Родољубива поезија и проза

Народна духовност обрађена кроз модерну уметност, филм, књижевност, музику...

Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Сре Мај 18, 2011 8:14 pm



Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Сре Мај 18, 2011 10:58 pm

Ivan Mažuranić:
"Smrt Smail-age Čengića"

Ideja (poruka): Osnovna ideja dela jeste shvatanje o nužnosti borbe za najviše ljudske ideale kao što su čovečnost i sloboda. Opravdana je odmazda nad nasiljem i tiranijom. Kroz lik Novice, koga je Mažuranić učinio Turčinom, izjednačeni su obespravljeni Turci i potlačeni Crnogorci pred opštim vidom nepravde. Tako je pesnik izašao iz uskog kruga nacionalnih ideja i vezao se za opšte misli o socijalnoj pravdi i jednakosti svih ljudi.

Mesto i vreme radnje: Crna Gora 1840.

Istorijska osnova:

Istorijsku osnovu Mažuranićevog dela čini stvaran događaj - pogibija Smail-age Čengića koga su Crnogorci ubili 1840. godine. Smail-aga Čengić je u prvoj polovini 19og veka bio nadaleko čuveni turski junak, a naročito se istakao u bici na Grahovu kad je poginulo devet članova porodice Njegoša. Vladika Petar II Petrović Njegoš da bi osvetio smrt svojih rođaka obratio se Novici Ceroviću, crnogorskom junaku, kome su pre toga Turci na veru domamili i ubili oca. Novica se sa drugim viđenijim Crnogorcima, među kojima su se isticali Mirko Aleksić i pop Galović, dogovorio da domame Smail-agu u Drobnjake. Pustili su glas kako aga iz straha od Crnogoraca ne sme da dođe i pokupi harač. Uvređenog ponosa aga sa većom pratnjom krene u Drobnjake. Preko noći Crnogorci, koje je aga naterao da čuvaju stražu, povežu turskim konjima noge, a ujutru dok je sipila kiša, drugi zaverenici udare na agu i ubiju ga.

Pesnik Mažuranić se u svom delu od nekih istorijskih činjenica znatno udaljio dok je manje važne, uzimao onako kako su se dogodile: Na prvom mestu Novica je opevan kao Turčin, kao sin starog Duraka koga svirepi aga, takođe, ubija. Ove izmene proistekle su iz piščeve zamisli da temu dela postavi na širu socijalnu osnovu.

Fabula:

Mažuranić je radnju svog speva razvio u pet pevanja: Agovanje, Noćnik, Četa, Harč i Kob.

U Agovanju je prikazan silnik Smail-aga kako, pun vere u sebe, ubija Brđane koje je pohvatao na Morači. Ali junaci, zarobljeni u borbi, umiru pred oholim agom ćutke i bez straha. Mlađi Turci uživaju u prizoru smrti, a stariji, iskusniji, već osećaju strah od odmazde. I Smail-aga je očekivao trenutke naslade, ali pred hrabrošću Crnogoraca u njemu počinju da se rađaju strah i bes što mora i protiv volje da se divi žrtvama. Posle trenutne slabosti on se brzo pribrao, pa stavom, pogledom i rečima hoće da pokaže kako u njemu nema straha. Da bi zaplašio kolebljivce, on slugama naređuje da pogube i starog Duraka pred njegovim sinom Novicom.

U Noćniku je opevano kako Novica prelazi Crnogorcima da bi se osvetio bivšem gospodaru. Poznat kao krvnik Crne Gore, Novica mora da putuje samo noću: on preza od svakog šuma, ali ne od straha od smrti već zato što se boji da neće moći da se osveti. U zoru stiže na Cetinje i straža ga pušta u dvor kad na vidiku gasne poslednja zvezda, kojom pesnik simbolično nagoveštava skoru pogibiju Smail-age.

Treće pevanje, Četa, slika pripreme za osvetu. Smail-agina nedela izazvala su srodnike i prijatelje pobijenih Crnogoraca da se organizuju za borbu. Četa se okupila u potpunoj tišini, bez uobičajenih bojnih pokliča. to su sve odabrani junaci, puni vere u sebe i u nužnost borbe protiv nasilja, kreću prema Morači. Kraj hladne i hučne reke slušaju reči starog sveštenika koje ih napajaju ljubavlju prema domovini, slobodi i čovečnosti. Primivši sveštenikov amanet, postaju i osvetnici i zatočnici pravde i slobode. Kad je sveštenik završio čin, javlja se Novica i, da bi bio primljen u četu, mora da se pokrsti.

Četvrto pevanje, Harač, najduže je i sadržajno najbogatije. U njemu je Smail-aga prikazan u ulozi haračlije. Razuzdan i obesan, sa uživanjem muči raju. Pokušava da ubije jednog zarobljenika, ali ga ruka izdaje i oštri džilit izbije oko njegovom slugi Saferu. Ljut što se osramotio pred rajom, on hoće da iskali bes na nedužnima, pa naređuje slugama da zaigraju konje za koje je raja privezana. U strahu od neuspeha u sakupljanju harača, aga izmišlja još groznije muke: naređuje slugama da polumrtvu raju osveste kandžijama. Poljem se razleže surov agin glas: "Harač, harač, rajo, treba", a kao odgovor čuje se vapaj siromaha: "Hljeba, hljeba, gospodaru! Ne viđesmo davno hljeba!" Zatim dolaze nova mučenja: gvožđa, falake (klada sa konopcem ili lancem u sredini kojim se krivcu vezuju noge radi mučenja) i konop, a u smiraj dana trenutak predaha i smišljanje novih muka.

Dok nedaleko od ognja jauču mučenici, u aginoj duši počinje da raste uvređeno samoljublje: verovao je da je junak i da mu je ratna sreća naklonjena, a desilo se da ni paru harača ne sakupi i da se kao junak osramoti pred slugama i rajom.

Dok se nebo lagano navlači oblacima, četa je sve bliže. Agu sve jače truje strah od neuspeha i ono što je do tada živelo samo kao nejasna slutnja, odjednom je postala gorka istina kad je u Baukovoj pesmi o Rizvan-agi prepoznao sebe. Saznanje da će junačka pesma da prenosi podsmeh i na njegov neuspeh izaziva u njegovoj duši nemir i srdžbu. Mrka pogleda, sa plamenom na obrazima od unutrašnje vatre, u strahu od pesme sa gusala, da bi svoj dobar glas bar donekle sačuvao, izmišlja još strašnije muke. Ali, baš kad izdaje nova naređenja za mučenje, na logor udara četa osvetnika i ubija ga u trenutku kad je hteo da uzjaše konja. Poslednje pevanje,Kob, najkraće je. Ono je simbolično slika prolaznosti sile i tiranije.

Likovi:

Smail-aga je oličenje silništva i tiranije. U njemu je naslikan tipičan turski nasilnik, koji prezire raju, ali potcenjuje i svoje jednovernike. U delu on nije kopija stvarnog Smail-age već originalna literarna tvorevina. Po nekim svojim fizičkim odlikama nagovešten kao junak: "Dobar junak, da je čovjek taki", kaže pesnik. ali u skladu sa razvojem osnovne ideje dela, on je uvek prikazivan u nemoćnom besu pred boljim od sebe. Slikajući njegov unutrašnji nemir, pesnik ga nije opevao kao slabića, već kao junaka nesrećnog u boju. Prikazan je u različitim prizorima: kad muči zarobljene Crnogorce, kad oholo poigrava konja, kad se bavi vlastitim mislima i osećanjima, kad razgovara sa ljudima iz svoje okoline. U svakoj situaciji pesnik otkriva neku njegovu karakternu osobinu. Već u prvom pevanju izrasta njegov lik krvnika i bezdušnika. Cinik, on naređuje da se zarobljenici "daruju" i sprema se da uživa u njihovoj smrti, ali umesto toga primoran je da prisustvuje viteškom i dostojanstvenom umiranju:
Ljutit aga mrko gleda
gdje se silom divit mora
silan arslan gorskom mišu. (metafore)

Smail-aga prezire i svoje sunarodnike, pa ne zazire ni od ubistva Turčina Duraka. Odnosi između njega i slugu tipični su odnosi između feudalaca i kmetova.

Novica je zamišljen kao Turčin, sluga agin, i kao takav on je negativan. Agu je služio sve dok lično nije bio pogođen, a kad se to dogodi, traži pomoć na Cetinju od ljudi protiv kojih se borio.

Dok je među Turcima izdvajao pojedince i među njima nijansirao čak i sluge, Mažuranić Crnogorce prikazuje kao kolektiv: Brđani su junaci, i oni umiru ćutke kao hajduci. Za njihovo držanje pesnik ima samo jednu sliku: "Niti pisnu, niti zubi škrinu" Iz redova osvetnika, među mnogobrojnim istinskim herojima, pesnik nikog ne ističe posebno. Oseća se samo da neko ide pred četom, da ume u pravi čas da se nađe kraj age i da se osveti silniku. Dok su junaci iz Čete i raja iz Harača slikani kolektivno kao ljudi jednaki u junaštvu i na mukama, lik sveštenika je individualizovan. Njega ne krasi "ni srebro, ni zlato" već moralna snaga i jako rodoljublje. Za njim ne ide ogromna šarena svita, "već ga prati sa zapada sunce i zov smjeran ovna iz planine." Njegova propoved nije poziv na pasivno prihvatanje sudbine, nego aktivna vera u radosti života do kojih se može doći samo borbom.

Jezik i stih:

Mažuranić je u ovom delu na jedinstven način otkrio melodičnost našeg jezika, dozvolivši mu da se slobodno i slikovito razlije u emocionalno žive osmeračke i deseteračke stihove. Mažuranićeva sposobnost da svoju misao kazuje jednostavno i koncizno najbolje se ogleda u čestoj epitetskoj upotrebi prideva, što je delu dalo izrazito lirski karakter:

Hrabra četa dan danovat
na Morači hladnoj sjela.
Tko se snizi k rosnoj travi
sankom krijepit snagu tijela;
tko ljut oganj puški ogleda
i fišeke smrtne broji,
il oštricu pouzdanu
vjernu nožu gladalicom gladi.

Mažuranić je pri tom nastojao da dvaput ne upotrebi isti epitet. Koliko je u tome uspeo najbolje se vidi iz sledećih primera: raja je jadna, kukavna, sumrtva, gola; aga je bijesan, ljutit, silan; četa je mala, hrabra, krotka, čudna, tamna, noćna; sluge su brze, loše, vične, ropske, hitre...

Osnova Mažuranićevog pesničkog jezika je štokavska, sa nekim čakavskim osobinama u oblicima i sintaksi, kao i sa primesama dubrovačkih pesnika.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Чет Мај 19, 2011 5:01 am

Ђура Јакшић - Отаџбина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, -
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда , поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
"Отаџбина је ово Србина!"

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Пет Мај 20, 2011 4:28 am













Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Пет Мај 20, 2011 5:45 am

Слика

Pred Bozic

Gorom pjeva vila i djevojka:
"Kad ce,seko,nama Bozic doci?"
"kad nam doje,dodji dvoru mome,
junaci ce 'ladno piti vino,
a djevojke kolom okretati,ja cu biti kolu kolovodja,
a ti ces mi biti drugarica.
Da mi seko,kolom okrenemo
i u kolu pjesme odijevamo,
da u kolu momke pripjevamo;
u mene su dva brata becara,
a ti ces mi biti snaha mlada."


Na Badnji dan

Bozic vice,cobane doziva,
i svije ih kod sebe saziva,
srpski slavno njima govorise:
"Dobro jutro!Badnji danak dodje,
neka svaki opremat se podje,
jedni b'jele ovce otvorite,
zaoblice drugi opremite,
veseljake treci dobavljajte,
a cetvrti rujan vinca dajte.
Sjutra nam je radost i veselje,
svi ce Srbi cititi veselje
da pjevamo i pijemo pivo,
da pijemo,da se veselimo.


Слика

Nad grobom ovog neumornog radnika i zaslužnog Šibenčanina stoji spomenik sa kratkim, ali sadržajnim natpisom:

srpskom naučenjaku
žarkom rodoljubu
dru Božidaru Petranoviću
narod
p(odiže)
MDCCCLXXIV
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Пет Мај 20, 2011 5:50 am

Нове песме настале по узору на наше народне песме.

ВИЛА КУНЕ ЂЕНЕРАЛА АМЕРИЧКОГ

Преклињала Вила с Мајевице
Преклињала ђенерала Бурду:
''Ђенерале, жив ти дјеци био,
Ти не руши куће по Добоју,
Бањалучке не оцвили мајке,
Не убијај српске прогнанике
Из Дрвара и Санскога Моста,
Не разарај школе по Палама,
Гдје је нејач Српског Сарајева.
Не крвави Дрину плаховиту
И на њојзи не руши ћуприје.
И још слушај, силни ђенерале,
Српске свете не погани земље.
Не погани, грехота је Божја!
Врни лађе испод Дубровника,
У њима је отров свакојаки
А и страшно огњено оружје,
Што их, оно, ''томахавкам'' зову,
А више су него оморике,
Које расту на Купрешкој гори.
''Томахавке'' оружје паклено,
Усмрћују старо и нејако,
На даљину, иза седам гора.
Твоје лађе, твоји страшни броди,
На стотине авиона носе.
Аавиони, 'тице злосутнице,
Закриљују и Небо и Сунце,
А са неба и гракћу и кљују,
По Србима, смртну ватру бљују.
Ђенерале, жив ти дјеци био,
Врни лађе испод Дубровника,
Широко им море на све стране,
Нек' Србима не наносе ране''.

ххх

То говори Вила с Мајевице,
Ал' ђенерал низашта не хаје,
Него своје команданте зове.
Прво оне са Сињега мора,
На лађама, правим страшилима,
Вишим, брате, од највише куле,
У дужину равно метар триста.
И то Бурди доста није било,
Нег' он зове своје команданте,
Што 'но дижу авионе хитре,
Из табора земље талијанске,
И табора из земље немачке.
И то Бурди доста није било,
Већ он позва ђенерала Смита,
Ђенерала краљице енглеске,
Да покрене највеће топове,
Да их вуку ђеца краљичина
И Французи, црни им образ био.
Командантим', 'вако Бурда збори:

''Силни момци моје Америке
И остали моји савезници:
Од Лондона, ледени Британци,
Од Париза, ватрени Французи,
Од Берлина, старе кавгаџије,
Од Азије, Турци осиони,
Од Мадрида, Шпанци одабрани,
Белгијанци, а и Холандези –
Дошло врјеме, ваља војевати,
Клинтонову вољу испунити,
Без милости прегазити Србе!
Не гледати ни сузе, ни крви,
Не штедети ни младо, ни старо,
И не чути гласа од нејачи!
Срби су се страшно замјерили,
Јер не цјене Била Клинтонића,
Поглавицу цјеле Америке.
Његовога реда не поштују,
Не слушају Кола из Немачке,
Ни турскога вођу са Босфора.
Помозимо своје савезнике,
Савезнике на земљи балканској.
А они су нама вјерне слуге,
К'о што бјеше цару из Стамбола
И ћесару из царскога Беча.
То су наша браћа муслимани
И Хрвати, вјере католичке''.

ххх

Ја да ти је стати, па гледати,
У хиљаду деветој стотини,
Деведесет и петој години –
Од Велике Госпојине наше,
И Светога Пророк Самуила,
Преко дана Јован Крститеља,
Па до дана Мајке Параскеве,
Преподобне и пресвете Петке
Све до чсног Светог Димитрија.
Проломи се и Небо и Земља,
С неба пада челик и олово,
С неба пада отров свакојаки.
Бурда руши куће по Добоју,
Бањалучке он оцвили мајке,
Поби многе српске прогнанике
Из Дрвара и Санскога Моста,
Он разори школе по Палама,
Огњу даде и болнице српске,
Где су многи српски болесници,
А и дјеца Српског Сарајева.
Окрвави Дрину плаховиту
И на њојзи поруши ћуприје.
Ал' највише он зададе јада
Кад отрова шуме и ливаде.
Бјеже звјерке – главом без обзира
С Мајевице и Озрен планине.
Ни једна се птица не задржа –
Шуме празне, без 'тичијег поја.
И гује се присојкиње муче,
Кожа им се бојом промјенила,
Мјесто шара, румен их облила,
Канда их је злотвор одерао.
Кад је прва отперјала зима,
Кад прољеће сину у планини,
Забохори и шљива и зова
И ливадско цвјеће свакојако,
Нигдје видјет' пчеле медоносне,
Из цвијетова смрадни задах бије –
Трава расте, ништа је не пасе!
Краве дају млијеко покварено,
А испод њих телад накарадна.
Много српске дјеце побољева!
Не задуга – нека и помрјеше!
Од отрова ђенерала Бурде!
Отров копа џигерицу црну,
Од њег' пуца и мозак и срце.

xxx

Кад то виђе Вила с Мајевице,
Она куне ђенерала Бурду,
Америчког тешког безбожника:
''А, ој Бурда, жив не био дјеци,
Што оторва и гору и воду,
Што ли јада Србима нанесе,
Да умиру к'о јесење лишће,
Да их коси бољка од отрова -
И будућих стотину година!
А, ој Бурда, жив не био дјеци,
Што затрова ти зелену траву,
А на мојој гори Мајевици,
Па ми сеје неће долазити,
Сеје неће коло заиграти,
Нит' Божаским запјевати гласом.
А, ој Бурда, жив не био дјеци,
Због погане воде и ваздуха,
Овдје дуго, ђенерале Бурда,
Врнути се ништа живо неће:
Нити лака птица пјевачица,
Нити пчеле – створи медоносни,
Ни зечеви, ни кошуте лаке!
Божију си погазио вољу,
Погазио, ђенерале Бурда,
Дабогда те дјеца не виђела!''

xxx

То говори Вила с Мајевице,
То говори, а сузе прољева,
Од жалости, русу косу крати.
Све то дочу ђенерале Бурда
У далеком граду Вашингтону.
Клетву Виле поднјет није мого',
Па извади тешка самокреса,
Што му га је Клинтон поклонио.
У срце га своје уперио,
Прије смрти, 'вако говорио:
''Опрости ми Вило с Мајевице,
Друге мени суданије нема,
Него ићи Богу на истину!''

xxx

Кад је Бурда, с муком, преминуо,
То дочула прва перјаница,
Перјаница силног Клинтонића,
По имену Ворен Кристофере.
Зором Кристоф Клинтонићу јури,
На врата му звеку ударио
И овако њему довикнуо:
''Диж' се Биле, зло нам ноћас било,
ђенерал се представио Бурда,
Српске клетве њега достигнуле,
Што отрова и гору и воду,
А у српској Босни поноситој!''

xxx

Из двора се Клинтон продерао:
''Бјеж' од мојих врата Кристифоре,
Не ударај алком и синџиром,
Не плаши ми милосницу драгу,
Милосницу, Монику Левински.
Дражи су ми часи са Моником,
Нег' животи десет ђенерала,
Нег' судбина српске земље Босне,
Нег' животи српске нејачади!
Данас бринем о младој Левинској,
Не о клетви Виле Мајевичке,
Што до мога трона не досеже!''
То говори Биле Клинтонићу,
То говори, ал' се не прекрсти,
Нит' спомену Бога Јединога.

Вид Маливук,
Н е в е с и њ е
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Пет Мај 20, 2011 6:13 am

Srbima u Mitrovici na Kosovu
koji su započeli zidati crkvu,
hram Svetog Save

Ja ne snivam... moju dušu
Anđeoska dižu krila,
Pa Kosovu leti ravnom,
Da vas grli, braćo mila!

Da vas grli, i da ljubi
Vaše lice, vaše čelo,
Na koje je mutno doba
Mučenički v'jenac splelo;

Da vas ljubi, da vam suzom
Svoju velju radost kaže:
Blago rodu, blago zemlji,
Gdje se bratac s bratom slaže!

Vi ste braća, vi ste ljudi,
Zažižnici srpske zore, -
Svete sjenke sa Kosova
Blagoslov vam danas zbore!

C'jelo Srpstvo danas kleči
I krst časni meće na se,
A molitva čista, sveta
U visini talasa se:

"Daj im, Bože, volje jake,
Da izdržat' muke mogu,
Da dovrše sveto djelo,
Posvećeno tebi - Bogu;

Pa kad kube sjajnog hrama
U tvom jarkom suncu sine,
I zabruje zvona sveta
Jasnim zvukom sa visine,

Čuj molitvu njinog srca,
Čuj im želje, čuj im glase...
Pa nek' jekne Šar-planina:
Srpstvu zora rodila se!"

Aleksa Šantić, 1896.



Napij se Srbe Sitnice


Napij se, Srbe, Sitnice!...
Silna je njena moć:
S njom će ti čuvstvo osvete
Odmah sve živce proć! –

Napij se, napij Sitnice;
Krvi je još u njoj,
Koju je nekad prolio
Kosovski strašni boj! –

Napij se, Srbe, Sitnice!...
Oh, to je tvoja krv,
Koju ti jošte duguje
Pogana turska strv! –

Napij se, napij Sitnice...
Silna je njena moć:
S njom će ti čuvstvo osvete
Odmah sve živce proć! –

Joban Cidenić (1825-1900)



Ne dam

Nemoj da places sine
ne mogu nam Ga oteti,
tamo je sva nasa snaga,
tamo je Car Lazar Sveti.

Tamo su Sveti ratnici Srpski,
tamo su vjecne straže sine,
tek će da osjete silnici drski
ostricu naše otadzbine.

Tek će da shvate gdje se nalaze,
u sto su dirnuli zlom opijeni
kad pocnu da ih obilaze
prizvani Svetinjom sinovi Njeni.

I niko sa njima da ne prozbori
jer oni ne mogu da se zastide,
biće dovoljan da ih sagori
prevedni pogled Simonide.

Biće dovoljna da im um pomraci
sjenka od slavnog Gazimestana,
ne boj se sine,više ne placi,
raduj se zvonima Svetih Decana.

Oni nam sine ništa ne mogu,
raduje se,obrisi suze sa lica,
tamo smo najblizi Svevisnjem Bogu,
tamo je Nebeska Ravanica.

Tamo su sine grobovi stari,
iz svakog Krst seze do samog Neba,
oni ih ne vide ,al' ko za njih mari,
osmjehni se cedo...tako treba.

Tako se bori protiv utvara,
one se najviše smijeha boje,
ne boj se...s nama je Pecarsija stara,
pokazi im zube dijete moje.

Pokazi da tvojim venama tece
krv drevnih Soraba,plava i Sveta,
kojoj je Carstvo Nebesko Prece
od mracnog sjaja ovoga svijeta.

Svega se odreci samo ne Krsta,
od Krsta oni panicno bjeze,
neka te oboze tri srasla prsta
k'o nekad ispod Samodreze.

I znamo dobro,davno smo shvatili
da sila Boga sine ne moli,
al' vidjeces da nismo uzalud patili
kad im Bog pokaze da silu ne voli!

Neven Milaković Likota
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Пет Мај 20, 2011 11:07 pm

PO4ETAK 21. VEKA U CRNOJ GORI

Ovaj ce se vijek stidjet pred vjekovma sto dolaze
Jer sranota i izdaja nekaznjeni ne prolaze.
Zavapice jednog dana pokoljenja slavna nasa
4itajuci o izdaji crnogorskih velikasa.
Sram vas bilo velikasi sto pljujete slavne pretke,
Zato kao opomenu vama pisem ove retke.
Sve za novac prodadoste vjeru obraz pa i 4ojstvo
Snaga vam je u topuzu zivotinjsko to je svojstvo.
Svadjate se medjusobno oko vlasti, novca, vjere
Dok vas sluga sotonina pokusava da prozdere.
Narod cuti izbezumljen,podijeljen i zavadjen
A ne vidi koliko je siromasan i ojedjen.
Sta ce reci pokoljenja vas ni malo briga nije
Jer mislite samo zbog vas da nebesko sunce grije.
Odrekoste vi se svega pa i svoje narodnosti
I baciste sramnu ljagu na predaka svojih kosti.
Zar nijesu Crnogorci odvajkada Srbi bili
Vi ste zavjet pradjedova zarad moci pogazili.
Stidite se Gorskog vjenca crnogorske istorije
I spremate zarad vlasti slavnom rodu utrenije.

DRAGO CICMIL
BU2 Povodom dana mafijasa u Crnoj Gori 21. maja.

(мислим да поједини форумаши знају о коме је реч)
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод talican » Сре Јун 01, 2011 5:13 am



"ПОБЕДНИК"

Петама сте мене погазити хтели,
Са главе ми калпак у прашину стрти.
Но у мени моји богови су бдели,
Па се ругах вама и бурама смрти.
О оклопе срца скрших ваших хорда
Све наџаке оштре и сва копља горда.

Копитама белца, у чију је гриву
Ореада једна бујне руже плела,
Ја преорах ваше угаре и њиву,
И белегу мачем ставих вам на чела.
Сада на међама ваших река стојим,
Из кацига ваших свога белца појим...

Сам запињем стрелу... Моји су другари
Снага моје крви и сјај вере лепе!
Они су ми копља, штитови, ханџари,
И буре што гоне ваше хорде слепе!
Они су ми једра и кормило лађа
И тимори гдје се моја зора рађа!...

Заман.Ваших труба вихори ми нису
Скрхали барјаке - цигли пао није!
Јутрос сам их, ено, на ономе вису,
Сврх градова ваших посадио свије'!
Па ко пламенови пожара се вију
И китама златним о бедеме бију.

Свршено је!... Сада,с огарима својим,
Сврх копаља ваших и оклопа крути',
Ко храстово стабло,сав у зори,стојим,
Док пода мном ногом копа белац љути;
С врха копља мога, побјена у трави,
Горди ор'о кликће са круном на глави...
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Родољубива поезија и проза

Порукаод Svetovid » Сре Јун 01, 2011 8:11 am

ПОНОСНА ПЕСМА - Добрица Ерић

Ја певам
грла чиста
као што дрво листа
певам кроз лавеж паса
као што пшеница класа
певам с груменом земље у шаци
као што Син пева о Мајци
и молим анђеле
дечицу бестелесну
да ми услише и приме песму.

Ово је моја једина
и јеванђељска Земља-Мајка
моја Кнегиња
моја госпођа варошанка
моја сељанка сторучица.
А око ње се дигла халабука и хајка
ко да је вучица
ко да је хајдучица.

С њом сам пола столећа
цветао и класао
зрио и гњио
певао и плакао
и да сам јуче умро
не бих знао
да ово нису воћке калемљене
ни поља лебна
ни потоци
већ прерушене муње, вукови и поскоци!

Нагрдише ми земљу
оноћише ми дане
затрнише ми сунце
па се јежим и срдим
ољагаше ми име и презиме
кућу и укућане
ал ја се опет поносим што сам Србин!

Кажу да сам дивљак
и да нисам у праву
што браним своју кућу
свој крст и крсну славу
А они мени
у мојој рођеној Земљи
ударају међе
прекрајају тапије
и печате црвеним воском
прозоре, врата, капије.

Трпају на моје плеће
сво белосветско смеће
и чекају да паднем
да посрнем
или бар да се згрбим
али ја стојим ко крст
ко Христово распеће
и поносим се што сам Србин!

Поносим, кажем,
али у мом поносу
нема понижења према другима
гордости ни поруге
Кад би сви људи могли
да се поносе оним што су
не би нико имао разлога да мрзи друге.

И само што понекад прошкргућем гневно
не би ли ме чула планета уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Моја земља је иста онаква
каква је увек била
Душа јој ко лебац
ко кисељак старински
Сваког је Она тим лебом
дочекала и почастила
и испратила, с послацима
онако домаћински.

Само се више не слажемо
са оном Божијом беседом
Ко тебе каменом, ти њега лебом
Променили смо мало и ми
своју чобанску ћуд
па ко нас лебом
ми њега лебом, медом и вином
а ко нас каменом
ми њега каменчином
И зато смо ево стали пред страшни суд.

Поабаше ми рухо
наружише ми лице
око срца ми ланац
на устима катанац
успаваше ми пчеле и ућуткаше птице
ал ја се опет поносим
што сам Србин, Балканац!

И само што понекад забугарим гневно
не би ли ме чула небеса уснула
јер нас опет чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Самозвани миротворци што нас завадише
црним тамјаном нам Земљу окадише.
Душебрижници без душе и срца,
главешине, главоње и главосече без глава
поборници за људска права и слободу
поузимаше нам кључеве свих права
сад хоће и насушни хлеб
ваздух и воду.

Ђавољи синови и пасји синовци
коров иштркљао из болесне клице
среброљупци
правдомрсци
криводелци
и други зликовци
окривљују мене за своје кривице.

Блате ме, брате Иво, за тројицу
муче ме као Малог Радојицу
ко Старог Вујадина са обадва сина
Оће да ме претворе у маково зрнце
Крадљивци истине и сунчевог сјаја
подмећу ми своја кукавичја јаја
Тако постах нека напаст невиђена
напаствујем дневно три стотине жена
печем белу децу, правим мале Црнце
Суде ми за своје грехе и злочине
и за све оно што они мени чине
Господе, погледај озго из плавети
и заштити ме од ових авети!

Моји млади се чуде
што се трујем и лечим
песмом
псовком
инатом
као и моји стари
Шта бих ја друго са оволиком тугом

Крив сам једино зато
што не умем да клечим
(осим
да простиш
пред женом
кад радим оне ствари)
а грешан што проћердах
уз дерт
и жал
и севдах
онако вашарски
бећарски и ратарски
свој стид косовски
и понос кајмакчалански
Али то не схватају ни преци ни потомци
голобради старци и брадати основци.

Мој ђед је био домаћин човек
у освит овог века
Имао је вршалицу
воденицу
ваљалицу
три лампека
Мој отац је џамбасио бесне коње и каруце
А ја имам само душу
само ово лудо срце
што ми прича у грудима
о животу о људима
што ми пева
што ми плаче
што се смеје
што ме боли
што ми бије непреболно
као оно тешко звоно
звоно цркве краља Петра на Опленцу у Тополи!

И нећу да будем слуга
ни жбир
ни удворица
ни паж
Зато ми ставише на главу трнов венац срама
А моја Земља је тек изашла из јама
моја краљица, обучена у пшеницу и раж,
моја великомученица Србија
укавежена, попљувана и слана
Али ја знам да је све ово једна велика лаж
и поносим се што сам Србин
Србенда са Балкана!

И само што понекад арлаукнем гневно
не би ли ме чула сазвежђа уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Следећа

Повратак на Уметност и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google Feedfetcher и 3 госта

cron