Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Народна духовност обрађена кроз модерну уметност, филм, књижевност, музику...

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Чет Нов 26, 2009 1:48 am

Сунце давно грануло и већ оскочило с два-три копља. Зарожани, као људи, подремали мало, па поустајали и наставили опет разговор, весеље и пијанку. Недеља је, не чека их никакав посао.
Кмет Пурко, чича Мирко и још неки одабранији људи већ се беху договорили да оду са Страхињом и Радојком до попа — нека их венча. Кумоваће Пурко, јер већ ионако пада Радојци кум; стари сват биће чича Мирко, а девер Срдан, као понајмлађи, међу њима.
Таман се они тако договорише, док зовну неко озго с Голог брда:
— О, Пурко!
— Ко то зове? — упита Пурко и погледа онамо.
— Живан, богами! — рече Срдан.
— А ено и неких људи с њим! — додаде Страхиња.
— О, Пурко! — зовну Живан још јаче озго.
— Ој, море, ој! — одазва се Пурко.
— Изиђиде, мало 'вамо, изиђи!
Пурко изиђе онамо до вратница. Сви се ућуташе да чују шта ће бити.
— Што зовеш, море, што? — викну Пурко Живану.
— Море, врати ми дете... биће белаја! — викну Живан.
— Окани се ћорава посла! — одговори Пурко. — 'Оди да учинимо весеље као људи!
— Аја! Нема од тога ништа док сам ја жив!
— А ти иди откуд си и дошао!
— Море, врати ми дете док нисам довео народ, па ће бити чуда!... Свима ћу вам судити.
— Суди ти у свом селу, овде јок! Овде ми судимо!... Одосмо ми попу, нека их венча!
— Не вреди то венчање, море ич!
— А што, море, што? Зар наш поп не ваља?
— Ваш је поп луд!
— Море, хеј! Не грди нам попа!
— Луд вам је поп, луд! Иде те копа вампире!
— Е, баш да видимо је ли луд!... — викну Пурко, па се окрете својим људма: — Хајдемо, браћо, нашем попу. Нека га нек зија колико хоће, хајдемо ми одмах попу!...
— Ама, може дићи село на нас, какав је! — рече Срдан.
— Како село, Срдане, бог с тобом! — рече Мирко. — Нема од тога ништа.
— Па нека дигне! — прихвати Ћебо. — Бојимо се ми њих!
Живан још једнако виче озго с брда, прети, псује.
3арожани баш ни у уво! Дигоше се лепо са Страхињом и Радојком, те одиста одоше попу на венчање.



И опет је весеље код куће Пуркове. Слегло се све Зарожје на свадбу. Ту ти се пева, игра, пије, мећу пушке. Подне већ увелико превалило. Кад опет неко зовну озго с Голог брда:
— О, Пурко!... О, Пурко!
— Ко виче, море, еј! — одазва се Пурко и приђе мало напред.
— Ја, море, ја!
— Нуто-де! Оно је чича Средоје!
— Шта ли ће? — упита Ћебо, и сви се утишаше да чују.
— Је ли ту Пурко? — Викну опет чича Средоје озго.
— Јест, море, јест! — одговори Пурко.
— Упитајде га је ли вера да неће бити кавге?
— Аха, боје се! — рече чича Мирко.
— Имају и кога! — додаде Ћебо.
— Ако неће, море... — виче чича Средоје — да му дођемо као пријатељи!
— А је ли тврда вера, море, је ли? — упита га Пурко.
— Јест, море, јест! — отеже чича Средоје.
— Па кажи Живану нек дође! — викну Пурко. — Врата су му отворена!
— Шта велиш? — упита чича озго.
— Дођите, браћо, слободно! — довикну му Пурко што игда може.
Чича Средоје махну руком онамо за брдо. Мало постоја, а помоли се одовуд Живан и с њим десетак људи. Сви се упутише у Зарожје. Зарожани им изиђоше подалеко на сусрет.
— Добро нам дошли.
— Срећно веселе.
— Та ми смо своји!
— Како си, Ћебо?
— Добро дошао, куме!...
Диже се весела граја међ њима.
Запрашташе пушке од шенлука. Ижљубише се ту сви као пријатељи и добри суседи, па одоше пред кућу Пуркову.
Живан се још мало мргодио, па најпосле немаде се куд — него се лепо измири и са Страхињом, и с Радојком, и са свима...
Сад тек поче весеље, какво се, ваљда, никад није запамтило. Три дана само се јело и пило, певало и играло... Кад се већ свак надовољи, рекоше неки да ваља ићи кући.
Живан и Пурко умало се не завадише око Страхиње. Пурко га уставља да остане у Зарожју, прима га у кућу и у задругу. Живан не да — већ га зове у Овчину, и он га прима у кућу и у за другу. Напослетку, Страхиња захвали и Пурку и Живану, па рече да најволи ићи у своју кућицу, јер је, вели, своја кућица — своја слободица.
И тако се Овчанци кретоше кући с младожењом и невестом. Зарожани их испратише чак горе До на Голо брдо. Ту се лепо ижљубише и расташе као пријатељи. Овчинци одоше у Овчину, певајући и пушке мећући, а Зарожани се вратише у Зарожје — и они певајући и пушке мећући.
И једно и друго село смири се. Зарожани нађоше воденичара, воденица им поче млети и. дању и ноћу. Нико се више није жалио да је гладан и да нема брашно.
Онај лептирак дуго је, кажу, још морио малу децу по Зарожју и по Овчини, па је и њега нестало.
И дан дањи причају старци и бабе о Живану Душману, о Страхињи, о Сави Савановићу и о зарошкој воденици, и куну се свим чудима на свету да је све тако било и да су им стари тако казивали.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Сре Феб 10, 2010 10:19 pm

И ако мислим да је ова књига медијски "напумпана" треба је споменути:

Слика

Roman "Konstantinovo raskršće", autora Dejana Stojiljkovića bio je u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Roman ima internet sajt i za njega je bio organizovan konkurs za najbolji video spot.

Nišlija Dejan Stojiljković, prvim romanom "Konstantinovo raskršće" u izdanju "Lagune" osvojio je ne samo čitaoce već i širu književnu javnost. Za to delo dobio je ugledno priznanje "Miloš Crnjanski" i bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.


Stoiljkovićev roman ima internet sajt i za njega je bio organizovan konkurs za najbolji video spot.

Nagrada publike koja je glasala preko sajta pripala je Aleksandru Mrziću, a priznanje za spot sa najboljim marketinškim podtekstom Ivanu Nešiću.

Stojiljković kaže da je nagrađeni spot dosta avangardan i da predstavlja jedan no i moderan pristup u promociji neke knjige i književnosti uopšte.

Potraga za svetom relikvijom u gradu Konstantina Velikog. Akteri su nacisti, partizani, četnici ali i pripadnici plemićke Nemačke i otmenog građanskog Niša.

Ispričati priču sa upečatljivim likovima i dobrom peripetijom, za pisca je bio osnovni motiv, a bilo je i drugih.

"Jedan od njih je tajna samog Konstantina i njegovog rada. Hteo sam da uradim jedan roman koji će biti u potpunosti posvećen građanskom Nišu, koji na žalost više ne postoji", rekao je Stojiljković.

Stoiljković je želeo da prikaže čoveka našeg podneblja iz jednog drugačijeg ugla. I ne samo zbog napetosti, u priču uvodi i vampira.

"Ja sam hteo da vampire simbolično stavim kao neku kontratežu, kao izazov nekom germanskom racionalizmu. Vampir zapravo ovaplođava zao duh Balkana i to je ono što zapadnjaci kod nas ne mogu da shvate, tu neku suštinu Balkana koja je paganska", kaže pisac.

Dejan Stojiljković razmišlja i o filmu koji bi ako bi se radio bio njegov doprinos proslavi hiljadu 700 godina Milanskog edikta.


Исти случај медијског "напумпавања" и са овим:

Српски Господар прстенова

„Косингас-Ред Змаја” Александра Тешића први је роман српске епске фантастике код нас

Слика

„У предвечерје велике битке на Косову, српски витешки Ред Змаја суочава се са испуњењем древног пророчанства Ватре, по коме ће један њихов витез заувек зауставити надирање хорди нељуди из Хада. Док се витезови спремају на коначан обрачун и силе Хада настоје да убију Ратника из пророчанства, води се један невидљиви, тихи рат између старе словенске вере и хришћанства.”

Управо овим реченицама, на корицама нашег првог романа епске фантастике „Косингас-Ред Змаја” Александра Тешића, који се недавно појавио у издању издавачке куће „Порталибрис”пасионирани љубитељи епске фантастике могу ући у сложени, необични и фантастични свет бића из корпуса најстарије словенске митологије.Реч је о необичном роману у којем аутор, користећи најразличитије изворе и историјску грађу, читаоцима приближава стару српску митологију, историју, и обичаје који су се у многим деловима Србије одржали чак и до данас.

Александар Тешић нам открива да је идеја да напише овакву књигу настала 2003. године, када је сасвим случајно открио, како каже, „да и ми Срби имамо митологију која по лепоти нимало не заостаје за грчком митологијом, а да о њој не знамо практично ништа”.

– За разлику од грчке, стара српска словенска митологија је углавном преношена усмено, генерацијама, било у облику обичаја, или у облику бајке, предања, народне песме... Некако не могу да замислим Грка или Египћанина који не зна ништа о грчкој или египатској митологији. Код нас је, ето, све могуће, у школи се о њој готово не учи, а оно мало што се спомиње у народним јуначким песмама уопште није довољно да неког заинтересује за обимне, стручне књиге које на сувопаран начин третирају ту материју – каже Тешић.

Радња романа се одвија у Србији, годину дана пре Косовског боја, а главни јунаци су Косингас, односно монах Гаврило који је витез Реда Змаја, и Марко Краљевић. Па ипак, Косовски бој и најезда Турака нису главна тема романа, иако ће се он тиме завршити. Краљевић Марко се неће борити са Турцима као што бисмо могли очекивати, већ ће он у машти писца постати Косингас, витез древног Реда Змаја. Како нам аутор открива, ни данас се не зна како је легенда о Марку, заправо, настала и како је прешла границе Србије па је данас позната и у Бугарској, Румунији, све до граница са Русијом.

На путу те својеврсне иницијације Марку здушно помаже дотадашњи Косингас, монах Гаврило који, као врсни ратник и зналац свих тајни, чува границу између два света. И, док се кује челик, Марко и Гаврило путују Србијом решени да спрече најезду нељуди и током својих путешествија срећу разне живописне ликове, како људске тако и митолошке.

На питање како реагује на опажање да роман умногоме подсећа на Толкиново дело „Господар прстенова”, Александар Тешић одговара: „Ма колико ми то годило као великом обожаваоцу Толкиновог дела, сваком приликом подвлачим чињеницу да је све рађено по српској митологији, од најмањих митолошких створења па до имена главних јунака који носе имена славних словенских богова. Ако, и поред тога, постоји сличност са Толкиновим делом, онда се морамо запитати да ли је и он користио словенску митологију за своју трилогију. Географска места у роману су потпуно аутентична, и било ми је задовољство да их опишем, јер сам их са својим пријатељима као планинар лично обишао и лично се уверио у њихову лепоту и чаролију којом зраче.”

Читајући роман сазнаћемо и ко су, заправо, биле бабице, демони који су отимали недовољно чувану новорођенчад, како су се неки каснији хришћански свеци заоденули у одећу старих словенских богова, каква је уопште разлика између змаја и аждаје, на који начин је Марко дошао до свог чувеног буздована, зашто су стари Срби веровали да стабла чудног облика имају магијске атрибуте, да се крећу и говоре...

Александар Тешић, искусни преводилац, који се отиснуо и у авантуру писања, верује да ће након овог романа ускоро објавити још два који би са првим чинили трилогију о новим пустоловинама наших јунака. Како каже, он би радије жанр свог романа преименовао у „историјско-митолошки жанр” а како, и у коликој мери описане пустоловине подсећају и на пустоловине Хобита, јунака из чувеног Толкиновог „Господара прстенова”, најбоље просудите сами.

Марија Андријашевић

-----------------------------------------------------------

Све из српске митологије

Сва митолошка створења као и описани стари митолошки обичаји су искључиво из српске митологије. На полеђини књиге стоји упозорење аутора које није рекламни трик, већ је намењен онима које ће можда такви обичаји шокирати, изазвати отпор, неверицу и сумњу, јер су описани као наше стварно историјско наслеђе, и још увек се практикују у неким деловима Србије.

"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Уто Јун 29, 2010 7:21 pm

VILE U KNJIŽEVNOSTI

(Tekst pozajmljen od Dejana Ajdačića, a izbor pesama napravila autor teksta)

U nekim lirskim i epskim pesmama usmene tradicije balkanskih Slovena vile su dobre i naklonjene ljudima, dok se razorno ponašaju u mitološkim baladama, nekim epskim pesmama i demonološkim predanjima. Iako balade, kao i drugi žanrovi, pokazuju sklonost (u nekim slučajevima nesklonost) ka određenim stadijumima mitskog mišljenja, one u sebe uključuju različite mitsko-magijske faze.

U folklorističkim studijama proučavaoci su želeli da rekonstruišu osnovne demonološke atribute i funkcije, logiku njihovih postupaka unutar drevnog, paganskog pogleda na svet.

Hanuš je vile video kao božanstva svetlosti i kao duše umrlih.

Veselovski je smatrao da one predstavljaju duše predaka.

Vile sa vetrom, vihorom povezuju Grim, Manhard, Šnevajs, Gerov, Marinov.

Nodilo vile smatra meteornim demonima.

At. Iliev misli da su one nimfe drveća.

Uporedo sa ovim promišljanjima postoji i ubeđenje da je drvo, pre svega, sklonište i sedište ljudskih duša. Dokaz da su biljke i drveće "senoviti", jeste običaj da se oko grobova, sade cveće i biljke (lipa i bosiljak obavezno) da bi se duša pokojnika u njih sklonila. Pisana potvrda je zaključak Plinija starijeg iz prvog veka pre Hrista da je drveće "hram bogova". Na pojedinim biljkama rado se okupljaju vile. To je "vilinsko drveće". Takvu su sposobnost naši preci pridavali brestu i jasenu. Kao i tisa koja raste isključivo na "čistom" mestu i u narodu je poznata kao "vilinski stan".

U nekim tumačenjima vile se vezuju za psihičke bolesti.

Mansika izvodi etimologiju iz tursko tatarskog - umreti, smrt, ali većina etimoloških ispitivanja ipak polazi od ideje da su imena vila, samodiva i juda slovenskog porekla.

Čajkanović ih sagledava kao htonske demone i kao demone prirode. Šmaus piše o vilama kao demonima sudbine.

Složenost vila mogla bi da se objasni na dva načina. Po jednoj pretpostavci, nekoliko tipova ženskih demona stopilo se u biće koje je nazvano jednim imenom. Različite odlike vila mogu se tada shvatiti kao ostaci svojstava onih pređašnjih demona

Npr., u predanjima vilama se nazivaju i suđenice, u pesmama se tri demonske žene koje u noći jedu srce ovčara nazivaju i vilama i vešticama. Posebna bića koja su stopljena jedinstvenim imenom mogla bi se možda izdvojiti uočavanjem različitih odlika vila koje žive na različitim mestima (naravno bez devetnaestovekovnih naivnih podela na dobre i zle). Javljaju se, međutim i različita imena bez razlike u svojstvima i postupcima vila. Imenu "vila" u srpskom, hrvatskom i slovenačkom folkloru, odgovaraju "samodive" i "jude" u makedonskom i bugarskom folkloru, ali različito imena ne predstavljaju dokaz i o različitom poreklu i svojstvima ovih ženskih demona.

Po drugoj pretpostavci, raznolikost vilinskih postupaka proizilazi iz različitih stadijuma mita. Shodno tom pristupu, vile su najpre bile demoni sudbine i sveta mrtvih ili nepogoda, da bi potom počele da primaju i svojstva demona lova i demona prirode, a kasnije i svojstva žena.

SRPSKOJ VILI

Posestrimo Ravijojlo,

srpska vilo vračarice,

Durmitora, Lovćen', Koma,

o vječita domaćice,

pozdravljam te iz Pariza

željno kao starog druga;

žalim ti se - srce moje

da nas mori strah i tuga:

knjaginja je oboljela,

l'jeènici joj ne pomažu,

ovdje nema l'jeka, bilja

da j' isprave i pomažu,

no na laka daj se krila,

živo s' trgni po gorama,

cv'jeæe, bilje naše beri

i zalij' ga sa suzama

da mi ovdje stigne svježe;

čarovitom njinom moći

knjaginjino, ja se nadam,

na bolje će zdravlje poći.

Nego nemoj zakasniti,

žalosnog me ražaliti,

a u času ovom, nemoj,

surevnjiva, vilo, biti;

jer znam divno spram knjaginje

zavidljiva da si bila,

što čar njena tvoje čari

dosada je zasjenila.

Al' te kumim, ne oklevaj!

Slaviće te srpska braća,

ako bilje hitro spremiš -

bilje koje život vraća.

A ako ga ne opraviš,

štetu ću ti učiniti,

strune ću ti na guslama

i gudalo polomiti;

već ti nikad pjevat' neću,

ni moj glas se gorom čuti,

mukom ću ti, b'jela vilo,

zauvijek umuknuti!

Pariz, 21. maja 1891.

(kralj Nikola Petrović Njegoš)
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Уто Јун 29, 2010 7:21 pm

O SAKAĆENJU

Narodne pesme o vilama koje sakate ljude nose kako tragove mitskih predstava o razornim silama prirode koju čovek nije razumeo i mitske projekcije poriva za uništavanjem. U različitim pesmama sa motivom sakaćenja vile su gorska, šumska ili izvorska bića - demoni prirode koji kažnjavaju ili žele da kazne neželjene goste u svom prostoru - u gori, na vilinskom vijalištu, u baladama o traženju vodarine od ožednelog junaka u sasušenoj gori - na izvoru ili jezeru, u baladama o žrtvenom uziđivanju čovek ne samo da narušava demonski prostor svojim prisustvom, već namerava da ga prisvoji podizanjem građevine. Dok u ovim pesmama čovek čini prekršaj i biva kažnjen u baladama o vilinom gradu od kostiju i pojedinim varijantama o tri vile veštice koje jedu srce, vile pre predstavljaju matrijarhalne demone sudbine i smrti čije nasilje nije prouzrokovano nekim ljudskim postupkom.

SJAJNA KOŠULJA

Grad gradila bijela vila,

Na oblaku na razmaku,

Troja vrata sagradila:

jedna vrata bijela platna;

Druga vrata od skrleta.

Treća vrata suva zlata.

Ðe su vrata bijela platna,

Onđe vila čer udaje;

Ðe su vrata od skrleta,

Onđe vila sina ženi;

Ðe su vrata suva zlata,

Onđe vila sama šeće.

Ona gleda kroz kovilje,

Kroz kovilje na bosilje,

Kroz bosilje na svatove.

U svatovi mlado momče,

Na njemu je tan košulja,

I sunčana i mjesečna,

Zvijezdami je izvezena.

Pitala ga bijela vila:

"Okle tebi ta košulja,

I sunčana i mjesečna,

I zvijezdami izvezena?"

Odgovara mlado momče:

"Ne budali, bijela vilo!

Majka prela za jakosti;

Snaje tkale za mladosti;

A sestrice učile se vesti."

(Narodne pesme Srba u Hrvatskoj)

U baladama sudbine, kao pesmama koje izražavaju iracionalno verovanje u sudbinu (Šmaus 1973: 203), vile, samovile, jude jesu demoni razaranja. Onemljivanje, sakaćenje ili bolest kao kazne za prekršaj narušavanja zakona u vilinskom svetu najčešće proizilaze iz nedopuštenog pojavljivanja u zabranjenom vremeprostoru vila. Putem usmene tradicije, kao nataloženog iskustva zajednice, upozoravaju se ljudi da izbegavaju zabranjene - vilinske vremeprostore, a u slučaju odlaska na takva mesta, da ne čine nedozvoljene radnje i da koriste odgovarajuće zaštitne postupke. Pojedinci koji ne prihvataju upozorenja, oglušuju se o znanje kolektiva, koji je u baladama najčešće oličenih u majci, i svesno ili nesvesno osporavaju fatalnost demona. Lakomislenost, inat, izazivanje sudbine, osiona samouverenost, kao individualno motivisani uzroci kršenja zabrane, zanemaruju kolektivno znanje, što mora biti kažnjeno ličnim stradanjem.

U jednoj bugarskoj baladi majka ušiva sinu biljke sa devet gora u kalpak i pojas kao zaštitu od jude. Kada mu u planini juda pirinska obeća pirinski zdravac, ako skine kalpak i pojas, on ne sledi majčino upozorenje. Erotski izazov prevladava pastirovu svest o opasnosti, on svuče stvari koje ga štite i nastrada.

Kratke balade o tri vile - veštice koje jedu srce pastira u noćno doba (Bošković-Stulli 1968) kao demoni sudbine matrijarhalnog doba, upućuju na elemente žrtve, ali koliko je ovaj motiv sakaćenja i jedenja sirovih delova ljudskog tela, posebno srca, vezan za neku obrednu praksu nije moguće utvrditi. Sigurno nije bez značaja činjenica da su tri demonske žene, često majka, sestra i tetka u najbližim porodičnim vezama sa "žrtvom".

U nekim varijantama okrutnost sparagmosa se onirički ublažava - junak samo sanja da mu vile, samodive ili veštice rastržu telo i jedu srce.

Neke varijante ne ulaze u nemotivisanost vilinskog nasilja, dok neke objašnjavaju razorne postupke tri samodive kaznom za čovekov prekršaj - noćni odlazak ili spavanje na samodivskom kladencu, oranje pre no što su petli zapevali, devojčino spavanje na samodivskom mestu (Mitičeski baladi 41-46).

Posebno se kažnjava nepoštovanje noći kao demonskog doba (Bratić 1993: 183-189). Majka tera sina da noću ide na samodivski kladenac, i on, vrativši se kući posle susreta sa tri samodive, umire na ulasku u kuću (Mitičeski baladi 41-46). Ženski demoni kažnjavaju orača jer je radio dok petli nisu propevali (Mitičeski baladi 48-51).

U pesmi iz zbirke braće Miladinovaća (br.5), Stana se na Velikdan naljuti na majku što je kara kad ide rano u crkvu u kojoj su ćaci, i odlazi da veze u gradinu gde joj samovila samogorska izvadi oči, poseće ruke do ramena, noge do kolena. Činjenica da se samovila ljuti što devojka ne poštuje hrišćanski praznik potvrđuje preplitanje kalendarskih elemenata dva mitsko-magijska sistema.

Iako u pesmama o stradanju od vila žrtve mogu biti ljudi različite starosti ili pola, najčešće bivaju ubijeni ili osakaćeni momci i devojke. Činjenica da se balade o kobnoj sudbini mladih ljudi pevaju tokom lazaričkih (o Lazarevoj suboti) i uskršnjih praznika, u domu u kome je umrla devojka ili mladić, dodatno pokazuje vezu kalendarske prolećne obrednosti sa verovanjem u demone. Smisao ovih balada je višestruk - one predstavljaju poetizovano viđenje smrti mladih, tu smrt povezuju sa kobnim prekršajem i delovanjem prethodno stradalih, takođe prerano umrlih devojaka i momaka.

ŽALOSNI JUNAK I VILA

Za noć vila goru prejezdila,

za njom jezdi Ivo na konjicu,

Al' govori prebijela vila:

"Stan' pričekaj, na konjicu Ivo,

Stan', pričekaj, da otpočinemo!"

Al' govori sa konjica Ivo:

"Nije meni do čega je tebi,

Već je meni do velje žalosti:

Kruto j' meni care govorio -

Da do zore ja naziđem dvore,

Da ne ziđem p'jeskom, ni kamenom,

Već da ziđem s kosti od junaka,

Gradska vrata - pleća od junaka,

a pendžeri - oči djevojačke!"

(narodna pesma)

* * *

Budvani su se na Spasovdan penjali do Vilinog gumna i tamo igrali kolo uz pesmu upućenu vilama. (Vuk Etnografski: 174). Veza vila, proleća i žrtvenog obreda potvršuje se i u Kukuljevićevom zapisu obilaska vilinskog mesta, na Spasovdan kada su vilama prinošeni darovi - Devojke u hrvatskom primorju i po vojničkoj granici običavaju na kamenju i na pećinama ostavljati Vilama svakojake poljske plodove, cveće, svilne sveze itd. Pa kad pometnu svoje darove, zbore na tiho: "Uzmi vilo, što je tebi milo" (str.94). Kukuljević ovo poredi sa običajem kod Malorusa posvećen darivanju rusalki. Veselovski navodeći Kukuljevića, dodaje još neke srodnosti vila sa rusalkama, takođe vodenim bićima, i iznosi pretpostavku o vezanosti prinošenja darova vilama za ciklus prolećnih obreda i kulta mrtvih (Veselovskij, 11-17, 1889: 287-304). Zapisi M. Nedeljkovića o spasovdanskim zadušnicama kada se pre svanuća mogu ukazati pokojnici potvrđuju vezu bića iz sveta mrtvih i živih ljudi, ali ne upućuju na vile. U spasovskim pesamama postoji i druga mitska matrica odnosa demona i ljudi - u motivu zmajevskih otmica devojaka. Demonsko biće u njima je muško, a ljudsko žensko.

U noć uoči Spasovdana su vilama ostavljali večeru pod jasenkom ili glogom kao ponudu vilama da izleče obolele od vilinskih bolesti [3]. Rekonstrukcija mitsko magijskih elemenata iz balada o vilama mora posvetiti dodatnu pažnju značenju praznika u okviru starog slovenskog kalendara.

VILA

Za spomen gospođici Đ. de P.

Tek pod sanka mehkim krilom

Sretô sam se s bajnom vilom

I željno je gledah mlad;

Miomirom njene kose

Moje srce opilo se,

I ja sretan bijah tad...

Ali, eto, i na javi

Bajna mi se vila javi -

U oku joj sunčev sjaj.

Ti si vila puna milja,

Duša ti je od bosilja -

Na licu ti blista raj!

(1890. Aleksa Šantić)
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Уто Јун 29, 2010 7:22 pm

U pesmama o OŽEDNELOM JUNAKU u sasušenoj gori i vila (brodarica ili brodarkinja, baždarica ili baždarkinja, izvorkinja) hoęe da naplati brodarinu ili baždarinu (carinu) otsecanjem ruku i nogu [4]. Mesto zatvorenih češmi, bunara, izvora, studen vode žive otkriva gora ili druga vila. Katkada je beleg staništa suvo drvo sa zelenim vrhom [5]. Junak, najčešće Kraljevię Marko, kao lik preuzet iz epske mitske tradicije, u dvoboju prevari vilu, i u trenu kada se ona okrene da vidi sunce, on je ubije. U razvijenijim varijantama vila odbija junakovu molbu za milost, a zatim, kada u preobrnutoj situaciji, nemoćna, i sama moli junaka da je poštedi, on je ne sluša, već ubija. Pevač opravdava junakovu okrutnost istovetnim ponašanjem u paralelenoj situaciji, dopunjavajući tako zaboravljeno mitsko značenje motiva okršaja demona i čoveka. Pesme o vili izvorkinji (brodarici) u tumačenju Radost Ivanove povezane su sa silama zaustavljanja, odnosno oslobađanja vegetativnih sila u proleće (Ivanova 1992: 15-56). Kao demon donjeg sveta vila zaprečava oslobađanje voda i bujanje prirode, kažnjava ljude koji krše tabue vezane za prolećno doba kada su duše mrtvih oslobošene. Junak koji ubija vilu pokazuje se kao medijator između žive i mrtve vode. U ciklusu umiranja i oživljavanja prirode on je darivalac vode, nosilac obnove života.

U nekim srpskim pesmama o sukobu ožednelog junaka i vile, vila spava uz zeleno jezero i sakati junake koji ga uzmute [6].

U velikdenskoj horovodnoj pesmi Jovo na jezeru moli dve neveste samovile da preigra Lazaricu, Velikden i Đurđevdan, a da one dođu na Spasovdan na sabor (na saboro na lulkite) da ga odnesu pod oblake. Češće no u drugim varijantama, vila ljutim zmijama zauzdava jelena [7] i goni junaka. Jezero kao htonska voda, te jelen i zmije kao životinje sveta mrtvih daju naglašeno htonska obeležja i samim vilama. Moroz jelena smatra životinjskom hipostazom vile.

Malobrojne pesme u kojima je ishod sukoba junaka i vile, koja je zaključala izvore ili okružila jezero, koban po junaka, pripadaju novijoj fazi narodnog stvaranja. Ni u varijanti sa Hvara (Stojković 154), u kojoj Marko umire kada ga posle viline kletve zaboli glava, niti u pesmi iz Petričkog kraja (SbNU 53, 150), u kojoj Marka, kada pusti sedamdeset reka, samovila okameni, nema sakaćenja. Okamenjivanje se javlja u predanjima o vilama, ali je retko u pesmama.

* * *

Hronotop zabranjenog vilinog izvora se menja ukoliko se elementi pesme o vili brodarici uklapaju u druge pesme o vilama. U funkciji potcrtavanja okrutnosti vile Milojević je prikazao čobana kako najpre upozorava Marka kako je izvor vilama opoganjen, a potom ga upućuje na bunar vode ladne koji je nevešto, mistifikacijski prikazao bunar vodu ladnu - ograðenu junačkim plećima, opletenu devojačkom kosom - kao prostor predstojećeg okršaja junaka i demonskog bića sa elementima pesama o vilinom gradu od kostiju (Milojević I, 123).

Izvor u sasušenoj gori kao hronotop sakaćenja menja se pri spajanju ovog sa drugim motivima. U pesmi o agi Hasan-agi vila se prevari i pruži ruku da primi brodarinu (Kurt 86), aga je odvede i privenča, ali vila na kraju pobegne. Spajanje ovih sižea nema mnogo unutrašnje logike, mada način građenja usmene pesme dozvoljava i takvo spajanje. U pesmi iz zbirke Mihajlova (sa čudesnim drvetom srebrnih grana, karagroševima i jabukama) Vela samovila za pet altna daje Marku testiju i ljubav.

U demitologizovanim varijantama vila je pretvorena u devojku. U jednoj primorskoj pesmi o Kraljeviću Marku, sa periferije epskog pevanja na kojoj dolazi do lirizacije epskih i baladnih tema, kontaminirani su siže o ožednelom junaku u gori i preobraženi siže o zavadi braće (Istarske: 44-45). Kako se umesto vile kod izvora nalazi Pasmana devojka (devojka sa ostrva Pasman) koja prodaje vino, menja se i priroda njihovog susreta, jer nema sukoba demonskog i ljudskog sveta. Tragični ishod proizilazi iz jarosti odbačenog ljubomornog Marka koji ubija devojčinog izabranika. Iako je mitološka logika u potpunosti zamenjena psihološkom motivacijom, asocijacije na pesme o vilama delimično zadržavaju u baladi duh mitoloških varijanti.

Pesma iz Kašikovićeve zbirke (II, 61) izlazi i iz kruga balada približavajući se ljubavnim pesmama - ožednelog junaka koji hoće da zakolje konja vila iz oblaka upućuje na studenu vodicu kod koje je devojka. U jednom savremenom zapisu makedonske varijante o ožednelom Marku samovilu zamenjuje devojka .

SRPSKA VILA

"..Ko si, sveto čedo, što te nemir budi?

Da l' nevjerna ljubav ranila ti grudi?

Il' si, zrače blijedi, siroče bez snage

Pa suzama tužnim tražiš svoje drage?

Ne, iz suze što je srpska majka lila

Stvorilo se čedo - stvorila se vila.

Plači, sliko sveta, kô siroče bludi

Koga niko vjerno ne prima na grudi;

Zalud more krvi i gomile žrtav':

Smrznulo se nebo, spasitelj je mrtav...

Plači, vilo sveta, suzam' stijenje kvasi -

Rasuo se vjenac što ti èelo krasi..."

(odlomak iz pesme "Srpska vila" - Aleksa Šantić)
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Уто Јун 29, 2010 7:23 pm

LEGENDA O SKADRU NA BOJANI...

Kralj Vukašin bio je lukava srca, te je svoju dvorkinju ubio na pravdi boga. Da bi pokajao taj svoj smrtni i neoprošteni greh, javi mu se na snu starac, Božji poslanik, pa mu rekne: "Vukašine, Vukašine, tvoj je greh neoprošten, zato na onome mestu, gde si ubio na pravdi Boga svoju dvorkinju, podigni grad. Ako to ne uradiš, proklet ćeš biti od Boga, da će iz tebe trava proklijati". Kada Vukašin ustade, pokaje se, i brzo skupi hiljadu neimara, da zida grad na onom mestu, gde mu je starac kazao. Pošto Vukašin skupi neimare povede ih na mesto gde će zidati grad. Kada dođe tamo, a na onome mestu zaboden stap, odakle će grad započeti. Neimari stadoše zidati.

Dok su neimari zidali grad, Vukašin se setao ispred grada. Naiđe tuda pustinjak, pun božanstva. Kako je Vukašin svakoga mrzio, tako je i na pobožnog pustinjaka mrko pogledao svojim lukavim očima. Pustinjaku je to bilo vrlo teško, jer mu nije ništa krivo učinio, pa mu rekne: "Vukašine, znaj, nećeš ga lako sazidat!" Pustinjak ode, a Vukašin ostane ceo dan šetajući ispred grada.

Kada su majstori pola grada sazidali, nisu mogli dalje, jer je bio mrak, te ostave za sutradan. Kada dođu sutradan, grad oboren. Kada to vidi Vukašin, začudi se, ali opet rekne neimarima da ponovo zidaju. Neimari počnu zidati još veći i deblji grad. Dok su neimari zidali, Vukašin se šetao ispred grada. U tom naiđe devojka, noseći sud pun vode. Milostiva devojka, videći Vukašina umorna i znojava, pruži mu sud, da se umije hladnom vodom, ali se začudi, kada je Vukašin mrko pogleda, pa mu reče: "Vukašine, znaj, nećeš ga lako sazidati!" I devojka ode svojim putem. Vukašin se i dalje šetao ispred grada. Kada je polovina bila gotova, neimari odu i ostave rad za sutra. Kada sutradan dođoše – ali grad oboren. Začudi se Vukašin, a još više neimari, koji počnu opet zidati dva puta deblji nego pre i tako veliki i silan da mu esapa nema.

Dok su zidali, Vukašin se šetao ispred grada. U tom naiđe otuda jedna baba, kojoj je bila kolibica blizu grada, pa poče Vukašinu: "Vukašine, zidaš li to grad? Sretno ti bilo!" Baba se začudi zašto Vukašin na nju mrko pogleda, i zašto poteže mač da je ubije. Na to mu baba reče: "Vukašine, znaj, nećeš ga lako sazidati!" - pa ode u svoju kolibicu, a Vukašin je i dalje šetao ceo dan. Kada su neimari sazidali grad, Vukašin se vrlo obraduje, ali kada osvanu dan, sav grad beše u ruševinama. Vukašin opet sakupi još više neimara i majstora, ali što oni u dan sazidaju, to sutra ne osvane.

Jedne noći javi se Vukašinu onaj starac u snu, pa mu reče: "Vukašine, nesrećniše! Idi onoj babi, što joj je kolibica kraj grada, pa se krišom privuci i slušaj šta će ona govoriti!" Kada Vukašin ujutru ustane, naredi da grad ponovo zidaju, a on se prikrije kod kolibe one babe. U po noći dođe babi vila, pa vikne: "Bako, neće Vukašin ovaj grad lako sazidati. Počeo ga je zidati na nesrećnom mestu, kuda vodi anatemnjački put. Zato mu grad ne može ostati, dok ne prepliva reku Bojanu!"

Vukašin to čuje, pa sutradan se usudi zaplivati u reku Bojanu, koju moleći se bogu prepliva sa velikim strahom. Sazidani grad opet se sutradan obori. Vukašin se opet prikrije uz kolibu, i slušao je šta će još biti. U po noći dođe babi vila, pa reče: "Vukašin neće sale sazidati grad, dok ne sedne u čamac i jezero s kraja na kraj ne prepliva." Vukašin sutradan opet sazida grad, a uzme čamac, sedne i otisne se niz jezero. Mnogo je straha pretrpio, ali moleći se bogu i svetom Nikoli, prebrodi jezero i dođe na suvo.

Ali i te noći grad se sav sruši. Vukašin ga opet sazida, a noću prikrije se kod babine kolibe. Opet u po noći dođe babi vila i kaže: "Vukašin neće sazidati grad, dok god ne uzida u grad mater ubijene dvorkinje. Samo tako će mu grad ostati!" Vukašin kada to ču, ožalosti se, ali kada ne može druga biti, naredi slugama, te mu na silu dovedu majku dvorkinjinu i neimari je živu sazidaju u grad. Kad su grad sazidali, vikne žena iz zida: "Braćo, ako za Boga znate dovedite mi kćer i sina, da ih nesrećna mati poslednji put zadoji!" Neimari je poslušaše, dovedu joj kćer i sina i ona ih zadoji, pa se u isti mah skameni, a samo stane mleko, koje još kaplje niz gradski bedem. Deca joj od tuge svisnu. Kada je grad bio gotov, vikne vila: "Vukašine, Vukašine! Nisi kadar sazidati Skadar!" I osta mu ime: Skadar, a reka Bojana prozva se stoga, što je krv dvorkinjina tekla niz grad i zabojila reku u crveno. Pre toga tekao je tuda potok, ali Bog naredi, voda nadođe i nazva se Bojana. Tako osta i dan danas: "Skadar na Bojani".

"...Gradi kralje Skadar na Bojani,;

Kralje gradi, vila obaljuje,

Ne da vila temelj podignuti,

A kamo li sagraditi grada;

Pa dozivlje iz planine vila:

"More, ču li? Vukašine kralju!;

"Ne muči se i ne harči blaga,

"Ne mo'š, kralje, temelj podignuti,

"A kamo li sagraditi grada;

"No eto ste tri brata rođena,

"U svakoga ima vjerna ljuba,;

"Čija sjutra na bojanu dođe

"I donese majstorima ručak,

"Ziðite je kuli u temelje,

"Tako će se temelj održati,

"Tako ćete sagraditi grada.";

Kad to začu Vukašine kralju,

On doziva dva brata rođena:

"Čujete li, moja braćo draga!

"Eto vila sa planine viče,

"Nije vajde, što harčimo blago,;

"Ne da vila temelj podignuti,

"A kamo li sagraditi grada;

"Još govori sa planine vila:

"Ev' mi jesmo tri brata rođena,

"U svakoga ima vjerna ljuba,;

"Čija sjutra na Bojanu dođe

"I donese majstorima ručak,

"Da j' u temelj kuli uzidamo,

"Tako će se temelj održati,

"Tako ćemo sagraditi grada..."

(odlomak iz narodne pesme)

VILIN GRAD OD KOSTIJU

Narodne pesme o VILINOM GRADU OD KOSTIJU prikazuje vile koje ugrađuju ljude u demonski grad [9]. Za razliku od pesama o zidanju mostova, tvrđava, skadarskog grada u kojima ljudi vilama prinose pojedinačne žrtve, i u kojima žrtva ima i posebna svojstva (mlada žena, par blizanaca, brat i sestra, često sličnih imena sa magijskim svojstvima da prizivaju stabilnost građevine), u pesmama o dovršavanju vilinog grada od kostiju reč je o pomoru, stradanju većeg broja neimenovanih ljudi od vihora ili bolesti.

Angelov u studiji o baladama ističe da vilin grad nije ni na zemlji, ni na nebu (1936: 21).

Ivanička Georgieva je, pak, uočila "graničan status" bięa koja samodive (vile) ugrađuju u svoj grad (1993: 156). Određenim delovima kuće odgovaraju različite starosne i polne grupe - starci, neveste, junaci, deca. Za pokrivanje tavana vila najčešće traži decu (dete) ili, kao kod Verkovića, isprošene, nevenčane devojke (Verković 1,3). Marko od vile traži da mu gleda muško dete i da mu daje vode (Miladinovci 3).

Vezivanje deteta ili devojke kao žrtvenih objekata za direke, tavanske grede - upućuje na istraživanje veze upravo tih delova kuęe sa elementima verovanja i obreda o žrtvi i sahranjivanju. Pri pokrivanju kuće može da se izvrši žrtva, kao i pri započinjanju gradnje. Veza sa vratima (direcima) upućivala bi pažnju na izgubljene običaje vezane za sahranjivanje.

Veselin Čajkanović u studiji "Sahranjivanje pod pragom", sledeći zapažanja Kotljarevskog o elementima ovog običaja kod Malorusa, nalazi njegove tragove i u srpskim običajima. U okviru ovog razmatranja posebno je interesantan Čajkanovićev primer o zasecanju detetovog uva nad pragom. Ovaj obred otkriva prinošenje žrtve mrtvom pretku koji je sahranjen pod pragom (Čajkanović 1973:104).

Zelenjin navodi nekoliko istoènoslovenskih primera zakopavanja mrtvorođene dece pod pragom (1995:72). Ukoliko se i pođe od pretpostavke da predstavljeni obredni tragovi pripadaju istom kulturnom sloju kao i pesme o vilinom gradu od kostiju, bila bi potrebna dalja ispitivanja vila kao prevremeno umrlih devojaka, i demona prirode kojima se prinose žrtve pri građenju.

Vilino sakupljanje kostiju u nekim varijantama se povezuje sa fragmentima epskih pesama o ženidbama sa zasedom (Vuk VII, 47; MH V, 38). Motiv nedostatka građe ogleda se samo u uvodnom delu pesme, u vilinom pismu svom pobratimu u kome traži da joj obezbedi kosti presretanjem i pokoljem svatova. U kasnijem toku pesme motiv viline građe ponovo se ne javlja.

U pesmi iz zbirke Miladinovaca izostavljeno je ubijanje ljudi (Miladinovci 10). Vila traži malu decu da bi dovršila svoj grad, ljudi je navedu da ide u goru, ona vetrom sruši jele i borove kojima pokrije svoj dom.

Balade o vilama, samodivama i judama odražavaju različite stadijume projektovanja prirodnih i ljudskih razornih sila, kao i uvođenja zaštitnih pravila za spas od njihovog kobnog dejstva. Sakaćenje vila, osim ove projektivne demonizacije, predstavlja i poetsko objašnjenje neobjašnjivih stradanja pastira u gorama, na vilinskim vijalištima, u pećinama, devojaka u gradinama.

VILA ZIDA GRAD

(iz Crne Gore)

Grad gradila b'jela vila

Ni na nebu ni na zemlju,

No na granu od oblaka;

Na grad gradi troje vrata:

Jedna vrata sva od zlata,

Druga vrata od bisera,

Treća vrata od škerleta.

Što su vrata suha zlata,

Na njih vila sina ženi;

Što su vrata od bisera,

Na njih vila kćer udava;

Što su vrata od škerleta,

Na njih vila sama sjedi,

Sama sjedi, pogleduje,

Ðe se munja s gromom igra,

Mila sestra su dva brata

A nevjesta s dva đevera;

Munja groma nadigrala,

Mila sestra oba brata,

A nevjesta dva đevera.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Уто Јун 29, 2010 7:24 pm

O VILI KOJA ZAVAÐA BRAĆU.

Motiv zavade braće raširen je internacionalni motiv koji se u našoj tradiciji najčešće vezuje za sukob braće oko plena, žene, vile ili nasledstva [10]. Umesto svađe oko plena ili nasledstva, u varijantama sukoba oko vile, motiv žudnje za demonskom ženom postaje jezgro sukoba [11]. U poređenju sa srodnim pesmama o sukobu oko devojke, pesme o vili zavodnici i zavadnici uključuju odluku vila da nanesu zlo složnoj braći. Najstarija mešu vilama obećava starešinstvo vili koja uspe da zavadi braću, a jedna, obično najmlađa vila, lakoma na vlast, pretvara se u privlačnu devojku. Kada je već oženjeni brat uzme sebi, onaj drugi mu to zameri, jer on nema nijednu, i tada ga onaj prvi smrtno rani. Vila je oličenje pakosti nadmoćne sile koja iluzijom estetske i erotske lepote, vara da bi razobličila ljubav braće, i otkrila da su iza "milovanje" surevnjiva sebičnost i zaslepljena okrutnost. Pesme o zavađenoj braći mogle bi da budu podvrgnute žirarovskoj analizi žrtvene krize koju izaziva prevelika sličnost i bliskost braće koja žele da ukidanjem onog drugog potvrde svoj identitet.

U tekstu o pesmama o vili koja zavadi braću u narodnoj poeziji balkanskih naroda, Alojz Šmaus ukazuje na tip balade sudbine u kojima se tragika pojavljivala kao primitivno snažno iracionalno verovanje u sudbinu kojom su se ćudljivi ljudi podavali zlim nadljudskim silama ne pitajući se uopšte o ličnoj krivici (Šmaus 1973: 203). U baladi sudbine, ubistvo i samoubistvo su se dešavali na istom mestu, dok u epski razvijenijim pesmama, brat ubica napušta mesto zločina.

Zapis najstarije pesme o vilama zavadnicama nalazi se među bugaršticama čiju je tendenciju prema baladnom uobličavanju uočila Maja Bošković-Stulli (1988: 511). I u njemu je očigledno da su epski motivi već postali deo tradicije narodnog pevanja. U najstarijoj varijanti, bugarštici koju je objavio Bogišić, vila zavađa braću Jakšiće [12]. Tema sukoba braće vezuje se za Jakšiće i u istorijskim i u neistorijskim baladama. Bugarštica o dva mila brajena predstavlja "baladu sudbine" - u narativno nerazvijenom sižeu Jakšić Mitar se ubija na mestu gde je pogubio brata.

U pesmi iz Erlangenskog rukopisa, u kojoj vila Katarina omrazi neimenovanu braću, već postoji epska epizoda povratka brata na kobno mesto.

U muslimanskoj varijanti iz Karadžićeve zbirke braća se zovu Mujo i Alija, ali Vuk s pravom smatra da je pesma starija od Turaka. Posebnost ove pesme čini postojanje dvostrukog sukoba, najpre oko lovačkog plena - utve pozlaćenih krila, a zatim oko vile pretvorene u devojku. Napominjući da je udvajanje radnje specifičnost muslimanske poezije, Šmaus govori o dve svađe, jednoj sa pomirljivim, i drugoj sa tragičnim ishodom. Po Šmausovom mitološkom tumačenju prve svađe, utva predstavlja dušu vile, pa prepirka braće predstavlja borbu za vilinu dušu. U drugom, razvijenom delu pesme, nakon što je Mujo ubio Aliju, on sreće pticu bez desnoga krila i otkriva svu nesreću u poređenju:

"Mene jeste bez krila mojega,

Kako bratu, koji brata nema…"

( Vuk II, 11, st. 61 )

Podsticaj za povratak na mesto bratoubistva je susret sa osakaćenom pticom, životinjom, povreda konja ili sokola, ili otkriće da je vila nestala. U tekstu o pesmi "Dioba Jakšića", o mužu koji je naložio ženi da mu otruje brata pošto se posvadio oko vrana konja i sokola, Hatidža Krnjević piše o funkciji životinja: Konju, sokolu i utvi, a ne čoveku, dato je da, kao posrednici "gornjeg" i "donjeg" sveta, posebnim znacima upozore na nedopustiv moralni (...) poremećaj na zemlji, u ljudskoj zajednici (Krnjević:216).

U baladama o vili zavadnici, reči konja i sokola otkrivaju dubinu greha i vraćaju bratoubicu na mesto zločina, dok u pesmama o svađi oko nasleđa ovo otkriće pokreće brata da spreči zločin.

Primer proširenja pesme novim epizodama daje i varijanta Petranovića (II,6), u kojoj se umesto uobičajenog kraja, bratoubica, videvši da je vila nestala, ne vraća na grob ubijenog već odlazi kući. Kada njegova ljuba nasluti šta je učinio, on je ubije, i na čordi (sablji) izvadi čedo, da bi na kraju ubio i sebe, zatvarajući lanac nasilja.

Baladni ton epske pesme iz Bosne, iz zbirke Matice Hrvatske (I, 46), poetski je plodotvorniji, završava čudesnim izmirenjem. Pevač preuzima paradigmatični motiv biljaka koje isprepletene rastu na grobu nesretno rastavljenih dragih, i po samoubistvu bratoubice na grobu braće rastu ruža i bor. Na kraju veoma razvijene, inovirane, ali i smušene varijante iz rukopisne zaostavštine Vuka Vrčevića [13] nasuprot zloj vili, javlja se vila posestrima, koja sa drugama kopa grob za dva brata, spaja im ruke, kao u baladama o smrti dvoje dragih, i sagradi crkvu rumenu ružicu.

Pomeranja ka srećnom završetku u baladama o zavadi braće nije uobičajeno, ali se sreće u spoju sa pesmama o vili koja leči ranjenog junaka [15].

Pesme o zavadi braće slične su pesmama o iskušavanju ljuba, ili zavadi braće oko plena ili devojke, ali su razlozi slepog ljudskog delanja delimično preneseni na vilinska bića. Braća opčinjena vilom pritvornicom čine očiglednom ljudsku nesposobnost da razluče istinito i lažno. Zavedeni, pa zavađeni, oni prekasno otkrivaju opsenu pošto shvate da su sve izgubili. Za razliku od veštica, koje su nedvosmisleno i jednoznačno zla bića, kao demonska ženska stvorenja kod kojih se zlo ogleda i u njihovom izgledu - ružnoći i neprikrivenoj okrutnosti - vile su i u slučajevima kada zlo nanose privlačne i zavodljive. One u sebi nose moć da začaravaju i razočaravaju, zavode i razaraju.

U pesmi o ženidbi Grujice Novakovića iz Vukove zbirke, starac Raško je epski obradio motiv vilinog pretvaranja u lepu devojku u prikazivanju viline pomoći mladom junaku u dvoboju.

Odnos čoveka prema vili, kao privlačnom a nepokornom biću koje ga dovodi u nesklad sa sobom ili sa drugima, neminovno je dvostruk - on je želi, ali ne može da bude sa njom, jer je njihov spoj osuđen da bude nepotpun ili koban zbog njene demonske, zlu sklone prirode. U narodnim baladama o vilama zavadnicama nema samilosti i očovečenja, ponašanje žene, prikazuje se samo porodična nesreća.

"…Tri se braca lipo milovaše

i zajedno skladno pribivaše:

gledale ji iz gorice vile,

gledale su ter su besidile:

"Ko bi onu bratju zavadio,

zavadio oli pogubio,

njegova bi bila banovina

od Dunaja do sinjega mora."

To je čula vila Slovinkinja

ter je njimam tiho besidila:

"Dajte meni lipu banovinu

od Dunaja do sinjega mora.

Ja ću onu bratju zavaditi,

zavaditi oli pogubiti."

Pak poleti k Jajcu bijelomu

ter nahodi tri mila brajena.

Meće na nje teške mađinluke,

ne bi li ji vila zavadila:

mađinluci kripost izgubiše,

tri se braca nigda ne svadiše…"

O PESMAMA O ŽENIDBI VILOM.

Dvojstvo demonskog bića i žene u vili javlja se u nizu različitih pesama - o vili ženi, vili ljubavnici koja muža preotima pravoj ženi, vili koja u liku devojke zavađa braću, vili koja svojom lepotom ili glasom mami čobane i junake.

Pesme o vili kao ženi koja beži od muža započinju različitim motivima koji prikazuju kako nadmoćni muškarac vili oduzima moč i primorava je na zajednički život. Po razmatranjima Putilova, ove motive moguće je nazvati "ulaznim", jer svi oni vode ka istom motivu .

Junak silom odvodi vilu u svoj dom pošto joj ukrade krila, ili je pobedi u dvoboju, ili po dogovoru nadsvira vile (samodive) u kolu i odvodi najmlađu vilu sa sobom. Dalje, vila obnovi svoju moć, napusti svog gospodara, i bekstvom razvrgne brak

Nije nebitna činjenica da je najstabilniji motiv u ovim pesmama upravo motiv kola iz koga vila dobivši krila odleti. U procesu demitologizacije krila i okrilja se preobražavaju u košulju ili kolan, naizgled svakodnevne predmete koji imaju čarobne moći.

Vilin odnos prema deci invarijantno se javlja u svim pesmama, te se ukazuje kao jedno od mogućih pra-jezgara pesama. Vila u nekim varijantama ostavlja svu decu, u nekim, pak, svu odvodi. U nekim pesmama vila odvodi samo žensku decu, ili govori kako će obilaziti svoje potomstvo u domu koji napušta. Vilino uzimanje dece nije blisko motivu sakaćenja, te nije moguće govoriti o tragovima žrtvenog obreda.

Između brojnih elemenata koji možda sadrže sačuvano obredno značenje valja obratiti pažnju i na prilike u kojima vila odlazi. Vila na prevaru dobija svoja krila i okrilja, najčešće na slavlju povodom rošenja, krštenja ili svadbe sina, i beži iz kola u nebo. U bugarskim varijantama povod za slavlje je krštenje u kome sam kum traži od kume da zaigra judinsko ili samodivsko horo. Hrišćanskim obredom krštenja, dete prestaje da bude u vlasti demonskih sila i postaje član ljudskog društva. Time se dete udaljava od svoje demonske majke.

U nekim srpskohrvatskim pesmama vila beži na dan svadbe prvog ili poslednjeg sina. Ovo produžavanje zatočeništva vile, verovatno, predstavlja kasniji sloj u kome se poetski razvijaju majčinske odlike vile. Vezivanje bekstva sa svadbom sina poklapa se sa zatvaranjem biološkog (generacijskog) ciklusa i početkom novog života. U pesmama o bekstvu vile očigledna je velika važnost trenutka uključivanja muškog deteta u zajednicu.

U narodnoj poeziji retko osvetljena osećanja napuštenog muškarca ovde se izražavaju željom da mu se vila vrati. U Betondićevoj bugarštici, zapisanoj u prvoj polovini 18. veka, a objavljenoj u Bogišićevoj zbirci, Nada Milošević Šorđević je uočila zametak junakovog traganja za vilom [18]. U pesmi iz zbirke Dželaludina Kurta ostavljeni muž zove vilu i u ime dece. Okupivši decu oko sebe naziva ih sirotima, slično kao Hasanaga u čuvenoj baladi. Pevač je upotrebio formulu za opis slične emotivne situacije. I u pesmi koju je Ðikić zabeležio u Trebinju, napušteni muž pokušava da probudi materinski osećaj vile nagorkinje:

"Bud' ne žališ, mene, Hasan-age,

Što ne žališ tri nejaka sina?"

(Ðikić E 36, 32)

Vila se opravdava deci koja je mole da ih ne ostavlja rećima da i ona ima svoju majku, braću i sestrice (MH V: 433).

U pesmi iz Bartok-Lordove zbirke ona govori "Ja sam davno majku ostavila."

Vilino objašnjenje da odlazi, jer se uželela svog roda, može, sledeći narodno predanje, i da važi ukoliko je reč o sestrama, ali majku već ne bi mogla da ima - jer se po predanju vile rašaju iz rose.

Demonski svet prestaje da bude neljudski svet u jednoj varijanti (Bosanska vila, 1903), ali vila žali što ostavlja neposavetovanu snahu. Ona izražava dvosmislenu brigu i nežnost prema mužu i svojim sinovima koje napušta, jer nije uputila snahu kako će da im ugodi.

Pesme u kojima vile beže, pevaju o zabludi prisilnog zajedništva, govore o momentu rušenja porodice junaka. Vile, nesklone čoveku, a prisiljene da dele sa njim život, ostavljaju muža čim njegova pažnja gospodara popusti. Narodna pesma prikazuje čoveka koji spoznaje da lepo demonsko biće i pored zajedničkog života ne pripada njegovom svetu.

VILA LJUBAVNICA

U pesmama o vili zbog koje muž zapušta svoju ženu, logika oseęanja zanemarene žene i razlozi njenog nesuprotstavljanja ipak su drugačije motivisani nego u pesmama o ženi ljubavnici. Žena kojoj je vila otela muža pati jer je uskraęena za pažnju i ljubav, ali nema odvažnosti za pobunu i zbog (eksplicitno nespomenutog) straha od vile. Menja se i lik zavodnice - umesto čestog naglašavanja osionog ponašanja žene ističe se natprirodno svojstvo vile.

Prva objavljena varijanta ove pesme pojavila se u Petranovićevoj zbirci "Zenske pjesme"1867. godine. Niz sledećih zapisa načinjen je u Hrvatskoj [21], i između njih je moguće pratiti moguće zajedničko poreklo pesama i variranje motiva.

Počeci pesama o zanemarenoj ženi prikazuju njen bol i trpljenje za koje se naglašava da traje veoma dugo - devet godina ona živi sama i nesrećna, nemajući sa kime da podeli svoju sudbinu do sa cvetom ili vencem. Jovan-begovica šetajući po bostanu svoj život poredi sa jalovim cvetom:

"…Pa dolazi kaloperu cvjetu,

Kaloperu tiho progovara,

"Kalopere, jalovo cvijeće!

"Ni se siješ, ni se presađuješ

"Baš ko i ja mlada nevjestica…"

Njena neostvarenost je dvostruka jer žudi za mužem i želi dete, ali kako pesma tek nagoveštava - bespomoćna i povređena nema hrabrosti i stida da svoju muku otkrije nekom sve dok njeno jadanje ne čuje svekrva ili dever. Tok lirske radnje tada se ubrzava uplitanjem muževljevog brata ili oca, koji kažnjavanjem vile ili pretnjom kazne prekidaju ljubavnu vezu sa demonskim bićem koje ga odvlači od žene. U različitim varijantama vila ne brani svoje pravo na muškarca.

U varijanti iz Žganecove zbirke, vila svoje pravo na ljubavnika opravdava rečima majke koja je dok je on bio u kolevci, pevala svom sinu da će ga oženiti belom vilom. Zavet bi mogao biti zatamnjeni trag obrednog porekla ovog motiva, ali je on narativno razvijen i odavno usmeren shodno moralnom pravu ljudi.

Kroz pretnju vili pevač iskazuje stav zajednice koja štiti pravo zanemarene žene, dajući njoj ili njenim zastupnicima i moralnu dozvolu da se zavodnica ubije.

U Petranovićevoj pesmi svekrva ubija vilu, a zatim iz njene utrobe izvadi na nožu sina zlatnih ruku i zlatna perčina, pa i njega iseče. U slici surove kazne čudesna boja detetovih ruku i kose potvrđuju nadljudsko poreklo neželjenog poroda. Svekrva ili dever, kao predstavnici muževljevog roda koji štiti narušenu čast češće ubijaju vilu no sama žena [22]. U Kuhačevoj pesmi vila strada - ali od ruke zanemarene žene. Mara dobija hrabrost nakon devet godina jalovosti, tek kada sazna da je njena jadanja slučajno čula svekrva, tek kada je patnja prestala da bude samo njena i kada je saučestvovanje u njenoj muci goni na ubistvo vile i demonskog deteta. Žena se sveti za uskraęenu milost i plodnost, za neostvarenu ljubavnu i majčinsku sreću.

U trima bliskim varijantama iz okoline Karlovca o Ivanovoj ljubi i vili nema kazne, već se pojavljuje samo pretnja.

U Strohalovoj varijanti vila zateèena u postelji moli majku svog ljubavnika da joj ne odreže kosu: "..jer bi bila vila med vilama, kak je tvoja snaha med snahama (MH V 23)".

U pesmi, u kojoj je dramska napetost najsuptilnije iskazana na lirski način izborom reči i slaganjem stiha, svekrva čuje razgovor devera i snahe, koji je pita zašto je nujna i turobna. Kada vidi kako joj snaha stoji uz krevet njenog sina dok vila u njemu spava, svekrva preti vili da će da joj odreže kosu.

"…Vila se je premilo molila:

Nekajte me majko Ivanova!

Zakaj nisi vila med vilami

kak je moja snaha med snahami…"

(Kamenar rkp.MH 171,9)

Najrazvijenija varijanta o vili zavodnici (objavljena je u Bosanskoj vili; 78 stihova) proširuje se u svim segmentima radnje - obračun sa vilom se ne dešava u unutrašnjem prostoru, kao u lirskim pesmama, već na livadi na kojoj brat vilu pogađa strelom. Postignuti epski ton se ne napušta jer u deverovom dokazivanju da je vila mrtva, ima elemenata razmetanja epskim trijumfom - šićarom koji sačinjavaju biserje i odelo. Na kraju se pokazuje reagovanje brata na vest o smrti vile ljubavnice. Namesto jadikovanja ili sreće zbog oslobođenja, ukoliko je njegova veza bila plod opčinjenosti, njegova osećanja su iskazana u jednoj pesmi nejasnog toka i smušene sadržine.

(Dejan Ajdačić)

Kao najstarije po predmetu koji se u njima opeva, smatraju se pesme mitološke, koje potiču iz starih narodnih verovanja o vilama, o suncu i mesecu, o raznim prirodnim pojavama, kojima se pripisuju božanske ili natčovečanske osobine; tragovi tih verovanja nalaze se i u drugim lirskim pesmama, a vrlo često i u epskim.

U arbanaškim krajišničkim pesmama susrećemo dve vrste vila: zana i ora. Ova osobina je u poeziju ušla na osnovu narodnih verovanja severnoarbanaških plemena. Upravo, prema E. Čebeju, veću rasprostranjenost ima verovanje u ore, nego zane (Zana od Dijana. po E. Čebeju).

Gorštaci, naime, smatraju da svaki čovek ima svoju oru, svoga zaštitnika, te su česti izrazi: Njeri me orë, tj. srećan čovek, čovek sa orom, čovek kome sve ide od ruke, ili: orlig, čovek slabe sreće, čovek "bolesne ore" bukvalno. Čak i plemena imaju svoju oru, vilu zaštitnicu, pa se kaže: ora fisit, tj. plemenska ora, plemenska vila zaštitnica, za koju se obično zna i gde se za koji fis nalazi. Tako se ora za fis Šalja nalazi na vrhu Ršelj, za fis Nikaj na vrhu Konica i dr. Na sličan način tumači u arbanaškoj tradiciji i M. Lambertz, koji je prevodi sa: weiblishe Schutzgeisten.

Sasvim je razumljivo što je iz ovakvih narodnih verovanja, ora i zana prodrla i u arbanašku epiku (u kojoj je uloga ore i zane istovetna i odgovara vilama u muslimanskoj krajišničkoj i srpskoj narodnoj poeziji uopšte), te je i ova pojava koja pripada specifičnim osobinama arbanaške poezije o krajišnicima u odnosu na srpskohrvatsku krajišničku epiku.

"Znam da sam na Vilinskom leglu,

I reć vašu neću pogaziti,

Oko mi je pod zaštitom sunca,

Noga mi je pod zaštitom Meseca,

Oružje mi štite moje vile,

I smrt moja u ruci je vila"

Ili…

"Na svijetu, vilo moja, čovjek ne bi čovjek bio,

zar je čudo znak ludila ako Derviš sam odaje,

kad ljudskije običaja kći vilinska ne poznaje?

Ko opčara ja ne znadem, moje oči pune sanka

Da od plača ja ne mogu do bijela zaspat’ danka…"

(Derviš-paša Bejezidagić "Po srebrenom tvom obrazu")
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Уто Јун 29, 2010 7:25 pm

"Veliki značaj koji ima kult prirode u našoj narodnoj religiji ispoljava se i u predstavama o mitskim bičima. Najznačajnije mesto među njima pripadalo je vili.

Narodna predanja ih opisuju kao mlade žene izuzetne lepote, kao visoke i vitke devojke duge i raspletene kose, koja im pada niz pleća. Kosa im je bila "rusa" ili "zlatna". Vile su obično bile odevene u duge bele haljine. Otuda u narodnim umotvorinama često javlja epitet "bijela vila".

Na vilu kao biće prirode ukazuju i predstave o njenom rađanju. One i ne dolaze na svet kao ostala "božja stvorenja, već kao voćke ili cvetovi". Verovalo se da u proleće ostaju trudne od sunca i jutarnje rose, a porađaju se zimi po svojim pećinama. Srbi graničari su, na primer, mislili da se vila rađa na bukovoj grančici, gde je majka povija u lišće. Rađa se u trenutku kada sunce sija i rominja kišica. Deca bi tada obično govorila: "Rađa se vila".

No vile nisu pripadale samo svetu prirode već i svetu ljudi. Ponekad su im pripisivali i ljudsko poreklo. U više verzija pominju se kao direktni potomci Adama i Eve. Po jednom predanju iz Hercegovine Eva je izrodila mnogo dece. Jednog dana bog je pozvao nju i Adama da dodu pred njega zajedno sa čitavim potomstvom. Eva se uplašila da će joj Bog pomoriti decu. Zato je polovinu svojih potomaka - i to onih lepših i naprednijih - posakrivala, a drugu polovinu izvela pred Boga. Bog je , naravno, uočio prevaru i odlučio da Evu kazni. Rekao joj je: "Idi i vodi ovu decu kući, neka budu blagoslovena, a onu sto si kod kuće posakrivala ne našla ni jedno, nego od tebe razbegla po gori i vodi."

Zamišljeno srodstvo vile i čoveka nije se uvek zasnivalo na braku ili materinstvu. Srećnik ili srećnica mogli su ima postati pobratimom, odnosno posestrimom. Povod je obično bilo pružanje pomoći vili koja se našla u nevolji. U narodnoj poeziji poznato je, na primer, bratimljenje Kraljevića Marka i vile. Marko je zatekao vilu kako spava kraj izvora i zaštitio je od sunćeve žege, koja je mogla da joj naruši lepotu:

"…Pa je vili hladak načinio

Da joj sunce lica ne opali

I ljepote mlade ne ukrade…"

Zahvalna vila postala je Markova posestrima i njegov saveznik do kraja života. Poklonila mu je čuvenog Šarca, zatim vernu ljubu i učinila ga nepobedivim. Od tada je on u svakoj prilici imao "sreću na mejdanu".

Vila je bila spremna da pomogne, naročito osobama s kojima je već uspostavila bliske odnose, kao i slabima i nemoćnima. Raspolagala je natprirodnim svojstvima i mogla je pomoći u svakom pogledu. No najčešće se ističe njena naklonost da leči ljude. Opisana je kao vrsni pozavalac lekovitog bilja, kojima je zaceljivala teške, pa i smrtonosne rane. Pored stalnih staništa, vile su imale i mesta na kojima su se okupljale. U tom smislu najčešće se pominji planinski i šumski izvori… Ponekad su to bile pećine, ponekad šumski proplanci. Takvo mesto - "vilino kolo" ili "vilino igraliste" - lako se moglo prepoznati. Bilo je kružog oblika i na njemu se trava razlikovala od okolne. Sastanci vila proticali su uglavnom u igri i pesmi, u kojima su one bile nenadmašne. Sve je bilo prožeto mističnom atmosferom i okruženo velom tajne. Naklonost vila prema deci bila je i inače izuzetna. U nekim se krajevima mislilo da one ponekad kradu ili otimaju decu iz majčinog naručja. Ako bi dete bilo muško, odnosile su ga u svoje pećine i tamo se posvećivale njegovom odgajanju. No nije to uvek bila otmica u doslovnom smislu te reči. Zamišljalo se, naime, da vile hoće i da promene dete. Naravnom razmena je uvek išla u korist vile. Preuzeto dete bilo je, po pravilu, lepše i naprednije.

(izvodi iz knjige "narodna religija u 100 pojmova" Dušan Bandić)

ZADOJILA JE VILA

Većeraju braća Jovanova,

Večeraju, o meni govore,

Da će mene prositi za Jovu,

A ja neću biti Jovanova:

Majka Jovu rodila u dvoru,

Mene moja u gori zelenoj;

Majka Jovu u vinu kupala,

Mene moja u vodici ladnoj;

Majka Jovu u svilu povija,

Mene moja u bukovo lišće;

Majka Jovu pantljikama veže,

Mene moja bijelom lozicom.

Majka Jovu u bešiki ljulja,

Mene moja na bukovoj grani;

Majka Jovi dojikinje traži,

A mene je zadojila vila -

Ja ne mogu biti Jovanova

(narodne pesme Srba u Hrvatskoj)

* * *

"Bila je nekaka đevojka koja nije rođena od oca i majke, nego je načinile vile od snijega izvađena iz jame bezdanje prema suncu Ilijnskome, vjetar je oživio, rosa je podojila, a gora lišćem obukla i livada cvijećem nakitila i naresila".

(Vuk, SNP, 24)

***

Susretoh je pokraj bistra vrela,

U gorama pod visokom jelom;

Kosa joj se po njedru rasplela

Kô zrak sunca po mramorju bijelom.

Njeno lice ne miluje sreća;

Sjetno oko, oboreno krilo,

Kô da tuži, kao da se sjeća:

Što je bilo, što je davno bilo.

Njene ruke vijence ne pletu,

Skrstila ih na nevine grudi,

Kô da šapće molitvicu svetu

Što je tuga sa uzdahom budi…

"Vilo moja, vilo roda moga,

Što si stala i u bolu svela?

Zar već nema cvijetka nijednoga

Za vijence što si nekad plela?"

Vila prenu pa podiže krilo,

Suza blisnu na oči joj plave:

"Ima cvijeća, vijenaca bi bilo,

Ali gdje su za vijence glave?"

(Aleksa Šantić,23. oktobra 1896.)

* * *

O POSTANKU KOTORA

Legenda je vezana za doba grčke kolonizacije, za vreme od sedmog do petog veka pre nove ere. Ona kaže da se u liticama iznad Kotora uzdiže vrh Pestingrada, gde se nalazi i nepristupačna pećina Vilinica ili Vilin stan, u kojoj živi grčka vila Alkima (Snažna). Prica dalje kaže da su ljudi s mora došli u Pestingrad da tu podignu naselje, ali ih je vila Alkima od toga odvratila, govoreći im da tu nema ni vode, ni soli i savetovala ih: "Neka morska obala bude vaš stan, jer vam bez mora nema života." Ljudi su poslušali vilu i sagradili grad na obali zaliva.

U Pestingradu se i danas nalazi prirodna prerast, koja izgleda kao kameni most, u narodu poznat kao Vilina vrata. Narod o njima priča: "Kroz uvek otvorena i nepristupačna vrata pećine Vilinice ulazi se u nevidljive Viline dvore. Katkad u zoru može se videti vila gde sedi na pragu i češlja svoju svilenu kosu zlatne boje da je splete u duge pletenice. Mogu je videti samo njeni ljubimci, pesnici i ljubitelji prirodnih lepota. Samo oni mogu uživati u tom divnom prizoru. Vila tu ćeka na dolazak svoje zlatne lađe koja pristaje pri pragu kamenih vrata da bi se njome provozala morem."

Legenda, dakle, živi i danas u narodu, a vila Alkima oličava vekovnu tradiciju kotorskog pomorstva, još od vremena stare grčke naseobine pod Pestingradom, o čemu svedoče i nazivi grčkog porekla Kotor - Katareo, Dekatera, Gurdic, Plagenti.

Jedna legenda vezana je za Kotor i cara Dušana. To je vreme uspona obnovljenog drevnog Kotora, doba Nikole Buce i fra Vita Kotoranina. Legenda govori o tome kako vila savetuje cara Dušana da ne podize grad na Pestingradu, nego dole, kraj mora. Ona i danas živi u narodnoj pesmi:

Vila govori Dušanu:

"A ti siđi dolje Kotoratu,

Tu će biti gradu građevine,

Tu ti ima konju poigrista,

I sinjemu moru prištanista."

LEGENDA O RUŽICA GRADU

U blizini Orahovice, iznad sela Duzluka, na obroncima Krndije koji se spuštaju prema ravnici na severu, dižu se ruševine golema drevnog grada: ostaci kula, tornjeva, te zidova koji su ponegde i do devet metara široki. Grad se zove Ružica, a njegov prvi spomen potiče iz trinaestog veka. O postanku grada i o njegovom imenu doprle su do nas različite priče.

"Na mestu gde je danas Ružica-grad, kazuje priča, u davno je doba bilo vilinsko ročište. Tu su se, na šumskoj čistini, vile no'u sastajale na razgovore, tu su se održavala njihova posela, ponekad bi tu varile trave i spravljale napitke, a katkad bi i zapevale, pa i zaplesale. I upravo na tom vileništu odluči neki moćni velmoža sazidati tvrdi grad. Kad se vile opet jednom skupiše na svom sastajalištu, umesto svilenkaste trave nađoše razgaženo blato, a umesto cvetnih grmova golemo kamenje, navaljeno na njih. Gde se pre dizalo stabalce, sada je bila hrpa dasaka i greda; gde su pre nicali cvetići, sada su bili razasuti veliki čavli, preteći da se zabodu u gola stopala. Zaciktaše vile u jadu i u besu, pa svojim čarolijama namah ispremetaše sve to gradivo i otkotrljaše ga u dolinu. Sutradan je pak besnio velmoža koji je gradio grad. Tražio je krivce na sve strane, ali bez ikakva uspeha. I nije mu preostalo drugo nego da se ponovno lati istoga posla: opet su njegovi ljudi valjali kamenje prema visu, opet su na leđima prtili daske i grede, posrćući na usponima. Posao je pomalo napredovao, pa su iskopane duboke jame za temelje grada, a iz njih su se uskoro počele dizati zidine. Ali jednoga jutra gradilište je opet osvanulo poharano. Zidine su bile srušene, jame zatrpane, daske i grede slomljene, a kamenje otkotrljano u dolinu. Ponavljalo se to nekoliko puta: što bi graditelji za dana sagradili, to bi vile za noć porušile. Napokon je velmoža postavio brojne straže i zasede, te uspeo otkriti da mu to vile planinkinje iz noći u noć ruše gradnju. Šta da učini? Odlučio se uhvatiti ukoštac s njima i surovo ih kazniti. I zaista, uprkos svim vilinskim moćima, uprkos njihovim čaranjima, pošlo mu je za rukom da u mrežu, razapetu oko gradilišta, uhvati najlepšu vilu – Ružicu. Zaplela se svojom vilinskom kosom u nju, kao što se vile katkad u šumi zapletu vlasima u oštro trnje. I, kao što su tada vile nemoćne da oslobode svoju družicu, tako su nemoćne bile i sada. I nemoćno su, užasnute i zanemele, motrile kako surovi velmoža vuče Ružicu za kosu, u kojoj je bila sva njena moć, i kako je bezdušno zazidava u temelje kule.

Vile su se razbežale, razletele na sve strane i nikada više nisu došle na to mesto. Okrutni velmoža sagradio je grad, ali ga je pratilo vilinsko prokletstvo: u času kada su trube objavljivale svršetak gradnje, odronio se kamen s najviše kule i zdrobio velmožu pod sobom. Nestalo je velmože, pa mu se i ime zametnulo. A grad se zove po vili koju je on u njegove temelje zazidao: Ružica-grad."

LEGENDA O GRADU BOBOVCU

Škrta planinska zemlja prekrivena gustim i često neprohodnim šumama, izbrazdana dubokim kanjonima i ispresecana brzim planinskim potocima, samo je kod onih koji je nisu poznavali izazivala strah i osećaj divljine. Vredne ruke njenih žitelja ukrotile su tu divlju lepotu obrađujući plodna polja uz reke, krčeći stoletne šume i vešto brodeći niz zapenušane potoke i rečice.

Bogat urod s obrađenih njiva pružao je osećaj sigurnosti i blagostanja u malim drvenim kućama. Sreća i zadovoijstvo među podanicima, uspešno završeni ratovi te čvrsto ugovoreni mir sa susednim zemljama, mladom kralju su davali lepe izglede za srećno i dugotrajno kraljevanje. Zalog za sreću i sigurnost bili su i brojni kameni gradovi s visokim kulama i osmatračnicama, izgrađeni duž granica kraljevstva, a žuljevite kovačke ruke već su stotinama godina kovale oštre mačeve i ubojita koplja za silnu kraljevu vojsku .

Idiličnu sliku sretnog kraljevstva trebala je upotpuniti i kraljeva ženidba. On za svoju družicu i buduću kraljicu izabra prelepu kćer kralja susedne zemlje. Time se kraljevi dodatno obavezaše da između njih više nikada ne bude neprijateljstava.

Raskošna svadba potraja mesec dana. Mlada kraljica, odevena u pozlaćeno ruho, stiže u pratnji najviših zvaničnika svoga oca, koji kralju prinesoše blistave i skupocene darove. Bilo je tu zlatom tkane odeće, oštrih mačeva, srebrnih štitova i buzdovana, zlatnog posuđa i konja najplemenitije rase. Kralju je valjalo uzvratiti na tako vredne darove. Stoga on u svojoj zdravici obeća da će u znak zahvalnosti za sebe i novu kraljicu u srcu kraljevstva, na Vilinoj steni, izgraditi tvrdi kameni grad koji će biti njihova prijestonica.

Do Viline stene se stizalo strmim i pogibeljnim liticama kroz duboki kanjon. Sa dveju strana zapljuskivale su je vode dve reke koje su se ispod same uzvisine spajale u jedan tok. Tu se Vila svakoga jutra kupala u bistroj vodi, a potom se sunčala na jednoj nepristupačnoj litici.

Pomalo nepromišljeno obećanje dato u trenucima najvećeg slavlja poče brinuti mladog kralja. Znao je da Vila neće olako prihvatiti njegovu odluku, ali se nazad nije moglo. Obećanje je trebalo ispuniti kako njegov ugled ili čak i sama kruna ne bi došli u pitanje. Zato kralj odlučno podiže svu vojsku, vešte graditelje i veliki deo podložnog puka, te ih uputi uz kanjon prema Vilinoj steni. Shvativši šta kralj namerava Vila srdito skoči s kamena na kojem je češljala bujnu kosu i povuče se u negostoljubivu planinu Zvezdu.

Na Vilinoj steni započe velika, mukotrpna i dugotrajna gradnja. Danima su klesari strpljivo usecali stepenice u granitnim obroncima, kako bi se mogli popeti na zaravan na kojoj je trebalo podići gradske zidine. Mnogi su radnici i nastradali, ali su radovi uz dosta muke i poteškoća ipak polako napredovali. Nakon tri godine počeše se nazirati obrisi gradskih zidina. Već je trebalo započeti gradnju središnje kule stražare na ulaznim vratima u grad. Tada nastupiše crna vremena za graditelje i besane noći za mladoga kralja. Sve što bi graditelji danju sazidali, Vila bi noću razorila. Sedam godina je trajala iscrpljujuća gradnja, a da se kuli nisu ugledali ni temelji. Kralj je očajavao i trošio silno blago, a velikaši i narod su sve giasnije govorili protiv njega. Tražili su da primora Vilu da mu dopusti gradnju ili da odstupi s prestola.

Sav očajan, kralj se uputi u Zvezdu. Dugo je lutao dozivajući Vilu i moleći je da mu se pokaže. Kada je već bio na izmaku snaga, Vila mu se jednoga dana napokon odazva i pokaza u jezeru u kojem se upravo kupala. Kralj je upita zbog čega ruši zidine i zašto mu ne dopušta da podigne grad. Vila mu odgovori kako je na njenoj steni mimo njene volje počeo gradnju, te da grad neće sagraditi sve dok u njegove zidine ne uzida svoje kćeri, Milicu i Dragicu za kaznu što joj je oduzeo njeno vilinsko gnezdo. Posle tih reči Vila se izgubi zaronivši u duboku vodu.

Tek tada kralj shvati da je teško uvredio Vilu i da mu ona neće oprostiti, pa poče roniti teške suze. Žrtvovati svoje dve miljenice ili odustati od svega i izgubiti kraljevstvo i obraz za njega su bile podjednako teške odluke. Slomljen i obeshrabren nekako se vrati do svojih dvora.

Mlada kraljica je zalosno gledala kako joj muž tuguje, kako danima šeta uz dvorske zidine, zanemaruje kraljevske obveze i ni s kim ne razgovara. Onda se napokon odvaži, stupi pred muža i zamoli ga da joj se poveri i kaže šta ga tišti. Kralj joj prizna kako se nepromišljeno obavezao da će na Vilinoj steni izgraditi grad u kojem će stolovati, ali da Vila to ne dopušta. Otkri joj i šta od njega vila traži kao zalog za oprost i gradnju zidina.

Preneražena kraljica pade na kolena pred kraljeve noge. Kao u bunilu preklinjala ga je da ne žrtvuje njihovu decu. Kralj je podiže i reče joj kako je već doneo odluku i da će radije žrtvovati krunu i kraljevstvo nego li vlastite kćeri. Kad se malo pribrala, kraljica ga zamoli da iduće nedelje skupa krenu u Zvezdu ne bi li pronašli Vilu, zamolili je za oprost i ujedno joj preneli kraljevu odluku da odustaje od gradnje na njenoj steni.

Iduće nedelje to i učiniše. Videvši da se kralj teško pokajao i da iskreno žali što je uništio njeno gnezdo, Vila stiša srdžbu i ublaži svoje zahteve. Od kralja sada zatraži tek da pre izgradnje kule sagradi malu crkvicu u kojoj će krstiti dve male kraljevne i obeća da će im ona, u znak izmirenja, biti kuma.

I zaista, posje izgradnje crkvice, ubrzo se ugledaše zidine kule stražare kroz koju se ulazilo u grad koji dobi ime Bobovac i postade prestonica, na radost i čast kralju i njegovim bastinicima.

Presretna kraljica u blizini grada podiže dvorove svojim kćerima, Dragici na desnoj a Milici na levoj reci. I sama Vila je često dolazila posetiti svoju kumčad.

LEGENDA O CRNOM OSTRVU

U turopoljskim šumama bilo je nekad kao mrava, ogromnih životinja. Ličile su na volove, samo su bile još jedanput tako velike. Dlaka im je bila crna, a rogovi dugi dva rifa. Životinje su se zvale turovi, po čemu danas Turopolje nosi svoje ime.

Na rečnom otoku stajao je grad, crn poput noći a u njemu živeše kralj turova. Beše ogroman i crn, oči mu behu kao baklje, a rogovi zlatni. Ime mu je bilo Urus, bog plodnosti. Jedne burne noći porastu mu rogovi do neba, dosegnu crne oblake, a vila oblakinja zapne mu o njih. On se zaljubi te je skine s oblaka i zarobi u gradu.

Živeo je s njom u ljubavi te uskoro čitavo ostrvo preplaviše vile crnih kosa. Naga telesa im je pokrivao crni veo. Kad bi nastala noć, ljudi bi gledali kako se na mesečini u srebrenim talasima Save kupaju, dok vetar vijori njihovim crnim velima poput oblaka.

Svake godine izašao bi iz crnog boga beli nagi mladić. Tom prilikom su crne vile letele svetom tražeći mladu nevinu devojku. Odenule bi je u belinu i žrtvovale svojem bogu Urusu.

Još i danas stari ljudi toga kraja pričaju da ostvrom lete crne vile pa ga nazivaju "Crnim ostrvom".

LEGENDA O GORNJAKU

U srednjevekovnoj Srbiji manastiri su obično građeni u okolini izvorišta lekovite vode, pa tako i manastir Gornjak u Ždrelu mlavskom, hram Vavedenja Presvete Bogorodice, zadužbina srpskog kneza Lazara. Legenda o njegovom postanku kaže da je knez loveći sa pratnjom u planinama srednjeg toka reke Mlave naišao na isposnika Grigorija Sinajta Mlađeg, koji se u obližnjoj pećini podvizivao. Isposnik nije hteo da pređe Mlavu i ode na razgovor s knezom, a ovaj, pak, nije hteo da propusti priliku za razgovor, tako da se stadoše nadvikivati preko zahuktale reke. Kada vide pobožnog kneza i shvati njegovo nastojanje da mu dozna želju, Grigorije na tom mestu utiša hučanje reke, pa u miru i tišini izrazi molbu da mu ovde podigne bogomolju, crkvu. Knez mu ispuni želju. Tako je nastala crkva Vavedenje Presvete Bogorodice koja, od početka 18. veka, zbog vetra što neprestano duva u klisuri mlavskog Ždrela, nosi ime – Gornjak.

Na mestu na kome su razgovarali knez Lazar i Grigorije, nazvanom "Tišina" ili "Mučilo", pojavio se izvor lekovite vode.

Đura Jakšić u pesmi "Put u Gornjak" kaže;

"…Od velikog sela do samoga Ždrela

k'o da je vila neki ćilim razastrla

od zelene trave i svakakve šare

da sebi domami umorne bećare.

Pa dokle ti vila takvog sanka bira

lađan potok slabe noge ti ispira,

vetrovi ti tihi lepi miris daju

zaslađene hrane gorkom uzdisaju…"
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Уто Јун 29, 2010 7:25 pm

ŠUMSKA VILA

Kraj puta između Vjelećina i Votoševca nalazilo se vrelo koje se nijedne zime nije zamrzavalo. Svake večeri je na to vrelo dolazila šumska vila da se vode napije. Utolivši žeđ, ona bi se opet vraćala u svoju šumu, gde je na velikom kamenu spavala.

Jednom je kroz šumu prolazila devojka. Ide ona, osvrće se i gle – u šumskom zelenilu sedi žena. Zapita žena devojku bi li htela da je očešlja. Devojka pristane. Začuđujuće brzo i lako očešlja ona šumsku vilu. U znak zahvalnosti, nasu joj vila punu pregaču lišća. Šta da radi, devojka uzme lišće, iako je bila nezadovoljna: kako to da nešto bolje ne dobi! Kad se malo udaljila, ona uze te mrzovoljno prospe lišće na zemlju.

Došla ona kući, a gle – listovi koji su se na pregači zadržali, pretvorili se u čisto zlato. Potrči devojka natrag na ono mesto gde je lišće prosula, ali tamo ne nađe ništa.

(Narodna bajka Luzičkih srba)

"…Čujem slatke glase tajanstvenog hora;

To Sirene šalju noći pozdrav svoj,

A slavujak, što se u zagranku skriva,

Milozvučnom im se pjesmom odaziva.

Sve je tako bajno, sve milotom zbori,

Al' je moje lire još slabačak glas

Da u jednu pjesmu sve miline stvori

Što ih oko gleda u taj blažen čas;

Ja sam jošte tiče koje kuša krila

Da ga vinu tamo u stanove vila.

Oj ti sine dični, Šumadije drage,

Što ti vila sveti poklonila dar,

Dođi Jadran-moru, žicom lire blage

Ti si kadar ovu opjevati čar;

Ja sam jošte tiče koje kuša krila

Da ga vinu tamo u stanove vila.

(Aleksa Šantić "Vojislavu", u Dubrovniku, 1890.)

* * *

Postanak vodica prate različite legende, u kojima budući priložnici prihvataju savet demonskih bića, a kasnije i svetitelja, da u cilju napretka ili ozdravljenja na mestima gde se vodice nalaze iskopaju bunar i podignu zavetnu građevinu.

Vodica u Deliblatu nastala je, prema usmenim kazivanjima, kada su se momci vraćali kolima u gluvo doba noći sa igranke u obližnjem Dolovu. Na putu im se pojavilo kolo milostivih (vila). Glavna milostiva je rekla kočijašu da skrene s puta, inače će rđavo proći. On je nije poslušao, već je konje naterao na milostive i povredio neku od njih.

Glavna milostiva je rekla kočijašu da neće moći da siđe s kola kad se vrati kući. To se i dogodilo. Na ulasku u kuću, pošto je otpratio drugare, kočijaš nije mogao da otvori kapiju jer su mu se noge oduzele. Neka vračara mu je rekla da na mestu gde je sreo milostive neko od njegovih ukućana iskopa bunar i da se tom vodom pere pa će ozdraviti. Posle njegovog isceljenja narod je počeo da dolazi na lekovitu vodicu. Sagrađena je i kapelica nad njom.

Nekom čoveku u Mramorku koji nije video na jedno oko u snu su se javile milostive i rekle mu gde da iskopa bunar, čijom će se vodom umivati pa će progledati. Pored bunara nikla je vrba. Ljudi su dolazili, umivali se i ostavljali ’parčad’ (delove platna), maramice vezane za vrbu. Odlazili su na vodicu kako je ko sanjao ili po savetu vračare.

Druga mramoračka vodica, poznata kao Devojačka voda, nastala je zahvaljujući bolesnoj devojci koja je čuvala ovce nedaleko od sela. Dok je prela vunu, u jednom momentu je zabola preslicu u zemlju i na tom mestu je potekla voda. Njome se iscelila.

Prema legendi, nekom čobaninu u Boki, dok je spavao pored bunara, u snu su se prikazale milostive. Jedna od njih mu je rekla da je voda u tom bunaru lekovita, a on treba pored bunara da udari kolac i za njega, na kanap, veže lonče, kako bi njime vodu iz bunara bolesnici pili i lečili se. Tako je nastala vodica u Boki.

U banatskom selu Dolovu ima šest vodica. Jedna od njih pojavila se kada je nekom detetu ovca upala u bunar na kojem su se skupljale milostive, te su se njemu oduzele noge. Po savetu vračare, oprao je noge vodom iz tog bunara, a peškir kojim ih je izbrisao ostavio je na bunaru.

U Dolovu narod pravi razliku između vodice Julke Momine i ostalih bunara koje smatra lekovitim. Baba Julka Momina iz Dolova, koja je bila razroka, postradala je od nečistih sila i sanjala je da treba da iskopa bunar na izlazu iz sela. Kopala ga je, po zavetu svetom Iliji, rukama, umivši se njegovom vodom, progledala je. Nakon isceljenja postala je poznata bajalica "basmara", vodu sa vodice nosila je bolesnima iz sela, kupala ih i čitala im molitve iz jevanđelja i drugih bogoslužbenih knjiga. Ona je vodila sveštenika da svake godine sveti bunar za svetog Iliju. Sagradila je 1938. svojim rukama kapelicu.

JOŠ PONEŠTO O VILAMA

Vila se rađa iz rose nekog crvenog glavičastog jesenjeg cveća.

"Ljudi, vele da ima nekakova trava, kojoj je koren nalik na glavicu crnog luka, pa raste i cveta po livadama. U jutru rano, kad je rosom okvašena, trava pušta od sebe kao bale, a iz tih bala ra]aju se mlade vile. "Kukuljević, Vile".

U Slavoniji pričaju da, ako im se iščupa jedna vlas, odmah umiru. U početku su bile demoni sudbine vezane uz svet mrtvih ili nepogoda, da bi kasnije počele poprimati svojstva demona lova i prirode, a zatim i svojstva žena. Katkada imaju krila,onaj koji čuje njihovo pevanje, više ga ne zaboravlja. One žive u oblacima, na zemlji, u vodi i moru. Na oblacima one grade fantastične dvorce. Ima i gorskih vila. One imaju ulogu Sv. Ilije u svim atmosferskim pojavama. Skupljaju oblake, proizvode buru, čuvaju od tuče. Stanuju na zvizdama. Vila rađa samo vilu, a kad zanese sa čovjekom, to dete rodi u šumi ili u tremu pred svim ukućanima. Odlete s detetom u naručju. Hrane se mlekom košuta. Iščekujući sunce, jašu na jelenima (jelen je u arijskoj mitologiji sunčani simbol. Vile vodne su zle, a vile vazdušne su dobre. One se mogu pobratimiti sa čovekom ako im se svidi. U narodu je postojalo verovanje de se posebnim obredom moglo steći takvo pobratimstvo: u nedelju kad je pun mesec, čovek mora otići u šumu, oko sebe brezovom metlom ucrtati kružnicu, a u krug staviti konjsku balegu, dve do tri konjske dlake i konjsko kopito. Zatim mora triput zahukati, triput obići oko kopita i izgovoriti: "Oj, vilo, moja krvna sestro, tražeći te prošao sam devet šuma, devet planinskih visova i devet razrušenih utvrda. Priđi i postani mi posestrimom." U našim krajevima spominju vilu planinkinju, diklicu planinsku, nagorkinju, zagorkinju, vodenu, zdenčju, potočju, morsku vilu, morkinjicu koja boravi u špilji kraj mora, šumnjaču koja živi u šumi, vilu drvaricu koja živi u krošnjama.

Sreća je od svih svetlih bogova, pa tako i od vila, jer su svetle boginje. Najluđi je čovek koji vidi vilu, a ne odaje joj čast i poštovanje. Njega ljudi kore govoreći mu: "Sreća te tražila, a ti je lud nisi umeo naći. "Kukuljević, Vile"

CRNE I BELE VILE

"Vuci viju, a gavrani grču, vile viču iz stećica stena."

Vila vidarica ujutro vraća vid koji noću uzima mrka vila brodarica. Prema kajkavskoj priči, koju je zabeležio M. Kračmanov Valjavec, "Narodne prip.", Varaždinu 1858.godine, odmah se ljudima i životinjama "namažu oči zorinom rosom, namah progledaju", a za tu zorinu rosu znaju sam o vile. Između Cetine i Neretve, u vilovitom Primorju oko Makarske, narod priča o zlim crnim vilama koje na ljude bacaju kamenje. Verovanje u postojanje belih i crnih vila najizraženije je u primorskom kraju. Crne vile se u narodnim pričama retko opisuju, a za belu kažu da je u svilenu odeću obučena, trepte joj zlatne kose, rumena je kao jabuka, visoka, hitra hodom i letom, prelepa je samo što ima magareće noge. Ovo verovanje u magareće noge vila nije izvorno pogansko, nego se u njemu vidi uticaj prodora hrišćanstva u primorske krajeve koje je htelo da se davna vila nagrdi. Isto tako je noviji i pojam o crnoj vili strogo odvojenoj od bele vile. Naravno vila je ponekad zlobna i crna, ali prema prvom, neznabožačkom mitu niti jedna vila nije postojano crna i zlobna. Priče o vilama rumenim kao jabuke primorske tradicije su zanimljive jer često je spominjana vilina bledoća. Ta bledoća bi se mogla odnositi na olujne noćne oblake. U primorskoj tradiciji je česta slika jutarnjih oblaka koji obavijaju gorske visoke šume gde vile idu kroz gustu goru, pa im se zlatne kose o grane zapleću.

U Bugarskoj imamo "samovilu" u severnim krajevima tj. "samodivu" u južnim krajevima zemlje. Ta vila nije crne kose već je crne ćudi. Doleteće ili dojahati na jelenu, zmijama naoružana: žuta joj je guja bič, a uzda zmija ljuta.

VILA BRODARICA

Mrka vila (u okolici Varaždina), vila brodarica, morska puca, morska devica ili diklica. Ovu vilu Česi i Slovaci smatraju vodenom ili morskom, Rusi i Poljaci samo vodenom. Vila brodarica boravi uvek na jezeru, gde spava ili se kupa. Kažnjava onog koji joj zamuti vodu. Sjajna oblak - vila kad je s nje skinuta dnevna svetlost, postaje mrka noćna vila. Vile brodarice, sanjive ili sanonosne truju junake, vežu ih, varaju i zadaju im muke, dok ih vile vidarice leče biljem.

VILA OBLAKINJA

Vile su po svom postanku meteorna, bića u oblaku. Vili je oblak zaklon, stan i igralište. Vila je duh, koji upravlja oblakom, vodi ga. Prema tome vila oblakinja je povezana sa gromom, munjom i oblacima a time i sa bogom gromovnikom Perunom i hrastovima. Oblakinje su nazivane i "lakokrile", imaju pozlaćena krila i okrilje. Ova vila makar i prečesto boravila u oblaku, silazi na zemlju.

VILA PLANINKINJA

Ima kod Krapine, za Strahinskom gorom, jedna pećina, u davno doba vilenska, gde k vilama pribeže Vilina, sestra Čeha, Leha i Meha. Dva brata gonila sestru jer ih je izdala rimskome poglavaru, svome ljubavniku. Kad su ju uhvatili zazidali su ju u bedem, pod vrata krapinskog grada.

Vile planinkinje nastale su od oblačnih vila. Te gorske vile borave na velikim planinama, ali gde je vila planinkinja tu je uvek i voda, taj očigledni znak njenog porekla iz kišnog oblaka. Koliko je vilinskih planina toliko je i vilinih izvora poznatih pod imenom "vilina vodica". Svaka vilina vodica je lekovita, obleće ju vilin duh.

VILE SUĐENICE

Žene se boje zaspati nakon poroda, premda su umorne, jer 3 ili 7 suđenica dođu, kad se čovek rodi, dosuđuju mu sudbinu. Uris i Upis upisuju sudbinu, a o bogatstvu odlučuje Vusud okružen divljim zverima. Vila Suđenica je i Uresnica, Juresnica, Orisica, Orešnica (jer se vile rado pod orah sabiru). U noći po porodu ženi se nosilo vino, kruh i sol, ostavljalo se Rojenicama na steni ili u "sušeničkim jamama". Možemo ih povezati sa Nornama u nordijskoj mitologiji. One takođe određuju sudbinu čoveka, to su tri sestre Urd (najstarija, boginja prošlosti, sudbine), Verdandi (srednja sestra, boginja sadašnjosti, potrebe) i Skud (najmlađa, boginja budućnosti).

VILINSKA PESMA

U međimurskome kraju se pripoveda, kako vilinska pesma zamami devojku, da i ona postane vila. Pevaju kao da pčele zuje milozvučno, ali im se reći ne razabiru. Ladarice su pevale pre nego je začet svet, ali su ga ostavile kada se svet promenio verom i nastanile se na zvezdama. U Dalmaciji gde su vetrovi jaki, narod je osluškivao buru i toj pesmi vetra čuo vilinske glasove. "Kad burom zapeni more, u morskom dimu eno vila, koje hitrom nogom stružu vodenu površinu; eno ih na obali, gde divlje tance izvode i kletve izmeću. Primakne li se ko njima brodom, kad pri buri pevaju, one će brod izvrnuti."Čakavska pesma kaže: "Bura im je zibarica bila". Kažu neki, da su vilinske pesme slične poskočicama, ali da im se reči nikako ne mogu razumeti. Razumeju ih samo odabrani. Ta nerazgovetna pesma upoređuje se sa vetrom. U mukloj pesmi vetra čuli su glas koji najavljuje stvari ljudima nepoznate. Prema tome vile bi bile i proročice. Latinki naziv za vilu (fatae) znači proročica.

VILINSKO KOLO

Vile obično hodaju same, ali kad plešu u kolu ih je 10. Ostaju tada za njima tragovi od kopita, a onoga koji ih vidi dok plešu, mogu pretvoriti u drvo, stenu ili ga odvedu u šumu. Prema slavonskim pričama u vilinskom kolu. Prema toj priči gljive rastu gde su vile jednom plesale. Na vilinsko kolo s gljivama ne smije čovečja noga stupiti, jer tome čoveku bi vile odmah učinile zlo. Vilina gljiva u narodu se zove "vilovnjača", pa i izvan Slavonije veruje se da ona raste "na vilinu kolu".

VILAC, VILOVNJAK, VILENICA

Vilac se od vila razlikuje samo po tome što je muško. Vilaca ima malo pa vile traže svg odabranika među ljudima. Narod te vilinje miljenike zove VILENJACIMA. U zoru, sa suncem dolaze vilenjaci pokupiti zaostale vile sa proplanaka i odvode ih u vilinske dvore. Ako tada zateknu čoveka da pleše s vilama, napašće ga. Vile su imale svog gospodara zvanog vilovnjak ili kosmati čovek. Vilenica se druži s vilama, a one je uče lečenju pomoću tvorevina od trava. Vilenicu negde zovu i Šapćalica, Vračilja, Bahorica, Čaratanka.

UŠUŠUR

Ušušur je bio vilenjak zaljubljen u lepu devojku. Kad se ona udala za drugog, Ušušur je začara tako da se sirota devojka utopila u reci. Rastrzan bolom i sam skoći za njom. Želeći se kazniti sveza sam sebe za nogu i ostane živeti na dnu reke. Na dan kad počinje jesen i vode se preobrazuju, ispliva i triput zapeva: "ušur, ušur, ušur!" Ko mu čuje pesmu, umreće te jeseni. Zaštitnik je mutavaca, melankoličara i ludaka. Ljudi iz Plehana vele da je Ušušur lancima vezan na dnu rečnog vira u reci Ukrini i drugim rekama u Bosanskoj Posavini.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Сре Нов 03, 2010 3:14 am

:kafa

Друштво
Толкин на балкански начин

О заборављеним митовима и легендама с наших простора за сада постоји само једна књига, коју је написао Милисав Поповић

Слика
Милисав Поповић



Готово да нема особе која не зна ко су Хобити и Виловњаци. За Гандалфа сте сигурно чули.

За дрекавце – можда негде у детињству док су вас плашили пре одласка на спавање, а за Сварога и влашку магију у неком каснијем, одраслом разговору. За клетнике, Луну, Загривука, Морену, минђушаре... –– тешко. А они су део митског света с простора Балкана, које је од заборава и усменог предања откинуо за сада Милисав Поповић.

То што га називају „балканским Толкином” не жели да коментарише, а на питање да ли му сметају полемике око тога да ли његова књига „Заборављена гора” (коју је објавила „Лагуна”) спада у српску или црногорску књижевност одговара да му сметају„ полемике на тему једне колевке и намере да се иста крв замути злим бибером”.

Тридесетак ликова „Заборављене горе”инспирисани су митологијом са простора Црне Горе, Србије и Херцеговине о којој постоје тек трагови у ретким књигама, бајалицама, стиховима... Поповић каже да је невероватно како смо последњих 50 година удисали митове и легенде других, углавном далеких народа – што је у едукативном, уметничком и сваком другом смислу потребно, за похвалу и широкогрудо – али да смо истовремено своје изворе магија и митова занемаривали, што је поразно по културни идентитет целокупног балканског бића.

– „Заборављена гора” је покушај да се фрагменти древних сећања увежу у штиво чија би фантазијска садржина сведочила колико смо некоћ били кадри да маштамо на особен, непоновљив начин – другачије но што су измаштани сви митови овога света. Боли када схватите колико је тога нестало из нашег колективног ума, а ја сам имао ту срећу да одрастем у породици у којој се неговало усмено народно предање– вели Поповић.

Ликови из „Горе”, која је већ овенчана међународним признањем „Орфејева лира”, а била је и у ужем избору за награду „Мирослављево јеванђеље”, ушли су и у школе у Србији и Црној Гори и недавно су привукли и пажњу уредништва „Националне географије” из Вашингтона. Поповићев есеј о најатрактивнијим локацијама у Црној Гори, исписан етнописом који је својствен „Заборављеној гори”, објављен је у специјалном издању „Националне географије”. На насловној страни издања које излази једном у 10 година захваљујући Поповићевом тексту био је мотив острва Свети Стефан.

Поповић је већ пет година саветник градоначелника Подгорице за европске интеграције, а после дипломирања на београдском Факултету политичких наукаизабран је да на нивоу балканских универзитета заврши специјалистичке студије у области ригидне и примењене психологије, тачније профилисања. Након годину дана постаје први „профајлер” на простору Србије и Црне Горе.

– И после седам година изгледа да је и даље тако јер Американци и Французи након првог програма нису покренули нови. Ради се о овладавању вештинама у сврху разумевања психо-социолошких стања појединаца у заједници (мањој групи) или обратно. Профиличар може да обавља бројне послове: од креирања система безбедности у држави, стратегија одбране од тероризма, па до коректуре и креације у програмима осмишљеним за масовну забаву (филм, видео игре...). Све зависи од духа онога који поседује лиценцу за профилисање – објашњава Поповић.

Профиличари не морају да буду сви они који имају диплому психологије, наставља, јер је ова област много напреднија од психологије, иако користи њене методе, али и интуицију. Сваки профиличар се, по његовим речима, обучава да буде стручњак за антитероризам и обавештајне службе.На наше питање да ли је и он обучен у овој области, јер је прва асоцијација када се чује „профајлер” ипак на америчке серије и филмове, Поповић одговара потврдно, али додаје да се намерно одвојио од онога што многи доживљавају као„шпијунску причу”, јер га је више занимао цивилни део, нарочито одабир добрих и квалитетних људи које из неког разлога нису примећени у својој средини. Његове услуге до сада су затражене неколико пута, углавном за потребе владе.
Сандра Гуцијан
објављено: 02.11.2010.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

ПретходниСледећа

Повратак на Уметност и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 1 гост

cron