Српске народне приповјетке

Народна духовност обрађена кроз модерну уметност, филм, књижевност, музику...

Српске народне приповјетке

Порукаод Aнa » Пон Авг 19, 2013 3:50 pm

Српске народне приповјетке



Као и код већине других народа и ''Српске народне приповијетке'', које је ''скупио и на свет издао'' Вук Стефановић Караџић у Бечу 1853, штампане у Штампарији јерменскога манастира, биле су само дио огромнога народног прозног блага, које је до данас објављено у знатном броју томова. У тој књизи, коју је Вук Караџић подијелио на: приповијетке, додатак и шаљиве приче, штампан е су укупно 263 бајке, приче, легенде и анегдоте. Вук Краџић је народне приповијетке подијелио на женске (''оне у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може бити'') и мушке, затим на озбиљне и шаљиве, а у коначној пођели на бајке, народне приповијетке (уствари, реалистичке приче, односно новеле) и на кратке приче (уствари , легенде, анегдоте и шале.)

Слика

Истина Вук Караџић је 1821. године објавио књижицу од 12 приповиједака, али ова збирка из 1853. године је увела српску народну књижевност у свијет на велика врата. Познато је да јој је предговор написао један од славне браће Грим, Јакоб Грим, иначе кум Вука Карџића, а српске бајке величао је и хвалио и сам Гете, једа н од највећих умова свога времена и стављао их у исту раван са ''Илијадом''.

У овој књизи објављене су неке од наших најбољих бајки: ''Баш-Челик'', ''Међедовић'', ''Чардак ни на небу ни на земљи'', ''Златна јабука и девет пауница'', ''Змија младожења'', ''Аждаја и царев син'', ''Пепељуга'', ''У цара Тројана козје уши'', ''Вилина гора'', ''Тица ђевојка'', ''Добра ђела не пропадају''...

Како наводи Богдан Поповић, Вук Караџић је скупљао бајке углавном по варошима и градовима, док су јуначке народне пјесме пјевали углавном сеоски гуслари .

Вук Караџић је записивао бајке онако како их је чуо у народу, готово да није правио никакве интервенције, чак је и језик, који је понекад у њима био сасвим народски , остао онакав каквог га је чуо код приповједача, уз сву опширност казивања и сложену композицију коју је дао народни приповједач.




Зато неке приче које је сабрао Вук чувају патину дубоке прошлости и трагове паганског друштва и паганских схватања и обичаја, дакле још из времена предхришћанских, док друге у верзији коју је Вук Караџић забиљежио већ познају породицу, па чак и оружје из времена Турака, сабљу, рецимо, што значи да је верзија коју је Вук записао релативнио млада. У многим бајкама присутни су мотиви и фантастична бића и симболи из праисторије (змајеви, виле, канибализам, животиње које говоре...), у неким бајкама су старогрчки мотиви (оковани хероји, или демони, ватра као знак божанске моћи (''Баш-Челик'', ''Златна јабука и девет пауница''), у другима су присутни хришћански симболи: крст, вјера у бога, црква, литургија (''Међедовић'', ''Аждаја и царев син'', ''Пепељуга''...).

Ово све указује на различиту старост, на различито вријеме настанка појединих бајки, односно стварања, или преузимања појединих мотива, који се јављају у нашим, као и у сви другим бајкама свијета.

У већини бајки већ имамо породицу, често царску, понекад трговачку, или чобанина, а у племену живе само дивови, или нека друга фантастична бића, што је још један траг који води у непрозирну таму далеке прошлости у којој је први пут испричана бајка, или барем један од њених мотива, односно митема.

И сам Вук Караџић, као и неки други истраживачи, рецимо Ватрослав Јагић, познати хрватски лингвиста, и други, истицали су да су неке српске бајке старе више од хиљаду година.

У причи ''Пепељуга'', коју је Вук Караџић објавио у својој збирци 1853. године, чаролије брижне мајке, која и мртва помаже својој кћери, чија је непромишљена радозналост коштала живота, ђелују у цркви, на ''летурђији'', а по свим хришћанским учењима чаролија нема дејство у цркви, поготову не у вријеме молитве. Ово је сигуран доказ дубоке старости и паганског поријекла варајанте пепељуге која је запамћена у српском народу.

Мада грчки историчари и путописци нијесу забиљежили текст, колико је мени познато, ни једне народне словенске приповијетке многи су писали о томе да у словенским племенима постоје пјевачи који пјевају народне пјесме и који су познати не само у свом, већ и у сусједним племенима, веома омиљени и радо слушани.

Српске народне бајке у редакцији Вука Караџића спадају вјероватно у изворне народне бајке, док су каснији сакупљачи, па чак и неки знатно ранији, као Шарл Перо, па и Вукови савременици, као браћа Грим, у својим редакцијама пропустили текст народне приче кроз умјетничку визутру и знатно их осавременили. Тако је поступао и Пушкин, који је у своје бајке уносио обичаје и поступке свога времена, тако да се у његовим бајкама јасно препознају његово вријеме, дворска етикеција, норме понашања.

Српска народна бајка познаје и чува класичну композицију бајке, у њој је увијек главни јунак младић или ђевојка, царев син, или још чешће човјек из народа, који мора да ријеши неки тешки задатак, који нијесу могли ријешити његови претходници, најчешће његова старија браћа. Јунак бајке је, како се књижевно каже ''оспоравана личност'', најчешће најмлађи син, или ђевојка, често царева кћи, или једноствано ђевојка из народа, чобаница, преља, ткаља, значи лице од којег се не очекује способност извршења подвига, односно лице које треба да учини већи подвиг да би увјерило средину из које потиче у своју способност, храброст и довитљивост.

''Он је по правилу оспоравана личност: у извршењу задатка који надилази могућности других људи он доказује своју вредност и тек после тога он заузима у свету онај положај који му одговара''. (Јован Деретић, ''Кратка историја српске књижевности'', БИГЗ, Београд, 1990., стр.51.)

Јунак може да изведе подвиг само уз личну храброст, племенитост, довитљивост, а обављање задатка отежавају му радозналост, непослушност, одсуство самодисциплине, што је уз завидљивост наратор индиректно истицао као честе мане наших људи.

Фантастични помагачи и противници, који се ангажују на страни јунака, или против њега су углавном интернационални. Помагачи, фантастична добра бића и средства су: добре виле, добре бабе, мудри старци, лијепе ђевојке, чаробне животиње – лисице, рибе, курјаци, крилати коњи, захвални и добри мртваци чија моћ не престаје, као ни брига о својима ни послије смрти, чаробно оружје, анђели, свеци.

Фантастичне зле силе и средства су: змајеви, демони, аждаје, чаробне животиње, змије, вјештице, вампири, вукодлаци, зле бабе, зле свекрве, ђаволи, зачарано пиће...

Занимљиво је да се некада њихова моћ или снага крије у сасвим реалним бићима и стварима: у дрвету, животињи, птици, што потврђује да је стваралац вјеровао у јединство свијета, значи вјеровао је да изван реалнога свијета не могу ђеловати ни фантастичне силе, те да је човјек подложан ђеловању и реалних појава и фантастичних сила и да и једне и друге мора да савлада.

Реална средства помажу јунаку јер се на њих преноси јунакова реална, или чаробна моћ, или чаробна моћ добронамјерног фантастичног помагача, а често се користе и средства која симболизују живот, или смрт: чаробна вода (вода као животна снага, ватра као средство заштите и очишћења), а отежавају му такође реални предмети на које је зла сила ђеловала (зачарана јабука, отровна јабука, чаробно огледалце, зачарано пиће које успављује...)

У великом броју бајки главни јунак је трећи у покушају да ријеши тешки задатак, обично је то најмлађи од тројице синова, или ђевојка од које се не очекују такви подухвати, неки трговац, обичан човјек, који се ничим не истиче, или се истиче привидном глупошћу и незнањем. Ово је случај у бајкама ''Баш-Челик'', ''Златна јабука и девет пауница'', ''Чардак ни на небу, ни на земљи'' и многим другим.

Да би ријешио задатак који му је постављен јунак мора да савлада фантастичнна бића, која се у бајкама јављају као активни јунаци, а која посједују натприродне моћи и волшебна знања. То су најчешће виле, вјештице, чаробњаци, дивови, патуљци, мудри старци...

Нека од ових бића су симболи добра, друга су симболи зла. Савлађивањем фантастичних бића главни јунак не постиже циљ, послије свега у расплету мора савладати непријатељски расположене људе из реалног свијета, а то су најчешће завидљива и неспособна браћа, која желе да се домогну незаслужене награде, зла маћеха, злобне пасторке, завидљиве сестре, зла свекрва, глупи цар чију је кћер већ заслужио јунак...

При том јунаку помажу или га ометају добре и зле силе, носиоци добра и зла, али њихова помоћ није безусловна, јунак мора да је задобије својим поступцима и својим карактером, храброшћу, добротом, мудрошћу, док га у постизању циља зле силе ометају привидно без разлога, јер су зле. Тако народни приповједач и у бајци као и у животу види и добро и зло, које реално постоји у животу, вјечно и неуништиво.

Награда коју јунак заслужује је велика, она омогућује мијењање начина живота, што често подразумијева и мијењање јунакове личности, бјекством из мучне свакодневне стварности, мада има случајева и то много, да награђени јунак наставља да живи у средини из које је морао да бјежи. Награда је најчешћа у виду богате женидбе, или удаје, то је за сиромашног човјека из народа који је измишљао бајку да би побјегао од мучне свакодневнице био на неки начин најреалнији пут да се промијени живот, посебно живот младих момака и ђевојака.

Тако се у бајци, која је епска форма, често драмске садржине, рјешава углавном судбина главног јунака, док се судбине свих споредних јунака не разрјешавају, мада зли људи често бивају кажњени смрћу, прогонством, изгоном.

Наратор понекад неочекивано разрјешава судбине јунака, па кажњава чак и добре јунаке смрћу, као у бајци ''Стојша и Младен'' у којима Стојша на крају заједно са змајским царем Младеном убија своја три зета змајеве, који су му били наклоњени, за разлику од бајке ''Баш – Челик'' у којима таквим зетовима остаје захвалан. Зато се крај бајке''Стојша и Младен'' може схватити или као виша правда – брат убија зетове фантастична бића да би сестре вратио међу људе, или као освета јер су повели сестре, а да никога нијесу питали, нити су их просили.

Постоје и бајке у којима јунаци постижу побједе и остварују подвиге сопственом снагом без помоћи фантастичних бића, као у ''Међедовићу'', ''Стојши и Младену'', ''Аждаји и царевом сину'', али оне су знатно рјеђе.

Јован Деретић истиче да је у неким бајкама, рецимо у ''Међедовићу'', чудесни свијет бајке хиперболизован до чудесних размјера и тако доведен до гротеске, до пародије бајке. (Јован Деретић, ''Кратка историја српске књижевности'', стр.51.)

Међедовић се крије у шупљем сељаковом зубу, такав моћник, а сељак је обични ратар, који ни једно јунаштво није починио. Или ђевојка даје из торбице шаку соли која напуни тридесет товара.

У бајци ''Пепељуга'', која, као и многе српске и друге бајке има интернационални мотив: трагедија ђевојчине мајке изазвана је ђевојчином непажњом и глупошћу, јер је дозволила да јој вретено упадне у јаму, мада је старац упозорио да ће оној којој вретено у ту јаму упадне мајка бити претворена у краву, што се и десило. Значи, ђевојка је, као јунак античке трагедије, починила трагичку грешку, прекршила је забрану и показала неразумну радозналост. Таква грешка у бајци увијек доводи до сукоба јунака и сила.

Маћеха у Вуковој верзији има само једну кћер, а не двије, отац јој је заклао мајку претворену у краву, а ђевојци је било име Мара, а зна се да су бајке углавном безличне, а јунаци безимени.

Ђевојка не иде на бал, него у неђељу у цркву, пошто са мајчиног гроба, на којем су поред сандука била два бијела голуба, понесе хаљине које су биле у отвореном ковчегу, иде на ''летурђију''. Голубови су, по хришћанству, благословене птице. Како се на летурђији нашао и царев син запне му за око ђевојка, као и свима, посебно с тога што је нико није препознао, ни отац и маћеха. Овђе имамо, као и у осталим верзијама промјену идентитета јунака.

Српска бајка је веома сложене композиције, са честим уметнутим причама, са неочекиваним дигресијама, понекад веома сложена структура која обједињује неколико токова и више прича у причи.

Као и у већини бајки у свијету , и у нашој бајци почетак и крај су често типизирани, понекад и јунаци, мада се јављају и јунаци типично наши, необични, храбри људи из народа: Међедовић (као Милош Обилић, или Марко Краљевић), Стојша, храбри чобани, сиромаси...

Бајка има типизиран почетак:''био једном један цар, па имао три сина'', или три кћери, или није имао ђеце, или ''били једном човјек и жена'', или био један чобанин, или био један сиромах човјек...

Завршетак бајке је често типизиран: ''те је царево сретно до свога вијека'', ''те су од ога доба живјели господски'', или иде кући и узима царску кћер за жену, или постану велика господа...

У бајци је присутна, иначе честа у народним причама, тростепена градација, три неђеље ђевојка иде у цркву, три пута јој маћеха повећава задатке, утростручује их, а хаљине су од свиле, од сребра, па од сувог злата.

Код Вука ђевојка на ногама нема ципеле, већ папуче, од којих једну губи.

Царев син са папучом иде по царству, тражи ђевојку која је изгубила папучу, маћеха показује своју кћер, а пасторку сакрива под корито, али пијетао кукурикну и каза да је ''ђевојка'' под коритом. Царев син је налази у истим оним златним хаљинама у којима је побјегла из цркве.

Видећи да је њена папуча царев син је води на двор да се жени њоме, а приповједач не разрјешава судбину зле маћехе која остаје некажњена.

Други сакупљачи и писци бајки користили су и обрађивали у разним народима исте мотиве, али те бајке су (као код браће Грим) сасвим друкчије, једноставније, умјетнички обрађене , а многе се у бројним детаљима разликују од верзије коју је записао Вук Караџић .

Наш народ је запамтио и сачувао, а Вук Караџић је записао веома старе верзије бајки и сачувао изворни народни језик, изворни говор, који је лирски обликовао многобројне мотиве створивши изванредно живу, лијепу, увјерљиву народну умјетност српског народа, која је по својој умјетничкој вриједности толико оригинална, увјерљива и раскошна да су је поредили са ''Илијадом'' и ''Одисејом'', односно са грчким епом.

дијаспора.ну
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4086
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Повратак на Уметност и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 1 гост

cron