Милош Црњански

Народна духовност обрађена кроз модерну уметност, филм, књижевност, музику...

Милош Црњански

Порукаод talican » Уто Јун 28, 2011 1:57 am

Милош Црњански
ПЕСНИК ПРОГНАНИК

У животу Милоша Црњанског није био пресудан ни фудбал, ни бокс, ни фискултура. Његов живот обележили су ратови, лутања, изгнанство, немири, повратак у земљу и књижевна признања која је добио готово пред крај живота


Слика
Црњански као уредник недељника ''Идеје'' 1934/35.


Био је последњи минут утакмице. Стадион се орио од узвика: Гооол! Фудбалер је скинуо дрес и утрчао у публику да с њом прослави победу свог тима. Добио је укор судије, али није марио. Његов тим „Банат” из Панчева извојевао је победу, а центарфор који је с публиком славио постигнути гол био је касније познати писац Милош Црњански. Много година потом у једном разговору рекао је:
„Уживам у томе што сам створио нашој књижевности, где није лако створити нешто. Толике су њене жртве били људи који су можда били исто тако талентовани, можда и много више, али су пропали! Мене је, изгледаће вам смешно, спасао спорт!”
Волео је спорт, али је каријеру жустрог, пргавог и темпераментног фудбалера завршио у двадесет деветој години. Међутим, до краја живота посећивао је фудбалске утакмице, а био је и професор гимнастике у панчевачкој гимназији. Његови савременици тврде да је волео и бокс, највише у кафани, и да је то чак осетио и Мирослав Крлежа.
„Лутам још витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али под водама завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.”


Слика
Родна кућа у Чонграду, варошици у Мађарској, ''чиновничком Сибиру за неподобне српске службенике


Одлука о смрти

Писац романа „Сеобе”, „Дневник о Чарнојевићу”, „Роман о Лондону”, поеме „Стражилово”, рођен је у Чонграду крајем октобра 1893. године. Гимназију је учио код фратара у Темишвару, у Ријеци је студирао експортну академију, у Бечу започео студије уметности и филозофије 1912. и 1913. године, да би дипломирао 1922. године на Филозофском факултету у Београду. Читао је руске, немачке и мађарске писце на њиховом изворном језику, али то образовање није га спасло од хапшења 1914. године, кад се из Беча вратио у Нови Сад. Послали су га на ратиште. Тамо је преболео колеру, да би потом био упућен на фронт у Галицији. Неко време радио је у манастирској болници у Бечу, а потом и као телефониста у Сегедину.
После дипломирања на београдском Филозофском факултету, отишао је у Париз како би наставио школовање. А онда се у Риму упознао са Ивом Андрићем. Оженио се београдском лепотицом Видом која му је била веран сапутник током свих његових тешких година лутања, изгнанства, сиромаштва и туге.
С ожиљцима на души из Првог светског рата, све до 1941. године, до почетка Другог светског рата и нове животне голготе, био је новинар, професор и аташе за штампу у посланствима Краљевине Југославије у Берлину и Риму.
Од тада постаје емигрант у Лондону, где најпре ради као службеник при југословенској влади у егзилу, а од 1945. тражи посао који би му обезбедио лакши живот. Током двадесет година изгнанства, патње и непризнавања његовог дотадашњег књижевног рада, био је, између осталог, и дописник из Лондона аргентинског листа „Ел Ецономист”.
У земљу се вратио крајем 1965. године, а свој сусрет с Београдом поздравио „Ламентом над Београдом”.
„У теби нема бесмисла и смрти...
Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге.
-----
А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
твој ће багрем пасти на ме као киша.”


Слика
Уз писање ишло је и сликање па је овако видео себе


Кад су му коначно била отворена врата повратка у домовину, стигла су и прва признања. Већ 1966. године добио је НИН-ову награду за дело „Роман о Лондону”. Реч је о реалистичној причи о усамљеном брачном пару, о меланхоличном кнезу Рјепнину који је у себи готово угушио нагон за животом и који се, загледан у прошлост, покорава нагону самоуништења. Судбина кнеза Рјепнина пратила је и његовог аутора готово на исти начин.
Кад се Црњански са супругом Видом вратио у Београд, добио је четворособни стан у некадашњој улици Маршала Толбухина. Тај стан никада није постао његово власништво, у њему су Вида и Милош имали станарско право. Познаваоци писца кажу да је његова радна соба била аветињски празна. У њој је био само радни сто и његова чувена писаћа машина.
Пишчева равнодушност, знана из доба изгнанства, враћала се и у домовини, па се у јавности често расправљало о узроцима његове смрти. Међутим, и лекар и медицинско особље које се бринуло о песнику, кажу да је он једноставно одлучио да умре одбијајући да узима храну.
„Црњански, ви морате да једете, иначе нећете моћи да живите”, говорио му је лекар. Црњански би му одговорио: „Ја више не желим да живим.” Умро је 30. новембра 1977. године. Нису нађени здравствени разлози за његову смрт, а они који су проучавали његово дело кажу да је умро на антички начин.
Без обзира на то што је „Роман о Лондону” овенчан наградом, већина књижевних критичара слаже се да је најбоље дело Милоша Црњанског роман „Сеобе”. У том делу Црњански је раскинуо с дотадашњим начином писања романа. Он ни историјски, ни природни, ни животни простор не приказује онако како се до тада чинило. Његов циљ био је да створи емоционалну, симболичну атмосферу, да живот учини нестварним да би могао дубље да га осети и прикаже. То је свет изгубљених људских судбина изнад времена и простора, који је приказао поетски надахнуто, као да у једном даху ствара песму.
„Стењући од бола у колима, чинило му се као да већ неколико дана пада нека киша којој нема краја, у којој се сливају са њега не само жена и деца, већ и бивши његов живот и све што је видео.”
Због начина писања, али и размишљања и ставова о животу, Милош Црњански имао је много непријатеља. У изгнанству је био силом прилика, јер је био противник тадашњег политичког уређења. У случају повратка, могао би да очекује тешку казну, па чак и смрт, као неки његови савременици.
Његов темперамент навео је велики број људи да се током једне полемике 1932. године удаље од њега. Он им је одговорио: „Мени нису потребни ничији потписи, ја ћу се бранити сам.” Ма како га то у животу спутавало, с друге стране бранио је свој став да човек мора бити спреман на све, да уради оно што мора да би га људи прихватили. Желео је успех и сматрао да је мање постигао него што му припада, па је стога чинио и разне уступке.
Ипак, изнад свега, као и сваком другом човеку, била му је потребна подршка, љубав, припадање. О томе сведоче његова бројна писма. Ево једног упућеног Иви Андрићу.
„Ја сам исувише поносит у флиртовима мојим, а да бих показао да ме боли што ми тако дуго нисте писали – да нисте болни и да се не бојим за Ваше здравље. Не заборавите да ја волим Иву Андрића из књига а не из живота, пошто се у животу ја увек претварам, на папиру никада.(...) Радим колико могу. Овде је све учмало, и што је горе сепарирано. Прикупио сам нешто мало сарадника, итд. Ћоровић је прилично ’ладан према мени – но можебити да је разочаран. Живим – и чиним оно што држим да ми је дужност, не више, не мање. Разочарао сам се само у Србијанцима.(...)”


Слика
Спомен-обележје на Калемегдану


Пуцањ у празно

Због своје нарави пргави Милош Црњански умало није завршио као Пушкин. Причу о истинском двобоју са срећним крајем касније су испричали сам Црњански и његов секундант и пријатељ, песник Душан Матић.
Све се догодило недалеко од Вршца. Милош се посвађао с петорицом својих ваздухопловаца и официром Тадијом Сондермајером око тога да ли су бољи немачки авиони, како је тврдио Сондермајер, или француски, како је тврдио Црњански. Током свађе Милош их је пљескао својим белим рукавицама по лицу, позивајући их на двобој. Сви су одбили сем Сондермајера који је одлучио да брани официрску част. Био је командант ваздухопловства и југословенски јунак, јер је на фронту оборио три противничка авиона.
Црњански је наговорио позоришног редитеља Бранка Гавелу и књижевника Душана Матића да му буду секунданти. А онда је требало наћи оружје за двобој. Неко се сетио породице Дунђерски и тако су кренули у Вршац с дрвеном кутијом украшеном седефом. За двобој је било још рано па су одсели у вршачком хотелу који се, као и данас, звао „Србија”. На велико запрепашћење Матића и Гавеле, Црњански је одмах заспао сном праведника. У одређено време кренули су на заказано место. Изабрали су Вршац јер су у том делу земље још владали стари аустроугарски закони који нису забрањивали витешки чин двобоја. Све је ишло по уобичајеном обреду. После кратког договора о условима, сведоци Сондермајера и Црњанског заузели су места. Црњански и Сондермајер стали су насред пољанчета окренути леђима. А онда су кренули бројећи кораке и окренули се.
Право да први пуца имао је Црњански. Наравно, промашио је. Пуцањ је одјекнуо као гром, откинуо лишће и поплашио птице. Официр Сондермајер дигао је руку, нанишанио у главу, одакле су га гледале светле, уплашене очи Црњанског. Три пута повукао је ороз и – ништа.
– Ово је лоше пуњено, нешто није у реду – рекао је Сондермајер.
Касније су секунданти закључили да се официр спетљао, да није знао како се пуца из старинског оружја породице Дунђерски, што је спасло изазивача Црњанског. Секунданти су од обојице затражили прихватање задовољења, а официру Сондермајеру допуштено је да опали увис како би се доказало да је пиштољ исправан. Хитац је одјекнуо у врховима крошњи и поплашио чавке на вршачкој пољани.
Изнад крошњи остао је „широки плави круг и у њему звезда”, како је касније певао велики српски романсијер и песник Милош Црњански који ни данас нема место за задужбину коју је створила његова верна супруга Вида.

Љиљана Миленковић
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Милош Црњански

Порукаод talican » Уто Јун 28, 2011 2:01 am











Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Милош Црњански

Порукаод plišana kornjača » Сре Јул 06, 2011 5:03 pm

Црњански ми је један од омиљених писаца. Ево неких његових докумената. :detel


Слика

Слика

Слика

Слика
Корисников грб
plišana kornjača
 
Поруке: 375
Придружен: Нед Нов 28, 2010 2:12 pm

Re: Милош Црњански

Порукаод talican » Пет Јул 22, 2011 3:58 am

Одлична обрада...

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Милош Црњански

Порукаод talican » Суб Јул 23, 2011 8:27 pm

НОТЕС О БЕЛИЋУ

Он је гледао њене очи. Биле су зелене. Тада се сећао снегова на Пиринејима на које се није пењао у детињству.

Њене чарапе носиле су у својим шупљинама грчевитост лутања. Он засука мало чарапу и пољуби је у њену јој голу ногу испод колена. Хиљаду плавих жилица плакаше скрушено. У то су време трубе су звале на јуриш под Ченстоховом. Енглески краљ није знао да је Маријина лева нога лепша од десне. Aли на острву Фиџи оглувио је један човек. Он је био порезник и звао се Хјуз. И сви су валцери што их је у то време на окарини испевао Лехар мирисали су на свежу женску пут и на јарца. Само су млекарске задруге због тога су силно страдале. Поп Ђурица из Великог Бечкерека постаде џентлмен и нареди жени да му сашије гаће од лаког српског платна. У то време сви Банаћани ношаху лаке гаће а Грци су издали. Војници су личили на измршавеле гусенице.

Два јаблана пред његовом кућом почела су да се грлу са разблудним ваздухом а од страсти и пожуде по асфалту улице цурила је киша. Димњак је горео сивим пожаром на њеној кући. Стари, кестенџија, постаде, џентлмен. И нареди: жени, да му спреми гласе-рукавице.

У то су време трубе су звале на јуриш под Ченстоховом. Само су млекарске задруге због, тога су силно страдале. У то време сви Банаћани ношаху гаће од, српског платна. Војници, су, личили, на веома измршавеле, гусенице. Два јаблана гледала, су га, право у очи.

Белић није разумео зашто људи не, носе сомотске, капице. Он је знао да, је истина, само у плавом жубору дрвећа а, да живота има само у мртвој природи јер ни, стене ни храстови немају жуте прљаве ноге и знојаве обојке.

Али посилни мајора Десимира, ћутљив, без десне руке зађе да тражи по комшилуку нов котао. Ништа се није разумело. Говорили су о, ослобођењу и, само, су, мислили, како да се чује свачији глас. Само су млекарске задруге због тога силно, страдале. Војници су личили су на крајње измршавеле гусенице. Белићу је постало јасно да, је спас, само међу дрвећем. Он је знао да, је истина, само у плахом жубору дрвећа. Само су млекарске задруге због тога, силно, страдале.

А на старом војничком гробљу говорило се да долазе Сенегалци и да имају два пара ногу да ништа не виду, а руке им се, склапају и расклапају. Прозори на Градском, Већу, који, су тако дуго гледали зелене, ливаде постали, су, суморни. На острву Фиџи оглувео је један човек. Он је знао да је истина само у, благом миловању дрвећа. У то, су, време кестенџије носиле гласе-рукавице и сви, су, морали пити коњака јер, се, сваком човеку гадило на човека. Они, су, знали да је истина само у, дрхтавом поздраву дрвећа и у острву Фиџи где, су, сви добри људи глуви.

А на старом војничком гробљу, за које тврде да је остало још од пре Римљана, један старински, препотопски, сломљени крст показивао је Богу и небесима неку смешну претњу крајичком свог трулог накислог дрвета...

Милош Црњански
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Милош Црњански

Порукаод talican » Нед Јул 31, 2011 4:00 am

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ: ОДБРАНА БЕОГРАДА

Слика

Све је ту топлина и Бог

„У мно­гим гра­до­ви­ма Евро­пе би­ће ни­је та­ко то­пло, не­по­ква­ре­но и за­но­сно као у Бе­о­гра­ду. То­пал је то­ли­ко да су крај ње­га дру­ги сме­шни и над­ме­ни. У све­ту ње­го­вом ни­чег бед­ног, љи­га­вог. Жи­вот се то­ли­ко пу­та гу­био, ми­ли и дра­ги то­ли­ко пу­та ра­ста­ја­ли, да је све јед­на ве­ли­ка не­из­ве­сност и Бог. И ко­чи­јаш кад се раз­ве­се­ли ста­не, на­сред пу­та, и пе­ва”

„Ниг­де на све­ту не го­во­ри се та­ко ру­жно о на­ма као код нас. Што је го­ре, ниг­де на све­ту не до­зво­ља­ва се та­ко ола­ко дру­го­ме да то чи­ни као код нас. За­то, ка­кви све ни­су из­ли­ли свој гнев, му­дрост и жуч над Бе­о­гра­дом, ко­ли­ко нас има ко­ји уди­ше­мо ле­по­ту овог ме­ста, ко­ју на­род тек кат­кад, у ло­му све­га што има­мо, на­слу­ти?”

„Нај­ста­ри­ја ле­по­та Бе­о­гра­да ни­ти се зна ни­ти се слу­ти, ни­ти се тра­жи. Бе­о­град, је­дан од нај­ста­ри­јих гра­до­ва на Ду­на­ву и Са­ви уоп­ште, не ма­ри за про­шло­сти и пот­пу­но је нов.

Ле­по­та ње­го­ва нај­ста­ри­ја ко­ја се мо­же на­слу­ти­ти сва је де­спот­ска и ду­нав­ска. Ка­мен ку­ла огле­да се у во­ди, куд ми­ну­ше бо­га­те, сви­ле­не тур­ске га­ли­је, са жу­тим и кри­вим ма­че­ви­ма као по­лу­ме­се­ци, са­ви­је­ни пре­ко го­лог те­ла ро­би­ња.”

„... Оту­да лак смех, бла­гост не­ха­ја и му­др­ост ви­на и раз­го­во­ра, што га у про­лећ­не ве­че­ри мо­же­те на­ћи, по­ме­ша­ног с ми­ри­сом ду­ха­на и жен­ском је­вреј­ском ле­по­том, и сад још на па­ди­на­ма пре­ма Ду­на­ву.”

„Ве­ли­ка је дру­штве­на ле­по­та Ми­ха­и­ло­вог и Алек­сан­дро­вог Бе­о­гра­да, крај ко­је дру­ге ва­ро­ши на­ше дав­но из­гле­да­ју као па­лан­ке. Бе­о­град Ми­ха­и­лов, Алек­сан­дров, Ми­ла­нов бур­на је и нео­бич­на ва­рош. У би­ћу свом она има то­ли­ко мо­дер­но­сти, да јој је ма­ло ко­ја дру­га рав­на.”

„Ко­ли­ко ста­рог на­ки­та, пи­то­мо­сти људ­ске, пре­ћут­них жа­ло­сти у тим све­тлим ода­ја­ма, са ве­ли­ким про­зо­ри­ма, пу­ним не­ба.”

„Ку­ћа до ку­ће, удад­ба до удад­бе по во­љи оче­вој, смрт до смр­ти по во­љи Бо­ж­јој и ра­то­ви. Фа­на­тич­на јед­на љу­бав пре­ма др­жа­ви у ко­ју су ути­ца­ле све на­ме­ре.”

„Зар тре­ба да не­ста­не тај Бе­о­град што је тре­сао Бал­кан, са сво­јим по­ро­ди­ца­ма чи­нов­нич­ким и офи­цир­ским, ко­је су сво­ја име­на из­го­ва­ра­ле с по­но­сом иза ко­јег је би­ла ствар­ност, рат, под­зем­ни трус чак до грч­ких мор­ских оба­ла и не­пре­кид­на пат­ња. Ко­ја на­ша ва­рош има у сво­јој про­шло­сти тај жар? Ни­су ли ње­га га­си­ли ти ен­гле­ски, фран­цу­ски и ру­ски кон­зу­ли? Бе­о­град је ку­цао за Бал­кан сто го­ди­на већ. Он је ср­це сва­чи­је ко ди­ше на Ја­дран­ском и Егеј­ском мо­ру.”

„Уђем ли у сне­жне ве­че­ри Бе­ча, за­ђем ли ма­глом Лон­до­на, Па­ри­за, про­чи­там ли исто­ри­ју Бу­ку­ре­шта, си­ђем ли до Ца­ри­гра­да, ни­ти и кон­ци, као па­у­чи­на, сви ме во­де ср­цу Бе­о­гра­да. Не­ма ва­ро­ши у Евро­пи ко­ја је то­ли­ко би­ла ве­за­на за све дру­ге и ко­ја је то­ли­ко по­кре­та­ла ма­ри­о­не­те дру­гих као Бе­о­град. Сто го­ди­на већ исто­ри­ја Бе­о­гра­да ван­ред­на је сме­на ли­ко­ва и сце­на, европ­ских, ин­те­ре­сант­ни­јих, фи­ни­јих у сво­јим са­ста­ви­ма не­го ма где. (...) Ко ли је то што је нас учио од на­ше дра­ге бра­ће?”

„Бе­о­град има пра­ву от­ме­ност ко­ја се до­би­ја од не­за­слу­же­них увре­да. Ни­ко­га у ње­го­вом гор­ком ча­су увре­дио ни­је, ни­ком се у свом гор­ком ча­су ули­зао ни­је.

Го­во­ри се о ча­сти. Ва­рош у ко­јој не­ма по­ро­ди­це што ни­је гле­да­ла де­ду, или оца, бра­та или си­на ка­ко се бле­до сме­ши у око­ви­ма, са­мо ча­сти ра­ди, зар да се на то не на­ка­шље? Не­ма ли сва­ка по­ро­ди­ца не­ко­га ко је стао, на го­вор­ни­ци, или на ули­ци, на бо­ји­шту, или у су­ко­бу, пра­во и не­по­мич­но за реч, за име, за уве­ре­ње? Ни­је ли се ов­де за вре­ме ра­то­ва Ен­гле­ски­ња­ма чи­ни­ло да су обич­ни се­ља­ци го­спод­ског про­фи­ла? Ср­цу свих тих обич­них љу­ди, се­љач­ког ро­да и чи­ста те­ла, дав­но већ хр­ли сва на­ша љу­бав, из свих кра­је­ва!”

„Са­мо је Бе­о­град у на­шој др­жа­ви (у Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји - пр. ЕНС) за­и­ста свет­ски. Жар је он дав­но. Све су мо­гућ­но­сти пред њим. Све је већ ви­део и ни­че­га не­ма да се бо­ји. У се­би са­мом на­ла­зи свој на­чин и сво­је за­ко­не, сто­ји и сун­ча се из­над Са­ве.

„У мно­гим гра­до­ви­ма Евро­пе би­ће ни­је та­ко то­пло, не­по­ква­ре­но и за­но­сно као у Бе­о­гра­ду. То­пал је то­ли­ко да су крај ње­га дру­ги сме­шни и над­ме­ни. У све­ту ње­го­вом ни­чег бед­ног, љи­га­вог. Жи­вот се то­ли­ко пу­та гу­био, ми­ли и дра­ги то­ли­ко пу­та ра­ста­ја­ли, да је све јед­на ве­ли­ка не­из­ве­сност и Бог. И ко­чи­јаш кад се раз­ве­се­ли ста­не, на­сред пу­та, и пе­ва.”

Слика
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Милош Црњански

Порукаод talican » Нед Авг 21, 2011 1:24 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Милош Црњански

Порукаод talican » Нед Авг 21, 2011 1:33 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Милош Црњански

Порукаод talican » Суб Сеп 03, 2011 8:26 pm

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Милош Црњански

Порукаод talican » Нед Сеп 04, 2011 12:01 am

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Следећа

Повратак на Уметност и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google Feedfetcher и 3 госта

cron