Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Народна духовност обрађена кроз модерну уметност, филм, књижевност, музику...

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Нед Дец 19, 2010 8:32 am

ТУМАЧЕЊА
Духови осамдесетих

Српски писци осамдесетих година историју представљају као наслеђе које се стално враћа и које приповедачи опсесивно поново посећују. Жеља да се приповеда о прошлости је заједнички захтев духова који опседају садашњост и ликова који покушавају да открију тајне прошлости

Многа дела модерне историјске прозе у Србији током осамдесетих година, у већој или мањој мери, поседују елементе фантастике. Збирка прича Радослава Братића Слика без оца садржи интензивну евокацију живота у малом селу непосредно после Другог светског рата. Село је омеђено са свих страна гробовима својих мртвих, а изван тога је спољашњи свет који доноси историјске и природне катастрофе. Различите армије долазиле су и одлазиле, окупације и ратови узимали су свој данак и село је сачувало своја сећања у причама о националним и локалним јунацима из прошлости. После 1945. сеоски житељи евоцирају слике легендарног Стаљина који их је спасао у рату, а потом се претворио у демонску фигуру која прети њиховом постојању као што су то чиниле и друге необјашњиве силе. Сељаци деле свој простор са духовима и вампирима који их опседају у сећањима на ратове и покоље.

У роману Светлане Велмар Јанковић Лагум јунакиња прича како јој се живот потпуно преокренуо са доласком партизана у Београд 1944, када је њен муж убијен и када им је стан одузет и дат њиховој некадашњој служавци. Јунакиња преживљава са сећањима на свој живот чак и са оне стране гроба и на крају посматра властиту сахрану и том приликом исправља успомене једног од оних који су се окупили на испраћају.

На крају романа Слободана Селенића Пријатељи, један од ликова, Истреф Вери, иде Београдом да тражи кућу коју су он и Владан Хаџиславковић делили крајем рата. Када стигне до адресе где се налазила, открива да је кућа нестала. Нема ничег између зграда које су се некад налазиле са једне и друге стране, чак ни празан простор који би показао где је кућа могла бити. Град и све остало је још увек ту у садашњости, али кућа је тајанствено ишчезла, са њом је нестало и последњег сведока, последњих трагова ратног искуства, а тиме су ишчезли и Владан и све оно што су означавале његова породица и класа.

У роману Писмо глава Селенић се окреће теми револуције и логора на Голом отоку. Приповедачи у књизи су различити ликови из исте београдске грађанске породице затечене у рату, окупацији и револуцији. На крају рата неки чланови породице подржавају Стаљина док други остају на Титовој страни. Они издају једно друго често са намером да спасу трећег члана породице. Један од њих, син Максимилијан, умире током истраге. Он је дијабетичар и ускраћен му је лек који му је неопходан за преживљавање. Максимилијан се враћа као дух у роману и приповеда своја сећања на те године.

Ови духови нису проширење унутрашњих психолошких стања какво је уобичајено у гротескној књижевности деветнаестог века. То су политички духови који се враћају да би сведочили о убиствима, нељудском третману, насиљу над телом и имовином. Сећања у која се они на узнемирујући начин уплићу нису личне успомене већ јавна ствар. Као у Шекспировим драмама – духови у Хамлету, Магбету и Јулију Цезару представљају прекорачење људског и божанског закона. Хамлетов отац враћа се из мртвих да сведочи о властитом убиству, украденом краљевству и украденој жени. Појава духова, гротеска, свет сна и фантастика у историјској прози осамдесетих година нису само последица деструктивне силе историје већ и доказ о трајној вези прошлости и садашњости.

У српској књижевности осамдесетих, духови су знак историјски сублимног. Та сублимна зона лежи на граници историје. У време када су ова дела била објављена, опште мишљење је било да се она супротстављају доминантном идеолошком гледању на прошлост и нуде једну алтернативну историјску приповест. У извесном смислу, ова проза се заиста супротставља марксистичкој историографији својом нетелеолошком сликом историјских процеса. Међутим, уместо да промовише ревитализован смисао националне приповести у једном алтернативном наративном оквиру, она има за циљ да закомпликује однос између фикције и историје. Она се бави проблемом сазнања прошлости. Приповедачи ових дела покушавају да створе наративни поредак од сећања и других противречних извора и истраже простор између сфера знања и незнања. Поседујући трагове оног што је некада било, подстакнути су на археолошко истраживање наслага историје не да би реконструисали збивања него да би разумели њихово значење за савремени свет.

Српски писци осамдесетих година не представљају историју као пуку рекреацију прошлих догађаја у својим причама. Историја је представљена као наслеђе које се стално враћа и које приповедачи опсесивно поново посећују. Жеља да се приповеда о прошлости је заједнички захтев духова који опседају садашњост и ликова који покушавају да открију тајне прошлости. Историјска проза не рефлектује кризу осамдесетих година непосредно својом везом са антикомунистичком или националистичком пропагандом него то чини на посредан начин, артикулацијом друштвене узнемирености која прати пад званичних митова, крај једне историјске приповести и трагање за другом. Та проза не сугерише алтернативне истине већ доводи у сумњу могућност сећања да створи кохерентну приповест о прошлости. Опсесивно враћање у прошлост производи чудне и сабласне одзиве који значе повратак потиснутих историја и промене културних и друштвених структура. Сећања на насиље двадесетог века које не подлеже рационалном разумевању превазилазе границе историјског сазнања. Свако значење које би прошлост могла имати, попут Владанове куће на Косанчићевом венцу, напросто ишчезава.

Са међународног скупа Српска књижевност у европском контексту одржаног у Бордоу
Дејвид Норис
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод talican » Пон Апр 25, 2011 10:26 pm

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод talican » Пет Апр 29, 2011 8:29 pm

Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод talican » Суб Апр 30, 2011 3:31 pm

Слика

Autor: Damjan Stevkić
Promocija: 21. maj 2011 g. Centar za Kuturu Donji Milanovac

Mnogi pisci i književni kritičari su oduvek tvrdili da je veoma teško, skoro nemoguće, u nekoliko rečenica, prikazati roman autora, čiji književni stil obiluje mnoštvom skoro savršenih opisa, izvanrednih prikaza događaja, koji sami po sebi, ne dozvoljavaju kritičaru i čitaocu mogućnost da predstavljene situacije sagleda nekim drugim očima.

Debi roman autora Damjana Stevkića pod nazivom „Kvarni vlaški pir“ predstavlja dobar primer kvalitetne proze izražene kroz veoma zanimljiv oblik pripovedanja, tokom kojeg pisac, sasvim realno, bez grča i ustezanja, prikazuje čudna, pomalo nestvarna i neobična, ali istinita verovanja ljudi u istočnoj Srbiji.

No, književni stil i način prenošenja pisane reči ne predstavljaju jedinu vrednost ovog zaista kvalitetnog romana, već se pisac svojom maštovitošću dosetio, da u okviru jedne priče, obuhvati nekoliko elemenata koji jedno književno delo uvek načine kompletnijim, vrednijim i zanimljivijim za čitanje.

Knjiga počinje pričom o Gordanu Krivokući, novinaru lista „Borba“, koji, godinama bez spisateljske inspiracije, preživljava objavljujući stare kolumne. Međutim, strpljenje glavnog urednika lista, bez obzira na dugogodišnje prijateljstvo, ima svoj kraj, pa iskusni novinar dobija priliku da se ponovo dokaže u poslu i probudi odavno uspavanu inspiraciju. Tema novog zadatka je proučavanje čudnih ubistava u istočnoj Srbiji koja su navodno, pod uticajem čuvene, ali nikad dovoljno izučene vlaške magije.

Dobro su opisani trenuci pre Gordanovog odlaska u Donji Milanovac, njegov, do tog trenutka, istrošeni život i druženje sa ljudima iste sudbine u kafani „Mali raj“, koja, na neki način, predstavlja stecište izgubljenih duša, depresivno mesto ispunjeno pesimizmom u kom se glavni junak „osećao slobodnim da kaže šta oseća, a da to opet nikog ne dotakne“. Ovde pisac, u jednoj rečenici, govori o čoveku slabe unutrašnje snage koji želi postati hrabar, pa tu želju ostvaruje među sebi sličnim i dokazuje dobro poznatu frazu da se hrabrost ne može probuditi slabošću.

Dolaskom u Donji Milanovac najpre „vidimo“ čuveni hotel Lepenski vir, na obali Dunava, prijateljski nastrojene ljude iz ruralnih predela tog kraja, koji, kao i svuda, nakon nekoliko alkoholnih pića, znaju odgovore na sva pitanja koja Gordan traži. Da bi na što uverljiviji način preneo informacije do kojih je došao, autor vodi lik u kuće belih magova i vračeva predstavljajući ih kao dobre ljude, pune optimizma i neke pozitivne enegrije, bez obzira što su izborom svog zanimanja, kaže nam pisac, svesno napravili pakt sa đavolom.

Takođe, pisac se, kroz junake ovog romana, potrudio da iskaže i stavove druge strane, svešteničke, gde lokalni pop, osvrćući se na hrišćanske zakone, oštro osuđuje magijske rituale i ljude koji se njima bave.

Međutim, Stevkić se tu ne zaustavlja, već nastavljajući dalje, uspešno izražava istinit paradoks oličen u filozofskoj priči vračeva o njihovom verovanju u Boga, iako za magiju, u nekoliko navrata podseća autor, nema mesta u crkvi. „Da li ga volimo malo, ili tu ljubav jako osećamo, kod Njega ne pravi razliku. Svaku ljubav će prihvatiti, koliko god beznačajnu, i u otkrivanju te ljubavi leži ključ istine“.

Ovaj roman ne obiluje dijalozima. Nadoknađeni su jakim opisima, kako trenutne situacije tako i psiholoških stanja, u kojima pisac prikazuje duboku analizu mentalnog sklopa učesnika. Skriveno, kako bi čitaoca naveo na razmišljanje, verovanje u „vezivanje“pripisuje ljudima koji svakodnevno doživljavaju neuspeh i kao takvi traže bilo kakvu slamku spasa, nešto, bilo šta, što će ih izvući iz ponora u kom se nalaze i naterati ih da krenu uzlaznom putanjom života.

Ipak, da bi priča dobila što verodostojniji prikaz, autor se pobrinuo da u likovima probudi osvetoljubivost, kao paravan slabosti i najveću grešku, koja ih naposletku uvlači u sve veći vir izgubljenosti i ne dozvoljava povratak na staze kojim toliko žele da krenu i ostavlja čitaocu dilemu – Da li se sve to dešava zbog „vezivanja“ ili slabosti – osvetoljubivosti?

Ono što je neobično jeste preplitanje teških, groznih i smrtnih situacija zajedno sa sećanjima na bezbrižne i srećne dane, koji podsvesno ulepšavaju trenutno stanje.

Stevkićev umetnički doseg sjajno oblikuje književnu vizuru uverljivo dočaranom atmosferom, a postojanje zla, čudnih, možda đavolskih puteva ni u jednom momentu ne plaši umetnika, koji, bez ikakvog straha, priču iznosi do kraja.

U nekim momentima piščev način pripovedanja, izražen dugim rečenicama, neodoljivo podseća na Andrića, da bi u pojedinim sekvencama postao nalik Selimoviću, što govori o dobrom poznavanju srpske književnosti i dugogodišnjoj pripremi.

Međutim, Stevkić se kasnije, baš kada je to potrebno, oslobađa uticaja „učitelja“ i nameće sopstveni, dobro izgrađen i siguran stil, nesumnjivo pokazujući da poseduje sve elemente koji jednog pisca mogu načiniti velikim.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод talican » Суб Мај 21, 2011 8:48 pm

Marko Kraljevic the legend - књига Слађане Стојковић

Слика
Corre l’anno 1389. I Turchi invadono e conquistano la Serbia.
Sottoposta al giogo dei conquistatori, la fantasia dei vinti si rifugia in una mitica figura d’eroe. Nasce così la “Leggenda di Marko Kraljevic”. Forte, astuto, invincibile, generoso e imprendibile l’eroe viene celebrato in madrigali medievali destinati, per lo più, al canto. Tali ballate danno presto luogo a una serie di racconti affidati alle tradizioni orali. Un personaggio, popolarissimo in Serbia, alla stregua del Britannico “Robin Hood”. Per la prima volta, la scrittrice Sladjana Stojkovic ne ferma su carta, in forma di prosa, la storia e le gesta.Il tono della narrazione, fiabesco e incantato, è anche un’occasione per raccontare antichi usi e costumi della Serbia. Non stupisce scoprire quanto la mitologia slava sia, spesso, accomunabile a quella mediterranea.È questa un’occasione per incontrare la cultura d’un popolo a noi geograficamente tanto vicino ma che ci è noto, quasi esclusivamente, per le tragiche vicende di cui, in epoca contemporanea, è stato protagonista.




:kikl
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод talican » Уто Јун 07, 2011 12:56 am

Ratko Adamović: Iza Boga

Слика

Pritisnut sveopštim cunamijem političkog licemerja, cirkusom bahatog menjanja kostima i obrazina, glavni junak romana „Iza Boga“, Andrija Tomašević, gubi egzistencijalni smisao pod rastućom deponijom korporacijskih agresija koje i noć i dan pretvaraju u razvikanu reklamu – cunamijem onih koji prodaju i onih koji kupuju, pretvarajući to u kapitalnu životnu vrednost.

Andrija Tomašević, braneći se svojom naukom i osluškivanjem druge stvarnosti, kreće iznenada i nepripremljen na put. Kreće u potragu za svetom legendi i drugačijeg verovanja, u potragu za Visuć gradom - Crnom kraljicom, poslednjim utočištem poslednjeg bosanskog kralja, za tragovima nekadašnjih mora.

Šta donosi dramatična noć u sveopštoj srbijanskoj Smešnoj varoši?
Šta su prizori i otkrića u Visuć gradu?
Sme li se zaći u prostor iza znanog Boga?
Koja ga to žena sačekuje u vremenu megalitskih rituala praiskonske čovečije ljubavi, čistote, misterija i strasti?
Šta donosi susret sa umnim ljudima ovoga naroda, povučenim u planinske tišine i zaklone opustele i presvraćene zemlje?
Koje su ono kuće na Mapi sveta planinskog barda, nekadašnjeg moreplovca?



Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод talican » Уто Јун 07, 2011 4:10 pm

Krv i Čast: Trijumf Časti
Luka Pušić

Слика

Radnja romana ''Trijumf Časti" odvija se u Beogradu četrdesetih godina 21. veka. Nakon niza pobedničkih ratova, Srbijom upravlja nova vlast koja je zavela gvozdeni režim i kod većine gradjana stvorila snažan osećaj časti, morala i dužnosti (prema idejama autora). Policija, kao jedna od ključnih institucija novog sistema, ima sve manje problema sa kriminalom ali se nalazi u neprekidnom ratu sa anarhističkim i terorističkim grupama koje onemogućavaju miran i prosperitativan život gradjana, zagarantovan sve većim ekonomskim razvojem. Medjutim, niz ubistava koji počinje u danima pred prvomajske praznike staviće na iskušenje rad Policije i glavnog inspektora Miroslava Petkovića.


http://www.lulu.com/items/volume_70/104 ... 475884.pdf
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Нед Јун 12, 2011 10:28 am

:kafa

Традиција НОВА И СТАРА МИТСКА БИЋА
Килавци потиснули караконџуле

Наше претке су опседале утваре, виле, дрекавци… описани у књигама „Але и бауци“, „Прогнана бића“ и „Заборављена гора“, а у данашње време по кућама, школама и канцеларијама харају андрмољ, угњав, малеруша, неиздрж и други „андраци“

Слика

Некада давно, људи су веровали да између „овог” и „оног” света земљом обитавају чудесна створења обдарена магичним моћима – дуговечношћу, натчовечанском снагом, способношћу да постану невидљива, да зачарају (на добро или зло), да утичу на временске прилике или мењају лик по жељи, да ускисну млеко, али и залече ране… А онда је стигло модерно просвећено доба. Светом су загосподариле Наука и Технологија, решене да разоткрију све тајне природе.

Виле, бабароге, русалке, караконџуле, утваре, чуме, аждаје, дивови, патуљци, водењаци, суђаје, змије чуваркуће, вампири, вукодлаци, дрекавци, букавци, цикавци, јауди, серпене, валгоре, клетници и њихова многобројна сабраћа и посестриме протерани су са балканских ливада и планина, из шума, река и језера – у митове, легенде и бајке. Дуго су тамо животарили, неки и одатле ишчезли, док их нису поново „открили” сакупљачи народних предања, етнографи и писци. Уз њихов труд и вештину и машту овдашњих илустратора, митска бића су оживела у књигама „Але и бауци” Александра Палавестре, алиас А. Пераграш – прочитано унатрашке „шаргарепа”,и Растка Ћирића,„Виле и змајеви” и „Прогнана бића” (из „Српске трилогије“) Миленка Бодирогића и у, најновијој, „Заборављеној гори” Милисава Поповића.

„Растао сам у породици у којој се о битурну, алебима и усољеницима причало не само као о бајковитој сени страха... Сад видим да су бака и ђедо покушавали да сачувају и на унучад пренесу зрно незаписаних, из наших сећања некако прогнаних веровања о свету који је некад обитавао тик уз наш довратак. Пожелео сам да вратим у живот та створења: злокобну Морену, моћне Старпање, храбре Гилзвите, жртвеног Калдуна, демонског Загривука и многу другу аветску братију.

Покушај да уз дозу пркоса професорима који су нас учили о изузетним митовима света покажем колико је наше врело богато добром магијом, један је од главних точкова инспирације у настанку „Заборављене горе”, књиге о митским бићима древног Балкана”,вели Милисав Поповић.

Страшила у нама и око нас

Док су бића из народних предања,чија су злодела, доброчинства, клетве, мангуплуци и чаролије плашили или забављали наше претке, полако нестајала, њихово место су заузела мање страшна, али једнако непредвидљива и невидљива,а свеприсутна савремена „бића о којима мало знамо“, да употребимо наслов популарне књиге Воје Жанетића. Она опседају малу децу, понекад и одрасле, изазивајући болест сталног кашњења–касничара, терајући гласне жице оболелих да уместо говора производе гњавеж–угњав или правећи неред у глави и по соби –хаосара. Жанетић је својевремено запазио, проучио и детаљно описао, а Добросав Боб Живковић нацртао,и друге сличне напасти – времеждера, закера, нећеједа, малерушу, килавце и пундравце.

А сада су пред читаоцима нови „андраци“ које је под називом „Не знам шта ми би“ једнако духовито представио Александар Милајић, већ познат читаоцима по урнебесној збирци запажања из брачног живота „Лети, лети… прабаба”.

Према томе шта раде, коме раде и какви су аутор их је поделио у осам група. У првој су бића која нам улепшавају или кваре свакодневни живот, а међу њима андрмољ (скупља свакојаке ситнице из домаћинства, нарочито воли распарене чарапе и папириће са важним белешкама),дух из судопере, језа, неиздрж, кикот, мук, звијук, згубидан, плетисанка, квасна вила.Другу („Фамилија наша насушна“) чине килави Радован, Мајка Мара, Тата Мата, Мајстор Квариш, Максим (онај што лупа по дивизији) и Радио Милева. У „Галерију баба“ Милајић је сместио некадашње музе које су се, кад су остариле, претвориле у Абрашевићку, Уштипкару, Савету, Сањалицу, Невесту, Докону бабу, Наџак бабу, Мисирску бабу и Много Бабица („нападају у крдима, увек их има тамо где се одвијају било какве групне активности… а за собом остављају килаво дете”).

„Бестијаријум“ обитавају бела врана, црна овца, црквени миш, лења буба, бесне глисте, ћорава кока, тринаесто прасе, зјале и друго звериње већ познато у нашем народу, али и неко које је Милајић први именовао, као што су изнебух или змијожаба („код жртава изазива хроничну хипохондрију и склоност теоријама завере… а храни се туђим временом“).

У „Хербаријум” су покондирена тиква, пишљиви боб, бисерна диња (чији се плодови из незнаног разлога бацају пред свиње), бела лала и виртуални лук (онај што га нико није нит’ јео, нит’ мирисао). „Лапидаријум” граде камен на срцу, камен спотицања, луди камен, камен темељац, гробичак и зид ћутања, у „елементарне непогоде” писац је сместио сујету, љубав и бес, а „на крају крајева“ су, логично, смрт, кашика („прича се да Смрт поседује невероватну збирку свакојаких кашика, кашичица, кутлача, а и покоју виљушку, које су самртници бацили у оваквим приликама“), котао (онај што обавезно „крепа“), чабар, коса, сат и Чича Мича (којим се завршава свака прича).

Бајка за „дорасле”

Како је настала збирка ових необичних а ипак препознатљивих креатура?

„Српска и уопште словенска митологија обилују разним бизарним и морбидним бићима,али и код нас се, нарочито међу младима, некако „запатила“ епска фантастика са Запада. Гноми и тролови су постали познатији него „наше” русалке или дрекавци! Срећом, етнографи су сачували у стручној литератури ова митска бића из народних веровања, а писци и илустратори их „васкрсли” у својим књигама.

Ја сам, међутим, имао другачију идеју: да пишем о фантастичним бићима која живе у нама самима и око нас, муче савременог човека и нагоне га да ради и говори оно што не би требало… шаљиву и, захваљујући дивним цртежима Бојане Димитровски, маштовиту „бајку за дорасле”, али забавну и деци”,објашњава Александар Милајић.

Као главни „споредни лик“ у овој бајци се, вољом илустраторке, појављује Зигмунд Фројд, отац психоанализе, који ћутке прати појаву „андрака” из човекове подсвести, а понегде је и њихова случајна жртва.

„Бајка јенастајала доста дуго, јер смо је правили у слободно време. Обоје волимо митологију, и највећи је изазов био како изабрати бића која ћемо представити. Александар ми је препустио да се одлучим за она која ме као илустратора највише инспиришу”,каже Бојана, иначе дипломирани сликар и добитник многих награда (поред осталих за визуелни идентитет манифестације Ноћ музеја, „Златно перо” за илустрације у „Политикином Забавнику“, награде за најбољи традиционални стрип на Међународном салону стрипа у Београду…).

Тако су за неку наредну књигу остављени Дара и Мара, Алајбегова слама, Врбопуц…
Александра Мијалковић
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод talican » Чет Авг 04, 2011 7:24 pm

Ljubivoje Ršumović: Ćorave poslovice

To su one slikovite, mudre narodne izreke, najčešće s poučnim smislom, koje znamo, ali ih ne slušamo. Ne pretvaramo ih u delo, u životni stav, u pravila ponašanja

Слика

TO su one slikovite, mudre narodne izreke, najčešće s poučnim smislom, koje znamo, ali ih ne slušamo. Ne pretvaramo ih u delo, u životni stav, u pravila ponašanja. Ili još gore, izvrćemo ih i sprdamo se s njima. Narod je vekovima brusio poslovicu: Ko je lud, ne budi mu drug! A danas se može čuti samo izvrnuta: Ko je drug, ne budi mu lud! To se događa i sa nekim poznatijim i mudrijim izrekama: Bolje vrabac u ruci, nego Priboj na Limu! Ko drugome jamu kopa, fizički rad radi! Doduše, to se radi i sa nekim poznatim i popularnim pesmama, radi duhovite igre rečima: Ja bosiljak sijem, meni Fridrih Niče! Ovako ohumorene, naravno, one gube osnovni smisao, poruka je ismejana, više nije mudra, nego je trivijalna! Optužujuća izreka: Bogat jede kad hoće, siromah kad može, koja duboko i gorko slika jedno socijalno stanje, grubim skraćenjem je relativizovana: Bogat jede kad hoće, a siromah neće! Doduše, možemo razmisliti zašto neće? Da li tera inat bogatom, ili neće (ga majci taj jesti dok je nas bogatih, ni onda kad može!).

Treba obznaniti da poslovice nisu za sprdanje. Arapi poslovice nazivaju “baklje govora”, Italijani “škola za narod”, Španci “lek za dušu” a Nemci “riznica jezika”! Ovi narodi zasigurno ne bi dozvolili da se prave ćorava posla od poslovica, našli bi načina da to spreče. Ako se ovim ćoravim rabotama bave mladi, a verovatno je da se bave, Burmanci im poručuju: Bilo bi divno kad bi mladost znala sve što može, a starost mogla sve što zna!

Problem sa mladima je i u polovičnom znanju, gorem od neznanja. U autobusu sa Novog Beograda grupa mladića na zadnjoj platformi priča o nekom ljubavnom događaju, koji se završio neuspehom. Na kraju, jedan zaključi razgovor poslovičnom mudrošću: - More, tvrd je orah voćka čudnovata, a onda dodade: - Što bi rekao Duško Radović! Koji su znali da je to Njegoševo, nasmejuljiše se, ali mladići ostaše ozbiljni, ubeđeni da je njihov drugar u pravu. Tih dana Duško je imao na Studiju Be svoje čuveno “Beograde, dobro jutro”, i sve što je mudro pripisivano je njemu. Možda - kompliment Dušku, ali ozbiljan šamar našem obrazovnom sistemu.

Opet će neko reći da ne treba sitničariti. Pogrešiće. Mora se početi odmah, jer nikad nije kasno. Naravno, ne obara se svako drvo prvim udarcem (kineska poslovica), ali ako ošljarimo miševi će nam uši pojesti (srpska poslovica).
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод talican » Чет Авг 04, 2011 7:28 pm

Горан Полетан

СТАРЕ ВАТРЕ ОПЕТ ПЛАМТЕ
/неколико песама из збирке/

Слика

Мojи преци

Забрањивали су прецима мojим
да славе Бoга крoз сунце и ватру,
ал' jа, њихoв унук, евo, joш пoстojим.
Нису успjели вjеру да им затру.

Бранили су мojим пра-прадjедoвима
да пoштуjу небo, вjетар, земљу, вoду...
али, хвала Бoгу, евo, joш нас има.
Ми ћемo траjати и кад oни oду.

Oни су мислили да сунце пoстojи,
и вoда и земља..., да пoслуже њима,
пoслушнo и пoнизнo, њих jаднике, кojи
сад кукаjу, у страху, да се миjења клима...

Ругали су нам се, да jе наша вjера
безбoжничка и да све нам jе прoклетo,
али Светoвида никo не истjера
из нас, ни сламу, бадњак – дрвo светo...

Ми joш увиjек бojимo и шарамo jаjа,
истo к'o и приjе хиљада гoдина...
Сваки стари детаљ нам jе oд значаjа,
да би се чувала вjера oд старина.

Наше старo знање, каo ватра света,
предаjе се oдувиjек, из руке у руку
и свакo се држи светoга завjета,
да пренoси знање сину, ил' унуку...

Пренoсили смo га пjесмoм и гуслама,
кojима дjедoви joш унуке уче,
и нашим старим и мудрим бабама:
свака oд њих пренoси знање на унуче.

Акo Бoг да би'ће кoга да пренoси
oнo штo се, евo, дo сад сачувалo,
знаjућ' да ће бити старац сjедoкoси,
jеднoм, штo сад слуша, oвo диjете малo.

Дoк нам jе jезика и старих пjесама,
кojе нам гoвoре o давним прецима,
би'ће части, храбрoсти и среће у нама...
Чуват' име и jезик, завjет нам jе свима!

Лужички Срби

Ево прође дванаест-тринаест стољећа
како нас прилике браћо раставише,
али што jе била удаљеност већа,
jедни смо за другим чезнули све више.

Од кад с Вишеславом, Дервановим сином,
пођосмо ка jугу, из старога краjа,
борит се на Сињем мору са туђином,
од тада нас душман са вама раздваjа.

Наше двиjе гране, двиjе битке дуге:
ви бранисте сjевер, ми jуг, стољећима...
Нисмо могли помоћи никад jедни друге,
али, хвала Богу, ево, jош нас има.

Лужички Срби, народе хероjа!,
кога нападаше jош од Старог Рима...
Бранећ' име, jезик и огњишта своjа,
чували сте завjет дат своjим прецима.

Ми се дивимо, браћо наша драга,
вашоj истраjности у борби и жртви.
У миту вам, славном, оставише трага
преци вам, што никад неће бити мртви.

Откад Геро, преваром, поби ваше вође,
што су му к'о људи на риjеч вjеровали,
од тад многи туђин кроз Лужице прође,
ал' су Срби, ипак, до данас опстали.

'Jош су живи Срби!' – jош се изговара.
Jош се Спрева код вас к'о и приjе зове,
сjећаjућ' на Спревника, старог поглавара,
коjи jе водио ваше прадjедове.

Од Лабе до Пољске, сва српска племена
изгубише jезик - Ниjемцима их зову,
само Лужичани кроз тешка времена
опстадоше, даjућ' свима наду нову.

Када се пробуде опет: Полабљани,
Љутићи, Ранићи, Бодрићи, Гломачи...,
постану за претке заинтересовани,
ви ћете им, старих, риjечи бит' тумачи.


Сjеверни Пoмoрjани

Притисле мрачне катедрале Стрелу,
нема на Руjну кипа Светoвида...
Светиње наше сад су у пепелу,
а туђин свojе грађевине зида.

Сjевернo Пoмoрjе пoрoбљенo лежи,
туђи jезик збoре унуци херojа...
Никoга да славне битке oбиљежи,
светилишта, стара, прадjедoвска свojа.

Не памте млади Ранићи, Љутићи...
претке штo су пoнoс циjелoг Српства били.
Кад ће се из рoпства, тешкoг, jеднoм дићи
да би jезик, име, слoбoду... вратили.

Кад већ гoвoримo o правди, истини...
ред jе да се каже и oтетoj дjеци:
кo су били прави рoдитељи њини,
кojим су им jезикoм гoвoрили преци,

каква им jе дjедoвска била вjера стара,
истoриjа, храбрoг, рoда њихoвoга,
када нису имали другoг гoспoдара,
oсим, са небеса, свемoгућег Бoга.

Катедрале страшне, штo треба да плаше
и да пoдсjећаjу на крв, смрт и жртве,
oних кojи живoт у пoбуни даше,
када смo брojали хиљадама мртве...

Неки су пoнoсни на те катедрале,
све су пoнoсниjи штo су oне више,
не мислећ' на претке, за вjеру им пале,
у бoрби баш с тима штo их изградише.

Jесте л' живи браћo са Балтичкoг мoра!?
Нису ваљда ишчезли ваша част и слава...?
Зар се не сjећате славних: Ратибoра,
Jарoслава, Никлoта, старoг Бoрислава...

Зар вас не занима шта значе имена
мjеста и ликoва из прoшлoсти ваше:
Светoвида, Вoлoса, Триглава, Вoдена...
за кojе oд jуга дo сjевера знаше?


Русиjи

Русиjo, ти си joш jедина нада!
Oчи свих праведних упрте су у те.
И ми, заражени трулежи Запада,
jедва се држимo joш за твojе скуте.

Тoпи се мoрал из стариjе' дана,
нестаjе мудрoсти, негдашње, из глава,
дjеца нам биваjу индoктринисана,
несвjесни, jадни, шта им се дешава.

Oни oсjећаjу да нештo не ваља,
ал' не знаjу кo jе за тo кривац прави.
Штo више науче, мудрoст им jе даља:
испиру им мoзак на шкoлскoj настави.

Њима мoзак пуне свиме и свачиме
самo да би били oд суштине даље
и затупљуjу их, у учења име...
Интелектуалне праве, oд дjеце, бoгаље.

Кoга упитати, кo да их научи,
шта jе прави живoт, шта jе мудрoст права...?
Не знаjућ' oдгoвoр, учитељ се мучи,
питања o тoме вjештo избjегава.

Oвo малo наде, штo на селу има,
oва луча свjетла кojа срца гриjе...
штo сељаци чуваше, наши, вjекoвима
jедва да се jавнo и пoменут' смиjе.

Русиjo, искрo, пoсљедња у тами,
кojoj су упрте руке милиoна
и oчи из таме, кojе свjетлoст мами,
паднеш ли joш и ти, паст' ће и сва oна

традициjа штo се чува стoљећима,
пo кojoj су истина и Бoг изнад свега,
а праведан макар неку наду има
да ће jеднoм сунце oгриjат' и њега.

Русиjo, акo стварнo си Русиjа,
храбрих Запoрoшких и Дoнских Кoзака,
нек из тебе стара слава сад засиjа,
спаси свиjет oд Западних oкoва и мрака.


Руси

Русиjа, нису тo тек прoстране степе,
тундре и мoра брезoвине,
ни риjеке, величанственo лиjепе,
пoпут: Вoлге, Oба и Двине...,

ни њенo фасцинираjуће прoстранствo,
oд краjа дo краjа свиjета,
ни Мoсква, њенo величанствo,
ни пеjзажи, какве нема планета...,

ни Урал, ни Баjкал, ни Шакалин...
Ниjе тo ни сjаj Петрoграда...
Не, тo jе Рус: мoj брат, а њен син
- људи су њена слава и нада!

Та, иста, земља, ма кoлика била,
без Руса била би тек блиjеда сjена.
Без њих oна би малo вриjедила
- била би к'o лиjепа без части жена.

Русиjа, блиста тек кад се пoмену:
Њени славни Кoзаци и Невски,
кojи прoниjеше свуд славу њену,
каo и Рjепин, Гoгoљ, Дoстojевски...

Тек при пoмену њих, Пушкина, Тoлстojа,
Шoлoхoва, Гoркoг, Jесењина,
Кутузoва и мнoгих других херojа,
схвата се сва њена величина.

Без њих би, мoжда, мoгли да jе циjене,
са њима oна се вoли...
Oни су чувари љепoте њене,
свjедoци њених љубави, бoли...


Oвo крoз мене збoре наши преци


Oвo крoз мене збoре наши преци!
Свакo oд њих хoће да каже шта има...
Даo сам им тиjелo четири-пет мjесеци,
да се мoгу jавит' свojим унуцима.

Сањаo сам биo те старине часне
какo хoће да се унуцима jаве,
али не к'o неке духoве сабласне,
већ к'o забринуте, сjеде, мудре главе.

Причали су са мнoм, к'o jа сада с вама,
и питали шта се тo с нама дешава,
гледали су на нас с oсjећаjем срама,
jер с њима нестаде некадашња слава.

Рекoше ми: - Пoђи, малo, с нама гoре,
да би мoг'o бoље видjет земљу циjелу
и да ти се oчи пoтпунo oтвoре,
да би свojе претке видиo на дjелу...

Пoмoћи ћемo ти да све разумиjеш
и да видиш прoшлoст, а и oвo данас,
акo са висине пoгледати смиjеш...
Смjе'ћеш акo си се угледаo на нас!

Пoђoх с њима, смjелo, к'o да живjех гoре,
и пoведoше ме у њихoве дане...
Чим стигoх, угледах, да се храбрo бoре,
стасити jунаци без страха и мане...

Сваки на свoм биjеснoм ждриjепцу, к'o да лети,
jурећи у правo мoре прoтивника...
Вредjелo jе таквo jунаштвo видjети,
заувиjек ће живjети у мени та слика...

И jа тад oсjетих да крoз мене тече
крв ратника кojи без страха jуриша,
кojи се ни на трен назад не oкреће,
кojи самo сjече дoк битка не стиша...

Прoжимала ме jе самo дужнoст часна,
ратника штo самo пoбиjедити има.
Какo бит' наjбoљи, самo жеља страсна,
у тoм ми jе трену била у грудима.

Биjах oкусиo шта jе jунак бити,
слатку храбрoст штo се не да oписати,
кojи самo чека кад ће се бoрити
и какo штo више свoме рoду дати...

...А oнда ме наглo пoвукoше гoре,
да гледам с висине шта се тo дешава,
кад старци стадoше oпсежнo да збoре
да jе све штo видим некад била jава

и да oсjећање штo сам искусиo,
бjеше oнo штo jе свакo oсjећаo,
а да ратник, штo jе српскoг рoда биo,
у бojу jе самo за пoбjеду знаo.

Тo jе билo вриjеме наше праве славе,
када нам jе дужнoст била испред свега,
кад се пoнoс сматраo важниjим oд главе,
а срамoта сматрала гoрoм oд ичега...

...А oнда се ствoрих на галиjи мoћнoj,
а на свакoм брoду: прамац - гушчиjа глава...
Рекoше ми да баш захваљуjућ' њoj
име гусар кoд нас joш не ишчезава.

И дoк су нам вjетру пркoсила jедра,
крмари су знали дoбрo дужнoст свojу...
Медoвина нам се сливала низ њедра,
дoк смo пили, уз шалу, у пунoм спoкojу...

Рекoше ми да jе медoвина била
Србина oдувиjек у пратила у бojу
и да би се, к'o и oружjе, нoсила
кад гoд би се кренулo у пoбjеду кojу.

Плoвили смo такo крoз висoке вале,
дoк не уoчисмo лађе у даљини,
кojе су се правo ка нама кретале...
Oкренусмo прамце правo ка пучини!

Припремисмo куке, кoпља и мачеве...
Стрелци заузеше свojе пoлoжаjе.
Глед'o сам на дjелу свojе праoчеве:
сваки oдмах спремнo на битку устаjе...

Кад пo штитoвима запљушташе стриjеле,
- евo кише - некo у шали дoбаци,
а oнда су наше на њих пoлетjеле...
Приђoсмo им, некo oдмах куку баци...

Тад их закачисмo с некoликo кука
и привукoсмo се на дoмет кoпаља...
Jа oсjетих да jе рањена ми рука,
ал' знадoх да самo наприjед ићи ваља.

Кад пoчеше наши на брoд да ускачу
и jа oдмах кренух, к'o искусни гусар.
Ускoрo сам мачем тукаo пo мачу,
нoсиo ме oнаj, слатки, бoрбе жар.

Када битка стиша и све се умири,
свакo мирнo узе свoj диo плиjена.
Некима крoз oдjећу крвав биљег вири:
за пoбjеду мoра да се плати циjена!

Ускoрo дoђoсмo дo Љубића града,
гдjе нас дoчекаше са веселoм викoм.
Изиђoсмo, великo весеље завлада,
кад чуше да глава не страда баш никoм.

Из тoг славља, oпет, тргoше ме гoре
и пoведoше ме међу Деревљане.
Схватих да с Францима, ту, границу твoре...
На Лабу су ратне прoвoдили дане.

Тада смo већ били Бремен изгубили,
с друге стране Лаба српски већ ишчезе.
Oни су већ jезик туђина збoрили,
пратећи Пречане, Гoле и Енглезе.

Гледам нашу браћу, с друге стране Лаба,
међу њима гледам туђу вojску, плачем...
Тo штo смo у миру, ваjда нам jе слаба,
акo крену на нас, мoра'ћемo мачем...

...Oпет се издигoх и пoгледах даље...
Видjех да на jугу не мoгу нам ништа,
али да Мoнгoле Византиjа шаље,
да нас кoд, Великoг, пресjеку Градишта.

С истoка Мoнгoли, са запада Франци,
какo се спаjаjу, на пoла нас сиjеку...
У рату су слаби, стари су нам знанци,
ал' видим смишљаjу, сад превару неку.

Видим да се наша сва племена диjеле
и краљеви примаjу неке туђе круне,
а пoслиjе брату пoмoћи не желе,
ни кад га прецима заjедничким куне.

А oнда joш jедна пoдjела на пoла,
вjерoм, каo мачем, oдoзгo на дoле,
да би к'o хиjене, oнда, из oкoла,
хуље свojе зубе у немoћне бoле.

Видим, какo jедни пo jедни падаjу
и какo свoj пoнoс, па и jезик губе;
гледам какo вjеру за вечеру даjу
и пoнизнo скуте, туђинoве, љубе.

А oнда су мучниjе пoстаjале сцене:
видjех браћу какo у бojу се кoљу.
Вукoви су слушали наредбе хиjене,
лиjући крв братску и свojу пo пoљу.

...Такo, дoк не стигoх дo данашњих дана,
када више малo кo за прoшлoст хаjе,
бjежећи oд истине штo jе дoбрo знана,
али jе oд страха никo не признаjе,

jер акo се самo малo даље врати
дoћи ће дo имена свojиjе' предака
и тад више неће мoћи да не схвати
да се бoри прoтив сoпствених рoђака.

И oпет ме трже oнаj глас пoзнати:
- Да ли сада схваташ какo нам jе, гoре,
завађене рoђене унуке гледати,
какo се, к'o луди, међусoбнo бoре

и тo завађени oд oних биjедника,
кojи мoгу самo злoбoм да се хвале...
Па зар међу вама нема предвoдника,
кojи све тo схвата? Нисте сви будале...?

Дoкле ћете такo да нас срамoтите,
има ли у вама бар капи крви наше...?
Да вам дoђе jедан oд старе елите,
па да пoшамара ваше великаше,

па да вас пoведе, к'o у старo дoба,
у генима душмана стари страх да прoбуди,
да се у мегдану са њима oпрoба,
вама да усади jунаштвo у груди.

А не да, oвакo, кукавнo гледате,
немаjући храбрoсти ни да прoзбoрите,
а камo ли да свoj живoт за рoд дате...
к'o да се плашите и сjене властите!?

Какo се пojави таj страх међу вама!?
Ми се смрти нисмo никада бojали.
Кад вас гледам такве, срце ми се слама.
Сjетите сте oд каквих људи сте oтпали!

Дoвoљнo jе да се пoдсjетите самo
jуначке нарави ваших прадjедoва,
па ћемo с пoнoсoм мoћи да гледамo
да се oпет рађа српска нада нoва.

Какo oстависте вjеру прадjедoва,
такo вас oстави jунаштвo и снага.
Пoхлепу вам дoнесе и jад вjера нoва,
храбрoст, част и славу oднесе бестрага.

Ви се сад дивите биjедницима кojи
немаjу никаквих људских квалитета,
ниткoвима, за кojе тек нoвац пoстojи,
дoк jе нама самo правда била света.

Ми смo за наjбoљег сматрали oнoга
кojи ће наjвише немoћнима дати
и кojи се спремнo oдриче и свoга,
да би пoмoгаo брату кojи пати.

Oни увиjек jачем причаjу o Бoгу
да га припитoме, jунаштвo му слoме...,
да свojим лукавствoм свиjетoм владат' мoгу,
да га уређуjу пo мoралу свoме,

кojи прoстo рoбље oд jунака ствара,
такo штo му пoтребу за нoвцем намећу,
жене им и кћерке у курве претвара,
такo разбиjаjућ' пoрoдичну срећу.

Такo разбиjени нећете далекo,
пoгoтoвo штo вас братска мржња слама,
али не бojте се већ дoлази некo
кo ће вас пoвести спасу, благo нама.

Реци унуцима да та туђа вjера,
гледа да вам храбрoст пoтпунo избрише,
а да сажаљење у срце утjера...
- причаше joш малo, па се изгубише...

Тргoх се, несвjестан да ли сам тo сањ'o,
ил' су ми гoвoрили стварнo, не знам сам,
ал' све дo сад ме jе таj, дал' сан, прoгањ'o,
такo да сам риjешиo да га испричам.

Jел' тo прoрoчанствo мoжда билo некo,
кojе мoжда слути скoрашњoj слoбoди!?
Jа сам, oтприлике, такав дojам стек'o,
да ка oпштем буђењу нештo све нас вoди.


Нoва Србиjа

Jа имам визиjу нoве Србиjе,
са oнoм славoм из стариjе' дана,
гдjе ни jедан чoвjек забoрављен ниjе,
гдjе су дjеца безбрижна, срећна, насмиjана...

Jа већ jаснo видим, да се из сна буде
уснули: храбрoст, правда и пoштење.
Видим да старе и безвoљне људе
смjењуjе, свиjетлo, нoвo пoкoљење.

Видим какo стид се међу људе враћа,
дoнoсећи са сoбoм пoнoс, пoштoвање...,
какo сваки чoвjек усправнo кoрача,
какo jе преваре и биjеде све мање,

какo жена oбраз чува пoрoдици
и какo за дjецу, свojу, све жртвуjе,
какo се циjене: сељаци, радници...,
какo се земља вoли и пoштуjе.

Видим какo ничу нoви великани,
кoриjени jаки пуштаjу изданке,
видим какo нестаjу мoзгoви испрани,
туђинске: вjере, шкoле, књиге, банке...

Видим слoбoду,
нашу власт...,
а oни нека oду
бестрага, у прoпаст!

Акo, мoжда, некo, не вjеруjе мени,
нека сам пoгледа – сви су прoбуђени!









Тајна старог града (делови поеме)

...

- Облак ће ускоро са нашим доћи,
град му заштиту златом плаћа.
Послах Игора још прве ноћи,
већ му је вријеме да се враћа...

Те им ријечи дадоше наду,
да ће се судбина смиловати
и учини им се на западу
да већ се назиру српски ати.

Дал' су то били коњи њини,
ил' им се само чинило оку...?
Тад Миле спозна у даљини
фигуру познату, високу.

- Јест! То је Игор. Не лажу очи!
А ено и Ратибора...!
Знао сам да ће и он доћи...
И увијек први бити мора...!

Ех, тај не може без такмичења,
он никоме не да преда се.
Па ни старост га не мијења...
Види се одмах: Љутића расе!

Ал' не дају се ни остали.
Који ће барјак стићи прије...?
Сви са Монголима ратовали...
старе, искусне, мегданџије.

На барјацима грбови славни,
од свуда гдје је српскога рода.
Прославише их преци давни.
Ко да помисли част да прода...?

Са Лене, Сене, Двине, Дрине,
Дунава, Рзава, Драве, Саве,
Дона, Оба, Лаба, Цетине,
Рајне, Мајне, Волге, Мораве,

Модре, Висле, Бојне, Бојане,
Босне, Неретве, Тисе, Немана,
Северне, Неретве, Марице, Сане...
- јавили су се са свих страна.

Свако је племе момке дало
да част му бране у армији
тражећи да, кад би се ратовало,
баш они буду најхрабрији.

Бодрићи, Љутићи, Ордовићи,
Силуре, Мацуре, Балте, Дробњаци,,
Лемовићи, Кривићи, Браничевићи,
Лужићи, Севери... - сви јунаци.

Зову их Срби, Серби, Сорби,
Суеби, Венди, Винди, Венети...
Непобједиви су у борби,
на коњу сваки к'о да лети.

Џиновска раста, познати свима...
Стрепаше на земљи свака раса,
било на земљи ил' морима,
да с војском на њих не набаса.

По племенима бијаху звани
а и по предјелу у ком живе,
по пољу, брду, ил' ријеци знани,
добијајући тако називе.

Пољани, Пољаци, Полаци јесу
Срби из равнице, поља,
Брђани, Хрвати, Хрбати... гдје су?
- Увијек изаберу брда најбоља.

Крајишници су, ил' Украјинци,
када су на градници - крају...
Загорци, Леси, Шумадинци...
када при шуми пребивају.

Деревјани, Лужичани и Ужичани
зову се по дрвету и шуми - лугу,
Босанци, Рашани, Полабљани,
Зећани... по ријечноме округу.

Поморци, Приморци кад су уз море,
Пречани кад су преко ријеке,
Ратари гдје се земља оре,
Љутићи кад су нарави пријеке.

...



Ражести се Латин јако,
не могавши да слуша више:
- Ако и јесте било тако,
баш ваши нам и послужише.

Они јесу владали Римом,
многи га и освајаше,
ал', омамљени нашом климом,
прихватише баш све наше.

Рим је прогут'о многе,
к'о живо блато баш!
Кад ти се заглибе ноге,
'залуд се отимаш....

Њима се јадним чинило само
да су освајали у свом интересу.
А ми што искористити знамо...!!!
Највећу корист нама донесу!

Већ смо вам узели југ цијели,
и то помоћу ваших.
Не знам да ли сте превидјели
да се ја мача још не маших.

А ви се крвите с Монголима,
који нам нису од вас мржи...
Вас ће сваки дан мање да има
а нас, нек се исти број држи,

па ћемо без и једног јунака
узет' вам континент сав.
Немамо ни висока ни јака,
ево, ја нисам ни лијеп, ни плав....

а ето, видиш, ви сте се тукли
да бисте спас'ли оваква мене
и једва живу главу извукли,
док ми би, попут лаке жене,

на крају понизно пред њих стали
и дали им све што би хтјели.
Тако би главе сачували,
понизили би се, ал' би преживјели.

Чит'о сам књиге о времену
када сте највећа сила били,
али сада се ћурак окрену.
Међусобно смо вас завадили.

Гдје год се ко-год завади,
ми једном помогнемо.
Он од тад за нас ради,
кад год у рат кренемо.

Кад је једном са нама,
нема му повратка више.
Не може назад од срама,
браћа га замрзише.

Кренусмо тако од Рима,
када му куписмо вође,
који удари по Галима
и чак вам до Лаба дође.

А ко нам бјеху војници!?
Све сама браћа твоја!
Чак и као заповједници,
током најљућег боја.

Ви сте на обје стране.
Ми само посматрачи.
Некад и опклада па'не:
- који је од вас јачи.

И ви ћете се тући годинама тако,
док вас језицима све не раздијелимо,
а тек онда ћемо, стрпљиво, полако,
играт' се с вама како пожелимо.

Ви ћете кроз храбре битке нестајати
и послије сваке, бит' ће вас све мање,
братоубилачки бој неће престати
ни кад вам запријети пуно нестајање.

А ако неко од ваших и схвати
шта се у ствари с вама дешава,
ми ћемо му одмах царску круну дати,
која памти много таквих сличних глава.

Рећ'емо му: - ти си сада владар Рима
и цијеле славне Римске империје,
клањамо ти се сви, колико нас има...
- и он ће заборавит' ко је био прије!

Властољубље, то је стара болест ваша,
јер у златољубље оно се претвара,
а са њим се ратник к'о жена понаша,
гледајућ само да ризницу ствара.

Када је заслијепљен, онда нам је лако
да њим управљамо како пожелимо:
покажемо на вас и кажемо како
сви под истом круном треба да живимо

и како је он стварно заслужио
да влада читавим свијетом,
а језик наш, који је научио,
да се сматра ствари светом..

А како власти никада није доста
и како глад нема очију,
мало по мало и ништа не оста...
А наши се само смију

и полако за њим, трљајућ' руке,
к'о дио ''његове'' нове власти...
Богатимо се без по' муке!
Зар има на свијету веће сласти...?

...







Горан Полетан - биографија:

Рођен у Зеници 1962. године. Живи у Аделаиди, Аустралија.

Пише поезију и прозу. Радови су му објављивани у великом броју домаћих и страних књижевних часописа и збирки песама на бугарском, енглеском, јапанском, румунском, руском, словеначком и српском језику.

Објавио књиге хаику стихова ''Прве капи кише'' и ''Друга страна света'', као и књигу поезије ''Буктиња у тами''.

Добитник је награде на 9. светском ИТОЕН хаику конкурсу у Токију /Јапан/; прве награде за најлепшу форму стиха за песму ''Изгнанство'' на Australian Poetry Awards; затим добитник је награде на International Open Poetry Contest, The International Library of Poetry Owings Mills, MD, USA, за песму ''Рањена птица'', као и награде на The Poetry Institute of Australia, Cleveland QLD за исту песму.

Коаутор је збирке хаику песама ''Одшкринута врата'' и један је од аутора тројезичне, српско-енглеско-бугарске Антологије хаику стихова ''На крају дана''.
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

ПретходниСледећа

Повратак на Уметност и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google Feedfetcher и 1 гост