Јован Јовановић Змај

Народна духовност обрађена кроз модерну уметност, филм, књижевност, музику...

Јован Јовановић Змај

Порукаод Svetovid » Пет Нов 07, 2014 12:24 am

Јован Јовановић Змај

Три хајдука

У по бурне црне ноћи,
Феруз-паша из сна скочи,
Жижак дркће, ко да чита
Страву санка с бледа лица.
Феруз-паша каду пита:
„Камо кључи од тамница?...
Три године како труну —
Ох, хајдучки пепо клети!
Па још ни сад мира нема —
У сан дође да ми прети!“
„Немој, аго, немој ноћу
Силазити у тамнице,
Сутра ћемо послат Муја,
Да покопа кости њине!“
„Хахахаха, бабо моја,
Ни живих се нисам боја,
Док су били за ужаса,
А некмоли мртвих паса.
Морам ићи да их видим
Како леже на трулишту,
Да их питам, што ме зову,
Што ме траже, што ме ишту!“ —
Узе жижак — зрака дркће
На пашином бледом лицу —
Зарђана брава шкрипну —
Он се спусти у тамницу.
У тамници ледној страви,
Где јакрепе мемла дави,
Где се грозе хладне гује,
Кад се сете неких мука —
Онде седе три костура,
Три костура од хајдука.
Или седе, ил' се само
Феруз-паши тако ствара.
Пред њима су на камену,
Ка на столу, три пехара.

Проговара хајдук први:
„Ево, пашо, пехар крви!
Имао сам верну љубу —
Кад ме покри ова тама,
Остала је јадна сама —
Није сама... мач у руци.
Па повика: Где сте, вуци?
Тако стиже до твог двора,
Пуче пушка одозгора,
Проби срце јадне жене —
Ево пехар крви њене!
Красно ј' вино, пуна ј' чаша —
Наздрави ми, Феруз-паша!“

Сама с' рука паши диже,
Сама нога крочи ближе.
Пехар попи, цикну мука,
Цикну паша — а те кости
Смејаше се... Бог да прости!

Проговара хајдук други:
„Кад сам допо овог гроба,
Питала те мајка моја:
Пошто ћеш ми продат роба?
А ти рече: Три товара.
А сирота мајка стара,
Знојила се дању, ноћу,
Нит' је јела, нит' је пила,
Док крвавим није знојем
Три товара измучила.
Кад ти синоћ благо даде,
Ти се, пашо, смејат стаде;
То је, бако, тек за храну;
Твој је синак јунак био,
Ако ј' умо камен гристи
Мора да се угојио!
Свиснула је мајка моја —
Овај пехар пун је вина,
Крвавога њеног зноја!
Красно ј' вино, пуна ј' чаша —
Наздрави ми, Феруз-паша!“

Сама с' рука паши диже,
Сама нога крочи ближе,
Пехар попи, цикну мука,
Цикну паша — а те кости
Смејаше се... Бог да прости!

Проговара хајдук трећи:
„Кад сам допо ових тмина,
Имао сам у горици
Недорасла, слаба сина,
Хтело дете пушку дићи,
Пушка тешка, слабе руке —
Поче јадно сузе ронит,
Што не може у хајдуке.
Плакало је гладно, жедно,
Што му бабо овде труне,
Плакало је, па је свисло —
Ево чаше суза пуне! —
Красно ј' вино, пуна ј' чаша —
Наздрави ми, Феруз-паша!“

Сама с' рука паши диже,
Сама нога крочи ближе,
Пехар попи, цикну мука,
Мртав паде до хајдука,
Мртав паде — а те кости
Смејаше се... Бог да прости!
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Повратак на Уметност и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google Feedfetcher и 1 гост

cron