовић

КУЛЕ ОЗИДАНЕ НЕ ЧУЈЕМ

Куле озидане не чујем
од мисли камена и зидара
повезане трептајем звезда
и молитвама сиромашних
Куле иза којих се смирује месец и ја
нагоркиње осмехе крију и ти
ђаволови потомци зидарима воду носе
купују земаљска стада
Зидари из дреновине љубав цеде
путеви у њој презимљују и славу славе
сенке датуме исписују, године крију
са додирима царским налажу јастуке
Наши преци са кула певају
песме кô зрна пшенице падају
на поља и ораче јединствене
са сунцем на десном рамену
а сабљом и тугом на левом
Њима је поверено да засеју звук
омогуће ницање песме у потомку
гласнику између сећања и класа
Они са крстом и молитвом некад
кад куле буду проучавали
из заборава испирали слова
нек пронађу и прочитају песму
осете мирис који нас спаја у ланац
ликова из светог писма


КАМЕН НА КАМЕН

Камен на камен бол на бол
озидано све је неприметно
и час из кога не излази тајна
и час у који не улази тајна
Истина је – вода у мојим речима
постаје срећна и плодна
грађа за бесконачни темељ
Зидари слепи, понизни путници по
празнини док је попуњавају
из мисли градове истоварају
текст судбине из жубора слушају
у малтер свитања мешају
Ходочасници до њеног гроба
незнаног, до облика за којим чезну
покретни архиви недосањаног
летописи у сну написани
Истина је – једни у другима прелазе
векове, умнима знан чин
а лаж са толико лица и толико боја
понешто научи о грађењу


ДАЛЕКА ЗДРАВИЦА

Стожер око кога су Перунови коњи
пшеницу и муње мојих предака врли
још је ту у мом словенском срцу
на звезданом гумну са прецима
који су ме уз здравицу зоре
помињали као потомка
занети вером у бесмртност
коју ја и моје произведено жито
не имамо а молитвом призивамо
Пламен који су у мене уградили
на свети начин осветљава замке
тренутака који за час и свугде
отворе све провалије, све клетве
све нежности преваре и однесу у сен
Стожер око кога су моји преци
окретали своје планете, утабали небо
у мојој словенској души
полако почиње да труне
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Нед Јул 29, 2012 3:48 am

Слика
Глас Подунавља - 1928.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

ПретходниСледећа

Повратак на Уметност и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google Feedfetcher и 1 гост

cron