Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Народна духовност обрађена кроз модерну уметност, филм, књижевност, музику...

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод talican » Суб Авг 13, 2011 7:09 am









Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод talican » Суб Авг 13, 2011 9:38 pm

Толстојев гроф Вронски у Србији

Слика

Генерације и генерације Срба читале су дела маесталног руског писца Лава Николаљевича Толстоја. Ретко ко није прочитао његово најпознатије дело „Ана Карењина“. Ипак за највећу везу између овог романа и Србије зна мали број људи.
У срцу Србије, неколико километара од Александровца налази се село Горњи Адровац у којем се налази црква Свете Тројице, у народу познатија као „руска црква“. У њеној порти налази се спомен обележје погунулог руског пуковника Николаја Рајевског. Све би то било прилично једноставно, ако би се превидела чињеница да је пуковник Рајевски Толстоју послужио као инспирација за лик грофа Вронског у делу „Ана Карењина“.
Николај III Рајевски потиче из угледне руске породице. Његов деда Николај I Рајевски прослављени је херој рата против Наполеона, кога је Толстој описао у свом делу „Рат и мир“. Бака Николаја Рајевског је унука чувеног руског научника Ломоносова по коме Московски Универзитет и данас носи име. Николај Рајевски је студирао Физичко-математички факултет у Москви, али га је више занимала војничка каријера, као и његовог деду. Говорио је немачки, француски, енглески и српски језик. Занимала га је историја, а посебно она словенских народа.
Војну каријеру је започео у Гардијском пуку, да би потом отишао на ратиште у Узбекистан. Године 1876. долази у Србија са руским добровољцима и учествује у српско-турском рату. Распоређен је на прву линију фронта Алексиначког ратишта.
Те године на Алексиначком ратишту гине се на обе стране. Српско руководство је уверено да ће исход овога рата одлучити судбину Србије. Турци имају бројчанију војску, али је морал код српских војника много већи. Средишња битка је била 20. августа 1876. године. Турски војници гађају српске положаје артиљеријским оружјем и усмрћују доста српских војника. Међу њима је и пуковник Рајевски. По предању последње речи пред бој су му биле: „Ако погинем, тело ми пренесите у Русији, а срце оставите у Србији“.

Слика

Војници га сахрањују у оближњем манастиру Светог Романа, да би доције његова мајка Ана Михајлова тело пренела у Русију. Постоји предање да му је срце остало сахрањено у манастиру Св. Романа. Занимљив је податак да је преносу тела пуковника Рајевског присуствовао и сам кнез Милан Обреновић. Мајка је његово тело сахранила у селу Рузмовска у Украјини.
Убрзо на месту погибије Рајевског, грофица Марија Рајевска сестра Николајевог брата Михаила, подиже цркву Свете Тројице, која је идентична копија цркве из Украјине у којој је Николај крштен. Земљиште за цркву од околних житеља купила је краљица Наталија Обреновић. Фрескописана је са ликовима српских и руских светитеља од којих се истичу фреске Св. Александра Невског и Св. Саве. Поред цркве је спомен обележје на коме пише: „Руски пуковник Никола Рајевски у борби са Турцима погибе на овом месту 20. августа 1876. године.“ Поред цркве подигнута је школа и посађен дрворед са липама.
Лик Николаја Рајевског и његов живот инспирисао је многе уметнике. Њему у част познати руски композитор Петар Иљич Чајковски је написао „Српско-руски марш. Толстоју је као инспирација за ликове Ане Карењине и грофа Вронског послужио пуковник Николај Рајевски.
За време комунистичке власти у Србији прича о грофу Рајевском је забрањена, а црква је била затворена. Прву литургију после 1945. године служио је покојни патријарх Павле са руским свештенством. Литургији су присуствовале угледне званице из Србије и Русије, као и потомци породице Рајевски. Том приликом патријарх Павле је рекао: „Ми смо захвални Русији која је одгајила хероја који је погинуо за нашу слободу, слободу своје браће по вери и крви“.
И дан-данас поред спомен места погибије пуковника Рајевског млади остављају руже као спомен на трагичну љубав Николаја Рајевског (грофа Вронског) и Ане Карењине. Службе Божије се у овом храму обављају неколико пута годишње.

ИВАН ГРБИЋ
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод talican » Чет Авг 18, 2011 1:47 am

Светислав Алексин Павићевић
ВИЛИЊЕ ПРИЧЕ

/део из романа/

Вилин град


Има негдје неки Вилин Град, само се не зна гдје. Лежи затурен на неком незнаном брежуљку пространог брда повише села. Нико не зна гдје се право находи тај брежуљак, али он постоји. И на њему град. Тај град наоко и није град, није као други градови. На први поглед, ништа од града се не да замијетити. Не види се е је то град, но брдо. Брдо се примирило. Камењар уснуо, замро. Ћуте суре литице. Као да ништа и није. То само тако изгледа да није град. А град постоји. Град голем и лијеп. Само је вас под земљом. Град мирује, таји се, спава испод камењара. У њему су куће, тргови, улице, велике и широке. Многобројне су, да им се ни броја не зна. Све је у њему лијепо и прелијепо. Такве љепоте и дивоте од града нити је гдје било нити ће гдје бити.
Само се један дан у години град показује, но не зна се који је то дан. Теке мора бити карамлачна, црна ноћ, густа као мастило, обавезно без звијезда да је. Около поноћи, у један мах, све се смири, замре, застане. Тада, учас, они брежуљак као да се прене, просне. Мрдне се. Али, никаква покрета се не да видјети. Тек, земља се некако промешкољи, промијеша. Одједном, отклопи се, отвори. Спадне учас пијесак, лијес, камење, као пепео. Стијење испод њега, непримјетно човјекову оку док га гледа, наједном се некако прометне. Покаже се да то и није стијење, но куће, улице, град. У један мах, изрони град, клиц, изњедри ненадано, као из земље изникао. Он се и показује право из земље. Све се таден покаже. Пространи тргови, дугачке и широке улице с дрворедима, базени и у њима водоскоци, само што се шум воде из њих нигда не чује, ма вода једнако сипи. Насред града је једна голема стаклена кућа с до неба високом куполом, дворац с пријестољем испод куполе, и многе друге грађевине. Свака је зграда напосебе, одвојена, а од бијелога је мрамора, украшена златом, кристалом и дијамантом. Ту су многи паркови и сјеници, садови и баште. Око кућа у баштама, свакојако је растиње, биље и сласно воће. Само виси с грана, сазрело. Висока тврђава дебелих, сурих бедема иде око свега града, губи се у даљинама. На угловима утврда су куле, зупчасте и суре, као литице.

И све се то у један мах покаже, као да на томе мјесту стоји од кад себе. Све бљесне у некој јаркој, а опет меканој свјетлости. Она једнако као однекуд извире, а не види се откуд. Тек, увијек је ту, иста, млијечна, јака а незамјетна. То није свјетлост као друге свјетлости, но нека друкчија свјетлост. Од ње сјенке нема, нити је икако може бити. Она обасјава наскроз, са свију страна. Чује се нека тиха музика, цијело време свира, не стаје ни за трен. Не зна се откуд музика долази, на чему се свира ни ко су свирачи. Они се нигда не виде, али музика једнако гуди, никад не престаје. Као да су то зраци саме оне свјетлости, тако је тиха, да се једва замјећује, замире у неким дубинама, као лагани дах вјетра у даљинама. Али се не прекида.

Тада виле светкују. То је њин град. Оне изиђу. Покажу се на тргу пред стакленом кућом, свом од злата и биљура. Шетају, коле га, играју, загрљене, носе цвијеће у рукама и у коси, дугој и сјајној, црној, црвеној, или прозрачноплавој, пшеничној, повезаној црвеним тракама. Одоре су им провидне, као и стакло, сви¬лене, од паучине, а набране, до земље падају. Ма се јопет испод њих све спровиди јасно. Бијело, седефно, некако прозиркасто, млијечно тијело вила. Високог су стаса и танка струка, великијех плаветнијех или црнијех очију, крупних, крутих дојки и јаких бутина, све једна љепша од друге. Очи им сјакте, једнако као и звјезде. Стога у ону ноћ на небу ни не може бити звијездама мјеста. Не би се видјеле. Од онолике љепоте, око не зна гдје би се прије зауставило. Такве љепоте и дивоте људско око не може нигдје више видјети. Тога на овоме свијету нигдје више није до ту, и то само у тај један писани дан у години. Само, не зна се, који је то дан. У други дан, ништа се ондје не може видјети.

Виле онај мах поставе страже свудијен уоколо, по брежуљцима, и капијама града. Непримјетне су, не може их замијетити нико изван града, а оне изнутра све виде. Свуд мотре, тица прелећети не би могла незамијећена. То оне лове, хватају и доводе у град радозналце и намјернике, јер их је многијех, који би хтјели, у тај град уљест, но свак не може. Зна се ко може и како може.

Ко се задеси на оном мјесту које заклопе зидине, да је због чега баш ту на путу законачио, он све види. Њега виле узму у своје коло, он са шњима игра, ма га замаштрају, да му повратка оданде више никад није. Прво га окупљу гола у језеру испод оне стаклене куполе, из које бије свјетлост на све стране, уз онакву сласну музику. Тај час, он се провргне у другога чојка. Све заборави из пријањег живота. И оца, и матер, и брата, и сестру, и другу ако је има, и ко је и окле је, и остане лијепо с њима. Мајка га очима никад више не види, ни жива, ни мртва. Но живи вазда с вилама у ономе граду, и иде с њима куд оне иду, да се можебити покаже у њину колу, тек кад се опет отклопи град.

Други, намјерник, који наиђе пошто се град отклопи, у град никако не може ући. Он не може слободно гледати, до гдје из прикрајка, поиздаље, и то само ако се добро сакрије, да га виле не нађу. Те виле и лове. Ко то види, а виле га замијете, оне га једанак ухите, и у град доведу. Ако се ту задеси ђе само женско, виле му онђе пресуде, не воде га у град. Тај час га удаве, па растргну, а комате тијела разбацају низ бреговље. А ако залута само мушко, њега виле у град уведу. До пред зору се са њиме лијепо играју, ма га у зору испред оне исте куполе жива растргну, и комате тијела му у оно језеро баце. Од њега се више никад ништа не нађе.

А има ко може слободно уљећ у град и из њега изљећ, а да му ниша не буде. То не може бити сам човјек или сама жена. Мора бити двоје, да су заједно, мушко и женско, и то млади и лијепи, и да се изистински воле, једино тако може слободно уљећи поред страже виле, и из града изљећи. Њима јединијема виле ништа не могу наудити. Ти су слободни. Могу се врнути кад захтједну, ако хоће, а могу остати ондје колико им драго, и другдје с вилама поћи. Виле над њима немају ничесове власти, и ништа им нажао не чине. Но их прихвате, поведу и приме лијепо у своје коло, па их воде и у стаклену кућу. Ту се њима ниша не деси. До што их виле ондје науче таквоме миљу, и они тун осјете, испод оне куполе и њене чудновате, растопљене свјетлости, такво блаженство и таку срећу, каква се никад нигдје више осјетити не може.

Ту, у томе граду, вријеме није као друго вријеме. Но стане, умјесто њега тече она музика, и не зна се никад које је доба ни колико времена у ту једну ноћ мине. Може бити, да је само ноћ, а може бити да је то и читави вијек минуо. Људи то не примјећују ни знају. Таква је блажест ондје, да се може и вас живот проживјети, а да то изгледа само као један једини трен, у оној преобилној радости и миљу.

Пред зору, што ми зовемо зора, брегови се само склопе. Цио град потоне неђе у дубине. Ма се ништа од брда не поломи, само што се заклопи као заклопита кутија. Све нестане без трага. Ујутро, по бријегу, брду, камењу, шкрапама, ни по чему се не познаје да је ту што било. Никаква знака нема, е је ту био онакав град. Стрше сури врхови стијења из земље, једнако као да града ту нигда ни било није. Како он нестане, и куда, то се не зна.

Кад се град заклопи, они који се воле, а што су у град заједно ушли и у њему заједно онаку блажест осјетили вавијек честити и срећни остану. Срце им се напуни радошћу и у себе ону музику и ону свјетлост прими, да га послијен читавога дугога живота кријепе. А многи се с вилама у коло ухвате, од оне се радости опјане, и с њима и остану. Ма тако заволе једно друго, да им живота једном без другога није. Ако би се растали макар и на један трен, би се онај час обоје у кам провргли. Једно уз друго морају остати задовијек. Онај који се ту задесио и издалека град видио притајган, да га виле нијесу уловиле, а он се сам уздржао да се не покаже ни у град уђе, тај осјети такво блаженство, какво никад прије осјетио није, ма остане ујутро насред бријега, ни жив ни мртав. Кад се град склопи, још три дана и три ноћи је у беуту. Лежи негдје у чесовој шкрипини. Ако га за та три дана не нађе и не пробуди, никад се мајци више пробудити неће. Лијепо се прометне у камен. Остане скамењен на ономе истоме мјесту како је и лежао. Нико не може познати е је то људско чељаде окамењено. А он лежи, као чесов велики станац, непомичан, ћути. Ма све зна, све види, само се пробудити не може. Али оно блаженство и срећа једнако трају. Разбуди се једном, и то само у онај дан, кад се на томе мјесту опет отклопи град. Прије не. Тако се никад не зна, шта је која од онијех суријех стијена што вире повише земље. А кога за три дана ко нађе, пробуди и поведе, он пође. Иде, иде. Само се више ничеса не сјећа, боље но да ништа није ни било. Заборави све што је видио. Не зна е је видио град и онакву љепоту тијела вила, осјетио оно блаженство, ништа. Само му у глави нека свијетла празнина остане. Свјетлост ли је, музика ли је, не зна. Мори га сјен некога непознатога блаженства и љепоте, а не зна право што је то. Она свјетлина у њему га мами, мами, зове, вуче га некуда, а никад не зна куда. Једнако се мучи, кружа, да му више никад примире није. Нигда више смире наћи не може. И не може никад гледат другу дјевојку, до вилу. Па се одједном натисне на далек пут, полази неђе, а не зна ђе, нити икад може знати зашто је пошао. Али се нигда за свога вијека дома не врне. Но тамо неђе по горама и кости остави, да их киша мије и вран кљује. Многи је тако отишао, и пропао, да му се не зна ни стрва ни мрамора.

Град никад не нестаје, но вазда постоји. Како и гдје, то се не зна. Он се стално јавља опет, то се сигурно зна. само се никад не зна, кад ће се град опет отклопити. То може бити само на једну ноћ у години. Где ће то бити, то се не зна. Теке се толико зна, да то никад није на првоме мјесту. Показује се вазда на другоме мјесту. Град се премјешта бреговима, од брежуљка до брежуљка. Свако просто камење пропланка, оштри врхови зеленкастих стијена, или мирни пропланак, може се једне такве тавне ноћи отворити у град, проврћи се, и то баш онђе гдје се нико не нада. Пред очима уморна путника, који је отишао на далек пут, град се може отворити свуда. Ваља га тражити вазда, на свакоме мјесту. Никад се не зна, кад ће се и гдје појавити.



Вилиња пећина

Негдје на врху Оштрија Гора, има нека вилиња пећина. Зна се, да је има, и да је тамо негдје. Само, нико не зна тачно гдје је то. Многи се чојак натиснуо на Оштре Горе, да тражи вилињу пећину, е да би је нашао, и у њу ушао. Али, нико никад није нашао улаз у вилињу пећину, који у њу води.

Што су нашли, и јесу ли што нашли, то се никад сазнало није, ни ће се икад сазнати. Нико од онијех који су пошли да је траже, послије није мога извијестити о томе. Од оних, који су се пентрали уза стијење врхова до краја, нико се никад више врнуо није. Што се с њима тамо збило, то нико не зна. Просто, губили су се негдје, чиљели, да им трага ничесова остајало није. Или су се стрмоглавили низ оне литице, па им се мозак просуо и прије но су на земљу пали, да им се комат с коматом више никад не састави, или су заљегли у непознато. Може бити, е су заборавили пута, кудијен да се врну. То се не зна. Теке, више се натраг врнули нијесу. Они, што би се врнули с по пута, нијесу умјели ништа рећи. Гдје су били, што радили, што видјели, зашто су одустали. Ништа нијесу казивали. Само су ћутали.

У сам поднев, корачао је ивицама врхова Оштрија Гора. На највишем врху литице, оштром и окомитом као дигнута сабља, зауставио се. Стајао је, мировао. Био је наг. Уоколо, све се казало мирно, тихо, непокретно. Мировало је, умртвљено жегом подневног сунца. Сунце је под собом све горјело као под сачем, жегло. Онај голи камен около се уждио. Вас је горио као жеравица. Ватра је била, само што пламен из њега не удри. Он је стајао, усправан, висок, витак. Гледао је у камене врхове. Гледао. У високим, окомитим литицима врха, стајао је неки отвор. Била је то Вилиња пећина. Око вратница, стијена је била црвен¬каста. Он се посегао. Ушао је кроз вратнице вилиње пећине.

Предворје пећине је било високо и дугачко. Од вратница, водили су у камену отисци босих женских стопала. Стопала нијесу била велика, но мала, мала. Као дјечија. Он је ишао трагом за онијем стопалима, ишао. Стопала су водила до једних великих вратију, прозирних а широких. Била су израђена од кристала и самога сувога злата. Врата су била затворена. Кад је он на њих наступио, крила су се тај мах од себе отворила. Он је искоракнуо унапријед. Ушао је у једну повелику дворану, високих зидова, од биљура и дијаманата. Била је засвођена при врху биљуром плаветним и дубоким. Под дворнице је од кристала. По поду, били су отисци онијех стопала. Он је ишао по отисцима. Стопала су водила у још већу, голему дворану. Била је с високим, високим таваницама од кристала. Кроз таванице се видјело плаво, плаво небо. На небу је било мноштво звијезда.

Уза зид дворане, било је удубљено сједиште у стијене од кристала. Сједиште је било по облику дјевојке. Подови су били престрти свилом и кадифом. У другом углу, било је велико, камено кристално корито, млијечнопровидно и бијело. У кориту, у бистрој горској води, која је капала у капљама с прозирних зидова дворнице, лежала је дјевојка. Била је висока, танкострука. Чешљем од дијаманата и бисерја дјевојка је че¬шљала своју дугу, плаву мокру косу. Коса јој се мрсила у води и лијепила уз бокове тијела, груди и струк. Била је густа, густа, жутоцрвена, златне боје жеженога злата. Дјевојка се усправила. Вијенац косе, слијепљен и мокар, расплео се, пао као навиљак класја низ плећи. С влати, капале су бисерне капље воде. Ударале су у прозирне подове корита.

Са једрих грудију дјевојке висиле су грашке водених капљи. Клизиле су низ алабастерне облине кукова и глачине дугих стегана. Тијело дјевојке је било прозирне боје слонокости, бљештаво и глатко. Дојке су стршале у напријед као двије грлице, облика зрелијех крушака, тамножутих, црвенкастих, уздигнутих врхова брадавица. Дјевојка је имала танке, високе глежњеве, и мале руменкасте стопе ногу. Размрсивала је косу. Огледала се у огледалу од изглачаног камена мермера на пространом зиду. Протезала се, помјерала, нагињала. Гледала је у огледалу своје тијело. У њему се видјела цијела. Чешљала је своју дугу косу. Коса се расплитала. Обујмљивала је свиленкастим влатима мокро тијело дјевојке. Влати су се лијепиле за влажну кожу.

Он је укоракнуо у велику дворану. Врата за њим су се за¬творила безшумно. Дјевојка је у тај мах обрнула главу поребарке к њему. Насмјејнула се. Забацила је косу устрану. Вукла је чешљем низ сложене, влажне влати. Начеках се ја, вала. Што си досад чињео, зајаде. Он је гледао у дјевојку, гледао. Штогод, она чињела, он је једнако у њу гледио. Од ње очију није одвајао.

Испред зида од огледала, било је велико, високо, сјајно пријестоље из мрамора, украшено бјелокости и златом. Испред пријестоља, стајала је велика, мермерна, бијела трпеза. Трпеза је била препуна разнијех ђаконија и напитака. Уз каду у којој је стајала дјевојка, била је прострта кожа леопарда. Ето мене, нешто сам се разлијенила. Омилило ми да се мало башкарим и радим око себе. Да се доћерујем и његујем. Све само од дуга дана и чекања. Но ти сједи. Постављено је. На софри су за тебе пића и јела свакојака. Само за тебе, да опробаш што сам ја за тебе доранила. Има и још, никад се неће утрошити. Јаним ће ти се свидјети. Само да завршим чешљање.

Дјевојка је гледала у њега. Иступила је из воде. Вода је низ њено тијело једнако бјежала. Сливала се с њених листова низ стопала. Дјевојка се пушила. Вода се испаравала с топле глатке коже. Око њеног тијела, хватала се ријетка, једва примјетна измаглица. Стопалом је ступила на кожу леопарда. Гледала је једнако у његове очи. Испружила је руку. Прихватила се златног бокала, пуног пића. Подигла је бокал, нагнула га ивицом к својим пуним, уским трешњевим уснама, нагнула га. Њега је свеједнако гледала у очи. Он је гледао у дјевојку, гледао. Пружио је руку. Примио је бокал, нагнуо се. Гледао је једнако у њене очи, пио, погледа не скидајући са ње. Дјевојка се смијешила, смијешила благо. Утолико, удрила је нека чудновата, непримјетна, омамљујућа музика. Била је, однекуд допирала, једва чујна, стално свирала. Музика је чињела да човјек не осјећа себе, да не зна ни што је ни гдје је. Што се више слуша, то је све занимљивија, све више опија. Од ње се просто жедни, да се још и још слуша.

Дјевојка је пунила бокал, пружала га к њему. Принијела је бокал његовим устима, нагнула бокал. Приљубила се уз њега. Он је пио из бокала. Примио је бокал у своје руке. Утолико, дјевојка се спустила на под, савијајући свој струк. Њега је повукла за собом. Гледила га је у очи, полако лијегала на мекане коже леопарда. Њено мокро тијело се опружило, истегло. За кожу јој се хватало крзно леопарда. Музика је ударала тиха, сјетна. Била је некако чежњива и тужна. Он је одбацио бокал уназад преко главе. Бачени бокал је пао настрану. Остао је усправљен. Стајао је. Ни кап пића се из њега просула није. Он се опружио поред дјевојке. Дјевојка га је обгрлила руком око врата. Стегнула га је. Он је дјевојку загрлио објема рукама око бедара. Своје усне је припио уз њене. Стезао ју је. Дјевојка је њега стезала, шапутала му на ухо разне умилне ријечи. Толико сам те чекала, толико, толико. Он ју је стезао, стезао. Све је твоје, све, само за тебе сам ранила, нај, узми, узми још, немој ништа оставити, потроши све, све. Све је твоје, и довијек ће бити твоје. Само ако хоћеш, а хоћеш, је ли да хоћеш. Он је стезао, грлио, уздисао. У један мах, опружили су се. Лежали су на леђима. Склопио је очи, обезнањен.

Колико је времена ту минуло, не може се знати. У неко доба, он је отворио очи. Лежао је на меканој кожи леопарда, с главом на дјевојчином свиластом крилу. Миловала га је по коси, по лицу, једном руком. Другом руком му је заливала усне пићем из бокала, приносила му разноразне ђаконије. Он се дигао. Повела га је к зидогледалу. Стали су пред зид. Одбљескивали су се у огледалу. Утолико, стала је нечесова треска, као бурдање камења. То су се затворила и задњила врата улаза у вилињу пећину. Сад, ти си мој, и само мој, ничији до мој, никад те више никоме дати нећу, ти ме нећеш никад престати вољети, је ли да нећеш, а? А ово је твоје, све је твоје, ничије до твоје. За тебе сам ранила, ранила и доранила, за тебе, и ни за кога друго до за тебе.

Утолико, зид пред њим се растворио. Они су ступили у велику, свечану двораницу, сву искићену свакојакијем драгуљима, златом и дијамантом. С таванице висила је велика, дијамантска свјетиљка. Свјетиљка је све обасјавала барабар као сунце. Иза свјетиљке, било је велико, од злата израђено, резбарено пријестоље. На њему су биле израђене свакакве животиње и птице, биље и дрвеће свакојако, па ријеке, брда и језера. Дјевојка га је посадила на пријестоље. Сјела је на под подно његових ногу. Одоздо, гледала је у њега, гледала. Једнако је само пиљила у његове очи.

Тако је отишао. С Оштрија Гора, никад се врнуо није. Од тада, врата вилиње пећине, нико никад није нашао. Она су задњивена, у пећину нико више не може ући. О њему се није више ништа чуло. Многи су ишли да га траже. Тражили су, тражили. Нијесу нашли ничесова трага. Само су чобани, који су пут Оштрија Гора одлазили да траже изгубљене козе, причали, како се ондје чује нека чудесна свирка. Она никад не престаје, ни у једно доба дана или ноћи. Једнако свира, а не зна се откуд допире, ни што свира. Али, музика је, и то дубока. Допире однекле као издалека, приповиједали су чобани. Час је весела, као гргољ сребрнијех гласова, а јопет отегнута, тужна, мимо свијет тужна. Најјаче се чује у подне, у најжешћи вар од днева, кад небеска ждрака удри у земљу да сажга и камен и дрво. Тада, одједном све устрепери, па се смири. И музика се у ти ма чује дивно. Само, ваља се потрефити тамо баш тај тренутак.

У селу се још приповиједало, како се ондје одувијек купе неки чудни, манити вјетрови. Здуве и такијех вјетрова нема нигдје на другоме мјесту. Од фијука вјетра кроз оне назубљене, оштре литице, стравичне и високе, човјека просто мине нека језа. Од ње му жмарци цијело тијело преобиђу. Ваља се чувати. Оће они манити вјетар да дигне са стијене, и баци низ оне пустолије.

Једнога дана, само се не зна кад ће то бити, вилиња пећина ће се отклопити. Показаће се улаз, и наћи ће га онај, који буде умио да га добро потражи. Како ће се то збити, и када, то се не зна. Теке, Вилињу пећину многи тражи, многи би хтио у њу ући. Али је нико наћи не може.





Пастирка

Избио је из честара густога граба и јасења у брањевину. Брањевина, катуниште иза врхова брда, к планинама, на које је у давнини издизана стока, скривало се усред густога честара. У брањевини је била пространа ливада обрасла густом, високом травом, зеленом и сочном. Око ливаде, по узвисинама камењара који се уоколо шкрапе дизао као зид, расла је рујевина, јасен и зановијет. Руњевина је била пламеноцрвеног лишћа.

Сунце је сијало бљештаво. Расипало је своје јарке зраке. Он је стајао на камену повише ивице ливаде. Био је наг. Тијело му је било боје бронзе. По тијелу су падали тешки зраци.

Украј ливаде, пасло је велико стадо оваца и јагањаца. Помјерало се унапријед за травом. Пасло је тихо, нечујно. Није одавало никаква звука. Напредовало је споро. Овце су пловиле травом, меле је бешумно. Повише ливаде, на глаткој стијени поред велике каменице пуне воде, опружена, лежала је дјевојка. Спавала је. Пастирка је била нага. Била је млада, млада. Имала је сплетене плетенице косе, боје меда. На крају плетеница биле су дуге пантљике, златом везене. Пантљике су биле искићене бисерјем и свакојаким драгијем камењем. Око дугог, глатког врата, била јој је само огрлица од драгог камења, дијаманата и злата. Преко очију, падале су дуге, дуге трепавице, свилене и меке.

Дјевојка је лежала на леђима, с плетеницама на прсима. Груди су јој се гибале равномјерно, нечујно. Од дисања, дизале су јој се к небу високе, надошле, пуне дојке, обле и чврсте, помеђу плетеница. Брадавице дојки биле су округле, тамноцрвенкасте као плод малине. Бокови дјевојке су били глатки. Дуге, вретенасте бутине, витке ноге, стршале су преко стијене. Пут јој је била боје слоноваче, изглачане и сјајне. Сијала је не¬ким глатким, притајеним сјајем. На ногама је имала кадифене сандалице. Потпетице су биле од злата, извезене златном жицом. Сандале су биле украшене дијамантима. Дијаманти су бљескали на сунцу. Прсти на ногама дјевојке, имали су златне нокте.

Уз дјевојку, поред десне шаке, лежала је златна преслица. На преслици је било руно од златних нити, придјенуто на бисерну и кораљну штиљезу. Он је стајао изнад главе пастирице. Гледао је, гледао.

Овце су пасле. Сунце се кретало. Његова сјенка је пала пастирици преко чела. Пастирица је тај мах проснула, пробудила се. Отворила је очи. Жмиркала је, очи трљала дугим прстима. Гледала је у њега, смијешила се. Усправила се, сјела. На образима, биле су двије округле, плитке рупице. У очима дјевојке, бистрим као небо, преливала се радост и веселост. Постидјела се, обрисала ивицу очног капка, зажмирила. Смијешила се на њега, стидљиво, кротко. Ја заспала, ето. Што сам ти ја работница, такве ме на далеко није. Немој никоме казат, образа ти. А и ти си ми неки. Што ме нијеси пробудио, јадан.

Дјевојка је узела златну преслицу. Стала је да преде. Што пушташ да те толико чекам, јадан? А знала сам да ћеш данас доћи. Нешто ме јењало. Био је вакат да већ једном дођеш. А ја баш данас уснула. Толико сам чекала будна, чекала, чезнула. И таман пред чим ћеш ти доћи, баш тада уснула. Нијесам више знала што ћу чињет од себе. Изјавила сам браве и узела прес¬лицу, теке толико да се нађем у поса, колико да ми вријеме брже мине. И да ишетам пред тебе. Начеках се, вала. Ти си сад ту, јелде да си сад ту, а? Сједи до мене, нешто ти шћах испричат. Како сам снила лијеп сан.

Он је сио поред дјевојке. Дјевојка је прела. Погледала је у њега. У очима јој је бљескао сјај. Не знам како ћеш разумјет. Нешто ме стид. Но ево. Док сам оно мало тренула, око мене се играло петоро, као моје, дјечице. И сви мушкарчићи, један другоме до увета. Најмлађему нема ни година дана, а најстаријему теке шест. Играју се они гузељани око мене, гологузи. Гузе им голе, округле, дебеле, оволике, ка диње. Исунчани, бронзани. И бутинице им дебеле, све ваке кобасице, с превојима. Косица им дуга, гргурава, а тјелашца крута, јака, да је милина погледати. И сваки, у главу исти ти. Ја их само гледам, гледам, смијешим се. Утолико ти наступи. Они потрчаше сви у трк к теби. Утркују се ко ће те прије загрлит, стоји смијех, граја, весеље, боже свети. Ти потрча к њима. Клече, рашири руке да их сачекаш све у нарамак, викну. И разбуди ме. Кад отворих очи, а то ти повише мене. Што прво видјех, то би ти.

Овце сад најслађе пасу. Ма је струга. Осјећам по сунцу, како жаруцка. А ваздух је миомирисан. Но сам морала прво ову нит упрест, ђе сам на њој неки сан снила. Да буде права, да се никад не прекине или замрси. Склопила је предиво. Устала је. Он је устао. Испружила је руку. Положила је руку на његово раме. Сад да идемо. Да појавимо стадо. Вријеме је, струга је. Кренули су. Ишли су упоредо. Дјевојка је држала своју лијеву руку њему на рамену. У десној је носила оно предиво. Овце су баталиле да пасу. Дигле су главе. Гледале су за њима. Онда је стадо почело да јави. Упутило се само низ гору пред њима. Они су пошли за стадом. Ишли су падинама брда које се прво спуштало. Дубоко доље, наслањало се на превоје планина, обраслих шумом. Врхови планина су стајали, далеки и плаветни, ћутљиви, ћутљиви.

Гора је бивала све гушћа и гушћа. Расла је високо, високо. Ишла је у вис не зна се колико. Овце су јавиле једна за другом. Заљегли су у хладовину. Од хлада је подилазила језа уз леђа. Онда је наступило залађе, па блага тама. Од горе се више није видјело ни сунце, ни небо. Што су дубље залазили у гору, тама је бивала дубља. Настао је потпуни мрак. Спустио се на земљу, заклопио ју. Видјели су се само јагањци испред њих. Ишли су за овцама, играли се, трчкали, скакали, трупкали на све четири.

Усред најгушће горе, тама се одједном расклопила. Бљеснуло је свијетло из дубина. Насред шуме се указао један вељи дворац. Био је са златним кровом и мједеним зидовима. Овце су саме ушле у златне торове поред двора. Јагањци су се сами одлучили. Проиграли су испред њих, ушли у повељи златни котац. Дјевојка њега примила под руку. Одвела га је у дворац. Пријешли су велики, широки доксат. Ушли су унутра.

У великој одаји, застртој позлаћеним ћилимима и свиленим завјесама, окићеним драгијем камењем, била је прострта златна софра. На софри су била разнолика пића и свакојаке ђаконије. Дјевојка га је посадила за софру. Давала му је да једе. Нуткала га да пије. Он је јео, пио. Једнако је гледао у дјевојку. Онда га је дјевојка одвела пред једну одају. Ту су стали. Стајали су пред затвореним вратима. Ово је моја дјевојачка одаја. У њу мушко никад пређе ушло није. У њу смије ући само они, који мене изистински воли, и честит и невин да је као дијете. Ако ступи ко друкчији, на њега би се они час срушили ови златни стропови, и затрпали га. Но да ми се закунеш. Да ћеш остати вавијек са мном, да ме толико волиш. Да се нигда више нећемо одвојити. Размисли добро пређе но уђеш. Ови стропови су тешки. Сатрли би те у час. А с тобом, и мене, јер мени без тебе живота није. Но пази. Врни се, ако ћеш. Руку му је вргла на лијево раме.

Он је једанак искоракнуо. Врата су се пред њим сама размакнула. Ушао је у дворницу. У одаји су била велика огледала на зидовима и на таваници. Зидови су преко огледала били застрти свилом и кадифом, припученом златнијем копчама с дијадемама и другим драгијем камењем. Уз прозор, стајала је дјевојачка постеља. Он је гледао. Постеља се бијељела, бијељела, исто као јато голубова, или сњегови на далеким врховима планина. Била је као од мермера глатка и сјајна, а некако мекана. Дјевојка је ушла за њим. А је она ушла, врата су се за њима једанак затворила.

Тако је тога дана зашао у гору. Од тада, нико га више није никад видио. Многи су се натиснули да га траже. Хтјели су да прегазе гору е да ли би га у њој ђе нашли жива јели мртва. Тражили су га, тражили. Нијесу га нашли. Никаквога трага није било. Лутали су, лутали, три дана и три ноћи укруг истијем путем. Вавијек би се нашли тамо окле су и кренули. Макуд пошли, ту су се вртали. Само то они одмах нијесу знали. Нијесу препознавали крај. Но им се чинило, да су далеко и далеко одмакли. Налазили су их чобани, како једнако круже по истом мјесту а да ни сами не знају куда. Иду све у круг, а то се не види. Било их је које су налазили на чесовој утрини плитко у гори, уз саму њену ивицу. Свеједнако, ондоле нијесу умјели никако изљећ. Тек кад су изишли из горе, истом су се тада освијестили. Као проснули, пробудили се. Ма опет, нико од њих није умио ништа рећи. Но зашто су пошли, ни кудијен су ходили, ни што су тражили. Ничега се се више нијесу сјећали. Ни да су гдје ишли, ни да су што видјели. Многи се никад више нијесу ни врнули, но су горе обршили. Изгубили су пута, залутали у оној гори. Помела их мрчава. Остали су тамо да лутају, а да не знају куд. Још лутају, без ако су тамо негдје у шкрипинама и своје кости одавно оставили.

Приповиједало се, како се она гора не да прегазити. Не да у себе ступит некажњено. Мора да чува неку голему тајну, то је с тога. Од онијех који су се из горе живи врнули, неки су се послије досјећали, као да су некад негдје видјели као нечесову вељу свјетлост. Но се ничеса друго нијесу умјели досјетити. Гдје је то било, кад, окле излази, и каква је то свјетлост, сунце ли је, мјесец ли је, нијесу умјели рећ. Само, као да букља из нечесова вељега извора, или дворца. Ништа се друго није могло разазнати. До да ондоле једнако шикља, све сјајнија и сјајнија, никад не престаје. Тако се приповиједало.

О њему се више ништа није чуло. Ни о њему, ни о оној дјевојци. Само понекад, ноћу, чобани чују звонце с некијех оваца, неку јектаву мједеницу, како јој се јектање просипље по утринама као зрневље. С које стране долази, не зна се. Теке, читава гора јекти. Причају чобани, да се јавља и стадо оваца, и то само. Увијек је без чобана, или се барем чобани не виде. Креће се некијем врзинама пропланака на почетку горе. Тудијен пасе. У стаду су и нека лијепа, гојна јагњад, има их неколико, петоро ли, шесторо ли. Вазда су са стадом, ма пасу не¬како постранце, вавијек на окупу једно с другијем. И играју се, то је чудо.

Онда су се неки стари чобани присјетили, како је бивало да су сријетали покоје јагње само, кад су некад пасли овце катуништима. Иде по густишу пашњака, украј чесове продоли. Лијепо се помијеша с јагњади, с њима пасе, игра се, поскакује, трупка. Ништа се не препадне, но слатко с јагњадима брсти. То су таква јагњад, да преко то не могу бити бјеља и гојнија. Вуна им свилена, мека, сва уфрткана. Чобани се лукаве ш њима, по¬лако јаве своју јагњад, не би ли и оно јагње одмамили. Јагње крене за јагњадима, као кући. Иде, иде, нигдје не сврће. Кад се близу врха брда, кад ће свалити стадо пут поља, чобан осврне, оно јагњета нигдје. Но се вазда успут некако искраде, и лијепо ишчили, да нико никад не види ни куда ни како. Теке, нико никад није успио да које од оне јагњади до дома дојави.

Ону ливаду, нико више није умио наћи. Нико је никад неће ни наћи. До да је да се наждену двоје, момак и дјевојка, а да су наги. Само да пређе нијесу знали за мушко или за женско, и да оње избију, ма око струге, би сретњи остали. Никад се више не бише раздвојили, но би остали вјечно заједно, и вјечно лијепи и млади, сједињени у вељој срећи и радости. Њихова се срећа никад не би нити прекинула, нити умалила.

Од тада, многи млади оном гором ходе наги, не би ли ту ливаду нашли. Само, то се мјесто ни по чему не познаје кад се на њега дође. Оно никад није исто. Но ваља добро пазити, и загледати, свуда куд се стане. Никад се не зна, гдје би то мјесто могло бити. Но га не могу никако наћи. А траже га многи. И млади, и стари. Али морају добро пазити. Оне, који се осмјеле и у шуму заљегну, шума позобље. Што се од њих тамо збива, не зна се. Никад се нико од њих врнуо није.

Горски око

У дубини горе, негдје је једно језеро. То језеро, само ваља наћи. Но је негдје дубоко затурено. Не зна се гдје је ни какво је. Њему нема никаква трага, нити чесова биљега у њему. Што се зна, то је да пут до њега води преко гора и високих врхова, урвина и шкрапа, латица планина и врхова. Тамо, негдје далеко је оно заклоњено. Многи људи траже то језеро, али га ниједан човјек никад нашао није. Опет, мнози га траже, и уздају се, да ће баш они бити ти, који ће га наћи једног дана. А неко га хоће наћи.

Кад би то језеро ко нашао, морао би добро знати, да грдан није. Никако му се не смије обрнути леђима, ни за трен, нити му сувише прићи. Те, који приђу преблизу, или језеру леђа обрну, вода онај час прождере, повуче к себи и лијепо појми у своје модре дубине. Не начини се ондје ничесов талас. Вода се само отклопи, и једанак заклопи над тијелом. Човјек просто само склизне некуд, а да ни сам не примијети ни кад ни како. Нестане га.

О струзи, избио је право наврх литица. Стао је на највишу стијену. Кренуо је. Упутио се уз врхове. Ишао је, ишао. Пред њим, дизале су се окомите греде. Високе и стравичне, изрониле су одједном из оне силне високе горе. Он се пењао, пењао. Испео се на сам врх литица. Ту је стао. Стајао је на нај¬вишој од високих греда, стајао. Доље, у далекој, једва видној модрикастој измаглици дубине, под танком плавкастом копреном, лежало је језеро. Он је гледао у даљину.

Горски Око језера стајао је окружен високим гредама. Шума, висока и густа, дизала се око њега. Велика стабла бо¬рова и јела, избијала су с камена тик из саме обале. Расла су глатка, бијела. Многа дебла су лежала попријеко, преломљена, врхом у води. Трулила су. Дрвеће, висови, огледали су се у непокретном цклу воде. Језеро је лежало укочено, тајанствено. Звука никаквога није било. Дубоки непокрет лежао је на језеру, одвајао га од околног свијета. Из мира шуме, дубине модрог ока језера, пирило је неко хладно тајанство непокрета. То је био неки траг вјекова, наталожен из протока времена, који се тањао на језеру, од самог настанка и почетка времена. Пирио је чудним, неосјетним дахом вјетра, који је носио дах даљина, искони, вјечности. Од њега је и остајао тај око тајанствене, необичне тишине, заробљене клисурама над језером. Нека заробљена притајеност, као напрегнутост, избијала је из дубине мира. Као да нешто вреба човјека, а не зна шта.

На најудаљенијем ћувику стијене, истуреном далеко у напријед, над самим Оком, сједјела је дјевојка. Ћувик је био високо, високо над водом. Дјевојка је била лијепа, да јој друге на земљи било није. Била је нага. Дуга плава коса прекривала јој је бокове. Обле бутине босих ногу, дугачке и витке, висиле су јој са стијене у дубину к далекој води. Кукови дјевојке су били обли, струк танак. Око паса била је танка, танка, као оморика. Сунчала је своје велике, истакнуте дојке, које су штрчале испред тијела. Завршавале су се маслинастотамним брадавицама. Дјевојка је била осунчана, бронцане боје по читавоме тијелу. Опет је била сва некако прозракаста. Прсти ногу били су јој одоздо опточени ружичастим руменилом. Доље, дубоко испод ње, у води, огледао се њен лик. Тамо се видјела и стијена на којој је дјевојка сједела.

Дјевојка је гледала у њега. Гледала је. Устала је. Пружила је руку. Он је искоракнуо, прихватио руку дјевојке. Гледао је у њене очи. Биле су велике, модре и дубоке. У модрини, био је одраз притајгане слике језера. У њиној дубини, бљештао је окован неки пригушени сјај.

У језеру, дубоко, показала се његова и њена слика на стијени. Један непримјетни дах вјетрића, намрешкао је површину језера. Звука није било. Њина слика на језеру је затреперила, заљуљала се, замрешкала. Дјевојка је узела његову руку. Руку је спустила на своје раме. Окренула се. Кренула је напријед. Ишла је ка ивици ћувика стијене. Стијена је ту била жута, жута. Доље, зијала је огромна празнина дубине. Руку је држао на рамену дјевојке. Корачао је за дјевојком. Дошли су до ивице испуста стијене. Стали су. Доље, дубоко, дубоко, у језеру, мировале су њине слике. Одједном, кренули су са стијене. Одвојили се од камена. Ступили су кроз ваздух, корачали доље к води напоредо, како су стајали. Били су усправљени. Ходали су, спуштали се. Дотакли су ногама површину језера. Пред њима, вода се отклопила. Уљегли су једанак у дубине. Модра вода се склопила над њима. На води се талас није показао. Није било ни пљуска, ни звука да се чује из тишине језера. Све је било непокретно, мирно. Њихова слика се заљуљала, нестала. Тишина је лежала преко воде језера, као дебели, растресити саг. Све је загушивала глуво.

Тако је ушао у дубине језера. Од тада, нико га никад није видио. Није се више врнуо у своју кућу накрај села. Он се мајци никад више врнути неће, приповиједало се у селу. Оно језеро је дубоко, дубоко и предубоко. Окружена је високијем стијенама, да се уз њих не може ништа живо успети, до би ли птица. Вода је модра, модра од дубине, и хладна. Иде ко зна колико у дубине. Нема дна, то је вода безданка, но негдје понире, и то негдје ђе је најдубље, испод неке високе, окомите стијене. Висока је и права, жута испод бока у висинама. Тамо се разлива у некијем подводнијем продолима, пећинама и безданима. Ђе отоле излијеже, и да ли истиче, не зна се. Јавља се, можебити, тек неђе далеко у ријеци, ђе избија као нечесови извори. А можебити, да иде подземно све до самога дебелога мора, бескрајне, вјечне воде.

Тамо, негдје у дубинама, надно језера, отвара се неки голем простор. Улази се у дубине, као кроз неке округлине, завојите и спиралне. Мине се тврђа, стијење и земља. Пробија се тло, прође, и одједном се све отвори кроз земљу. Све је исто као и ово што ми видимо, на земљи. А то је све испод ње, али је то нека нова земља. Тамо се зађе у нечесов бескрај, који кроз онај пролом зија. Проломи се пусто небо пред очима. Пукне простор бескраја. Видиш горе облаке, небо веље, бескрајно. Тамо, може се ући у оне бескрајне просторе даљина, то је пут до њих. Тамо, имају и неки вељи дворови. Израђени су све од злата и од кристала. Око дворова су велике, цвјетне ливаде. Поред јаже воде које иду около ливада, расте неко биље те вазда цвјета и рода даје, у свако доба године. Све само расте и обилна рода даје. Ту сласнога воћа никад не мањкаје.

Да је ко да окуси макар једном од тога воћа, да би нашао такво блаженство и срећу, која више ниђе не постоји. Ма би ондје остао задовијек, да благује у оној љепоти, ђе нити је зиме ни врућине, до што је вазда једнако свјеже и угодно. Тамо, нико не мора ништа радити и злопатити се, но по вас божји дан уживати у оној благодети. А има их, који могу и до самога простора вјечности допријети, у њега ући. Само, то могу ријетки и одабрани. Тамо он борави са ш њом, оном дјевојком. Њихови су оно двори и ливаде. Увијек су заједно, у оној љепоти и благоти. Иду наги, држе се за руку. Ни на један трен се не раздвајају једно од другога. Тако вавијек. Никад се ни раста¬вити неће, но вјечно живјети, једнако тако лијепи и тако млади, и стално наги.

И само један дан у години, а то је баш они дан у који су уронили заједно у дубине језера, излазе на обалу, и то обоје, заједно. Држе се за руке. Голи су, као од мајке рођени. Таден, сједну на чесову високу стијену изнад воде, или на какво старо дебло обаљена стољетна бора, или јеле, које се огледа у води. Не зборе ништа, и не чине ништа, до што се ондје држе за руке. Гледе у даљину, и ћуте, ћуте.

О њему, није било више никаква гласа. Чобани, који би залутали за козом или јаретом пут високих гора, приповиједали су, како су у густој шуми, на нечесовој високој стијени, видјели једнога момка и једну дјевојку, како сједе наги. Дјевојка је плаве косе до насред бутина. Лијепа је и прелијепа, да јој пара на свијету није. Ћуте ондје обоје. Само мирују, мирују. Таман као да су окамењени на оној стијени. Или као какви израсли борови стоје. Али, држе се за руке. Никад се не растав¬љају ни за трен.

Од тада, она вода језерског ока, љековита је и чудо¬творна. То је од њихове превелике љубави и доброте, од њихове велике среће. Од ње је и вода постала добра и љековита. Кога мори несрећа било каква, болест, јад јали љубав, туга и усамљеност, доста је да се само прије трећијех кокотова нагне над воду из три пута. И да окуси три пута по три гутљаја, али ни ријечи да не изусти, ма шта видио, па да ондје свакога лијека својој бољетици нађе.

Ако пронађе модро горско око, напије се воде у они дан прије трећијех кокотова, а ништа не изусти, па буде мудар и врне се тај исти час натраг оклен је и дошао, онда честити и срећан остане докле га је, до срећнијег и честитијега прево то не може бити.

Ако ли ондје и једну и најмању ријеч изусти, или одмах не крене но остане, онај час се окамени, и падне у дубину језера. Ту вјечито остане. И мора ондје доћи сам, ако нађе пута, и врнути се сам, све мора чињети сам, уколико би се умио врнути, и то леђима унатраг. Никад их не смије води показати, но у њу једнако гледати, вазда је држати на оку. Само, мора пазити да грдан није, да се ту не задеси и послије трећијех кокотова, е ће га вода тај час појмити у себе, повуцати у дубине, и никад куће више видјети неће. И то мора бити само онај један дан, у који је он отишао. А у сваки други дан, језеро ће га повуцати у дубине, а му се примакне. Ко се не врне, не ваља га тражити. Ништа се наћи неће. Никаквога трага од њега не остане.

Сад, то језеро траже многи. Многи се упутио да га нађе, да прије трећих кокотова избије на Модри Oко, и напије се оне воде. Језеро је неђе ту, само га ваља наћи. Али, нашао га није нико. Од оних, што су отишли да га траже, врнуо се више ни¬један није. Што се тамо од њих чини, не зна се. Неће се мајци ни врнути никад, бојат се. Али, к језеру се једнако упућују многи. Иду, миле, падају, устају, али иду напријед, траже га, траже.

Безданка

Негдје иза врха брда, у густишу јасења, граба и драча, подно љутија крша, на дну неке дубодолине, находи се једно гротло јаме. Јама се спушта окомито наниже, прича се. Иде право у земљу, у само срце брда. Приповиједа се још и то, како су у стара времена људи пробали да јами дно нађу. Везали би друга између себе у крошњу, и спуштали конопцем у гротло јаме. Ма залуду, никако нијесу јами дна наћи могли. Дошли би само до првога запећка. Доље је зијала стравична безданија. Ондоле су се вртали натраг. Онда су бацали камен у јаму. Камен би одлетио. Послије је џаракао, једнако џаракао, док би се у зло доба наједном престао чути. Тек би се бог те пита колико касније, чуло како одједном камен удри у нешто. То он пљусне у нечесову воду на дно јаме. Има једно велико језеро тамо. Јер, јама нема дна, но је безданица. Завршава се доље, подно брда, у ријеци, извором воде који с њенога дна букља из онога језера. Вода је ваистину хладна и лијепа, ка најљепша.
Гротло јаме је некако троугласто и нешироко, тако се причало. Показује се једнијем крајем у земљи, другијем у сти¬јени. Ко не зна, би рекао обична пуклина јали шкрапа. У стара времена, многи силан момак, трнуо је да јаму прескочи. Нешто их је вукло, да је прескоче из загоне, ка није широка. Лако су прескакали и дупло шире раселине. Најбиранији момци би се загнали, скочили. Тијело се вине у висину, полети изнад рупе. Кад би се затекло таман изнад средине отвора јаме, у један мах би полетјело окомито доље, и ћимбасило право у само гротло. Како и зашто, није се знало. Многи најзорнији момак је тако обршио. Нико никад није успио јаме прескочити. Не да се јама свладати. Само намами, па повуче, појми у себе. Позобље момка. Од тада, нико се више гротлу примаћ поближе не смије, би га она јама сама позобала.

Неки чобани су видјели, и приповједали, како из јаме излазе некакве приказе. Нешто блиједо изиђе, и фучи проз ону грабовину ноћу, да не можеш никако замијетити. Не зна се што је то. Није само ноћу, но и дању, али у вријеме подневне маине и мртвежи, кад је сунце најжешће, и све се умртва. У јами ли, или у честару око ње, чобани то нијесу умјели тачно рећи.

Онај крај, чобани су, по могућству, поиздалека заобилазили. Пазили су да им стока тамо случајно сама не одјави. Знало се, како је баш на ливади око гротла, трава сочна, зелена и бујна, да то нигдје више ни у пољу нема. Стока због нечега баш на ту траву трчи, као на солило. Али, гдје је та јама, то нико право не зна.

У поднев, у највиши вар од дневи, избио је на оштре стијене врха брда. Био је наг. Стајао је, стајао. Сунце је висило ниско, изнад самога тјемена, некако тешко, а празно, као откинуто. Ту се зауставило, стало, да даље не макне. Пржило је, ждрака небеска била, да ужди камен. Право с њега капала је густа, мртва јара. С камења је био огањ, бриждао, пресипао се по земљи, као врели језичци пламена с онога усијанога камења.

Стајао је на највишој стијени, стајао, непомичан. Испод стијене, било је у ливади отворено гротло јаме.

Уз стијену, на подножју, у густој трави ливаде, на ивици гротла, сједела је дјевојка. Била је на златноме пријестољу, постављеном свиленијем прекривачем, извезеним златом и драгим камењем. Дјевојка је била боса, и потпуно нага. Дуге, сплетене витице косе, боје презрелога, јарога пшеничнога класја, висиле су јој преко прсију, лијево и десно од дојки, низ струк, спуштали се у гротло јаме, треперили као усијани прутови. Испод дебелих, злаћаних плетеница, извиривали су вршци купастих, високих дојки. Кожа им је била бијела и сјајна. Дјевојка је дуге витке ноге наслонила на свилени подметач, окићен дијамантима. На глави јој је била бљештава дијадема. Овјенчавала је жеженим сјајем вијенац косе поврх главе. Сун¬чеви зраци су се одбијали од дијадеме, злата и драгуља, и били, једнако као да је само сунце шљегло на дјевојчину главу. С ње је била свјетлост и ватра. Дјевојка је сједјела замишљена, мирна. Сунчала се.

Врхови камења по ливадици, вирили су из земље плитко као рошчићи. Дјевојка се пренула. Погледала је у њега. Осмјеј¬нула се, дигла руку. Он је искоракнуо. Корачао је низ стијену. Стао је пред дјевојку. Стајао је пред дјевојком, над гротлом јаме. Гледао је у њене очи, гледао. Дјевојка је гледила у њега, гледила. Очи дјевојке су горјеле. Из њих је палацао жежени пламен, жешћи од вреле јаре с онога камена. Дошао си. Но си ми нешто јако замишљен. Што ти је, што то може бити, за јаде. Нека те бољка мучи. Све ћемо то извидати, као руком макнуто. Што си чинио досад? Толико сам те чекала, толико чекала. Кад ћеш ме наћи? Сад си ту, нашао си ме. Је ли да си ме нашао? Мене и нашу кућу. Ти нијеси био још у нашој кући, заувијек нашој, твојој и мојој кући. Допашће ти се, лијепо је, све нарочито за тебе приправљено.

Он је стајао. Гледао је, гледао у пламене очи дјевојке. Од дјевојке је био опојни дах врелине неба, женскога зноја и разнога миомириса њенога тијела. Капљице зноја су се сјактиле. Пирнуо је вјетрић. Дјевојка је стајала. Ставила је његову руку себи на раме. Закоракнула је у тамно гротло јаме. Он је закоракнуо за дјевојком.

Тако су пошли. Спуштали су се, спуштали, дубоко, до самог темеља брда. Онда су удрили попријеко. У један мах, стијење се пред њима растворило. Пукао је простор. Високо горе, изнад до бескраја дугих, окомитих зидова из кристала, синуло је свијетлоплаво небо. Изишли су у равнине оних про¬стора. Ишли су равним ливадама. Око њих, расло је биље, трава и цвијеће. Сунце је жегло на плавом небу. Ушли су у једну велику дворану. Дворана је била украшена свијећњацима од прозирног горског кристала. Висили су с таванице. Насред дворане, било је постављено мраморно, бијело престоље од саме свиле, окићено разноликијим украсима од злата и драгог камења. Поред пријестоља, биле су двије велике златне кугле. Имале су златну дршку од слоноваче.

Дворане су се ређале по простору. Дјевојка је ушла у дворану. Он је ушао за дјевојком. Пирнуо је вјетрић. Утолико, отворила су се нова врата. Била су сва од злата с разноликијем украсима. Били су ту израђени момци, дјевојке, сви наги, како јашу бијесне хате без седала, с копљима у рукама, па разноврсне кићене птице и дивље животиње. Велика дворана, која се указала, била је висока и пространа. Била је сва обложена свилом и кадифом, до самих прозора од биљура. Подом дворнице, застртим меканим, млијечно бијелом свилом, лежали су изрезбарени дивани од злата. Били су престрти покривачима и прекривени свиленијем јастуцима, извезеним златним жицама. Поред дивана, стајале су ниске столице, израђене од чистога злата. На столицама, лежали су јастуци од свиле, украшени свакојаким украсима.

Кроз прозирне зидове дворнице, сви су зидови били прозирни, видјело се мермерно купатило у другој дворани, с прозрачним кадама од кристала, и водом, бистром и кристаластом, како се прелијевају из једне каде у другу. Ушли су у дворану.

На једном зиду дворане, указало се удубљење, широко и високо. Испод завјеса, прозирних и сјајних, стакластих као паучине, указале су се чипке пространог кревета. Кревет је био прекривен бијелијем јастуцима. На чипкама, био је отисак дјевојчињега тијела у меканим, изувијаним, свиластим бијелим простиркама. Изнад кревета, дизала се висока, плава небница. Пењала се до плаветних висина с правим, безбројним звијездама, које су се видјеле дању. Испред дворнице, видјела се вода неке големе ријеке, како мирује, бистра, зеленкаста.

Дјевојка га је примила за руку. Врнула се у прву дворану. Посадила га је на пријестоље. Ето. Све сам ти сачувала. Послије ћемо ићи и у друге одаје иза ложнице, има их безброја, за сваки дан и ноћ по једну, никад двије ноћи у једној не морамо саста¬вити. Све ћеш ти преобисти. Све испробати, свака сљедећа је љепша од предходеће. Но би се ти сад, јаним, окупао. Ела. И ја ћу. Поћи ћемо заједно. Дјевојка је устала. Повела га је за руку у купалиште. Смјешкала се, гледала у њега за собом. Потље ћемо ићи и на ријеку, то је наш извор, ничиј до твој и мој, чујеш како лијепо гргољи, извире из наше баште, ти волиш изворе и ријеке, ође је само оно што ти волиш, све је твоје, све, ама баш све. И језеро, и оно је твоје. Вазда ћемо бити заједно у овој љепоти, више се никад нећемо растати, ни за трен, је ли, да нећемо.

Тог поднева је отишао, и нико га никад више није видио. Никад се више врнуо није. Тражили су га, звали, чекали, али узалуд. Ту му се сваки траг заметнуо.

Приповиједало се, како су једнога дана неки чобани накасали на гротло јаме, које се прије никад није дало наћи. Сад су га ласно нашли. Неки од оних чобана, узеше поиздаље да баце камен низ гротло. Бацише једну повећу стијену. Али, камен није хтио доље, но се једнако вртао. Они су га бацали опет. Камен никако није могао пропасти. Онда су спуштали једнога чојка на канапу у отвор јаме. Али, канап се сам врнуо натраг, с чојком здравијем и читавијем. Неки су узели да прескоче јаму. Загнали су се, загнали, и прескочили је као од шале. Од тада, ништа неће у отворену јаму. Нема ни једне ствари која у њу може упасти. Стока мирно пасе сочну траву на ливади око њена гротла. Ту је трава најслађа, вазда бујна и зелена, па макар гдје друго каква суша владала.

Они чобани су, из дубина, повремено у налетима чули чудновате гргољење неких гласова, мрмор, кристаласто звонак, а тих и умилан. То они једно другоме шапућу свакојаке умилне, сласне ријечи, о љубави, миловању, чекању и чежњи. Гласови каткад утихну, и тада се чује као гргољење неке бистре, стакласте воде која се пресипа преко кристала. Мора бити, то се њих двоје купљу у бистрој, кристаластој води. Неки мрмор или гргољење, ондје се вазда чује.

Ко тај глас чује, макар само једном, никад га више не може заборавити. Но му једнако у ушима остане. Од тог гласа, обузме га таква сласт, да се исказати не може. Тај који чује, вазда срећан и таличан остане. Нема тога, што он не може постићи. Све му за руком иде. И никаква недаћа на њега неће, не да онај глас, но га пошаст свака вазда облази. И срећа га прати на свакојему његовоме путу и у свакојему науму.

Од тада, многи и обидују, е да би ли нашли јаму и чули онај мрмор. Али, мрмор никад нијесу чули. Треба се добро примирити, и чекати, ко зна колико дуго чекати. Гласови се не јављају вазда, до само понекад, и то један час дана. Но се не зна који је то час, нити који је дан, како и колико на њега треба чекати. А свако не може чути тај глас. Но, треба да има некога кога дубоко, искрено воли, и тај да њега воли исто тако, иначе глас никада чути неће. Такав, онај глас одмах ласно чује кад год дошао до гротла јаме. Њему, глас се вазда јави.

Чобани, који по брду стада јаве, видјели су некад неке велике, планинске голубове, као да из гротла излијећу увис у небо, и то вазда два. Лете заједно. Сијеку ваздух, не одвајају се један од другога нигда. Приповиједали су, како су то голуб и голубица. Но, онаквих голубова, нико нигда прије видио није. Велики су, гојни, снажни, мимо све голубове. Лете као вихор, не можеш их ни замијетити како профуче онијем простран¬ствима. За њима само остане фијук ваздуха. Нико никад није видио, да се врћу, ни како слијећу у гротло. А опет, оданле излијећу. Какви су то голубови, не зна се.

О аутору

Светислав Алексин Павићевић (27. IV 1937 – 2. VI 2004). Књижевник. Естетичар. Културолог. Рођен je у Лалевићима, Даниловград. Основну школу завршио у Даниловграду и Београду, гимназију у Никшићу. Филозофски факултет завршио у Београду. Докторат друштвених наука одбранио у Загребу. Од 1967. бавио се професионално књижевно-умјетничким и теоретским радом. Писао: приче, пјесме, драме, чланке, студије, и др. Имао статус слободног умјетника. Уређивао часописе и књиге (рецензије, предговори). Био члан одговарајућих уметничких и струковних удружења (у Србији и Црној Гори).
Објављена дела: Друштвени положај слободних уметника (у коауторству), студија, Београд, 1969; Означења вредности, студија, Суботица, 1978; Уметност као надвремено, студија, Београд, 1978; Конфликти: друштво – уметност, студија, Београд, 1983; Живот као игра, оглед из филозофије игре, Београд, 1988; Ратне игре, роман, Београд, 1980; Друштвени положај умјетника, студија, Загреб, 1982; Узашћење, роман, Београд, 2000; Узмијеће, роман, Београд, 2000; Земпољ, роман, Београд, 2000; Живјети заједно, Црногорска култура, културолошка студија, Београд, 2001; Студенци, роман о Алекси, Београд, 2004; Гозбовање, роман за Алексу, Београд, 2004; Дамин гамбит, монодрама, Београд, 2004; Генерацијисање, догађање, Београд, 2005; Примадона, драма, Београд, 2005; Ланац светог Антонија, роман, Београд, 2005; Усуд смисла, културолошка студија, Београд, 2006; Одговор соција¬лизма, културолошка студија, Београд, 2007; Доброје – Лововање, драме, Београд, 2009, Вилиње приче (роман љубави), Београд, 2010, НА ЈЕДРА БАРКА, роман, Београд, 2011.
Преко стопедесет радова у периодици (умјетничка дјела, теоретски радови, и др.)


Predstavljanje romana "VILINJE PRIČE", Beograd, utorak, 27.4.2010.g.

Слика

Слика
http://vilinjeprice.blogspot.com/
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Јакобог » Сре Сеп 14, 2011 1:04 am

Branislav Janković: O VUKOVIMA I SENKAMA

Слика

O knjizi

Kroz vekove... postojala je TAJNA...

U izmaglicama daleke prošlosti stari bogovi su ostavili ljudima Tajnu na čuvanje i nestali pred hrišćanima. Od tog vremena ne prestaje potraga za drvenom kutijom koja skriva Tajnu i Mudrost. Glavni junak romana Sibin Marković-Vuk, penzionisani major srpske vojske, iniciran je u „Verne“, organizaciju koja vekovima čuva drvenu kutiju. Prema njoj aspiracije ima i glavna junakinja, Senka Bogdanović, kao pripadnica antiterorističke organizacije Srpske pravoslavne crkve. U borbi za moćnu posudu koja krije tajnu spoznaje učestvuju i templari, komunisti i neke veoma poznate istorijske ličnosti. Prelomni trenuci srpske istorije u ovom romanu viđeni su očima onih koji su, kroz vekove, dolazili u dodir sa njom. Sveti Sava, princeza Olivera Hrebeljanović, Stevan Sinđelić, Aleksandar Ranković… bili su samo neki od čuvara Tajne.

Ova knjiga je paralelna istorija Srbije, ali i paralelna priča o ljubavi koja spaja pripadnike sukobljenih strana, Senku i Vuka.
http://www.laguna.rs/index.php?m=naslov&id=1647
------------------------
Milisav Popović ZABORAVLJENA GORA - Mitska bića drevnog Balkana

Слика

O knjizi
Dobitnik nagrade Evropske akademije za kulturu i književnost Orfejeva lira
Uži izbor za nagradu Miroslavljevo jevanđelje

Svet i dalje juri za istim mitovima. Svaka naredna epska knjiga ili fantazijski film donose stvorenja i sadržaje nalik prethodnim. Osluškivali smo i činili bliskim tuđe legende, uživali u bajkovitim romanima dalekih predela a pri tom zaboravljali svoje.

Jednog tihog jula Zaboravljena gora – Mitska bića drevnog Balkana je glasno zapevala valgorsku pesmu o povratku Starpanje, Kletnika, Šaptača, Jauda, Zagrivuka, Gilzvita, Uzsrda, Svaroga... Pesmu o polubogovima, o malim i velikim demonima, sitnim dušama i svetlim umova. Od tog dana magija i vede naših praotaca pletu neku novu maštu.

Pred vama je knjiga koja je pobedila učmalost, donela osveženje, odnela nagrade, formirala domaću epsku fantastiku i podarila priče za sve generacije.

„Misli tako povezane, sa teksturama drevnosti čine da se čovjek osjeća kao da je ponovo dijete, plašeći se i nestrpljivo iščekujući šta će se desiti, ne na sledećoj stranici, već u sledećem redu.
Kad sam stigla do Valgora srce mi se stezalo u grudima, a kad sam okončala čitanje o demonskom vuku - Zagrivuku, zaplakala sam. Pitala sam se, kud mi nestade onaj strah od tako strašnog bića sa Vučja, a kako priča o njegovom nastanku uopšte i nađe put do moje samilosti i suza. Ali, jeste! I ne samo ona! Već svaka od priča postade dio nove svjesnosti o mitološkom zaveštanju Balkana. A nisam ni imala pojma da postoji.

http://www.laguna.rs/index.php?m=naslov&id=1169
Nikada, ništa nalik ovome nisam pročitala.“
Svetlana Kovačević Blažić, profesor književnosti i prevodilac
Корисников грб
Јакобог
 
Поруке: 281
Придружен: Уто Апр 05, 2011 7:45 pm

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод talican » Пон Окт 31, 2011 3:08 am

U izdanju IK Domino Fer iz Beograda stize nam trilogija epske fantastike Vukovi Sudbine niskog pisca Milosa Petkovica.
1. Vukovi Sudbine (prvi deo - trece izdanje)
2. Heroji Mesecevog Znamenja (drugi deo - prvo izdanje)
3. Duhovi Blaga (treci deo - prvo izdanje)

Слика

http://www.youtube.com/watch?v=3PfRH883 ... re=related
http://www.youtube.com/watch?v=bwbX9osI1nc
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Gwydion » Суб Јан 07, 2012 9:57 pm

Čudi me da Rastko Petrović i Ismet Rebronja nisu pomenuti?
Корисников грб
Gwydion
 
Поруке: 160
Придружен: Сре Јан 04, 2012 1:03 am

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Сре Јан 11, 2012 11:54 pm

Култура
ИНТЕРВЈУ: ДЕЈАН СТОЈИЉКОВИЋ, ПИСАЦ
Истрошена је идеја српског патриотизма

Наш хришћански свет је одавно потонуо у Матрикс, а то се, нажалост, догађа и свету Истока, каже наш саговорник

Слика
Дејан Стојиљковић

Дејан Стојиљковић, један од најпопуларнијих Нишлија, аутор романа „Константиново раскршће” (награда „Милош Црњански”), написао је нови роман – „Дуге ноћи и црне заставе” који би ускоро требало да се појави у издању „Лагуне”. То је узбудљива историјска прича о ономе што је претходило Косовској бици, уз каталог свих познатих јунака. Стојиљковић у разговору за наш лист истиче да је Саша Митровић, први Србин који је урадио 3-Д филм, већ направио трејлер за овај роман, а да ће после Нове године бити пуштен у рад и сајт на адреси www.dugenociicrnezastave.rs.

„У питању је концепт романа који сам развијао годинама, а то што се његов излазак поклапа са неким другим некњижевним стварима чиста је случајност. Наравно, сигуран сам да ће се наћи они који ће тврдити баш супротно”, каже аутор.

Иако је тема Косовског боја често тумачена, поготово у политичке сврхе, она није тако често била и предмет популарне културе. Шта мислите зашто?

Разлог су управо та „тумачења” која помињете. Такозвани косовски мит је био често злоупотребљаван у идеолошке сврхе. С друге стране, за гуслање уз кукњаву о распетом Косову некако нису погодне ствари као што је грађански рат после смрти цара Душана, Бранковићево „издајство”, чињеница да нисмо изгубили Косовску битку или право лице косовског мученика Лазара. Опет, то је једна велика тема и захтева озбиљан приступ, много рада и истраживања, а наши писци више воле да се баве темама из блиске прошлости и дневне политике. Историјски роман у Срба увек је био тешка категорија.

Подлога вашег романа налази се у потрази за вером и нематеријалним благом, док зло и демонске – црне заставе надиру на хришћанство. И овога пута ваша интерпретација историјског романа има фантастичну позадину?

Владика Николај је својевремено рекао да током читаве људске историје вуци кољу јагањце, али још увек је на свету више јагњади него вукова. Људска историја је историја ратовања, са повременим периодима мира. „Нема мира, само примирја”, каже султан Мурат у мом роману, а исто то мисли и његов такмац Лазар. Некако је доста на мене током писања утицао Шекспир, тако сам и конципирао ликове, као јунаке неке велике трагедије, а фантастични елементи имају своју мотивацијску и логичку функцију, попут духа Хамлетовог оца, поред тога, фантастика је неотуђиви део наше епике.

Вечита борба добра и зла наликује оној из Толкинових дела; а када је реч о ликовима, Иван Косанчић приказан је као већи јунак од Милоша Обилића?

Постоји код Толкина та митска димензија која је слична нашој народној епици, штавише, сигуран сам да су неки делови „Господара прстенова” инспирисани и нашом поезијом и митологијом, нарочито ако имамо у виду да је Толкин говорио српски. Ипак, ова моја прича је пре слична Џорџу Р. Мартину у његовој „Игри престола”, све је то доста озбиљније, мрачније и крвавије од Толкина. Обилић је приказан као необуздани деран, али с разлогом, он тек треба да израсте у митског хероја каквог га памтимо, у српског Ахила. Косанчић је, с друге стране, моја верзија савршеног витеза, постоји и разлог за ту пристрасност, ја сам пореклом из места Иван Кула у Топлици, које се налази на некадашњем феуду Косанчића.

Зашто сте приповедање окончали само наговештајем највеће битке, док наши још „праше” Турке?

Зато што сви знамо како се завршило, тог Видовдана 1389. на Косову. А да ли знамо како је све почело? А почело је баш том Пиротском битком где је малобројна посада са Стефаном Мусићем на челу одолела великом везиру Али-паши. То су српски Термопили, место где је неколицина храбрих одолела мноштву. Што се „прашења” тиче, то није неко велико преувеличавање, витезови се боре са акинџијама и азапима, а та врста лако оклопљених коњаника нередовне пешадије нема баш неке шансе у мегдану са добро увежбаним оклопником. Приповедање је окончано тако да су многи рукавци приче остали отворени јер имам намеру да пишем наставке овог романа, конкретно, следећа књига зваће се „Олујни бедем” и пратиће пад Ниша и Битку на Плочнику.

За почетак почни да верујеш… Да ли се овакве максиме односе и на наш свакодневни живот, из којега су ишчезле велике идеје?

Проучавајући дивни и живописни свет ислама дошао сам до неких података који су ме изненадили. Наиме, реч муслиман значи дословце „онај који се предаје Богу”, док изворно значење речи „џихад” није „свети рат” већ „тежња”, „напор”. Дакле, тежња да се приближимо Богу, да будемо достојни, да будемо пре свега људи, а не да сатиремо једни друге у име Бога или човека, свеједно је. Мени је ово било фасцинантно јер великих идеја, као што кажете, има све мање у овом нашем суманутом свету, баш као што има све мање Бога и све мање доброте. Све је мање оних који би учинили напор за општу добробит, баш као што је све мање оних који се несебично предају Богу и својим ближњима. Претворили смо се у нуле и јединице у неком великом глобалистичком коду. Наш хришћански свет је одавно потонуо у тај Матрикс, а то се, нажалост, догађа и свету Истока.

Какав је ваш однос, као младог писца, према идеји патриотизма?

У последње време много више сам локалпатриота него патриота. Идеја српског патриотизма је деградирана и истрошена, ничег ту није остало до празних флоскула и предизборних парола. Мука му је када данас видим ко се све кити српством и куне у православље. Опет, ја немам другу земљу сем Србије и немам намеру да се посипам пепелом због стално понављане лажи о колективној одговорности. Мене нећете чути како се неком извињавам зато што сам Србин. Нити ће моја књижевност достизати уметничке врхове кроз вулгарни аутошовинизам надограђен страним донацијама.
Марина Вулићевић
објављено: 10.01.2012.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод talican » Пет Јан 13, 2012 11:26 am

Gwydion пише:Čudi me da Rastko Petrović i Ismet Rebronja nisu pomenuti?

Не можемо све Световид и ја! :vamp Реброњи ћу отворити тему у подфоруму "Срби свих вероисповести".
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Нед Мај 27, 2012 3:14 pm

:vitez4

http://www.laguna.rs/n1870_knjiga_pod_s ... aguna.html

Pod slobodnim suncem
Franc S. Finžgar

Слика

O knjizi

Dok je sunca, dok je mačeva, Sloven se ne predaje!

Roman o Starim Slovenima, o vremenima kada je nepreglednim prostranstvima slobode odjekivao topot konja i prasak gromova.

Istok je divlje jurio. Čežnja i smelost su ga raspinjali. Prvi put je osetio ratni pas oko struka, prvi put njegovo oko nije tražilo zverinje, nego je žudelo da ugleda sjajne šlemove Vizantinaca. Srce mu je u prsima burno kucalo, osećao je silnu snagu u rukama, pa bi ponekad trgnuo uzde tako snažno da bi konj njisnuo, opružio vrat i jurnuo u divljem trku dolinom. Činilo mu se da sunce još nikad nije sijalo tako prijatno i tako slobodno.

Izuzetno uzbudljiva, bezvremena priča koja iznova i vrlo uspešno oživljava doba kada su čast, hrabrost i odanost bile vrhunske vrline a oganj i čelik krčili put u besmrtnost i slavu.

Pod slobodnim suncem je gotovo jedina knjiga na ovim prostorima koja dočarava dolazak Slovena na Balkan, ratove sa Vizantijom i Hunima, prve susrete paganskih bogova i hrišćanstva, kao i napore za ujedinjenjem rascepkanih slovenskih plemena u jedan narod.

Zasnovan na istorijskim činjenicama i smešten u šesti vek nove ere, roman prikazuje sudar dva sveta: dekadentne i osvajački nastrojene Vizantije kojom upravljaju moćni Justinijan i njegova promiskuitetna žena Teodora i nepokorenih Slovena čiji pohod na jug ne može biti zaustavljen.

O autoru
Franc S. Finžgar
Слика
Franc S. Finžgar je slovenački pisac i prevodilac. Rođen je 1871. u selu Doslovče u Gorenjskoj, a umro 1962. godine u Ljubljani. Bio je redovni član Slovenačke akademije nauka i umetnosti. U slovenačkoj književnosti poznat je po realističnim pričama o svakodnevnom seoskom životu kao i po onima o životu gradske buržoazije. Najpoznatija dela su mu Triglav (1896), Divlji lovac (1902), Pod slobodnim suncem (1906–1907), Gospodin Hudournik (1934), Njiva (1951) i Mirni put (1952).

Istorijski roman Pod slobodnim suncem je Finžgarova najobimnija i najznačajnija knjiga; prevedena je na nekoliko jezika i doživela nebrojena izdanja. Pripremajući se za pisanje ove knjige Finžgar je detaljno proučio građu o doseljavanju Slovena na Balkan, a zatim i dela starovizantijskog pisca Prokopija iz Cezareje od kojeg je uzeo podatke o tadašnjem životu u Vizantiji. Po sopstvenim rečima, obišao je i istražio predele na kojima će se odigravati radnja njegovog romana – pešice je putovao niz Dunav, prokrstario nekadašnju Meziju i Trakiju, razgledao stari Vizant, crkvu Svete Sofije, gradske forume i naselja po Zlatnom rogu.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Нед Мај 27, 2012 3:23 pm

Слика

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

ПретходниСледећа

Повратак на Уметност и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 1 гост

cron