Колико је Толкин украо из словенске митологије?

Народна духовност обрађена кроз модерну уметност, филм, књижевност, музику...

Re: Колико је Толкин украо из словенске митологије?

Порукаод Tatzelwurm » Чет Јул 11, 2013 1:20 pm

Из словенске митологије...ахахаха....о боже... :hoho :hoho :hoho

Толкикове приче су више комбинација нордијске и хришћанске митологије са негативним ставом према Месопотамији и индусттрији , наравно ,а шта и очекивати кад је човек био прави хришћанин :krstonosa Стога , његови ликови и приче пате од комплекса "црно-бело" , "добро-зло" Углавном , човек је измислио само једну врсту -ОРКЕ све остале воде махом порекло из Нордијске митологије :lujk

Пре бих рекао да је Игра престола тј Песма леда и ватре надухнта словенском митологијом почев од Ватреног бога еквивалент Сварога до осталих богова који живе у дрвећу , јер је Мартин био инспирасан народима на овим просторима..ићи ћу офтопик
И оно што ја најбитније Змајеви нису зли као код Толкина ! Тако да ово што причате како је тобоже Толкин нешто украо из словенске митологије је јерес према дотичној митологији!

U nastavku intervju naveo je i primjere.

Lannisteri – Slovenija – plavi, bogati, misle da su bolji od drugih.

Tyrell – Slavonija i Primorje, bogata i plodna zemlja, nikad na vlasti, ali uvijek presudni faktor.

Greyjoy – Dalmacija, ljudi koji samo sebe poštuju, ostale smatraju slabijima, ljudi od mora, povijesno gusari.

The Vale – Crna Gora , planinski odvojen dio, neosvojiv, čudni obiteljski odnosi, sokol kao simbol.

Dorne – Makedonija, jug, sunce im je simbol, uvijek su bili odvojeniji od ostatka, tamni lijepi ljudi.

Baratheoni – dijelovi Bosne i Hercegovine, veliki sretni ljudi spremni popiti i pojesti, hrabri i kršni, Neum je Storm’s End, izlaz na more. Robert je kao Tito, nakon njegove smrti počinje raspad jedinstva

Stark – Srbija, zemlja vukova, drevnih junaštava. Beograd je White Harbor, Kosovo je The Wall. S druge strane žive wildlings.

Targaryen – Karađorđevići, kraljevska obitelj u progonstvu, Mlada Danny je princeza prijestolonaslijednica.

Riverlands, Tully – Vojvodina, neutralna zemlja uvijek zahvaćena ratom.


Само да знате да сам ја велики Толкинов план тако да знам веома добро о чему зборим :lujk
There comes a time when you look into the mirror and what you see is all you will ever see. And you accept it, or your kill yourself. Or you stop looking in mirrors."
LIBERUM VEL I MORTE
"There is no conflict between the ideal of religion and the ideal of science, but science is opposed to theological dogmas because science is founded on fact." -Nikola Tesla
"They who can give up essential liberty to obtain a little temporary safety deserve neither liberty nor safety"-Benjamin Franklin
.˙. .˙. .˙. .˙. .˙. 爻 .˙. .˙. .˙. .˙. .˙.
THE SOURCE OF MY MAGICK IS LOVE. WHO IS THE SOURCE OF LOVE?
Корисников грб
Tatzelwurm
 
Поруке: 1549
Придружен: Пон Мај 16, 2011 11:39 am
Место: Обилазим свет и гледам шта се ради...

Re: Колико је Толкин украо из словенске митологије?

Порукаод Невена Тошић » Нед Нов 17, 2013 11:32 am

Мени се Толкинови вилењаци некако увек чине као стари Словени... Та веза са природом, животињама, рекама... А још сви лепи! :) То је то, вилењаци су уствари Словени! :)
Невена Тошић
 
Поруке: 15
Придружен: Сре Нов 06, 2013 4:22 pm

Re: Колико је Толкин украо из словенске митологије?

Порукаод Aнa » Пон Јан 27, 2014 8:12 pm

http://www.youtube.com/playlist?list=PLE726F71EE7D9B7E5

Gospodar Prstenova - Audio knjiga na srpskom jeziku
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Колико је Толкин украо из словенске митологије?

Порукаод Aнa » Уто Феб 04, 2014 7:44 pm



ови су просто луди за Толкином :kikl
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Колико је Толкин украо из словенске митологије?

Порукаод Aнa » Уто Феб 11, 2014 4:04 pm

Владимир Димитријевић: О Џ. Р. Р. Толкину и Господару прстенова, поново


Зашто поново?

О Толкиновом стваралаштву и првом делу филмске трилогије „Господар прстенова" већ смо писали („Црквени живот" бр. 3/2002). Повод да се овом делу опет вратимо је, свакако, огроман успех који је доживео последњи филм трилогије, „Повратак краља", не само као добитник низа „Оскара" (то је понајмање битно, јер је „Оскар" одавно „политички коректна" награда), него пре свега код публике.

Показало се да је човек Запада (или, ако хоћемо, човек уопште) гладан праве, људске Приче, Бајке у којој добро на крају побеђу е (али, наравно, не без искушења, и то огромних, искушења до суза и крви). Арагорн ће сести на трон и оженити се лепом вилом Аруеном која ће се одрећи бесмртности зато што хоће да живи с вољеним, Хобити ће се вратити у Округ, а вилењаци, Гандалф и Фродо ће отићи у далеке златне земље, напуштајући Средњи свет, у коме више неће бити места за друге врсте, осим за Човека. Претходно ће, наравно, прстен моћи бити уништен, а Саурон, огњено око пакла, нестаће заедно с њим. И кад Семвајс Гемџи стигне кући, да би загрлио своју супругу и децу, и кад изговори оне домаћинске речи: „Најзад, опет код куће!". Бајка је испричана, и ми, макар за тренутак, веруемо да лепота и сада може да спасе свет, или да, макар мало, људима који у том свету живе подари наду и вољу да се боре да Сенкане победи Светлост. Питер Џексонје заистауспео да створи филмску сагу епских врлина, лишену свега прљавог на чему цвета савремена филмска индустрија. Али, наравно, ничега не би било да није било Толкина и његове Приче.

Пошто смо у претходном огледу већ писали о његовом животу, сада ћемо се посветити Толкиновом стваралаштву и његовом надахнућу Хришћанством. Веома је важно поновити: Џон Роналд

Рејл Толкин је по вери био хришћанин-римокатолик, који је редовно ишао на службе Божје, исповедао се и трудио да испуни заповести Еванђеља. У том духу васпитавао је и своју децу. „Господар прстенова" није дело паганина, него човека који је Христа звао „Господом нашим".

Да ли је бајка потребна хришћанима?

Луис и Толкин су писали за људе који су ишли у цркву и у детињству слушали веронауку у школи. Истовремено, многи од тих људи били су далеко од Христа. И Луис и Толкин су веровали да ће писање хришћанских бајки разбудити њихове ближње, и покренути их да размишљају о Царству Небеском не као нечем далеком и апстрактном, него као о нечему живом и делотворном у историји. Луис је, пишући својих седам романа о Нарнији, свету у коме животиње говоре и у коме је цар лав Аслан (праобраз Христа), каже: „Мислио сам да сам ја имао у детињству такве књиге, можда би ми помогле да не изгубим веру. Зашто је тако тешко према Богу и Христовим страдањима осетити оно што нам кажу да треба осећати? Мислим да је то управо зато што је то нека обавеза, а обавезивање убија осећања... У детињству ми се чинило да се о вери може говорити само шапатом, као у болници. Помислих: Шта ако све ово пребацим у чаробну земљу, где нема ни витража, ни веронауке? Можда ће дете тада први пут угледати веру у свој њеној сили и остаће у њој?" Слично је, очито, мислио и Толкин: хтео је даједном Европљанину XX века, сломљеном ужасима које је он, руку и ума грозничавих од Безбожја, сам донео на Земљу, и то у име „прогреса", понуди једну чисту, дечју Причу, у којој ће свако моћи да се препозна, и из које ће свако моћи да црпе наду. Бајке су веома важне за човека. У једном свом писму Луис вели: „Изгледа ми, сад сам тога свестан, да сам порастао читајући бајке, а не романе. Сада од њих добијам више задовољства него у детињству - кадар сам да у њих више уносим, па и да више износим /.../ Повезивати бајке с децом може се само у извесним случајевима. Мислим да је највећи допринос у томе дао Толкин. Ако сте читали његов оглед о бајкама, ви знате да бајке нису биле усмерене само ка деци - њих су волели сви. Зато је бајку задесила судбина старог намештаја - када је изашла из моде у књижевним круговима, нашла се у дечјој соби. Али многа деца не воле бајке, као што не воле старинске кауче; а многи одрасли их воле, као што воле столице за љуљање. Очито је да се љубав према бајкама и код старијих и код млађих може објаснити само једним узроком, мада га је тешко открити. Ја сам лично склон двема теоријама - Толкиновој и Јунговој.

Према Толкину, лепота бајке се састоји у томе да у њој човек себе остварује најпотпуније као творца. Он не „коментарише живот", како сад воле да кажу; он, по мери својих могућности, саздаје „другостепени свет". Како мисли Толкин, пошто је то - једна од човекових функција, њено успешно остварење сваки пут доноси радост. По Јунговом мишљењу, бајка ослобађа архетипове који се налазе у колективном несвесном, и, кад читамо добру бајку ми следимо начело: „Познај самог себе". Ризиковаћу да то допуним својом теоријом, која се не тиче бајки у целини, него само једне њихове црте. У бајкама срећемо бића која не личе на људе, али се понашају скоро као људи - дивове, патуљке, животиње које говоре. Мислим да је то прекрасна символика која помаже да се опише човечанска психологија и карактерне црте много боље него у роману." Луис је такође сматрао да бајке много мање обмањују децу од „озбиљних књига, јер је истина о борби Добра и Зла вечна". Примедба да бајке „плаше децу" је глупост, с обзиром да се наши малишани рађају у веку атомске бомбе. „Пошто ће наша деца већ морати да се боре против разних сурових непријатеља, нека бар сазнају да постоје одважни витезови, храброст и постојаност", поручује писац „Нарнијанских хроника"

Руски бајкописац православне вере Надежда Локтева вели: „Могуће је да некој деци, попут малог дечака Вартоломеја, не требају бајке, слаткиши, или игра с вршњацима. Али неће од сваког детета постати Свети Сергије Радоњешки. Није сваком дато да иде путем монашке аскезе. Послушање није плашљивост и инфантилност; да би се човек одрекао своје воље, треба прво да је има. И насилно лишавати дете световних радости, значи гурати га или у побуну или у то да у земљу закопа таленте које му је Бог дао. Православни педагог није обавезно вероучитељ; православни писац не пише увек о чудима и житијама Светих. Као човек који воли књижевност и митологију, могу да кажем да сам од часа обраћења у Православље у читању открила нову - у исти мах и најрадоснију, а неки пут чак и неиздрживо болну - границу: могућност да написано сагледам очима Хришћанина. Радост - што чак и у сасвим световним (па и отворено паганским и атеистичким) делима - може да се открије одблесак светлости са Тавора, чак и слабашна, једва тињајућа искрица, која потврђуjе пронађену истину (наравно, не због тога што књижевности веру ем више него Еванђељу); а бол - због тога што је противуречје између божанствене и пале природе нешто што се у уметности осећа нарочито јако. Уман пастир, који проповеда пред незнабошцима, прво ће се потрудити да у туђој вери нађе нешто на шта се може ослонити његова проповед, што је сагласно с Речју Божјом, у чему се, као у оггедагу (макар кривом, замућеном) одражава туга и стремљење ка Највишој Истини, ка љубвеобилном и милосрдном Творцу, - и нема веће радости него кад човек прогледа: ево шта сам тражио, ево Чији глас сам слушао у најлепшим тренуцима у звуку ветра, шуму таласа, грмљавини олује; ево Коме сам се несвесно клањао... Апостол Павле се узбудио духом кад је гледао паганску Атину, али није почео да разобличава Атињане: види колико сте идола подигли!, него је почео од тога да „непознати Бог", Кога, не знајући, Атињани поштуу, и јесте Бог који је створио свет и све што је у њему, и о Коме Он, Павле, дође да проповеда.

Бајке нису религија (хвала Богу!), али у најбољима од њих, као и у најбољим делима световне уметности, постоји религиозна нит - јасна граница добра и зла, критеријум истине, који сведочи да у свету постоји добро начело; има и дубине окренуте човековом подсвесном, архетиповима који у њему постоје - због тога су ликови бајке, у какву год чудну и фантастичну одећу обучени, лако препознатљиви. Човек може бити очаран тим спољним омотачем, може се уплашити од његовог чудног изгледа - и не видети испод тога унутрашњи смисао или, пак, бити опсењен празнином. Мој је предлог да се гледа у дубину. /.../ Бајка је мит ослобођен од религиозног култа. Веровати да се љубитељ бајки клања паганским вилама и патуљцима је исто тако као веровати да он мисли како постоји мачак у чизмама или летећи коњ /.../ Одлично је кад се дете васпитава на житијима светих, и из перспективе жанра многа житија су праве бајке (што нимало не умањује њихову вредност и не доводи у питање њихову веродостојност.) Бајка не може да замени Свето Писмо, светоотачка дела и житија, али она врши једну веома важну улогу у хришћанском, човечанском васпитању: даје нам благодатну вакцину Чуда (јер Чудо, ако је добро, увек је благодатно; само је суеверје магијско) и учи нас да добро чудо разликуемо од злог чуда. Она и не претендује на више од тога".

Толкин је говорио: „Ми смо од Бога, и митови које примамо, мада садрже грешку, неизбежно поседују, макар и у крхотинама, део истинске светлости, вечне истине која је Бог. Заиста, само путем митотворства, само ако постанемо „сатворци" и ако причамо приче, ми, Људи, можемо да стремимо стању савршенства које смо имали пре пада". Толкин је био човек који је заиста веровао у Господа Исуса Христа. Смисао свог живота исказао је овако: „Гпавни циљ живота, за сваког од нас, јесте да, према својим силама, узрастемо ка Богопознању свим средствима која имамо, и да будемо покренути на славословље и благодарење. Да чинимо као што се пева у химни Gloria in excelsis (Велико славословље): „Хвалимо Те, благосиљамо Те, клањамо Ти се, славословимо Те, због велике Твоје славе". Човек који је ове речи написао у једном писму 1969. године свакако је својим књигама хтео да помогне свету да буде бољи. Очито, његова жеља да свет буде бољи није поседовала утопијски „патос насилног даривања среће" (Флоровски), него је потицала из хришћанске душе жељне да сви познају Бога и да се свет преобрази љубављу.

Хришћанство и мит у „Господару прстенова"

Толкин је у свом огледу „Дрво и лист" тврдио да је Еванђеље суштина свих митова и бајки, и њихово коначно испуњење. Сродност и бајки и Еванђеља је еукатастрофа - блажени крај после препрека на путу ка победи Добра.

Толкинов „Господар прстенова" смештен је у имагинарно претхришћанско доба. Зато ово дело није могло бити непосредно као хришћанска повест, али је поглед на свет описан у њему заснован на Хришћанству. Велики број символа је такође библијски.

Однос према добру и злу је изразито хришћански. Зло није таквим створено. Вилински краљ Елронд, говорећи о тајни зла, вели: „Ништа није зло у почетку. Чак ни Саурон није био такав". Такође, зло није разорно само по друге; оно разара и себе. Оно је и слепо. Онда кад изгледа да је Саурон на врхунцу моћи, и да ће његове војске однети коначну победу, Фродо успева да дође до Планине усуда и да испуни задатак. Несрећни Голум, који није успео да се избори са поривима таме у свом срцу, скочиће, скупа с Прстеном моћи, у понор.

Суштина зла је воља за моћ и господарење. Ђаво као лав ричући хода и Гледа кога ће да прождере, вели Писмо; и Саурон прождире душе оних који му се предају, празнећи их од њихове битијне сржи. Најстрашнији пример су свакако Назгули, Утваре Прстена, некад славни краљеви људи, који су постали авети без срца. Злотвори због своје „смртоносне озбиљности" (самоопседнутости) немају смисла за радост, за шалу, игру, песму. За разлику од њих, сви јунаци добра код Толкина су способни да се шале - од малених, добродушних Хобита, до силног, али благог, Гандалфа. Добри се смеју; зли се изругују. Добри су радосни; зли су тмурни, Клајв Стејпгз Луис, Толкинов колега и пријатељ из друштва „Мастиљара", о хумору и његовом односу према духовном животу вели следеће: „Пошто хумор подразумева осећање мере и способност да на себе гледамо са стране... можемо да замислимо Пакао као стање у коме је свако непрестано заузет својим сопственим угледом и „промоцијом", где је свако увек натмурен, и где свако живи од смртно озбиљних страсти какве су завист, самопреузношење и мржња".

Хришћанство зна да је основна особина зла јаловост. Слана пустара, прекривена пепелом - то је Сауронов Мордор. Саруман у Изенгарду уништава дрвеће околних шума, и Изенгард се непрестано дими, док у његовим гудурама настаје нова, још ужаснија врста Орка. Саруман, некад Бели, слуга Добра, занет жељом за моћи, претвара све око себе у пустош, због чега ће против његовог зла устати сама природа, оличена у Дрвобрадом и осталим Ентима, пастирима дрвећа.

Толкиново осећање историје нема никакве везе са цикличним схватањем времена код пагана. Оно не само даје библијски линеарно, и не само да се заснива на пажљивом бележењу догађаја хронолошким редом, чему је писац посветио велику пажњу, него и на свести о томе да историју прати Неко Коме ће сви њени делатељи на крају морати да положе рачун. Време је дато људима да би у њему творили дела Божија. Литвански мислилац Антанас Мацејна у својој књизи „Тајна безакоња" вели: „Философско време - јесте апстрактни, општи ток ствари; међутим, религијско време јесте наше време, време које нам је поверено, време које нам је даровано, због чега је лично и конкретно. Религијско време је одређивање и налагање обавеза, од којих зависи наша судбина. Да бисмо свом постојању могли дати овакав или онакав смисао, не треба нам ништа друго до време. На тај начин, у хришћанској религији време је најдрагоценији од свих природних дарова Божјих. Оно је - оруђе наше слободе, оно је - поље наше делатности. Док имамо времена, наша судбина је у нашим рукама". Суштински гледано, ток „Господара прстенова" је борба за време које је потребно Фроду да би испунио свој задатак, уништење злокобног Сауроновог предмета. Целокупна Фродова дружина се бори да на себе привуче пажњу Злог Ока док се два мала Хобита, Билбов синовац - Фродо и његов друг Сем, крећу под страшним теретом ка понорима у којима треба да се оконча власт Сенке. Од Богом датих задатака у времену се не може побећи. Кад Весели и Пипин размишљају о томе да би можда могли да се врате у Округ, они схватају да, ако се не буду борили, ускоро више неће бити Округа у који би могли да се врате.

Историја је отворена за људску слободу, и нико од оних који су на страни Добра у роману „Господар прстенова" своју снагу не користи да би другом слободу одузео. Ни Гандалф ни Елронд, иако моћни, то не раде, напротив, Гандалф ће ослободити Теодена, Краља Марке, од чини које је на њега, преко Црвјезика, бацио Саруман. У кључном тренутку повести, кад Елрондов Савет разумних бића Средњег света одлучуе о томе шта даље Фродо схвата да је његова судбина да носи прстен, али да је ипак он сам тај који мора да одлучи. Моћ зла је увек моћ поробљавања. Нико ко има Сауронов прстен не може га употребити на добро. Галадријела, прелепа вилинска краљица, одбиће да прими исти када јој га Фродо понуди зато што зна да би је прстен претворио у гордо чудовиште.

Промисао неће оставити никога. Као што је Јуда, несрећни издајник, иако невољно, учествовао у путовању Сина Божјег кроз Страдање до Васкрсења, тако је и Голум отео прстен од Фрода (који је почео да се колеба) на самој ивици понора и скочио с истим у огњену реку Казад Дума.

Правда са Висине такође непрестано делује. Боромир ће издати Фрода, али ће се покајати и својом јуначком смрћу у сукобу с Орцима искупити се за дело које је учинио. Саурон је осуђен да вечито прождире самог себе на граници ништавила. Чак и Фродо, који се поколебао пред само извршење задатка, кажњава себе не остајући у Округу, него крећући ка прекоморским земљама скупа с Вилењацима и Гандалфом.

Једна од најхришћанскијих црта јунака Толкинове трилогије је нада. То је нада која се рађа у пркос очају, тами, безнађу. Нада је могућа само у Хришћанству. Пагани никад нису знали за наду. С оне стране гроба је ад, место туге; мучења. Кад Гилгамеш пита умрлог Енкидуа како му је, он каже да, кад би Гилгамеш сазнао закон те земље, сео би и плакао. Ахилова сенка Одисеју вели даје боље бити жив пас у овом свету него краљ у подземљу. Али, код Толкина није тако: кад је најтеже, треба се надати јер с оне стране смрти постоје бољи светови. „Где је опасност, расте и оно спасоносно", рекао би Хеддерлин. Чак и Гандалфов пад у понор доноси његово преображење и покреће гау бој на страни Добра са још већом снагом.

За Толкина, нико није безначајан. Напротив: мали Хобити решаваће судбину Средње земље: Свака слободна личност драгоцена је нит Божјег ткања. Само су за Саурона сва бића безлични робови који немају своју, него иепуњавају његову вољу.

Вера у слободу човекову значи и веру у његово васкрсење. Сваки јунак „Господара" пролази кроз страдање које изгледа као смрт; али, свако се враћа. Гандалф је победио Балрога; Леголас, Гимли, Пипин и Арагорн иду у рат против страшног Мордора, на путу који као да је без повратка; Фродо и Сем се крећу пустаром, док их Назгули прате и Око Зла бди изнад њих; Јовајна, Весели и Фарамир леже на самртној постељи... Али, сви успевају да прођу кроз „долину сенке", надиђу све опасности, и живе. Живот је победник.

Ту је, наравно, и ношење Крста (ношење прстена, тешког као сав бол света: а ношење Крста и ношење прстена нису сасвим исти, као што ни имагинарни Фродо није ништа друго до књижевни лик, док је Крстоносац - Богочовек. Али, очито је даје Толкин описуући Фродову патњу од ношења прстена, имао у виду римокатоличку традицију поклонења пред пасијама - мукама Христовим). Ту је и праслика Другог Доласка - повратак Краља, који све враћа на своје место, све и васпоставља. И многи други символи су библијски: светлост као божански и тама као демонски знак, лишће које лечи, снажно, дубоко укорењено дрвеће, чисте воде, драгуљи, пепео, тајанствени извори живота. Зло никад не спава, али није непобедиво. Борба против зла је такође суштински хришћанска: са злом нема помирења, и свако такво помирење било би лаж пред Богом. Мач се подиже да би се заштитили слаби и угњетени. Кад Теоден, у бици за Хелмов понор, каже да се треба борити за славу и смрт, Арагорн га опомиње да то није циљ праве борбе; циљ је заштита немоћних и убогих, жена и деце. Сви ликови Добра из света Људи и Хобита су истински родољуби: они воле своју земљу и свој род, па су зато спремни да од Саурона бране и човечанство.

Илуватар и његова деца

Толкин се веома пазио да своју причу ослободи свега пагански двојственог. Чак и чаролије у циклусу романа о Средњој земљи не изводе обични људи: Гандалф није човек, него припадник посебне расе Чаробњака; Елронд и Галадријела нису људи, него припадници расе Виловњака. Гандалф је од рода „Мајара" (нека врста ангела), као и Саурон (Саурон је, својом вољом, клањајући се злом духу Морготу, који се први побунио против Јединога, Илуватара /(Father of all, Бога). У једном писму, Толкин истиче да су чаробњаци попут Гандалфа нешто слично ангелима чуварима, „чије силе су пре свега усмерене на ојачање бораца против зла, с циљем да их покрену да користе сопствену виспреност и чврстину, да се уједине и издрже". Дакле, Гандалфове моћи нису натприродне, него природне за његову врсту. Толкин је у својим писмима истицао и следеће: „Средња земља је монотеистичка, мада субкреацијска митологија". У другом писму: „Нема „богова", да их тако назовемо, у митолошкој позадини мојих прича. /.../ Ту постоји само један Бог, Еру Илуватар".

Еру Илуватар је свет створио музиком. Прво је саздао Валаре, виша духовна бића; затим су се појавили Мајари, нижа духовна бића. Средња земља је била равна плоча, а до раја, кога Толкин у „Силмарилиону" назива Виалинором, могло се стићи пловећи бродовима. Још док је Еру стварао свет, Валар Моргот се побунио, хотећи да своју музику убаци уместо његове. Са собом је повукао и друга духовна бића, међу којима је био и Саурон. Саурон је подстакао првосаздане људе, славне Нуменорејце, да крену у рат против Валинора, што је људима донело тежак пад. Нуменорејци су завидели виловњацима на бесмртности, па су, крајем Другог раздобља, хтели да покоре Валинор и бесмртност стекну на силу. Море се отво рило и прогутало Нуменор, Земља је постала округла и до Валинора се више није могло доћи. Заборављено је и истинско богопоштовање, и то ће трајати све до победе над Сауроном. У „Господару прстенова" постоје само мутна сећања на Еруа, и свест о томе да се борба води у име Више Правде.

Хришћанска символикаје свеприсутнау роману. И Саурон и Моргот су демонске фигуре. Гандалф има улогу старозаветног пророка или, пак, ангела - путовође. Виловњачки путохлеб, лембас, је сличан римокатоличком причешћу - хостији. Галадријела је, очито, настала под упливом римокатоличког култа Госпе, итд. У, Додатку Б" за роман „Господар прстенова" сазнајемо да Дружина прстена напушта Ривендал 25. децембра (то јест, на Божић). Фродо и Сем уништавају прстен у Планинама усуда 25. марта, по рачунању краљевства Гондора. У старој енглеској традицији, с којом је Толкин био добро упознат, 25. март је датум кад најраније може да падне Велики Петак, дан Христовог распећа. Према томе, кључни догађаји у роману одвијају се између Божића и Великог Петка. Што се тиче ликова који оличавају зло, и они су настали под утицајем писма. Сва бића зла потичу из некаквог ништавила супростављеног битију. Када се Гандалф супротставља Назгулу на капијама Гондора, он му каже: „Враћај се у понор спремљен за тебе! Натраг! Падни у ништавило које чека тебе и твог Господара!" Душа несрећног Сарумана, кога ће, и лишеног сваке славе, убити разочарани слуга Црвјезик, уз уздах ће западним ветром бити однета у вечно ништавило у коме се никад не умире. Једном речју, Толкин се свим силама трудио да свој мит христијанизује. Наравно, понављамо оно што смо већ једном рекли: пут од Логоса ка миту није пут који може бити сасвим хришћански. Али, Толкинов труд је очит, а његове су намере биле племените.

Патрик Грант, професор ренесансне књижевности на универзитету Викторија у САД, наводи низ особина које Толкиново дело чине хришћанским. Дакле: 1. „Унутрашњи морал" дела је заснован на Хришћанству и етици епске поезије; 2. Хришћанско јунаштво у делу није засновано на личној моћи, него на послушању Врховном Добру; 3. Јунаштво је повезано с љубављу; 4. Милосрђе, то јест љубав, је основа наде и вере; 5. Промисао управља светом...

Треба поменути да је у „Господару прстенова" присутна и „радост кроз сузе". Иако ће Добро победити, Хобити ће се растати с најдражима: Фродом, Гандалфом, Виловњацима, који одлазе из Средње земље. Топлина те приче о сузама и радости заувек плени сваког ко је прочита.

Режисер Питер Џексон је направио добар филм. Он је схватио да себи не сме да дозволи никакву барокну раскош, никаква претеривања са специјалним ефектима (мада их има, наравно, много, и то веома вешто изведених.) Ослонио се, пре свега, на епску снагу Толкинове основне приче, и на умеће својих глумаца, спремних да дочарају имагинарне светове „Средње земље". Природа Новог Зеланда му је служила са свом усрдношћу, и предели су испред камере цветали као да су снимљени Првог дана стварања. Гледаоцу застаје дах пред призорима Назгула који, на црним коњима, јашу у потрази за Фродом; он је радостан кад види Дружину прстена у прелепом Ривендалу; напето посматра сукоб Гандалфа и Сарумана; са великим стрепњама улази у ходнике Морије, у којима су некад пали храбри Патуљци, борећи се против Орка... Гледалац хита за Арагорном, Леголасом и Гимлијем у потрази за Веселим и Пипином; разуме доброг Сема Гемџија који сумња у Голума; дели бол са Фродом кога прстен вуче ка тлу... Зна даје мач светиња кад се бране жена и деца у Хелмовом понору... Разуме Јовајну која се бори и за свог стрица Теодена и да би се доказала пред Арагорном... Диви се љубави Аруене која ће оставити бесмртност да би живела са будућим краљем Гондора, иакс њена раса напушта овај свет... Верује да су Дрвобради и Енти истински заштитници дрвећа, који с пуним правом разарају средишта зла, Изенгард...

Раду е се кад зло Сауроново око (слично масонском оку у троглу, зар не?) заувек ишчезне, и кад тама уступи место Светлости... А крај филма, одлазак Фрода и Гандалфа, на бродовима - лабудовима, у златни сутон, доноси праву сету у срце, сету која потиче од чињенице да смо, како каже Милован Данојлић, „пре но што смо на земљу пали / све већ видели и све знали". Иако је роман нешто сасвим друго (и лепше, бар мени), од филма, и филм је вредан вишеструког гледања. Нарочито са децом жељном авантуре и правог витештва.

Лична белешка

"Господара прстенова" читао сам у средњој школи, кад сам се занимао за окултизам и пролазио кроз таман период својих лутања и трагања за Истином. Тада је Толкинов свет за мене био сличан „виртуелној стварности" магијског, због чега сам, када сам пришао Цркви, мислио да од свега тога треба бежати и скривати се, јер душу одвлачи од спасења. Када је филм снимљен, узео сам роман поново, да га читам пре него што се филм појави. Био сам спреман на разорну критику, и да завапим браћи православнима: „Бежите од Толкина! Још једна прелест". Али, сусрет са романом је био сасвим другачији него некад. Толкинови витезови су били од доброг соја, попут наших из епских песама, „кадри стићи и утећи, и на страшном месту постојати". Његове госпе су биле племените, а његови краљеви спремни на жртву. Почео сам да читам више о Толкину, и схватио сам - он није био ЊИХОВ (као што је ЊИХОВА списатељица романа о Харију Потеру, Џ. К. Роулинг.) Толкин је био НАШ, наш човек са хришћанског Запада, из оне Европе која нам је, по речима Достојевског, драга (макар и као свештено гробље).

Било ми је јасно зашто је Луис, прочитав роман, написао Толкину: „Испио сам препуну чашу и моја дугогодишња жеђ је утољена... Честитам. Све те дуге године које си провео у писању оправдане су".

Живимо у тешком времену, и често би нам се хтело да је то неко друго, другачије време, и да не морамо да се суочавамо са оволико таме која куља из подземља и потапа спрат по спрат живота, радости, истине. Зашто баш ми морамо да се, као православни Срби, суочавамо са светом пуним неправде и злочина? Зашто се ја, Владимир Димитријевић, не бавим оним за чиме сам увек чезнуо - хришћанским тумачењем књижевности, него пишем о Харију Потеру, сектама, Новом светском поретку, абортусу, екуменизму, старокалендарцима, и ко зна чему још не? Зар ја жудим за таквим темама? Зар не волим Дикенса и Достојевског? Зар нисам могао да будем насамо с Кафком и Мандељштамом? Зашто не препевавам руску религиозну поезију?

У тренуцима таквих размишљања (а имам их често, као и многи), сетим се, између осталог, и речи које су у „Господару прстенова" изменили Фродо и Гандалф. Фродо, под теретом који га рањава, почиње разговор.

Желео бих да све ово није морало да се деси у моје време, рече Фродо.

И ја, рече Гандалф, као и сви који су доживели да виде оваква времена. Али, није на њима да одлучују. Сви ми морамо да одлучимо шта да урадимо с временом које нам је дато... Није Голум, него је Прстен тај који је одлучио. Прстен га је напустио.

Шта, зар да би на време срео Билба?, рече Фродо.

...Била је то најчуднија ствар у дугој историји Прстена: Билбо је стигао баш на време, и наслепо пипајући ставио у тами своју руку на њега. Није ту била само једна сила на делу, Фродо... Још нешто је делало, изван свих намера Прстенотворца (то јест, Саурона, нап. В. Д.) Не могу ти то објаснити боље него рекавши да је Билбо одређен да пронађе прстен, али да то није одредио онај који је прстен сковао. У том случају и ти си одређен да га имаш. И то је охрабруућа мисао".

Дакле, шта год сатана ради, Божји Промисао, промисао Оца свију, управља светом. И Он Који је Љубав зна зашто смо ми рођени у овакво доба, и послати на овакве задатке. Наше је да се боримо да Сенка не завлада; али, наша победа није, него припада Ономе Који нас је искупио Својом крвљу од клетве закона и увео у Царство Оца Небескога, Цркву. Он је Војвода војске Своје, како Му певамо у акатисту: „Теби, Војводо Који се бориш за нас, и Господе, Победитељу над паклом, ја, Твоје створење и слуга, избављен од вечне смрти, узносим похвале. А Ти, пошто имаш непобедиву моћ, од сваке ме опасности избави, да Ти кличем: Исусе, Сине Божји, помилу ме".

Том помиловању Непобедивог надао се и покојни Толкин. Иако није био православне вере, имао је витешко срце европског Хришћанина, спремног да посведочи да нема Бога осим Христа. И зато му хвала на речима утехе, преточеним у роман за који кажу да је најбољи енглески роман свих времена. И то не кажу критичари, него читаоци...

Хришћанин у свету бајки, Толкин се трудио да нам подари Лепоту. Хвала му због тога.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Колико је Толкин украо из словенске митологије?

Порукаод Aнa » Сре Феб 12, 2014 11:41 am


Gospodar mašte


Britanski pisac, tvorac ‘Hobita’ i ‘Gospodara prstenova’, prema kojima su snimljeni filmovi koji su zaradili milijarde dolara, bio je profesor stare engleske književnosti na univerzitetu Oksford, ljubitelj prirode koji nikad nije vozio automobil, a ceo život je proveo sa suprugom Edit, u koju se zaljubio kad mu je bilo samo šesnaest godina

Piše: Marta Štoos
Слика
Hobit, stvorenje u centru zbivanja filmskih hitova “Gospodar prstenova” i “Neočekivano putovanje”, koji upravo osvaja gledaoce širom sveta, u mašti Džona Ronalda Rejela Tolkina pojavio se dok je dvadesetih godina prošlog veka ispravljao pismene ispite svojih studenata na Oksfordu, gde je predavao stariju englesku književnost i jezik. Na jednom od dosadnijih referata misli su mu, valjda, odlutale pa je profesor, kojem su specijalnost bile srednjovekovne legende, anglosaksonska poezija i drevni germanski jezici, gotovo odsutno na papiru nažvrljao: “a u rupi u tlu živeo je hobit”. No, pitanje je bi li svet ikad saznao da su hobiti dobroćudni mali stvorovi dlakavih tabana koji vole da uživaju u komotnom životu s barem šest obroka na dan u svom Širu, idiličnom delu Međuzemlja, ali i sposobni za velike podvige kad treba odbraniti dom, da se Tolkin nije povredio - igrajući tenis.

Sportom je Tolkin počeo da se bavi još kao student na Oksfordu, gde je veslao, išao u duge šetnje u prirodu, uz tenis energično igrao ragbi i ostale popularne igre, ali i pio pivo, pušio lulu i žustro debatovao s prijateljima u brojnim klubovima kojima je pripadao. Od tih aktivnosti nije odustao ni u srednjim godinama, ali čini se da je profesor malko precenio svoje snage pa je u teniskom meču s 22 godine mlađim kolegom Angusom Makintošem doživeo težak poraz, a pritom i povredio gležanj. Prisiljen na mirovanje i besposlicu, Tolkin je pustio mašti na volju i započeo rad na knjigama koje će mu doneti svetsku slavu.

Nekoliko godina kasnije, 1937, objavljen je “Hobit” koji je do danas prodat u više od sto miliona primeraka. Uprkos povredi, Makintoš i Tolkin ostali su dobri prijatelji do kraja Tolkinovog života, premda se ne zna jesu li nastavili da igraju tenis zajedno. Ali pisanje se i te kako nastavilo: kad je jednom počeo da stvara svoj izmišljeni svet, Tolkin više nije stao. Na 1.500 stranica trilogije “Gospodar prstenova”, koju je pisao više od deset godina, razradio je Međuzemlje do najsitnijih pojedinosti a njegove bukolike, zelene predele naselio hobitima, vilenjacima i čarobnjacima. Ovim bićima stvorio je i neprijatelje, moćne sile tame iz mračnog Mordora s kojima se Frodo Bagins bori za prsten u konačnom obračunu između dobra i zla.

Premda su je neki kritičari pomalo podrugljivo opisivali kao “knjigu za decu koja je nekako izmakla kontroli”, a odbor za dodelu Nobelove nagrade je odbacio zbog “proze koja se nikako ne može meriti s pripovedačkom veštinom vrhunskog kvaliteta” (i nagradu 1961. dodelio našem piscu Ivi Andriću), Tolkinov britanski izdavač Stenli Anvin vizionarski je izjavio da će knjiga nadživeti i Tolkina i njegove sinove. I imao je pravo: do danas je prodato više od sto pedeset miliona primeraka “Gospodara prstenova” koji čvrsto drži drugo mesto na top-listi najprodavanijih romana svih vremena (prvi je, čini se, i dalje Čarls Dikens i njegova “Priča o dva grada”), a Tolkina su kupci knjiga na Amazonu proglasili autorom milenijuma.

I “Hobit” i “Gospodar prstenova”, kao i posmrtno objavljeni “Silmarilion”, u velikoj meri odražavaju Tolkinova interesovanja i životne stavove, premda je autor uvek s gnušanjem odbacivao tvrdnje da su posredi alegorije.

- Ne volim alegoriju - objašnjavao je, tvrdeći da mu zato nisu drage ni bajke Hansa Kristijana Andersena jer neprestano ima osećaj kako pisac želi da mu “pošalje poruku”.

Svoje delo je doživljavao kao svojevrsnu mitologiju, donekle oslonjenu na drevne priče i legende kao i na rimokatoličku veru, koju je vatreno ispovedao, mitski poredak čiji likovi i događaji upućuju na temeljni sistem stvari i dubinski smisao sveta. Ali sebe nije smatrao tvorcem, nego samo osobom koja je tu mitologiju otkrila i dala na uvid ostalima.

- Dok sam pisao, uvek sam imao osećaj da samo beležim ono što već postoji - rekao je Tolkin, duboko uveren da je pravi autor njegove sage sam Bog. Kad su ga jednom pitali šta znači neki odlomak u njegovoj knjizi, pisac je skromno odgovorio:

- Ne znam, ali pokušaću da doznam.

Istinska vera bila je od najveće važnosti Tolkinu, koji je na jutarnju misu išao gotovo svaki dan, a na ispovest nekoliko puta nedeljno, pa stoga i prožima njegove knjige za koje je i sam rekao da su duboko katoličke. Jednako važna komponenta je i njegovo poznavanje drevnih legendi i narečja, kao i izuzetan dar za izmišljanje novih jezika. Njega je imao još od detinjstva kad je s malim rođakama u igri smislio jezik “animalic”, a posle i “naffarin”, koji je poslužio kao temelj za vilenjački jezik u “Gospodaru prstenova”.

Ali ono što se možda najsnažnije oseća u oblikovanju tog složenog sveta jeste Tolkinova silna ljubav za prirodu s kojom hobiti i ostali stanovnici Međuzemlja žive u miru i skladu kakvi su u modernom svetu nepoznati. Sam Tolkin je duboko žalio za nedirnutom prirodom prošlih, bezazlenijih vremena i opirao se sumanutoj izgradnji novih naselja i auto-puteva i ubrzanju života. Zbog toga nije posedovao auto, nego se vozio biciklom, a na jednoj godišnjoj prijavi poreza rukom je napisao:

- Ne dam ni peni za avione “Concord”!

Ljubav prema prirodi kod Tolkina je bila povezana s uspomenom na idilično detinjstva u seocetu Sarehol Majl pokraj Birmingama, gde se doselio kao četvorogodišnji dečak. Džon Ronald Rejel Tolkin rođen je 3. januara 1892. u Južnoj Africi gde je njegov otac Artur mislio da se obogati. Tolkinova majka Mejbel došla je s dečakom u rodni Birmingam da tamo rodi drugog sina, Hilarija, ali pre nego što što je stigla da se vrati u Afriku, Artur je umro od žute groznice. Tako je Mejbel ostala u Engleskoj i s mukom podizala svoja dva sina, bez pomoći porodice koja je se odrekla zato što je prešla na katoličku veru - skandalozan čin za tadašnje doba u anglikanskoj zemlji. No, dečaci su uživali u čarobnom seoskom predelu, koji je Tolkinu posle sparušene Afrike izgledao kao “božićna jelka”, i u slobodnoj igri na otvorenom.

Idili je naglo došao kraj kad se Mejbel preselila u predgrađe Birmingama kako bi sinovi mogli da se školuju u tamošnjem Oratorijumu Svetog Filipa Nerija. Sama ih je podučavala latinskom, grčkom i francuskom, ali je htela da dobiju katoličko obrazovanje. Kontrast između prljavog, sivog, industrijalizovanog grada, nalik Mordoru, i zelene, bujne prirode poprimio je još dublje značenje kad je Mejbel 1904. umrla od dijabetesa, “kao mučenica”, kako je kasnije rekao Tolkin.

Staratelj braće Tolkin postao je sveštenik, otac Frensis, koji se dobro brinuo o dečacma, školovao ih i vodio na letovanje na more, ali je ipak seosko okruženje u Tolkinovom sećanju ostalo zauvek povezano s bezbrižnim danima pre gubitka majke, pa ga je u “Gospodaru prstena” obnovio kao ljupki hobitski Šir.

Dar za jezike koji je nasledio od majke Tolkin je razvio kao student na Oksfordu, gde je s klasičnih jezika i francuskog, koji je prezirao zbog “nazalnog prenavljanja” (mrzeo je i francusku kuhinju), prešao na gotski, keltski i anglosaksonski, te se posvetio ranoj poeziji, kao što je spev “Beowulf”; moderni poetski eksperimenti, čak ni oni katolika T. S. Eliota, nisu mu ništa značili.

Uz snagu reči u kojima je nalazio istinsku čaroliju, Tolkin je u Oksfordu našao i prave prijatelje, trojicu s kojima se svaki dan sastajao na čaju i razgovoru. Strahovito ga je pogodilo kad su dvojica od njih poginula u “životinjskom užasu” Prvog svetskog rata koji je Tolkin preživeo samo zahvaljujući tome što je oboleo od rovovske groznice pa su ga poslali kući. Ali strahote kojih se nagledao u bici na Somi ostavile su dubok trag u budućem piscu koji je to iskustvo kasnije pretočio u krvavi sukob na vrhuncu radnje u “Gospodaru prstenova”.

U rovove rata Tolkin je otišao kao oženjen čovek. U proleće 1916. venčao se s Edit Brat, u koju se zaljubio kad mu je bilo 16, a njoj 19 godina. Bili su prestali da se viđaju na nagovor oca Frensisa, koji je hteo da se Tolkin posveti školovanju, ali uprkos dugoj razdvojenosti, ljubav je izdržala, a brak Tolkinovih, u kojem su rođena tri sina i jedna kćerka, potrajao je sve do Editine smrti 1971. Je li brak bio srećan, teško je reći. Darovita pijanistkinja, koja je lepo pevala i plesala, Edit je žrtvovala snove o vlastitoj karijeri još pre udaje: bila je siroče i morala je da se izdržava radeći kao sekretarica, a kad se udala, kao da je sasvim pala u senku muža. Zbog njega je i prešla na katoličku veru, što joj je, čini se, s vremenom sve više smetalo, a najteže su joj padale česte ispovesti.

Kad je Tolkin postao profesor na Oksfordu, osećala se nedoraslom ostalim profesorskim suprugama, pa se postepeno društveno izolovala. Tako se sasvim posvetila deci, koja su, po rečima Tolkinovog biografa Hemfrija Karpentera, “bila najsnažnija spojnica njihovog braka”. A najviše joj je smetalo što Tolkin traži intelektualni podsticaj u društvu prijatelja iz kluba “Inkling”, među kojima su bili pisci K. S. Luis, Hjugo Dajson i Čarls Vilijams, s kojima se redovno nalazio da bi pili pivo, raspravljali i čitali jedni drugima rukopise.

Prijatelji su snažno uticali jedni na druge: Luis je pod Tolkinovim uticajem ponovo našao veru, dok Tolkin možda nikad ne bi dovršio “Gospodara prstenova” da ga Luis nije neprestano bodrio. Nisu se, naravno, u svemu slagali pa tako Tolkin nije imao baš visoko mišljenje o Luisovoj prozi, a još manje o njegovoj ženi Džoj, dok je Dajson jednom, kad im je Tolkin čitao novo poglavlje, uzdahnuo: “O, ne opet ti vilenjaci!” Ali sastajali su se neizostavno jednom ili dva puta nedeljno.

Edit nikad nije učestvovala u tim druženjima, a Tolkin se katkad prema njoj odnosio kao prema detetu i sve više živeo zasebnim životom. Muž i žena imali su odvojene spavaće sobe, Tolkin je često radio dokasno, dok je Edit rano odlazila na počinak. Ali kako je imao osećaj da je ona tako mnogo žrtvovala zbog njega, čim je otišao u penziju, Tolkin se s porodicom preselio u blizinu Bornmauta samo zato da bi Edit tamo došla na svoje, bez njegovih učenih prijatelja i superiornih profesorskih supruga.

I uvek ju je pamtio iz ranih, najsrećnijih dana braka, kad mu je pevala i plesala. Kad je 1971. umrla, Tolkin joj je na grobu uklesao ime “Lutijena”, jer je mlada Edit bila nadahnuće za vilenjačku princezu koja je odbacila besmrtnost da bi se udala za smrtnika Berena - a upravo je to ime Tolkin dao da se upiše na njegov nadgrobni spomenik.

Nakon što je neko vreme predavao na univerzitetu u Lidsu i sarađivao na Oksfordskom rečniku engleskog, i to na slovu W (navodno mu je najviše muke zadala riječ walrus, zool. “morž”), Tolkin je sa 32 godine postao profesor na “Merton Collegeu” u Oksfordu i tamo ostao 35 godina. Imao je specifičan “stil” predavanja: studenti ga nisu uvek najbolje razumeli jer je mrmljao i često nije uspevao da jasno artikuliše ono što želi da kaže.

Osim toga, opirao se svakoj teoriji književnosti, smatrajući da su književna dela događaji koje treba doživeti tako da se čitaju naglas, i to je radio s takvom strašću da se studentima činilo kao da su na nekom srednjovekovnom slavlju, dok je pesnik V. H. Oden rekao da je Tolkin zvučao kao Gandalf lično.

Uprkosč ogromnom znanju, Tolkin nije samog sebe preozbiljno shvatao. Naprotiv, smatrao se običnim, slabim čovekom, ni po čemu različitim od ostalih, a često je iskazivao poseban smisao za humor. Znao je da plaši prodavce tako što bi im zazveckao šakom sitniša u koje bi stavio svoju protezu, a na sastancima inklingsa vodio je takmičenje u tome ko će duže naglas čitati jezivo lošu prozu i poeziju spisateljice Amande Makitrik Ros, a da ne prasne u smeh.

Posebno je voleo maskenbale pa se jednom kostimirao u polarnog medveda, a drugom prilikom je odeven kao anglosaksonski ratnik, vitlajući sekirom, jurio komšiju po ulici. Deci je pisao i ilustrovao smešna pisma s vestima sa Severnog pola, koja im je skrivao u dimnjak ili ih slao poštom, a pisao im je i priče. “Hobit” s Bilbom Baginsom jedna je od tih priča koju je razradio dok je ležao s uganutim gležnjem nakon nesrećne partije tenisa.

Kad je “Hobit” neočekivano postao pravi bestseler, izdavači su tražili još, i Tolkin je došao na ideju da u centar priče stavi prsten koji je Bilbo našao i uvede još jednog hobita, Bilbovog sina. Od ideje do realizacije proteklo je ravno 16 godina. Mnogo toga se umešalo: izbio je Drugi svetski rat i, kako je rekao Luis, “stvarni događaji počeli su zastrašujuće da se poklapaju s onim što je Tolkin izmišljao”. Ali problem je bio i Tolkinov perfekcionizam zbog kojeg je katkad i previše vremena posvećivao pojedinim lingvističkim problemima, a treba uzeti u obzir i da je kao aktivni profesor morao da odrađuje i uobičajene obaveze sa studentima.

U jednom trenutku, negde pred kraj treće knjige, upao je u tešku spisateljsku krizu i šest meseci nije napisao ni slova. Nastavio je da piše 1944, na Luisov nagovor, ali onda je ponovo zapeo. Obrise priče završio je tek 1947, a konačnu verziju dve godine kasnije, pišući s dva prsta na mašini smeštenoj na krevet na tavanu, jer na pisaćem stolu više nije bilo mesta. Sledilo je natezanje oko štampanja koje je bilo problematično zbog nestašice papira u to posleratno doba i “Gospodar prstenova” je najzad objavljen u tri knjige tokom jedne godine, od leta 1954. do jeseni 1955.

Kritike nisu bile jedinstvene, od oduševljenih pohvala, do negativnih napisa, poput onog u londonskom “Observeru” gde su roman otpisali kao “puki eskapizam” i poželeli mu da što pre padne u blaženi zaborav.

Ali dogodilo se nešto sasvim drugo. Čitaoci nisu mogli da se nasite doživljaja Froda Baginsa i Prstenove družine, te su razgrabili na stotine hiljada primeraka, a pravo ludilo je počelo kad je knjiga objavljena u Sjedinjenim Državama.

Širom Amerike obožavaoci su počeli da osnivaju klubove, šalju pisma i darove Tolkinu u Englesku, razdragani štivom telefonirali su mu usred noći, nesvesni vremenske razlike, pa mu čak i dolazili pred kuću i fotografisali ga kroz prozore. Pravi kult Tolkina razvio se krajem šezdesetih, kad se među kalifornijskim hipijima pronela priča da je Tolkin napisao “Gospodara prstenova” pod delovanjem marihuane, pa i jačih droga, a američka studentarija ukrašavala je zidove svojih soba mapama Međuzemlja i pisala grafite kao što je “Frodo živi”. Odasvud su ga saletali strani izdavači tražeći prava na prevod, pa je knjiga prevedena na 38 jezika, a Tolkin je 1968. prodao i prava na filmsku verziju za sumu koja mu se tad činila povelikom - deset hiljada funti.

I postariji, anonimni univerzitetski profesor skromnih primanja odjednom je postao svetska zvezda i vrlo imućan čovek.

I dok je i dalje brižno beležio svoje izdatke, kao što su poštanske marke i žileti, te gunđao zbog poreza koji mu je odneo velik deo zarade, Tolkin je novostečenu imovinu nesebično delio: dobar deo poklonio je svojoj crkvi, a pobrinuo se i da deca dobiju više nego dovoljno za udoban život. Ali nasledstvo koje im je ostavio njegovim potomcima nije nužno donelo sreću.

Tolkin je umro 1973. u 81. godini, ne završivši rad na rukopisu “Silmariliona”.

Posao je tako zapao Tolkinovom sinu Kristoferu, koji je sledećih 25 godina proveo u osami, daleko od javnosti, potpuno posvećen redigovanju i objavljivanju očevih preostalih dela u devet debelih svezaka, sve dok i sam nije umro krajem devedesetih. Fenomenalan uspeh filmske trilogije snimljene prema “Gospodaru prstenova”, u režiji Pitera Džeksona, zapravo je uneo razdor u porodicu jer dok su se neki grizli što ne mogu da utiču na scenario i režiju, a još više što neće imati nikakve finansijske koristi od filma koji je zaradio gotovo tri milijarde dolara, drugi su bili voljni da sarađuju s producentima, tvrdeći da ih novac uopšte ne zanima.

Najgora svađa izbila je između Kristofera i njegovog sina Sajmona, advokata s književnim ambicijama, kojeg je pak potreslo što ga otac nije uključio u upravni odbor firme “Tolkien”, koja vodi porodične poslove oko autorskih prava. Sajmon se posle pomirio s ocem, ali prema njegovom mišljenju, najgore je bilo što je slava filmske trilogije sasvim zasenila individualne uspehe svakog člana. Kako je gorko rekao:

- Odjednom više nisam bio advokat Sajmon Tolkin, nego unuk Dž. R. R. Tolkina.

Uprkos svemu, Sajmon je odlučio da se oproba kao pisac te je objavio četiri romana i novi film “Hobit” dočekao spokojnije, možda prihvativši prioritete prema kojima je živeo njegov deda. Tolkin je slavu primao s dozom samoironije, priznajući kako “biti kultna figura tokom vlastitog života uopšte nije neugodno”, ali da je to ipak sasvim nevažno jer je jedino merilo uspeha i jedini pravi kritičar - Isus Hristos “koji se više nego bilo koji čovek divi darovima što nam ih je On sam dao”.
gloria
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Колико је Толкин украо из словенске митологије?

Порукаод Aнa » Сре Феб 12, 2014 11:53 am

наилазим на тумачења Толкинових дјела као на ,прије свега, дјела инспирисана хришћанством, аТолкина као истинског вјерника римокатоличке цркве
ни м од митологије, било која да је...
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Колико је Толкин украо из словенске митологије?

Порукаод Aнa » Сре Феб 12, 2014 12:40 pm

Andrić pobedio Tolkina u borbi za Nobelovu nagradu

Za knjigu "Na Drini ćuprija" znamo svi kao i za knjigu i film "Gospodar prstenova". Čuli smo svi hteli ili ne, ali ono o čemu se malo zna je činjenica da je iste godine kada je Andrić bio nominovan među predloženim kandidatima za 1961. godinu bila i Tolkinova knjiga "Gospodar prstenova".


Слика
Andrić pobedio Tolkina u borbi za Nobelovu nagradu


Sedimo na poslu i kolega i ja počeli diskusiju o knjigama koje on voli, a koje ja i da li su knjige i čitanje izašli iz mode. Dođemo do toga da se nekako dotaknusmo ovih dveju knjiga i on mi pomene da je nekada pročitao kako je Tolkina u borbi za Nobela pobedio Andrić.

Čačkajući po netu, došla sam do podatka da je tadašnji žiri Tolkinovo delo opisao kao nedostojno ove prestižne nagrade. "Tolkinova proza ne može ni na koji način biti dostojna najkvalitetnije naracije", napisao je jedan od članova žirija.

Iste godine, 1961. kada je Tolkin dobio negativne kritike, Ivo Andrić je osvojio priznanje za roman "Na Drini ćuprija". Članovi žirija su pohvalili njegov način pripovedanja i epsku snagu dela.

Novinar Andreas Ekstrom iz Švedske, koji je istraživao dokumenta o prošlim izborima za Nobelovu nagradu, otkrio je i da je britanski autor Grejem Grin te godine bio na "mestu broj dva". On nikada nije osvojio Nobela. Treći izbor žirija bila je Dankinja Karen Bliksen.

Bez ikakve želje da ulazim u polemiku čiji je Andrić pisac po nacionalnoj pripadnosti, moram da priznam da mi je "Na Drini ćuprija ipak najdraža slika" iako i Tolkinu za "Gospodare" skidam kapu. Ipak, knjige nikada ne izlaze iz mode.
- See more at: http://www.nadlanu.com/pocetna/zivot/do ... 99hCz.dpuf
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Колико је Толкин украо из словенске митологије?

Порукаод Aнa » Сре Феб 12, 2014 2:54 pm

имате ли какав коментар на то да тајна успјеха Толкина у томе што је дух Библије пренио у своја дјела?
има толико студиозних тумачења која се баве управо тиме....
или свако узима шта му одговара...
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Колико је Толкин украо из словенске митологије?

Порукаод Aнa » Чет Феб 13, 2014 12:24 pm

Da li su Tolkinovi patuljci metafora za Jevreje?

Pred premijeru nastavka Hobita, režisera Pitera Džeksona, analiziraćemo moguću vezu sa Jevrejima

Boston – Za par dana, ljubitelji Tolkinovih dela širom sveta će pohrliti u bioskope ne bi li videli drugi deo trilogije Hobit – „Šmaugovo pustošenje“.

Poput svog prethodnika iz prošle godine – „Neočekivano putovanje“, najnovije 161 minut dugo putovanje kroz Tolkinovu Srednju zemlju, podstaknuće neke od ljubitelja da uoče paralele sa jevrejskom istorijom uglavnom kroz epsku priču o 12 raseljenih patuljaka – čvrsto rešenih da povrate svoju domovinu koju je zauzeo zmaj Šmaug.

Kada je Tolkin 1937. godine objavio Hobita, cionistički san o jevrejskoj domovini – da ne pominjemo holokaust – je bio relativno bliska budućnost. Školovan na Oksfordu, katolik Tolkin je učestvovao u I svetskom ratu u bici kod Some, u jednoj od najkrvavijih bitaka u istoriji čovečanstva.

Napisana kao dečija knjiga, davno je uočeno da Hobit sadrži duboku alegoriju, u kojoj se vidi uticaj rata na Tolkina.

Još jedna od fascinantnih paralela koju neki tolkinovci uočavaju je ona koja povezuje patulje iz Srednje zemlje sa Jevrejima, njihovom istorijom i kulturom.

Više od tri decenije pošto je Hobit objavljen, Tolkin se osvrnuo na vezu Jevreja i patuljaka u jednom intervju za BBC.

„Nije mi bila namera da napravim takvu paralelu, ali mi je bilo jasno da glavni likovi moraju po nečemu da se ističu“, rekao je Tolkin u intervjuu 1971. godine. „Pre svega, oni su patljuci, a i zaista umnogome liče na Jevreje. Njihov jezik je semitski. Hobiti su samo drevni Britanci“, rekao je.

Prema jednom od Tolkinovih biografa, Džonu Ratelifu, piscu dvotomne istorije sveta opisanog u Hobitu, Tolkin je nalazio inspiraciju u hebrejskim spisima i istoriji. Kao zanatljije iz zemlje bogate prirodnim bogatstvima, patuljci su govorili i jezikom naroda koji je živeo u njihovoj zemlji, ali i između sebe jezikom koji je Tolkin izmislio na osnovu jevrejskog.

Iako se Tolkinovi patuljci podsećaju na tragične događaje iz prošlosti tužnim pesmama, većina se asimolovala i nemaju neku prevliku želju da povrate svoju domovinu – Erebor. Na Usamljenoj Planini, sakriven negde ispod riznice zmaja Šmauga, nalazi se sjajni dragulj koji se smatra „srcem planine“.

Nebeski dragi kamen – Arkenston – kako tvrde neki od poznavalaca – predstavlja Kovčeg Zaveta, a Usamljena Planina je Brdo Hrama u Jerusalimu.

Poput starozavetnik jevrejskih kraljeva, i kraljevi patuljaka su takođe skloni grehu i srebroljubljivi. Njihovo bezumno gomilanje bogatstva je učinilo da ih okolni narodi dodatno zamrze i na kraju je privuklo i krvoločnog zmaja.

Već decenijama, stručnjaci smatraju Tolkinove knjige „ispravkom“ Vagnerove opere „Prsten Nibelunga“. U ovoj operi su neke antisemite, kao što je Hitler, pronašle alegorijsku potvrdu za svoju mržnju prema Jevrejima, oličenim u zlom patuljku Albrajhu. Vagner je bio veliki antisemita koji je mnogo puta pozivao na proterivanje svih Jevreja iz Nemačke.

Prema mišljenju nekih poznavalaca Tolkinovog opusa, patuljci heroji su svesna inverzija rđavih „jevrejskih“ patuljaka iz Vagnerove opere. Kao ljubitelj vikinške mitologije, Tolkin je mrzeo nacističke pokušaje da iskoriste drevne priče kao osnovu za mržnju.

„U svakom slučaju, imam poseban motiv… protiv tog djubreta zvanog Hitler“, pisao je Tolkin svom sinu 1941. godine. „Hitler uništava, izobličuje, pogrešno tumači i navlači prokletstvo na plemeniti normanski duh i njegov izuzetan značaj za Evropu… (duh) koji sam oduvek voleo i želeo da predstavim u pravom svetlu.“

Nekoliko godina pošto je napisao Hobita, Tolkin je bio u kontaktu sa izdavačima koji su hteli njegove knjige da prevedu na nemački. Kada su ga pitali da potvrdi svoje arijevsko poreklo, pisac rođen u Južnoj Africi je rekao sledeće:

„Ako me indirektno pitate da li imam jevrejsko poreklo, mogu samo da vam sa žaljenjem kažem da nemam fizičku vezu sa tim plementim narodom“, rekao je Tolkin tom prilikom, dodavši da je nacistički rasizam „zao i potpuno naučno neutemeljen.“

Iako je Tolkin, kako je sam rekao, „srdačno mrzeo“ alegoriju, Hobit je prema mišljenju mnogih stručnjaka očigledno prožet događajima iz I svetskog rata.

„Tolkinova ratna iskustva su implementirana u njegova dela“, kaže Nansi Mari Ot u svojoj studiji koja se bavi izvorima inspiracije ovog pisca.

„I svetski rat je bio sve ono što je Tolkin mrzeo: uništavanje prirode, smrtonosna upotreba tehnologije, zloupotreba vlasti i trijumf industrializacije“, piše Ot. „Ipak, to mu je istovremeno skrenulo pažnju na vrline običnog čoveka, prijateljstva i lepotu koju je mogao naći među ružnoćom.“

U drugom delu trilogije Hobit, gledaoci će imati priliku da vide mukotrpni povratak patuljaka u Erebor i na Usmaljenu Planinu. Na putu do domovine moraće da se suoče sa krvožednim elfovima, ljudima i džinovskim paucima koji će pokušati da spreče patuljke na njihovom pohodu.

Kada su se konačno vratili, ni tada nije bilo sve ružičasto – vođa patuljaka odbija da podeli povraćeno zlato sa elfovima i ljudima – da ne pominjemo gobline iz Morije. Trilogija će biti okončana trećim filmom – „Three and Back Again“, i kulminiraće velikom bitkom gde će se pet vojski patuljaka ujediniti u odbrani svoje nezavisnosti.

Za sve one koje interesuje Srednja zemlja kao i čovek koji ju je smislo, Foks će uskoro početi sa snimanjem dokumentarca o Tolkinu, u kom će biti reči i o vezi između njegovog privatnog života i Srednje zemlje. Taj film će režirati Piter Černin, koji trenutno radi na biblijskom filmu „Izlazak“, sa Kristijanom Bejlom u ulozi Mojsija.

(Times of Israel)
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

ПретходниСледећа

Повратак на Уметност и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google Feedfetcher и 1 гост