Пушкин и Србија

Народна духовност обрађена кроз модерну уметност, филм, књижевност, музику...

Александар Пушкин - одрастао на руским бајкама

Порукаод Svetovid » Сре Апр 14, 2010 7:14 pm

Sve “zarazio” ljubavlju

Слика

Puškin je imao interesantne “predispozicije” za šarolik i buran život. Njegov pradeda po majci bio je crnac, Etiopljanin Ibrahim Petrovič Hanibal, koga je u Carigradu kupio srpski grof Sava Vladislavić Raguzinski. Grof Sava je Puškinovog pradedu, po povratku u Rusiju, poklonio caru, koji ga je prisvojio za kumče. Veliki uticaj na dečaka imala je dadilja Arina Radiodovna, koja mu je, pričajući mu ruske bajke i pesme, dočarala lepotu narodnog blaga i ruskog jezika.
Kao većina plemićke dece, školovao se u liceju u Carskom Selu, gde se približio krugu plemića revolucionara, koji su se zalagali za ukidanje feudalnog poretka u Rusiji. Sa osamnaest godina, živeo je pravim mondenskim životom. Njegovo oblačenje bilo je veoma smelo. Nosio je veliki šešir, crnu pelerinu i krzno oko vrata.
Posle škole, zaposlio se
u Savetu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. U to vreme bilo je veoma moderno pisati sarkastične i podrugljive stihove. Otrovne strelice smele su biti upućene svakome osim caru. Odvažni poeta nije mario za to pravilo. Nije mario ni na upozorenja prijatelja da treba da “zaćuti”, jer se već nalazi u carevoj nemilosti. Na kraju je prognan iz Sankt Peterburga u Besarabiju, u Jekaterinoslav, a potom i u Kišinjev. Samo nekoliko dana po dolasku u mesto svog izgnanstva, dvadesetjednogodišnji Puškin, šetajući obalom Dnjepra, bacio se u reku. Zbog te avanture teško se razboleo.
Posle dugog lečenja otišao je na Kavkaz, gde ga je prihvatila porodica generala Rajevskog. General je imao četiri ćerke - Katarinu, Jelenu, Mariju i Sofiju. Svaka od njih će biti velika inspiracija za Puškinova dela.
Posle Kavkaza, Puškin je otišao u okolinu Kijeva, kod porodice Davidov, gde počinje još jedna od njegovih strasnih ljubavi - sa Aglajom. Burna ljubav, puna prepirki i sitnih, podmuklih osveta. Odesa je bila nova stanica Puškinovog izgnanstva. U moru žena koje ga privlače i sa kojima je bio, posebno mesto zauzimaju Karolina i Evelina, pred kojima je na kolenima bio i Onore de Balzak.
Ipak, u avgustu 1824. odlazi na svoje imanje Mihajlovsko. Tu nema ni zabava ni žena. U seoskom izgnanstvu piše jedan od najlepših romana svih vremena - “Evgenije Onjegin”, u kojem je opisana nesrećna ljubav dvoje ljudi. Za ovo delo, glavni pokretač bila je njegova neostvarena ljubav Ana Kern, devojka udata za ostarelog generala, koju je upoznao nekoliko godina ranije u Sankt Peterburgu. Za nju je Puškin napisao: “Kako je nekome dozvoljeno da bude tako lep?”
Vrativši se u Sankt Peterburg, mnoge žene su osvajale Puškinovo srce, ali jedino je Natalija Gončarova uspela da ga sasvim veže za sebe. Ljubav prema kasnijoj supruzi, koketi koja nikada nije čitala knjige svog muža, došla mu je glave.

PROROČANSTVO I PUTOKAZ
TOLSTOJ je u svojim dnevnicima zabeležio da je za nastanak romana “Ana Karenjina” bilo presudno ponovno čitanje Puškina i da su prve slike kojima se nadahnuo za taj roman bile iz Puškinovih dela. Fjodor Mihailovič Dostojevski je “priželjkivao da kaže koju reč o Puškinu u obliku besede”. Njegova želja ostvarila se 8. juna 1880. u Moskvi na proslavi povodom otkrivanja spomenika Puškinu. Tada je, između ostalog, rekao:
- U Puškinovoj pojavi ima nečeg neosporno proročanskog za sve nas Ruse. Njegov dolazak snažno pomaže osvetljavanju našeg tamnog puta jednom novom svetlošću, koja daje nove smernice. U tom smislu je Puškin proročanstvo i putokaz.

NAROD GA NIJE ZABORAVIO
PUŠKIN je u svojoj pesmi “Spomenik” predskazao da ga narod nikada neće zaboraviti. I imao je pravo: u ruskoj literaturi nema druge ličnosti prema kojoj bi se Rusi odnosili sa više uvažavanja i ljubavi nego prema Aleksandru Puškinu.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Пушкин и Србија

Порукаод Svetovid » Уто Јан 18, 2011 12:42 pm

Слика

U vreme Puškinova boravka u Kišinjevu i Odesi, u ovim gradovima nalazili su se mnogi Srbi. Dok su u Kišinjevu, posle propasti Prvog srpskog ustanka, živeli u izbeglištvu sa porodicama mnogi ustanici, dotle su u Odesi, u srpskoj trgovačkoj koloniji živeli i stvarali brojni Srbi, zaslužni za kulturu svoje dijaspore i nove domovine, kao i naroda iz kojeg su potekli.

Kod Puškina, koji je u Kišinjevu živeo u kući grčkog trgovca Liprandija, dolazili su mnogi viđeni Srbi.

Sa Puškinom su se susretali ruski akademik, Srbin, Atanasije Stojković, rektor i profesor Univerziteta u Harkovu, vojvoda Jakov Nenadović, popečitelj unutrašnjih dela u Karađorđevoj Srbiji, sa sinom Jevremom, husarskim carskim oficirom, kao i Stefan Živković, književnik koji je Puškina upoznao sa delima Vuka Karadžića.
U Kišinjevu je u to vreme boravio i književnik Lazar Arsenijević Batalaka koji je učio decu bogatijih srpskih izbeglica. Ovde se Puškin upoznao sa Karađorđevim sinom Aleksom Petrovićem, ruskim carskim oficirom i njegovim sestrama i majkom. Najmlađoj Karađorđevoj kćeri, Stamenki, spevao je jednu od svojih "srpskih" pesama.
U svoje pesništvo uneo je legendarni i mitski lik vođe srpske revolucije, vožda Karađorđa.

U vreme boravka u Besarabiji, Puškin je išao i u Izmail, gde je bio u domu Srbina Nikole Slavića. Ovde je upoznao Irinu, rođaku Slavićevu, koja mu je pevala srpske narodne pesme, prevodeći ih na ruski.

Puškin je, posredstvom svojih prijatelja, 1823. godine prešao u Odesu u dom Jovana Riznića. Duša književnog salona bila je supruga Riznićeva - Amalija, koja je pripadala čuvenoj srpskoj grofovskoj porodici Nako iz Banata. U njenu čast Puškin je ispevao pesme posvećene "gospođi Riznić". Ove tople lirske pesme ušle su u sve zbirke Puškinove lirike, a njeni portreti crtani njegovom rukom, nalaze se u rukopisu "Evgenija Onjegina".

Слика
Otmenost salona gospođe Riznić: rusko gospodstvo i žal za banatskim zavičajem
(crtež A. Puškina, uz rukopis "Evgenije Onjegina)

U brojnim susretima sa Srbima, Puškin se upoznao sa njihovom istorijom, narodnim stvaralaštvom i akterima ustanka.

Godine 1823. Puškin je bio premješten u Odesu. U Odesi u to vrijeme živi Srbin Jovan Riznić, direktor odeske opere, jedna od najuglednijih odeskih ličnosti, inače učenik Dositeja Obradovića. Riznićeva žena, mlada i lijepa Amalija, uvijek pomalo tužna zbog bolesti koja će je ubrzo savladati, bila je u središtu pažnje u odeskoj operi i društvu.
Jedan od njenih obožavalaca bio je i Puškin. Alimpije Vasiljević, savremenik i poznanik Riznićev, veli o njoj: »Riznićev dom u Odesi često je pohodio i veliki ruski pjesnik Puškin. Žena Riznićeva bila je Srpkinja iz Vojvodine. Ona je bila veoma lijepa i njenu ljepotu je
opjevao Puškin u jednoj divnoj pjesmi«-

Puškin je Amaliji ispjevao nekoliko pjesama.
Evo jedne pisane 1823. godine u Odesi:


Oprosti snove ljubomorne moje:
Ljubavi strasne nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al' zašto reči tvoje
Vole da plaše moj um večno budni?
Sred pokolonika što za tobom lete,
Što želiš ti da draga budeš svima?
I prazne nade što daruje njima
Taj pogled tvoj, čes nežan, čas pun sete?
Zaslepivši mi um i misli moje,
U ljubav bolnu moju uverena,
Ne vidiš ti kad u toj pratnji strasnoj
Tuđ razgovoru, u večeri kasnoj,
Usamljen čamim izvan kruga njena.
Ni pogleda, ni reči nema tvoje:
Kad odlazim – sa strahom, s molbom mamnom,
Ne slede nikad tvoje oči za mnom:
Lepotica kad koja sa mnom staje
I dvosmislen povede govor svoj,
Mirna si ti, i šaljiv prekor tvoj
Ubija me jer ljubav ne odaje.
Kaži mi još: suparnik večni moj,
Zatekavši me s tobom usamljena,
Zbog čega tebe pozdravlja lukavo?
Ko ti je on, i kakvo ima pravo
Da tuguje i bdi pun ljubomore?
Bez matere i poluodevena,
Nasamo izmeđ' večeri i zore,
Što njega ti primaš u čase kasne?

No voljene sam i, kad si sa mnom sama,
Poljupci su ti tako puni plama,
I nežna si, a reči tvoje strasne
Tad iskreno su puni duše tvoje:
Tebi u, znam ja, smešne muke moje,
Al' voljen sam i mogu da te shvatim;
No ne muči me, mila, ja te molim,
O, ne znaš ti koliko silno volim,
I ne znaš kako ja duboko patim.


Daleko od Rusije i daleko od Puškina, Amalija Riznić je umrla tri godine kasnije, 1826. Puškina nije toliko pogodila vijest o njenoj smrti koliko saznanje da je tu vijest primio ravnodušno. Ipak, jedna tužna i topla pjesma bila je odgovor »Na smrt gospođe Riznić«:


Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena...
Na kraju uvela, i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.

No neprestupna crta stoji izmeđ' nas;
Zalud sam staru ljubav zvao,
S ravnodušnih sam usta čuo smrtni glas,
Ravnodušno ga saslušao...

I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnoga tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!

Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Пушкин и Србија

Порукаод Svetovid » Уто Јан 18, 2011 12:44 pm

Војвода Милош


Над Србијом смилуј се ти, Боже!

Растржу нас вуци јаничари,

Без кривице главе наше рубе,

Вређају нам и срамоте љубе,

Синове нам под силу одводе,

На поругу нагоне девојке

Да срамотне песме попевају

И играју игре муслиманске.

Старци су се с нама сагласили,

Престали су да нас умирују,

И њима је зулум дојадио

А у очи гуслари нас руже:

ІДокле ћете штедит јаничаре,

докле њине трпети ударце?

Или нисте Срби но чергари,

Ил сте бабе, а не мушке главе?

Остављајте беле дворе своје,

У велику идите пећину,

Ту се олуј припрема на Турке,

Ту дружину на оружје купи

Стари Србин, војвода Милошу.



Александар Сергејевич Пушкин
са руског превео:Милорад Павић
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Пушкин и Србија

Порукаод Svetovid » Уто Јан 18, 2011 12:45 pm

KARAĐORĐEVOJ KĆERI

Strah meseca, slobode vojnik predan,
Divni i strašni otac tvoj,
Pokriven svetom krvlju, prestupnik i heroj,
I užasa je ljudi i slave bio vredan.
Nejaku te je milovao
Krvavom desnicom na srcu svojem vrelom,
Za igračku ti kindžal dao
Bratoubistva oštren delom.
I često je u sebi osvete budeć želju
Nad tvojom nevinom kolevkom bdeo nemo,
I novog ubistva udarac pripremo,
I gugut slušo tvoj, nimalo stran veselju.
Takav je bio on, do kraja mrk i tmuran.
Al’ ti si, prekrasna, svog oca život buran
Životom smirenim iskupila kod sveta;
Sa groba strašnog on se peo
Ko tamjan mirisan i vreo,
Ko čista molitva u nebo što odleta.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Пушкин и Србија

Порукаод Svetovid » Уто Јан 18, 2011 12:46 pm

PESMA O CRNOM ĐORĐU


Dva se vuka u jami ne grizu;
Sin sa ocem u špilji se gloži;
Sina kori Petar ostareli:
“Buntovniče, zlikovče prokleti.
Ne bojiš se ti Gospoda boga,
Sa sultanom zar zamećeš kavgu,
S beogradskim pašom da vojuješ?
Ili si se s dve rodio glave?
Sam propadni, mrski prokletniče,
Što Srbiju celu sahranjuješ?”
Mrgodno mu Đorđe odgovara:
“Jesi li se s umom oprostio
Kada laješ bez pameti reči?”
Još se gore Petar rasrdio –
Gore besni i još gore ruži;
U Beograd hoće da se krene.
Turkom da da nepokorna sina
I da javi gde se Srbi kriju;
Izlazi on iz pećine mračne.
Al’ je starca Đorđe dostigao:
“Povrati se, oče, povrati se.
Oprosti mi u ljutini reči”.
Petar njega ne sluša i preti:
“Biće tebi, proklet izdajniče!”
Pred njega je sin tad istrčao,
Do nogu se starcu poklonio.
No ne gleda Petar ostareli…
Opet ga je Đorđe pristigao,
Za kosu ga prihvatio sedu:
“Povrati se, Gospodom te kumim,
Ne teraj me na zlo ikušenje!”
Ljutito ga starac odgurnuo,
Krenuo se putem beogradskim
Gorko se je Đorđe zaplakao.
Potegao pištolj iza pasa,
Odapeo i odmah skresao.
Zavapio Petar posrćući:
“Pomozi mi ranjenome, Đorđe!”
I na drum se mrtav sropoštao.
Ode Đorđe trkom u pećinu;
Pred njega je majka istrčala:
“Šta je, sine, kamo oca tvoga?”
Surovo joj Đorđe odgovara:
“Za trpezom star se ponapio
Pa na drumu beogradskom spava”.
Ona se je jadu dosjetila:
“Da od boga proklet budeš crni,
Što pogubi roditelja svoga!”
Od to doba Petroviću Đorđe
Međ’ ljudima prozvao se crni.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Пушкин и Србија

Порукаод Svetovid » Нед Дец 18, 2011 6:59 am

:kafa

Aleksandar Sergejevič Puškin, rođen u godini “koja balansira vrh vrška jednog veka: 1799” (Isidora Sekulić), tom svojom jednom godinom zašao je u vek Petra Velikog, s kojim se oduševljeno poistovećivao, sa razlikom što je car delovao i dejstvovao silom, a pesnik - umetnošću. A onoliko koliko je voleo Petra Velikog, toliko je bio u latentnom ili otvorenom sukobu sa Nikolajem Prvim, čiju je i “milost” i naneto zlo sam istovremeno osećao celog života. Uprkos tim iskušenjima Puškin je u umetničkom, pesničkom izrazu bio nepotkupljiv. “Pisao je samo ono što je mogao s dostojanstvom potpisati” (Isidora Sekulić) i onda kada su ga najbolnija životna iskušenja mogla, a nisu pokolebala.

Rođen u plemićkoj porodici, po ocu Rus, a po majčinom poreklu i čovek koji ima afričke krvi (deda mu je bio Hanibal, rob koga je Srbija, trgovac darovao Petru Velikom) pun tih kontroverznih bioloških korena, kao da je bio predodređen za uzvišene uspone i tragične padove njegove ličnosti.

Već u Liceju zapaženi su njegov izraziti talenat ali i nesputani temperament. Često i suprotstavljena ponašanja i shvatanja otkrivaju njegovu neukrotivu i nepredvidljivu prirodu. Školovan za visoke državne položaje koji podrazumevaju lojalnost caru, vlastima i ukupnom režimu, mladi Puškin je nazreo, naslutio i predao se idejama ljudske slobode i nesputanosti. Njegov pesnički dar odveo ga je na puteve slobodarstva.

Dekabristički ustanak 1825. ga zatiče u progonstvu, u Mihajlovskom. Samo zahvaljujući činjenici da u vreme njegovog izvijanja nije bio među njima, već u pomenutom progonstvu, spasava ga odgovornosti i kazne, uprkos pronađenim rukopisima, koji izražavaju nedvosmislene simaptije i odobravanje njihovih ideja i poduhvata. A petoro učesnika Dekabrističkog ustanka je obešeno, među njima i pesnik Riljejev.

I dok se naizmenično smenjuju boravci u blizini carskog dvora i progonstva, zbog njegovih statova i epigrama, koje ispisuje protiv svih pa i samog cara, progonstava od Mihajlovskog do Kavkaza i Odese, neprekidno ide i njegov nesustali pesnički rad. Piše sa strašću, monaški predano i odano. U tim danima i gorčine i duhovnih uzleta počinje “Evgenija Onjegina”, “Borisa Godunova”, kao i niz drugih poetskih ostvarenja, romana “Kapetanova kći”, a poemom “Bronzani konjanik”, posvećenom Petru Velikom, nadvisuje sve.

Onako kako se predaje stvaralačkom činu, tako burno i živi. Progonstva blaži vinom i ljubavnim avanturama. Ipak najstrasnija je veza sa dvadesetogodišnjom Amalijom Riznić, Italijankom udatom za Srbina, trgovca, brodovlasnika i ljubitelja opere. Sa njom u Odesi, na crnomorskim talasima, talasaju se i njegova strast i osećanja prema lepoj i nesrećnoj Amaliji.

Već 1826. car Nikolaj Prvi ga iz progonstva vraća u Moskvu, mada to Puškin doživljava kao svojevrsno podmićivanje, kome se ne protivi, ali se ipak odriče revolucionarnih statova i simpatija prema dekabristima.

Već zašao u godine, Aleksandar Sergejevič se ženi osamnaestogodišnjom lepoticom Natalijom Nikolajevnom Gončarovom. Odaje se burnom i iscrpljujućem dvorskom životu, balovima i intrigama. Sledi hirove i zahteve prelepe Natalije. Pristaje čak da uđe u red kamerjunkera, oficirski red koji je bio namenjen mladim carskim miljenicima. To je uslov da bi mogao da bude prisutan na carskim svečanostima u Anjičkovom dvoru. Naravno da sve to podnosi, svestan i poniženja kome je izložen, kao i neprijatnosti koje ga sustižu.

Najveći ruski pesnik Puškin, “jedinstvena manifestacija ruskoga duha”, kako je rekao Gogolj, a Dostojevski dodao “i proročanska”, te godine provodi “izmučen sobom, izmučen teškoćama i gadostima života...(on je) želeo smrt i tražio smrt” kako opet piše Isidora Sekulić.

Zavist, zloba i intrige, anonimna pisma i policijska sumnjičenja, netrpeljivost i ljubomora cara, dovode ga do tragične odluke da na dvoboj izazove Žorža Dantesa, usvojenika holandskog ambasadora Hekerena, inače avanturistu, lepotana i zavodnika, koji se obreo u tom visokom društvu. U dvoboj je ušao samouveren, kao i u prethodne orkšaje, koje je dočekivao sa pištoljem u jednoj i zrelim trešnjama u drugoj ruci.

Ranjen je smrtno i tri dana posle agonije, umire, okružen Natalijinom pažnjom, negom i ljubavlju. Uprkos svemu, Puškin u sve to nije nikad posumnjao.

“Vreme je, mila moja, srce odmora traži...

Davno, umorni rob, rešio sam da bežim.”

Pevao je Aleksandar Sergejevič Puškin u jednoj od svojih poslednjih lirskih pesama.

Bolovao je i umirao od smrtonosne rane tri dana, a tri dana je trajalo skrivanje njegovog leša, ne bi li ga u najvećoj tajnosti i uz nadzor policije, tajno sahranili.

Na vest o njegovoj smrti kriknuo je Mihail Jurjevič Ljermontov, kriknuo je pesnik:

“Pogibe pesnik! - rob poštenja

Pade od laži što svet toči

S metkom sred grudi i pun ogorčenja

Zanavek gordo sklopi oči!”

Čovek i pesnik čija će sudbina slična Puškinovoj biti tragična u toj pesmi “Pesnikova smrt” izreći će i vrstu kletve jer čak ni “crna smrt” onih koji su u “podlosti prvi” neće moći “nevinu pesnikovu krv da spere”.

Tako je pevao o svom sabratu 15 godina mlađi Ljermontov, tada već vodeći ruski romantičarski pesnik i pisac. I on je školovan za carsku službu i dobivši činove gardijskog oficira u dvadesetoj godini, samo koju godinu kasnije i sam je bio u progonstvu na Kavkazu.

Zla kob koja je pratila Puškina nije ni njega mimoišla. Opet izazov i opet dvoboj. Samo četiri godine posle Puškinove smrti i Ljermontov je ustreljen a njegovog protivnika su namerno i uporno pripremali da uvredama izazove pesnika “Demona”, pisca “Junaka našeg doba”. Ljermontov se već pesmom o Puškinovoj pogibiji zamerio carskoj kamarili. Oni su tražili način kako da ga se oslobode. Kad nije pomogao progon, izabrana je - smrt.

I Ljermontov je izašao na dvoboj da postidi, a ne da rani protivnika. Pištolj je uperio uvis... Onaj sa druge strane nije... Pucao je i pogodio pesnika u grudi...

Sećanje na velikane ruske književnosti možda najbolje zaokružuje naš Ivo Andrić:

“Oficir Martinov, koji je u dvoboju ubio Ljermontova - piše u posthumno objavljenim “Sveskama” Andrić - ostavio je u svom testamentu odredbu da mu se na grobu ne postavi nikakav znak i ne ispiše ime, kako bi sam sebe kaznio potpunim zaboravom. Opasno je ubijati pesnike.”
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Пушкин и Србија

Порукаод talican » Пон Апр 16, 2012 4:37 am

Srpkinja nadahnula Puškina

Ušuškana u zalivu Crnog mora, Odesa je oslobođena od Turaka tek krajem 18. veka, ali je vrlo brzo pod upravom carske Rusije postala njen treći grad po značaju, posle Moskve i Sankt Peterburga. Svoj kosmopolitizam je zadržala i danas, kada pripada Ukrajini, a duguje ga francuskom vojvodi Rišeljeu.

Слика
Opera u Odesi

Rišelje je za vreme svog uspešnog mandata guvernera privukao italijanske i francuske aristokrate, a pošto je grad 1815. postao slobodna luka, slivalo se sve više Grka, Turaka, Jermena, Jevreja, Ukrajinaca... Oni su utabali puteve više od 100 nacija koje tu žive. Još od 19. veka, među njih se ubrajaju i Srbi.

Kada je veliki ruski pesnik Aleksandar Puškin prognan najpre u Kišnjev, potom 1823. u Odesu, zabeležio je i ovo: "Trgovci, generali, plemići, nacionalni radnici, univerzitetski profesori, književnici, istoričari, donatori i dobrotvori, državni savetnici, glumci...

Možda je samo tršćanska kolonija Srba, po značaju mogla da se poredi sa kolonijom u Odesi."

Joakim Vujić, otac srpskog teatra i veliki putnik, objavio je 1845. u Beogradu knjigu "Putešestvije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Besarabiji, Hersonu i Krimu". Tada je opisao Odesu i istaknute Srbe u ovom gradu. Za pola veka, koliko je postojala pre dolaska Vujića, ova crnomorska luka je doživela procvat, zahvaljujući privilegijama dobijenim od cara, koje su privukle trgovce sa svih strana.

U vreme kada je oslobođena od Turaka, bila je "samo jedan mali otrcani gradić s nekoliko hudi' i siromašni' kolibica, senom i slamom pokrivenih". Vujić je zapisao da se Odesa posle leta 1794. "počela spraviti kako varoš, tako ravno i pristanište i prvejši njen osnovatelj bio je general Suvorov, koji je ovoj novoj varoši osnovatelni kamen položio, a posle njega dođe herceg francuski imenom Rišelje, koji nju po novom planu raspoloži, razdeli i usoveršenstvuje, zatim leta 1795. ova varoš preimenovana bude ot Hadžibeja na Odesu". Otac srpskog teatara zabeležio je da je u Odesi bilo oko 8.000 domova i 50.000 žitelja, od kojih su najbrojniji bili Rusi, pa Srbi, Nemci, Italijani, Francuzi, Španci, a pominje i Tatare i Jevreje.

Слика
Puškinov crtež objavljen u rukopisu "Evgenija Onjegina"

Najbogatiji odeski trgovac postao je Jovan Riznić, koji je jedno vreme bio i direktor gradske opere. Poreklom iz Hercegovine, završio je Dositejevu školu u rodnom Trstu, a prava u Padovi i Beču. Došao je u Odesu početkom treće decenije 19. veka i ubrzo se obogatio trgujući.

U vreme rata Rusije protiv Turske 1829, za usluge koje je učinio ruskoj vojsci, car Nikolaj Prvi Romanov dodelio mu je Orden svetog Vladimira i čin dvorskog savetnika. Sledeće godine Riznić je stupio u državnu službu. Prešao je u Kijev, gde je postao direktor Državne banke. Ubrzo je unapređen u državnog savetnika. Iz službe se povukao 1853. na svoje imanje Gopčicu kraj Kijeva, gde je umro 1861. Svoju bogatu biblioteku poklonio je Narodnoj biblioteci u Beogradu.

U domu Riznića u Odesi dvadesetih godina 19. veka postojao je nadaleko poznati književni salon. Tu su se okupljale najznamenitije ličnosti iz političkog, privrednog i kulturnog života grada. Posebno mesto u salonu pripadalo je Aleksandru Sergejeviču Puškinu. Mladog pesnika je u izgnanstvo odveo antireligiozni bunt, i zalaganje za borbu ruskog naroda protiv ugnjetavanja koje je vodila vlada cara Aleksandra Prvog. Kaznu u Odesi je provodio među Srbima, i to najviše kod Riznićevih. Tu je postao i vatreni pobornik jezičkih reformi Vuka Karadžića, sa kojima se upoznao još dok je pre Odese boravio u Kišnjevu, gde se posle Prvog srpskog ustanka sklonilo dosta ustaničkih vođa sa porodicama.

Duša ovog književnog salona bila je Riznićeva supruga Amalija, koja je pripadala čuvenoj srpskoj grofovskoj porodici Nako iz Banata. Amalija Riznić je bila visoka, mlada i stasita lepotica sa plamenim očima, izuzetno belim tenom i gustom, dugom crnom kosom. Neprestano okružena rojem obožavalaca, volela je provod, ples, kartaške igre, ali su savremenici svedočili da je u isto vreme iz nje izbijala tuga, kao da je slutila skori kraj. Puškinova naklonost prema ženama bila je legendarna već kada je 1823. došao u Odesu gde se silno zaljubio u Amaliju čim ju je video.

Sudeći prema pesmama koje joj je ispevao, između njih je buknula omamljujuća strast. Tri godine kasnije, Amalija je umrla od tuberkuloze u jednom italijanskom sanatorijumu. Na vest o njenoj smrti, Puškin je spevao još jednu, toplu i setnu pesmu. Nacrtao je i njene portrete koji se nalaze u rukopisu "Evgenija Onjegina".

Trgovci dobrotvori

Prvi Srbin koji je stekao veliki ugled među trgovcima bio je Filip Lučić. Ovaj bogataš je podigao "jedno prekrasno zdanje", navodi Joakim Vujić, i pominje čitav niz drugih srpskih trgovaca u Odesi, koju su potom nastanili i srpski naučnici, profesori, umetnici, bankari. Svi su se istakli i kao dobrotvori.

Taliri za "Srbijanku"

Jovan Riznić je pomogao i pesniku Simi Milutinoviću Sarajliji, učitelju crnogorskog vladike Njegoša, da objavi svoje najznačajnije delo, rodoljubivi spev "Srbijanka". Posle propasti Prvog srpskog ustanka, Milutinović je dospeo u Kišinjev, gde su živeli mnogi izbegli srpski ustanici.
"Srbijanka" se svrstava u značajna dela nacionalne romantičarske poezije. Na preporuku Srba iz Kišinjeva i Odese, Jovan Riznić je Milutinoviću obezbedio 3.000 talira za štampanje i još po 100 talira za naredne tri godine dok se knjiga ne završi. Sima Milutinović je ispunio obećanje i "Srbijanka" se 1826. pojavila u Lajpcigu.

http://www.vesti-online.com/Riznica/Fil ... a-Puskina-
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Пушкин и Србија

Порукаод talican » Пет Сеп 28, 2012 11:22 pm

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder


Повратак на Уметност и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 1 гост

cron