Милош Црњански

Народна духовност обрађена кроз модерну уметност, филм, књижевност, музику...

Re: Милош Црњански

Порукаод Undina » Суб Јан 14, 2012 2:26 am

hahahah Crnjanski je bio smeker, sto ne bi bilo istina sve to
pricaju i moji profesori da je bio skroz prirodan, ono psovao je k'o kocijas i sam je pominjao neke zenske lakog morala s kojima je imao bliske susrete :hoho
"I have loved the stars too fondly to be fearful of the night."
Корисников грб
Undina
 
Поруке: 198
Придружен: Нед Мај 22, 2011 7:03 pm
Место: Hladne vode Skotske i Severne Irske

Re: Милош Црњански

Порукаод Aнa » Суб Јан 14, 2012 2:52 pm

Undina, svaka čast za crtež!
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Милош Црњански

Порукаод Aнa » Суб Јан 14, 2012 7:18 pm

Miloš Crnjanski

Britansko-balkanske veze: Veze u preistoriji


Za „Projekat Rastko“ digitalizovao
gospodin Nebojša Jovičić

Iako se to čini neverovatno, već u preistorijsko doba bilo je veza, između Balkanskog poluostrva i britanskih ostrva. Na te veze prvi je skrenuo pažnju, u Engleskoj, prof. Gordon Childe. Posle rata, prof. Childe otišao je u Australiju. Izvršio je samoubistvo, padom sa stene.

Te veze, naročito je isticao, za vreme rata, biolog prof. Helden, sin čuvenog ministra vojnog iz prvog rata. Prof. Haldane bio je još poznatiji marksist, nego prof. Childe. U jednom svom popularno pisanom članku on je čak britanska ostrva obeležio kao „kolonije Jugoslavije“ u preistorijsko doba. Zbog te butade bio je jako kritikovan od najpoznatijeg arheologa Engleske, naših dana, gđe Jaquetta Hawkes, koja je žena čuvenog pisca, Pristley. Prof. Haldane napustio je Englesku, davši jednu vrlo oštru izjavu protiv svoje otadžbine. Sad se nalazi na jednom univerzitetu u Indiji.

Zajedničku kulturu Balkanskog poluostrva i britanskih ostrva, u preistorijsko doba, naročito je podvukao, u ozbiljnoj literaturi, irski arheolog, prof. MacAlister. Kao metropolu te kulture u preistorijsko doba označio je Vinču.

Čitaoca ovih redova najviše je zanimala veza koja postoji između Balkana, i britanskih ostrva, za vreme Kelta. Uveren je da u preistorijsko doba postoje, vendske, substrate u stanovništvu britanskih ostrva. Ilirske je prvi naslutio, kao što je poznato, prof. Novotni.

Te ilirske veze, u preistorijskoj umetnosti, priznaje i pomenuta Jaquetta Hawkes, kao i poznati autoritet u arheologiji britanskoj, njen bivši muž, prof. Chrystopher Hawkes.

Kao i poznati arheolog Indije prof. Stuart Piggot.

Svi oni priznaju najranije, ilirske, tragove u preistorijskom dobu britanskih ostrva. Te veze imaju i svoju literarnu prošlost koja, u stvari, nije nova.

Već i nekoliko antičkih istoričara pominjalo je veze između britanskih ostrva i nekih, danas slavenskih, krajeva Evrope. Naročito Rusije. Tacit, u svojoj knjizi o Germaniji, kaže, da je jezik, kojim se govori na obali Baltičkog mora, tamo gde stanuju Aesti, sličan jeziku kojim govore Britanci. A geograf Strabon nalazi da su institucije na britanskim ostrvima, slične samotračkim.

Čitalac ovih redova želi, u ovom svom prvom čitanju o tim vezama, samo toliko da upozori na VENDSKE tragove u preistorijskoj toponimiji britanskih ostrva.

Na toponimiju koja nesumnjivo seća na skitska, ilirska, vendska, imena mesta.

Kuriozitet je da su već hroničari srednjeg veka primetili to. Ti hroničari su zastupali tezu da je stanovništvo britanskih ostrva poreklom iz Skitije, današnje Rusije i sa Istoka. U takozvanoj Anglosaksonskoj Hronici, kaže se, da su preistorijski stanovnici britanskih ostrva poreklom iz Armenije. Isidor iz Sevilje, u VI veku kaže, da su preistorijski stanovnici Škotske, Picti došli iz Skitije. Bede, u svojoj istoriji anglijskog naroda, i anglijske crkve, ponavlja Isidora. Kaže: Cente Pictorum de Scythia.

Ta teza se zastupala, sve do vremena kraljice Viktorije, u Engleskoj, i naučnoj i u popularnoj literaturi. Romantik Walter Scott zastao je pred istovetnim običajima gatanja iz plećke kod starih Škotlanđana i Afgana. Istoričar Pinkerton je verovao da su keltski sveštenici, Druide, isto što i Bramini indijski. Robert Munro da su Škoti bili Skiti.

Moderna arheologija, razume se, pre prošlog rata, odbacila je sve te teze, kao legende. Te sličnosti su protumačene kao zbor legendarnih ostataka iz lingvističkih, eponimičnih, predanja, kod starih Škota, kod starih Velšana i starih Iraca, ali ne kao arheološka fakta.

Zanimljivo je, međutim, da je savremena arheologija u Engleskoj mnogo šta, iz tih teza, morala da ponovi, kao naučna fakta. Na primer tu tezu o vezama između preistorije britanskih ostrva i Skitije.

Za vreme prošlog rata, na primer, ta nova zvezda engleske arheologije, pomenuta gđa Jaquetta Hawkes, u pitanju naseljavanja britanskih ostrva u preistorijsko doba, zastupa tezu imigracija iz Bretanje i Vandeje (Vandée) u Francuskoj. A za te došljake, izričito, kaže, da su bili, Veneti, i Iliri.

KELTI U NAŠIM REKAMA

Trag Kelta, u imenima britanskih reka i ostrva, nije mnogo poznat u javnosti, ni na britanskim ostrvima, van krugova arheologa. Taj trag, međutim, zaslužuje pažnju i naših arheologa. Već samim tim da je, neverovatno, slavofon. To neće biti zasluga scriba srednjeg veka.

Evo kakva sam imena nalazio u arheologiji Škotske, Engleske, Irske, Velsa, u keltska i antička vremena, i na antičkim, geografskim kartama britanskih ostrva: Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Voyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram. A u imenima potoka, na primer: Tromie, Malkie. I za osnovca u arheologiji ta imena moraju biti zaprepašćujuće slavofona.

I pored latinskog prepisa o izvorima i na geografskim kartama i u hronikama, običnom analizom, svaki će naći odgovarajuća imena, čak i synonime za ta imena u našim rekama, od starina. Na primer: Liig, sa istim značenjem, keltskim, u našem Ljigu. U starovelškom je protumačen kao „utoka reke koja je blatna“. A river mouth ending in mood. Pored te reči, za utoku, na antičkim kartama, ovde, javlja se i „usc“. Protumačeno je kao sinonim za istu hidrografsku pojavu, za Ušće. (I ako jedan britanski arheolog predlaže, baskijsko, alarodijsko, tumačenje, jasno je da je kod nas ostavila ta reč keltski trag.)

Varar, Vardanos, javlja se na kartama već u Skitiji, Južnoj Rusiji, u blizini varoši Kerč. Kao i u Kubanu. A nalazi se docnije u Makedoniji. Koren tog imena je keltski. Za vodu.

Drem, Murav, imaju synonime u slavenskim Murama, Morišima, Mravama. Cegin i Cethea

ostavili su traga u Crnoj Gori, i Dalmaciji. Limina je latinizirani synonim za Lim. Rečica u Kentu. Irski Boyan ne treba ni tumačiti. Veshan, i Vechan, su protumačeni u britanskoj keltskoj toponimiji kao hladne reke. Kao i naš Zvechan. Lagan i Tama su, bez daljega, upadljivo slavofoni.

Idris je ostavio ime jednoj reci Istre. Lab je poznato ime slavenskih reka. Ultava je Vltava. Česka je eminentno keltska zemlja u preistoriji. Upadljivo su slavofoni i Thaya i

Machno. Nen ima traga u Dalmaciji. Prosen, u V. Brit. protumačen je kao senovit, — shadowy,

a ima ga tako i u Sloveniji. Iscir je ostavio trag u Bugarskoj. I u imenu Dunava. Tuessis je Tisa. Grčki Pathisos. Wedra i Wear su jasno slavofoni, a nemaju anglosaksonskog tumačenja. Sochan je naša Soča. Dobronos nema tumačenja saksonskog.

A slavofoni su, naročito za Ruse, i Birgos, i Oboka i Tolka. Peukh je pek, zlatonosni, Pek. Tako je protumačen i u Engleskoj. Stour i Waya su zanimljivi u Slovačkoj. Javljaju se u reči i imena reka: Vah, Gway, Wye. Nith, keltski je protumačen kao virovit (wirrling). Nalazi se u našoj reči za vir, a isto tako je sačuvan i u Srbiji, kao i Ness, Nesae, Nith, Naissus, danas Nišava. Buna, Bana, Bonatia, u staroj Irskoj, ostavila je traga u korenu reka i kod nas, kao i Boyan. Murev, Muravia, ovdašnja, u imenu slavenskih reka na više mesta. Murev je, na primer, utoka u Varar, već kod Ptolomeja. A Morava je zapisana tako u Češkoj već godine 822. Derwent i Ram, nisu samo slavofoni, nego ih ima i u Bosni, eminentno keltskoj zemlji u preistoriji.

Keltski koreni u nazivu svih tih reka, u Evropi, iz preistorije, sami po sebi možda i ne bi bili toliko čudnovati za nas, kao substrat. Ono što je začuđavajuće, to je njihova jaka slavofonost. Ako se uz ta imena reka na britanskim ostrvima (naročito u Škotskoj) prosto ispišu imena naših reka, uopšte slavenskih reka, počev od Herodota, rezultat je još čudniji. Ister, ca Boristhenes, ca Tanais, ca Don, nalaze se i u Škotskoj. Evo na primer, kako imena naših reka, staju pored ovih na britanskim ostrvima iz keltskog doba: Mur, Sora, Kokra, Sutla, Sana, Una, Korana, Idris, Soča, Dragona, Drava, Dobra, Koritnjača, Krka, Koruna, Arsa, Vipava, Lika, Cetina, Ukrina, Spreča, Lim, Drim, Isker, Osma, Vid, Lab, Karaš, Tamna, Pek, Morača, Bojana, Vardar, Nis, Buna. Sva su keltskog korena i porekla.

Jedino će za Ibar, možda, profesor Oštir imati pravo da je alarodijskog porekla.

I druge reči hidrografske na britanskim ostrvima zvuče slavofono, kad su iz keltskog doba. Var, bara, mochar, su sinonimi i naših reči. Teško da su to transkripcije scriba. Svakako da u imenima i naših i britanskih reka možda ima još starijeg sanskritskog korena, i sanskritskih veza (kao na primer: Arun, Cutch, Tamar, Kerka, Sutla, koje i danas još žive u Indiji), ali teško da je slavofonost keltskih i naših imena reka slučajna. Po mom mišljenju to su znaci preistorijskih dodira i veza.

Ta ista pojava srodnosti, fonetike, i korena, postoji i u imenima naših i britanskih ostrva na starim geografskim kartama. Ptolomej, na primer, beleži u Velikoj Britaniji, sledeća imena ostrva: Šoa, Hinba, Olanig, Ebuda, Monarina, Mul, Scarba, Jura, Golin, Ulva, Bol, Ram, Barra, Gorbal. Sve su ta imena iz doba tajanstvenih Picta (Pictoni, Pictavi), čije poreklo nije protumačeno ni danas, a o kojima se uopšte tako malo zna. Teško je zamisliti da je Ptolomej prosto izmišljao imena ostrva. Pitanje ostaje: ko su bili Picti? Teško je zamisliti da su britanski antikvari prosto izmišljali SLAVENSKA imena. Mi. mislimo da se pored grčkog korena, i kod nas, na Jadranu, u imenima ostrva, nalazi keltski trag. Ovde to daje arheolozima mnogo glavobolja. Profesor Chadwick, čuveni arheolog Škotske, pita se šta znače imena malih škotskih rečica prastarih vremena: Lado i Malena. Kaže da su šašava. Simply fun. Mi mislimo da su slavenska.

U svakom slučaju u Velikoj Britaniji posle toliko godina, proučavanja, tih arheoloških nomenklatura, mi smo želeli da zainteresujemo naše arheologe i naše slušaoce za ovaj fenomen.

Čuveni ruski profesor Šahmatov prvi je ukazao na keltski trag u slavenskoj filologiji. Preistorijski. Mi mislimo da naši arheolozi treba tim putem da nastave. Čekaju ih velika iznenađenja na tom putu u keltsku preistoriju i naročito u pitanju: ko su bili Picti? O tome pak da je keltski trag upadljiv na našem tlu i u imenima ostrva na Jadranu, dovoljno je uporediti imena keltske Britanije koja sam naveo i imena naših ostrva: Boa, Solta, Silba, Skarda, Premuda, Olint, Oruda, Kornat, Olib, Bol, Vir, Golin, Lagan, Mul, Skorza, Maon, Ulian, Murter, Tun, Sestrun, Brač, Arduba, Gardun, Unice, Skakan, Laganj, Rivanj, Pasman, Oriule, Ist, Tim, Mazurina, Sipan, Lopud, a mogao bih navesti i druga. Sva su keltskog porekla. Neka još žive u imenu škotskih i irskih ostrva. To ne mogu biti slučajnosti.

VENDSKI TRAG U BRITANIJI

Danas se svi britanski arheolozi slažu u tezi da je keltsko stanovništvo britanskih ostrva, u Kornvalu (Cornwal) i Irskoj prešlo u preistorijsko vreme, iz Bretanje. I Vandeje.

Ne može biti sumnje što se tiče veza sa Vandejom. Još i u doba kada je živeo Caesar, Vandeja je bila vendska. Bretanja je isto tako vekovima keltska. Taj keltski, bretonski, govor, nošnja stanovništva u Bretanji, ceo folklor, čudnovato liče i na slavenske tragove. Kad su nedavno u Francuskoj, francuski arheolozi proučili iskopine i folklor, na primer, Guemene, upozorili su da su „naišli na trag Slavena“. „On u trouve un souvenir des Slaves“.

Trag je bio vendski, kao i na britanskim ostrvima. Poslednji, sjajni, keltski grobovi nađeni su u kraljevskom grobu u mestu Vix. Francuski arheolozi su taj trag nazvali „sarmatskim“. Profesor Joffrou, iz muzeja u mestu Chatillion, na Seni, rekao je: možda su skitski.

Prilikom proučavanja te migracije iz Vandeje u Cornualiju, pisac ovih redaka, bio je začuđen metamorfozom toponimije i imena koja je nalazio, na toj obali francuskoj, otkud je stanovništvo keltske Engleske, očigledno došlo. Obala, preko puta britanskih ostrva, naziva se u „preistorijskim“ spiskovima: vendska. Na kartama: „Armorica“. Reč je ne samo bretonska, keltska, ar-moric; nego, očigledno slavofona. U takozvanoj Legendi Stvaranja Sveta, Vavilona, (280. pre naše ere) more je „ommoroca“. Kod Chaldejaca reč je thalatth, a to je „thalassa“ Grka. Talas u slavenskim jezicima.

Zemlja „kraj mora“, pomorje, međutim, tačno je ona obala, u Poljskoj na Baltiku, i u Jadranu, gde se nalazi vendsko more, zalivi vendski, na antičkim kartama. U ratovima Karla Velikog, protiv Wiltza, i Sorba, te zemlje u Poljskoj još uvek nazivaju obalom „Pomorana“. Međutim, u takozvanoj „Knjizi Invazija“ Irske, — prema pomenutom profesoru iz Dublina, čuvenom arheologu, koji se zove MacAlister, — ti doseljenici, iz Vandeje, nazivaju se „Fomorians“. Reč nema tumačenja. Irski arheolog, MacCullogh, ide tako daleko, da kaže, da je to ime značilo „demone morske“ i da je fantazija (fancifull). Prema našem mišljenju, sve su to etape vendskog pomeranja sa Istoka prema Zapadu.

Vendska imena mesta i plemena, tribalna, prvi put se javljaju daleko na Severu. Finci nazivaju Ruse: Venaya. Kraljevi švedski krunišu se za „kralja Venda“. U takozvanoj Sagi Orknejskih ostrva (god. 995) još uvek kažu, za sina Olafa Trygvia, da je došao: iz zemlje Venda.

Vendska plemena, Wiltza, — Veltae, — nalaze se isprva, na obali Baltika, kod Tacita. Wiltze, zatim, nalazimo na Elbi. Zatim ih ima u Francuskoj. Najzad u Engleskoj, gde jedna antička pokrajina nosi njihovo ime: Wiltshire. Takozvani „Vendski zaliv“ nalazimo, prvo, kod Danziga. Gdanska. Zatim kod jezera Constance. Takozvane Vendske planine, prvo, duž Crnog mora. Zatim je to, ime, na kartama za Karpate. A zatim za Alpe, provincije Noricum. Današnja Austrija. Pleme pod imenom Vanira, nalazimo, prvo, u Danskoj, u Jitlandu. Docnije se vide na kartama u Irskoj. Prema našem mišljenju to nisu izmišljotine antikvara, nego migracije.

Pomenuti arheolog, gospođa Hoks, kaže i sama da su Iliri prešli na britanska ostrva, zbog poznatog nagona, gladi za zemljištem, koje je tipično u ilirskim plemenima. To je tačno. Uzrok je, svakako, mnogobrojnost tih naroda. Već je Jordanes zabeležio, da su Vendi bili, mnogobrojan narod: „natio populosa“.

U svakom slučaju, pomeranje na Zapad, tih vendskih tragova, sasvim je očevidno na antičkim kartama. Vendelicie, Veltidene, Augusta Vindelicorumi ce nalaze, neko vreme, na kartama Nemačke, zatim Švajcarske, najzad Belgije. Slabo je verovatno da to mogu biti arhaizacije pisara. Zanimljivo je kretanje naroda koje antičke karte imaju pod imenom: Boii. Prvo ih nalazimo tamo gde su danas Lužički Srbi, zatim u Češkoj, i duž Dunava, zatim i na Rajni, najzad, u onom delu Francuske, koje se zvalo Pays de Bush. Sa njima su i Meduli, koji su, sasvim sigurno, Vendi.

Slično pomeranje vendsko pokazuje i pomeranje imena mesta antičke Rhaecije. Prvo su u današnjoj Austriji, zatim u ladinskim Alpima, zatim u Galiji. Grgur Turski piše, za varoš Reze, još, da je: Ratiatum, „vicus Ratiensis“.

Pomenuti, prvi, istoričar, Engleza, Bid (Vede) kaže: „U Germaniji je bilo više naroda, između kojih su Angli i Saksonci došli u Britaniju... a među tam narodima pominje i Rugije i Boructane i Hunne... Ma koliko to bio galimatias Bidovih nomenclatura, kojima se u njegovo doba ne treba čuditi, vidi se da je za njega migracija sa Baltika i iz Germanije, na britanska ostrva, sasvim razumljiva pojava. Veliki norveški filolog, profesor Somerfeld, koji je, za vreme rata kao i pisac ovih redova, radio u Londonu u izvesnoj komisiji, kaže: mesto Anglo-Saksonaca na Baltiku zauzeli su Slaveni.

Po našem mišljenju sličnih premeštaja bilo je i pre toga. Za našeg čitaoca biće zanimljivo, da vidi, na primer nomenclaturu keltskih i vendskih plemena, koja se nalaze na rimskim kartama u Engleskoj i Škotskoj, Irskoj i u Velsu. Boduni, Dobuni, Dumnoni, Cornovii, Carni, Carnuti, Morini, Boristheni, Cotti, Coritani, Lugai, Ladeni, Miathi, Rhuteni, Moravii. Sva ta plemena nalaze se i u vendskoj i slavenskoj preistoriji, a slabo je verovatno, da su plod „antikvarnih studija“ i rekonstrukcija prošlosti raznih scriba.

Otkud je moguće da su ti antikvari i pisari birali baš vendska imena, u rimsko doba?

Za pleme, pod imenom Miathi, Dio kaže: da se pri odbrani i povlačenju sklanja u baruštine do grla, i provede, skriveno, tako, po nekoliko dana bez hrane.

Vendi su za nemačku arheologiju, — očigledno iz političkih razloga, — bili dugo ne-Slaveni. Za rusku arheologiju proto-Slaveni. Za engleske arheologe (na primer za čuvenog profesora Minns) Vendi su „bez sumnje Slaveni“. Prof. Maver, poznati filolog, pristaje da ih ubroji u proto-Slavene.

U svakom slučaju, za našeg čitaoca, i naše arheologe, biće zanimljivo da vide migracije i imena pomenutih antičkih plemena u Englesku, ili bar prema Zapadu.

Herodot, na primer, nalazi Bodune, na Donu, a Ptolomej pomenute Rhutene, prvo u takozvanim vendskim brdima iza Crnog Mora, a zatim u Karpatima i najzad u Caesarovoj Galiji, na Pirinejima. Teško je smatrati toponimiju Caesara za izmišljotinu. Carni su ostavili traga u toponimiji Austrije, u Carinthiji, u Carantanumu, u vendskoj Carnioli, koja je danas Slovenija, a na britanskim ostrvima taj trag se nalazi u Cornualiji, današnjem Kornvalu. Najstariji ruski hroničar, Nestor, spominje ih, kao Horutane, prvo u Karpatima, zatim na Balkanu.

Za Boristhene, kaže Tacit: Agricola (njegov tast) povede svoju armiju u zemlju Boresta. Na granici Škotske. Ruski istoričar, profesor Vernadsky, pominje ih na Dnjepru. Na Balkanu ih nalazimo kao pleme: Brsjaci. Trag Coritana ostao je u Sloveniji, duž Koritnika, a trag Miatha u Albaniji. Teško je dakle primiti gledište da su antički i srednjovekovni scribi, izmišljali, i varali, antikizari, plagirali, uvek i sve. I to baš iz slavenske i vendske preistorije. Zašto bi izabrali baš ona plemena, koja su, u Ptolomeju, pod imenom Paukinoi, pa ih preselili sa ušća Dunava u Škotsku? Mogli su ostaviti Cotte i Ladene, na primer, u Alpima, a uzeti nešto bliže. A ne imena čak iz Skitije.

Nije međutim ni malo isključeno to pomeranje stanovništva Evrope. Profesor Piggot nalazi direktne veze između Engleske Bronzanog doba i Mikene u Grčkoj. Zna se da su stanovnici Orknejskih ostrva, pri zidanju crkve Kirkvala, plovili lađom do Constantinopolja i natrag. Ljudi iz provincije Monmoutshire, i u istorijsko doba Engleske, nazivaju se: Ventlanders, Vendlanđani. Vels, Venedotia. Jedna velška provincija se naziva Perweddwlad, što je slavofona konstrukcija. Crnogorske vladike naš čovek zamišlja kao arhiepiskope od najstarijih vremena. Vladar se, međutim, na primer na velškom, naziva: gwledig, — keltskom rečju za vladara.

Niko ne sumnja da je trag, koji su u Epiru ostavili Boii, istina. Svi se slažu u tome da su Kelti doseljenici u Galiji. Otkuda? Mi ćemo našem čitaocu pokazati čitav niz synonima slavenskih u jeziku velškom, irskom, bretonskom, a naročito galskom, škotskom. Da li su to slučajnosti?

Vendi su, — bili Slaveni, Protosloveni, ili srodni Slavenima, — duž celog ovog pomeranja na kartama Evrope, u arheologiji, pored, Slavena. Jedan od poslednjih, engleskih, izdavača Tacita, (N. Mattingly) zastupa, izričito, mišljenje, da su Vendi na ušću Vistule preci Slavena.

Prema našem mišljenju ti tragovi Venda u Engleskoj i Škotskoj zanimaće svakako, — treba da zanimaju. — našeg arheologa.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Милош Црњански

Порукаод Undina » Суб Јан 14, 2012 9:58 pm

hvala, on mi je nas omiljeni pesnik :)
uzgred, je l' neko citao njegovu knjigu o svetom Savi? sjajna je!
"I have loved the stars too fondly to be fearful of the night."
Корисников грб
Undina
 
Поруке: 198
Придружен: Нед Мај 22, 2011 7:03 pm
Место: Hladne vode Skotske i Severne Irske

Re: Милош Црњански

Порукаод Voland » Суб Феб 04, 2012 7:05 pm

Да ли је Црњански био хришћанин?Скоро сам чуо од једног пријатеља,који се поприлично разуме у живот и дело Црњанског,да је његово 'светосавље' под великим знаком питања :khm !
Јел зна неко шта више о религијском опредељењу М.Црњанског?
"Ти, који тражиш чистоту и мир,иди у природу. Она ће ти дати више него што тражиш.
Ти, који чезнеш за снагом и издржљивошћу,иди у природу. Она ће те тренирати и ојачати.
Ти, који жудиш за идеалом,иди у природу. Она ће ти помоћи у остварењу.
Ти, који тежиш ка пробуђењу,иди у природу. Она ће ти увек удовољити." - Каитен Нукарија
Корисников грб
Voland
 
Поруке: 54
Придружен: Пет Јан 06, 2012 1:56 pm

Re: Милош Црњански

Порукаод talican » Чет Мар 08, 2012 7:57 pm

Mилош Црњански: Нација и саботажа

Слика

Код нас ће имати снагу да реши сва питања она влада која се буде изједначила са националним идејама.

Због свог антикомунистичког опредељења многи српски писци између два светска рата осуђени су на изгон из историје српске књижевности. Ова "утуљена баштина" (Гојко Тешић), национално уметничко благо међуратне епохе, откривено је тек у последњих петнаест година и постепено излази на видело (Владимир Велмар-Јанковић, Григорије Божовић, Драгиша Васић...). Међу њима су и они који су својим политичким радом или публицистиком припадали покрету "новог национализма". Meђу такве интелектуалце спада и Милош Црњански.


Највећа грешка и несрећа наша, са националистичког гледишта, пре седамнаест година, није била у томе што смо се брзо нашли пред новим тешкоћама, него у томе што није јасно речено да има побеђених и победника.

У једном партијском схватању и главних црта које један свршени политички посао мора да има у нас се говорило, зна се, у главном сви смо за ову државу и не може се никоме порећи да је, у главном, за њу.
Истина, међутим, далеко је од тога. Једна мањина, и ако ефемерна мањина, нити је била, нити је сада за њу.

Парафразом, у нас се говорило, да се за време светског рата радило о томе ко је за једну нову отаџбину, унитаристичку и тријалистичку свих јужних Словена а заборављало се да је пре тога, много озбиљније, питало се и показало се ко је против а ко је за Србију.

Са националистичког гледишта у прошлости нашој, последњих деценија, била је дата једна основна линија политичког, јасног повлачења линије и њу није требало напуштати, а она је гласила, и те како громко, са пуно одјека, са проломом облака дуж високих планина и крвавих жртава, гласом који се, руку на срце, јасно могао чути, ко је за Србију?

На тој линији, са националистичког гледишта, могло је доћи до једног, и те како солидног, програма политичког, који не би био збрка, и за који би лако било, дати и административни и социјални програм, а за који би могло и да се мре.

Требало је уписати тако, да око тога не буде никаквих небулоза, ко је на тој јасној линији победио а ко се преварио.
За седамнаест година политичког натезања у нас, по нашем мишљењу, несрећа није била у томе што се саботажа државе јавила, него у томе што саботери нису никада били посматрани и захваћени једном идеологијом политичког погрома.


Доста!

Седамнаест година, свакоме је јасно да нам се тле, лудачком издржљивошћу, подрива и да нам се срж подмукло исисава, али никада досад није изречена реч: доста, са крајњим консеквенцијама.
Никада досад, ни у диктатури, није била повучена једна неумитна идејна линија.

Државна идеологија која је супротстављена саботерима била је очевидно стара и застарела. Сва у шљокама и звонцима маторог либерализма, она је у пракси била не само партијски цинична и аморална, него и немоћна. Не у име идеје, судило се досада у нас политичким противницима, него у име шупљих форми.

Теоријски, није било ничега што у политичким борбама политички лидер, па и цела група и партија, нису смели учинити против државе, да се при том све то не схвати као играчка. А практично да се не сврши партијским теревенкама.

Последњих седамнаест година можда и није било примера око нас толике конфузности политичких идеја у владама и опозицијама као код нас. Што је везивало те људе и те партије кад је била реч о држави, којим идејама политичким беху одани, готови да у име њих мру, али и уништавају противнике? Никаквим идејама. Јер није била повучена озбиљно ни основна линија.

Пре седамнаест година, па и за седамнаест година, зло није било у томе што је једна размажена политичка мањина била против државе, са гледиштима која се ни међу њима нису слагала, него у томе што та мањина није признавала чак ни да постоји н а ц и ј а.

Нација

Седамнаест година горчина са националистичког гледишта, и срамота, требало је, па да се та реч каже најпосле као светиња.
Разни смо државни остаци, племена разнолика, немамо још потребних карактеристика итд. певала је губа у торини нашег политичког живота.
У својим планинама и забрежјима, у свом зноју и крвавим ликовима, у својим песмама, душама, у својим чежњама да не буде туђ слуга, већ давно је ту та нација, и то иста, једносушна али је нису хтели.

Не треба хитати, треба чекати време ће се лепо стишати, уосталом у име чега сме се људе малтретирати, пореским обвезницима узимати право да мисле како хоће, не треба претеривати. То је била сва мудрост политичка у нас, за седамнаест година. Према томе били су и резултати.
Сви велики политички послови међутим, свршени су пуном паром, а не са пола снаге.

Када су у последњи час XVIII века прокламована права човека у име те идеје није се само мрело него и уништавало. Када је редом букнула либерална револуција у XIX веку која је дала модерне државе у име либерализма није се оклевало. Све што је социјализам био постигао на почетку нашег столећа постигао је само гвозденом дисциплином и терором. При политичком послу, још од Домицијана, ма да се то каже са извесном грозом, али осећа са искреним задовољством, ни један цвет не мирише тако умилно као политички противник који је пао.

У једном народу који је разборит, коме нису потребне такве нервне језе, није било потреба за идеологијом политичког погрома, али има потребе једног јасног повлачења једне линије политичких линија, и као звезда у мраку, најпосле јасно изречених политичких идеја.
Реклама

Мистерија смрти Онога који је са најбољима ову државу стварао, потпуно је довољна да у име њено са политичким противницима не говори више једна ефемерна партија, него животни нагон и освета читавог једног народа.
Сен, узвишена и неумитна, Блаженопочившег Краља, разумљива је сваком и у нашим најзабаченијим крајевима. Бесмртна она може окупљати и делити боље од ма ког политичког програма. На оне који су уз њу, и на оне који су били и који су и сад против ње.

Скинути маске

Место партијских успеха, код нас ће имати снагу да реши сва питања она влада која се буде изједначила са националним идејама.
Није ни мало тешко, ни у нас, одредити јасно шта треба нација. Нити је тешко одредити јасно где и ко је против ње. Питање је најпосле да ли је и код нас дошло време да се не прашта.

Мистично зрачење које траје и које ће трајати из надземаљске главе највећег и најтрагичнијег Карађорђевића обасјава читав један политички тестамент. У историји нашој узвисиће се онај који буде неумитан да га изврши.
У тој политичкој концепцији све је гранитно, логично и непорециво. Сва земља наша лепша је када се замишља у замислима политичким покојника хероја.
Наш народ не би заслужио име народа када би напустио пут који води трагом Краља Витеза, великог као војника, али као политичког ствараоца још већега.

Из основа наше расе, из дубина наше земље, говори онај који сматра да има политичких теза у нас о којима се не може више да расправља, пред којима има само да се поклони или пропада. Нема у ономе што је у том политичком тестаменту, ничега што би могло да смета, да понижава и најситнијег човека из ма којих наших крајева, ако је наше крви нашег порекла, наше душе, али има у свакоме ко је против ове државе и ове нације, као пре што беху против Србије, не један поборник других партијских нијанса, него на крају крајева, један потајан политички противник који није, са националистичког гледишта, много бољи од оних чија је идеологија дала галерију типова у Перчеца и Павелића.

Политички проблем је данас у томе не дозвољавати полтронске нијансе, него на једној основној линији скинути маску онима који су против и дати веру онима који су за.

Текст Милоша Црњанског из часописа Двери српске „Прећутани Црњански

Извор: Двери Српске

Слика
http://www.srpskamreza.net/Aktuelnosti_ ... Rubrike=24
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Милош Црњански

Порукаод talican » Пон Мар 26, 2012 1:31 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Милош Црњански

Порукаод talican » Уто Апр 17, 2012 2:32 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Милош Црњански

Порукаод Невена Тошић » Нед Нов 17, 2013 11:51 am

Он је моја велика љубав и инспирација! Ја сам Павле Исакович, косе боје старог злата, у бескрајном преплитању живота и судбина... :srce
Невена Тошић
 
Поруке: 15
Придружен: Сре Нов 06, 2013 4:22 pm

Re: Милош Црњански

Порукаод Aнa » Сре Дец 11, 2013 3:06 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

ПретходниСледећа

Повратак на Уметност и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google Feedfetcher и 1 гост

cron