Родољубива поезија и проза

Народна духовност обрађена кроз модерну уметност, филм, књижевност, музику...

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Нед Сеп 18, 2011 12:58 am

Рођен је 1876 године у Београду. Завршио права је у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти као посланик наше државе у иностранству. Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику” 1902. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише. Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, језик беспрекорно чист и крепак. Умро је у Загребу 1938. Милан Ракић

Ракићеве песме с косовском тематиком настале су тачно у периоду који је песник - иако с повременим кратким прекидима - провео у конзулату у Приштини, дакле од 1905. до 1911. године. Осам је Ракићевих песама инспирисано заветним косовским искуством: Минаре (1905), На Гази-Местану, Симонида и Божур (1907), Јефимија и Кондир (1910), Напуштена црква и Наслеђе (1911). Сем "Божура" и "Наслеђа" (које су први пут објављене у збирци "Нове песме", Београд 1912), и "Јефимије" (која је, заједно са песмом "Кондир", штампана у "Српско-хрватском алманаху") све друге песме објављене су у "Српском књижевном гласнику".



Божур

Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда,
С тополе, 'раста, багрема и дуда,
У млазевима златокосим пада
Несуштаствена месечина. Сада,

Над ливадама где трава мирише,
У расцветаним гранама, сврх њива
Које се црне после бујне кише,
Велика душа месечева снива.

Све мирно, тајац. Ћути поље равно
Где некад паде за четама чета...
- Из многе крви изникнуо давно,
Црвен и плав, Косовом божур цвета...

http://www.poetabg.com/htm/pisci/domaci ... rakic.html
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Сре Окт 05, 2011 9:42 pm

По гробовима

Ја немам сузе за оне младиће,
Што су остали кланцима и пољем;
Све друг до друга као једно биће
Као једна жртва нараштају бољем.
Ја немам сузе за оне младиће.

Што су весели пошли из свог стана,
Као да их зове за границом коло:
Њине су груди пуне светлих рана,
На које душе прнула је холо.

Ја немам сузе за тај покров бели,
Кроз који чујем један шапат дуги:
„Са својих њива живот смо донели,
И знамо где смо, знамо где ће други.
Гробови данас добро су понели.“

Ја немам сузе за хумке синова,
Из којих ведро буде се слободе,
И нови дани, и приче џинова,
И старе земље, планине и воде.
Ја немам сузе за хумке синова,

За хумке деце отаџбине ове,
Што су свој живот као булке дала
За стару мис'о и границе нове,
За прошлу славу и реч са гусала.

Уместо сузе да мртве делије
Ожале редом, нек гробове њине
Песма из срца, из груди прелије:
Велика песма уместо црнине.
Уместо сузе да мртве делије

Ожале редом, нек у њине кости
Уиђе љубав новога појаса
И бол мој, зашто овај живот прости
Нисам спустио у борбу таласа.

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Пет Окт 14, 2011 4:14 pm

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Чет Окт 27, 2011 5:02 pm

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Пет Окт 28, 2011 3:34 am

Драган Симовић


ЛЕТЕ ЖДРАЛОВИ ПРО БЕЛЕ СЛАВИЈЕ*


Слика


Верујем, и знам, да је моје видљиво
вештаствено тело, уистини, саобразно
са видљивим вештаственим телом
наше Велике Мајке Земље,
као што је и моја душа жива,
гле! васаображена са Великом
Живом Душом Пра Васељене.

Песник Румених Облака
* Песме које следе представљају избор из више збирки песама Драгана Симовића. Изабране песме добиле су, тако, на сајту, назив "Лете ждралови про Беле Славије", према стиху једне од постављених песама.


| Земља белих ждралова | Дивот-Мајка | Похвала Великим Душама | Лете ждралови | Вечни ток |
| Зазив | Земља Белог Вука | Бела Родина | Дух Предака | Хорз | Прамалеће сна | Ветри са Истера |
| Вучје племе | Песма са Истера | У сутон | Сићи ћу на воде Истера | На светим водама Истера |
| Пођимо у свету земљу Предака | Озарење | Жртњк Њтрљ Пршњ - Сварогов Сврдл |
| Песма Великој Мајци | Велики Син Човечји | Молитва словенског песника |
| Веровао сам! И знао сам! | Тражио сам! | Вилењак посвећеног дуба | Доћи ће... |
| Правасељено... | Душа... | Био-библиографија песника Драгана Симовића |



Земља белих ждралова

Синовима Светлости,
божанским чуварима
дванаест унутарњих
светова Духа.

Негде на северној страни
Сетне душе што снева
У вечној тишини снега и леда
Обитава, гле! Земља
Ждралова белих

С вечери са Истера Предачког
У сутон румен и зелен
Полећу под српом
Младога Месеца
Ждралови ждрали бели

И лете уз кликтај сетан
Кроз снежну тишину ноћи
Понад обзорја и горја
Ка пурпурном прстену
Разјаснице Вечерњаче





Дивот-Мајка

Над снежним горама
У сутон
Трепери Дивот-Звезда
Бели Ждрал

Дивотна Мајко Земљо
Молим Ти се
Светлошћу својом чистом
И дејством
Бића у мени вечног
Опрости свима нама
Што смо у незнању
Грешили према Теби





Похвала Великим Душама

Перуну и Милошу,
сневачима и песницима
светова што се, гле!
у Духу рађају

Само Великим Душама верујем
Уистини ретким Душама Светлости
Што су се повремено
Низводиле у свет привида

Узимајући на се
Човечански лик

Оним Великим Душама
Што никада не бејаху
Од света
Нити у свету икада
Утеху налажаху





Лете ждралови

Владимиру и Тордис:
Ратницима Светлости
унутарњих светова
лепоте и сна

Лете ждралови про Беле Славије
У прамалеће лете Бели ждралови
И тугу са Севера на Југ проносе
Давно поробљених Белих Славјана

Лете ждралови про Беле Славије
И нико их не види
И не чује нико
Јер нема више слободних Славјана

На Белој Родини и нема Славјана

Лете ждралови про Беле Славије
И нека лете на белим ветрима
У неке далеке земље на Северу
Где можда још има достојних Славјана





Вечни ток

Дубина је, гле!
Тек пресликана висина.
Даница Алтес

Вратиће се Велики Преци
Из Петог Пространства
Преко Вечне Потке Свести

Вратиће се Они
У Великим Потомцима
Нашим

Вратиће се збиља
У нама





Зазив

Тама притисла свет
А души Песника Сете
Све теже и теже бива
Бели Словен

У часу овом страшном
Док Тама влада светом
У помоћ Вас зазивам тужан
Да Душу спасите моју
О, Ви Велики Преци!
У Небу Сварога Силног.





Земља Белог Вука

Док тихујеш и сниваш,
Тишина тишином биваш –
У зрцању месечеве росе.
Песник Сребрни Зрак

Драгуљ Вечерње Земље –
Зелена Звезда јасна,
И Бели Вук, самотњак,
Под пуним Месецом,
На снегу!





Бела Родина

Прамалеће!
И једна давнашња песма
У Потку Времена уткана
Одзвања звезданим јатима
Песник Месечев Зрак

Понад залеђеног језера
У сутон, гле!
Сетан и зелен
Лете бели ждралови
Ка земљи предака





Дух Предака

И ја, уз вас,
О, моји Велики Преци!
И сам Велик бивам.
Звезда Праскозорја

И видим јасно
Како ми Велики Преци
Из Духовног Пространства
Преко Вечне Потке
На Земљи помажу

У Трену Вечнога





Хорз

Слађану Крстићу,
вилењаку Јутарње Звезде

Јасна сјајна титрава
Рујана звезда праскозорја
Узводницом, гле! кружи
Понад Вилин-Горја

На мрешкавим водама Истера
Затегнутим луком обзорја
Леска се у освит и зрцали
Рујана звезда праскозорја

На Истеру, у прамалеће, 2010.





Прамалеће сна

За Иву,
из једног давнашњег
песничкога сна

Кликтај орла, гле!
У дубоко плавом небу

Наресале ивушке беле
Понад жубора
Потока у трку

И дан као сан дивотан
У једно прамалеће
Давно
Што још минуло
Није





Ветри са Истера

Ференцу Сабу,
посвећенику духовних стаза
Белих Срба и Белих Словена

Ноћу дувају ветри са Истера
Ноћу у прамалеће ветри дувају

На пун Месец псине лају
Под пуним Месецом пси завијају

И лавеж паса на ветру се кида
На ветру топлом са Истера

На сненим водама Словенског Истера,
на пролећник (први дан пролећа), 2010.





Вучје племе

Лепота, гле! душе сетне
Скривена од света таме
У тишини обитава
Уз обзорја понад горја
Словилан Бели Вук

Чопор дивљих паса
У ноћи пунога Месеца
Цвили урличе
Завија

На светим водама
Истера

А племе Белих Вукова
Узмиче к обзорју века
Пред овим накотом
Пасјим

Што Вучју
Земљу им Свету
Већ опогани целу





Песма са Истера

Ноћу са Истера дувају
Сетни ветри прамалећа
Широким пољем месечине
У прстену Вечерњаче
Вилењак Сете

Ветар чешљем од крљушти;
Понад бреза, сетних ива;
Уз свирале и уз гајде;
Чешља поље месечине.





У сутон

Певају из поља девојке –
Сетна им песма вечерња!
Под пуним Месецом, на ветру,
Уз песму плешу девојке.
Виосна Орана


На белом ветру ждралови –
Од снега бељи, у сутон,
Лете ка земљи предака.

Лете ка земљи предака!





Сићи ћу на воде Истера

Великој Души Горана Чучковића,
што у небесима песника посвећених,
гле, тајинствено обитава!

Не могу ти препричати
своје снове;
и не могу ти пренети
веру у властите сне.
Бели Вилењак Сете

У ноћи пунога Месеца
Кад цвета багрем бео
Сићи ћу на воде Истера

Сићи ћу на воде Истера
Кад бели ветри дувају
И певају у пољу девојке

У ноћи пунога Месеца

Сићи ћу на воде Истера
Кад бели ждрали узлећу
И ветри словенски дувају

У ноћи пунога Месеца
Кад багрем бео цвате
Сићи ћу на воде Истера

Да слушам песме вилинске

На светим водама Словенског Истера,
кад сретох се са Светланом у Светлости.





На светим водама Истера


Са плавог Истера у сутон
Полећу ждрали бели
Бели полећу ждрали
Са Истера плавог у зорје
Вилан Бели Ждрал

У сутон вечерњи певасмо
На светим водама Истера

На светим водама Истера
Певасмо песме умилне

Певасмо песме умилне
У славу светих предака

У славу светих предака
У сутон вечерњи певасмо





Пођимо у свету земљу Предака

Ивани Жигон, посвећеници
свесловенске духовне дивоте

Пођимо у свету земљу Предака
Где лете ждралови бели
И где Истер, гле! Водеан снева

Пођимо у свету земљу Предака
Где с вечери трепере јасике и брезе
И где ноћу у пољу певају девојке

Пођимо у свету земљу Предака
Где снези су румени и зимзелени
И где борови вити под звездама снију

Пођимо у свету земљу Предака
Где лете ждралови бели
И где Истер, гле! Водеан снева





Озарење

Нека су благословени,
И блажени, сви они
Преци моји, у свим
Световима, који су,
Суштаству мојему,
Макар једну искру
Божанске Светлости
Даривали!





Жртњк Њтрљ Пршњ
Сварогов Сврдл

Пра-род и, гле!
Пра-родина,
У песмама
Песника Певача!
Виосна Сербона

Сних и бих у Пра Бићу
Онај што снева и снује
И Онај Сушти што твори
И постаје пре рођења вечан

Јер Онај сам што јесте и бива
У свих Дванаест прстенова Стварања
Велике Мааје и Сваруна Свесилног





Песма Великој Мајци

Посвећено Митји Костићу, дечаку из Великог Гаја,
од којега сам учио како се љуби Велика Мајка.

Она је наша душа устрептала
И наше срце чисто
Радости препуно

Она је дашак у трави
И класје зрелог жита
У пољу подно горја

Она је источни ветар
У зору пред свитање
И румен Сунца на заласку

Она је наш најлепши сан
О љубави непролазној
И наша дивотна песма
У тишини века рођена

Она је наша Велика Мајка
И Бог наш у нама

У Великом Гају, у месецу кад липе цвату, 2011. године.





Велики
Син
Човечји

Николи Тесли,
Суштаству Прасветлости!


Из века у век, гле,
Он долази и одлази
И снова се враћа!

Долази са даровима Духа Стварања,
А враћа се са сетом и тугом у очима.

Будући Божјим послеником,
Он у свету не може бити
Никоме драг и мио гост!


На светим водама Словенског Истера,
месеца рујна, 2011. године.





Молитва словенског песника

Светлани Стевић, хомољској вили гласа правилинскога,
која је и певање и живот Дивотама Словенства посветила.

Боже!
Ако си у Љубави
Својој неизмерној,
Створио сва бића
У свим световима,
Онда их у Љубави,
Свесилни и Свеблаги,
Избави из патње,
Како овога
Тако
И онога света!

Наспрам Црвене горе, у Банату,
кад багрем бео цвате, 2011.





Веровао сам!
И знао сам!

Александри Маринковић Обровски,
Великој Посвећеници Светлости.


Веровао сам! И знао сам!
Да ће једном доћи, да морају доћи, Синови и Кћери Бога Светлости,
Потомци Великих Предака што обитавају у Пра Васељени, у Пра Водеану Свести и Свесности;
они што ће васаобразити све појавно и све непојавно, све што у Вештаству пребива
и све што из Духа происходи, све што је горе високо и све што је доле дубоко.
Веровао сам! И знао сам!
Да смо рођени за дела узвишена, за дела Боговима мила и дивотна,
за дела Љубави, и дела Доброте, и дела Лепоте.
Веровао сам! И знао сам!
Да смо рођени за Живот вечан, да смо ми Суштаства без почетка и свршетка,
да смо одувек били, и да ћемо заувек бити, у свим вековима и свим световима.
Веровао сам! И знао сам!
Да Човек Човеку може бити Бог, Бог Љубави и Живота у Светлости!
Веровао сам! И знао сам!
Да Човек и Човечица у Љубави могу да рађају Потомке у Светлости.
Да су Мушко и Женско Једно Прабиће и Једно Прасуштаство, да су Њих Двоје
тек Једно Једнијато пре Свега и после Свега.
Веровао сам! И знао сам!
Да смо даровани дарима најдивотнијим, да у Заједништву са Боговима и Бозима
творимо видљива и невидљива звездана јата, као и нове, будуће и минуле,
Васељене и Правасељене, од Праискони тја до Праискони!


На Светим водама Словенског Истера,
у сутон вечерњи, 30. рујна, 2011. года.





Тражио сам!

Тражио сам божанску светлост
У очима људи;
И тражио сам љубав у срцу
Оних које сам на путу сретао;
И тражио сам Душу Велике Мајке
У свим мајкама које сам
У свету препознао;
И тражио сам Бога живога
У свеколикој творевини Божјој;
И био сам очаран и задивљен
Лепотом свих бића и ствари
У Васељени и иним световима!





Вилењак посвећеног дуба
(Кула белих ветрова подно Небеске)

Великој Души Владана Пантелића

Ако можеш да препознаш
Снове предака у водама Истера;

Ако можеш да чујеш
Далеке оне што ће
После тебе доћи;

Ако можеш да видиш душу дрвета,
Што на дну вода вековима снева,
И на тебе, гле, стрпљиво чека;

Ако можеш, у трену једном,
Да будеш предан
Правасељени и Великој Мајци;

И да заволиш сва бића
И светове ине – минуле и будуће;

И да у Љубави твориш
Дела мила Великом Духу Стварања, –

Онда си Ти, уистини,
Посвећени Син Човечији.


На водама Словенског Истера,
у Крњачи, јесени позне, 2010.





* * * * * * *


Доћи ће, и, ево
већ долазе,
Синови Неба
и Кћери Светлости!

* * * * * * *



Правасељено, Мајко Велика и Посвећена!
Опрости ми за сва она дела,
Која сам, у незнању, без Духа
Стварања, негда, у свету чинио.





* * * * * * *



Душа Велике Словенске Мајке,
Сва бића у свим световима
Љуби.



Био-библиографија песника Драгана Симовића


Драган Симовић, рођен 5. јануара 1949. године, на Звездари, у Београду, од оца Милете и мајке Станке (дев. Тановић). Детињство проживео у брдима понад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава. Студирао југословенску и светску књижевност, на Филолошком факултету у Београду.
Поезију и прозу, између 1974. и 1986. године, објављивао у разним књижевним гласилима: Књижевна реч, Књижевне новине, Савременик (Београд), Градац (Чачак), Повеља (Краљево), Ријечи (Сисак), и другде.
Објављене књиге поезије:
Оскоруша у присоју, Запис, Београд, 1982.
Сневачев Велики сан, Арион, Земун, 1983.
Пси Господњи, Арион, Земун, 1985.
Круг Вечерњаче, Нова Југославија, Врање, 1986.
Мајстор од Седам пећина, Арион, Земун,1986.
Жена од Светлости, властито издање, Београд, 1989.
Господе, мој Господе, властито издање, Панчево, 1996.
Бела Србија, Вишњић, Панчево, 2007.
Вечерња сетна песма, Перун, Београд, 2010.
Земља белих ждралова, Перун, 2011.
Објављене књиге прозе:
Кућа на брду ветрова, властито издање, Београд, 1992.
Тајне Неба, властито издање, Београд, 1992.
Орлови Перунови вртова, Вишњић, Панчево, 2007.
Објављене књиге из мистике и есотерије:
Магија бројева, Арион, Земун, 1986.
Мистика, Арион, Земун, 1987.
Путеви сазнања: Свами Вивекакнда, Рудолф Штајнер, Гардош, Земун, 1988.
(Напомена: Ово није потпуна библиографија!)
Члан Удружења књижевника Србије од 1986. године, са статусом слободног уметника.
Обитава и ствара у Београду, на левој обали Дунава.

http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/ ... alovi.html
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Пет Нов 11, 2011 7:15 pm

Слика

Невен Милаковић - Рапорт Генералу


Господине генерале!
Смије ли Вам се обратити
војник без војне поште,
... ратник без ратног распореда,
човјек који је војничку заклетву
срамно погазио,
дезертер без Отаџбине и части
покоран квислиншкој власти,
што плашљиво пред собом гледа
како курјаци оштре
своје очњаке крваве
церећи се злокобно
несвијести нашој дубокој
и немоћи нашој да спасемо себе
бранећи Команданта!

Моја је јединица Генерале
избрисана из бројног стања,
моја је чета жртвована
и више не постоји,
нашој се „слави тиранин
грохотним смијехом клања,
а наше душе
ђаво трљајућ' руке броји!

Моји су саборци контузовани
крештавим женским гласом,
очи нам спржише бљеском
месије антихриста,
у тор нас угони фармер
својим чувеним ласом,
наше је достојанство
згажена кишна глиста!

Мараме црне не видимо,
црн нам образ не смета,
гробова својих се стидимо
стид нам је најмања штета,
и дјецу своју
без стида у очи гледамо,
јер и нас се очеви стиде,
и Вас би Генерале
хтјели да предамо,
и ред је да сви виде
да нисмо ни Срби, ни Православци,
ни људи ни покорни сужњи,
ни проклетници што Вам
свјесни издаје своје завиде,
ништа од тога Генерале:
МИ СМО ОБИЧНЕ ГЊИДЕ!

Праштајте славни Генерале
ако се опростити може
војнику што нема
ни храброст ни вољу
да каже:
„Помози нам Боже,
наш је Командант
на бојном пољу
и још се јуначки бори,
да ослободи војску своју,
да старог Србина створи,
да скине повез са очију наших ,
да будемо опет предака вриједни,
помози ми Боже, људи се плаших,
жртвовах душу
за живот биједни.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Суб Нов 12, 2011 1:10 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод Aнa » Нед Нов 27, 2011 6:32 pm

"Где је Србима родни завичај"

Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах...
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је - Рагуза* прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има**?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај...!

Хандриј Зејлер 1842 год.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод Svetovid » Нед Нов 27, 2011 7:09 pm

Ana пише:Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај...!


:zurka
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Пет Дец 02, 2011 1:55 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

ПретходниСледећа

Повратак на Уметност и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google Feedfetcher и 1 гост

cron