Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Народна духовност обрађена кроз модерну уметност, филм, књижевност, музику...

Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 1:49 am

Светолик П. Ранковић

Стари врускавац


Није то била обична трешња, каквих је пуно наше село; то беше воћка за чудо и за причу. Род јој изгледаше на грани црн, али кад се убере, није друкчије но зрела вишња. Узмеш га у руку, тврд је као камен; метнух га у уста и притегнеш зубима, он пуца и пршти, а теби изгледа као да једеш тврду јабуку, пуну медовине... И други су врускавци лепи, али је овај одвојио од свију. Кад буде о Ивану дне, нигде у селу трешања, и врускавци сви прешли, а наш стари врускавац тек стиже. Кад буде свечаник, скупи се цео наш крај, скоро пола села, девојке, момци, млâде и жене, па беру слатке трешње, ломе гране душмански, а врускавац за то не мари – он је сваке године све шири и китњастији.
Он се поносно дизао и ширио на једном пропланку, баш према самим вратима наше куће. Одмах ИЗ дворишта дизаше се стари воћњак, са шљивама великим као грмовима, па иза њега почињаше високо брдо, и ту, на једној узвишици, стајаше он, зелен и моћан, са својим огромним црним деблом, према коме старе шљиве изгледаху као шибљике.
Први јутарњи зраци обасјавали су његово крупно зелено лишће по врховима, и он је тада, на своме узвишеном постољу, изгледао као стогодишњи старац који се радује благом и чистом летњем јутру. Чим смо устајали изјутра, први нам се поглед заустављао на зеленим гранама старог врускавца, а у вече, затварајући врата, опет смо га морали нехотице погледати, као да нас је нека необична сила приморавала да му кажемо: „Лаку ноћ, стари врускавче!“ А кад нам је постепено, после неколиких причања и допричавања, постала позната историја његова, тада смо му увек прилазили с неким страхом и поштовањем. А кад се залепрша његово широко рецкасто лишће и зањихају се његове дугачке штркљасте гране, тада се зачује суморно брујање и шум, од кога нам се дизаху капе над перчином. Уплашених лица, узверених очију, пружасмо мале кудраве главе кроз врата, старајући се да разберемо то чудно шуштање врускавчева листа, у коме назирасмо неко тајанствено шапутање. Али је врускавац само брујао и шуштао, и лишће његово треперило је, обрћући нам чешће своје беличасто зелено наличје, а ми не дознасмо тајну његова чудна шапутања....
Посадио га је ђед. Од њега дознасмо необичну причу из два поколења, а, у трећем се сами нађосмо.
– Путовао сам, – причаше ђед, – неким послом чак у јагодинску нахију. Беше у пролеће, па, враћајући се кроз Сабанту, паде ми на ум да је ово место чувено са својих крупних трешања. Ђернух оком у један воћњачић и опазих труо дебео пањ, а мало даље леп трешњев расад, прав као свећа. Ископам га ножем, донесем кући и посадим онде више воћњака.
– Хеј, децо, од тог се дана окрете све... Бејах нежењен и већ, богме, зашао у године. Памтим као да је било јуче... – И ђедове се очи одједном удубише у даљину и осташе као приковане на једном месту, а по њима се ухвати нека танка влажна магла. После кратког ћутања ђед махну руком по ваздуху, као да би хтео рећи: „Прошло је“!... па истрља очи и настави:

– Посадио ја трешњу, па обилазим око ње и тапкам земљу ногама, да се прéсад боље утврди, кад иза мојих леђа стадоше пуцкати сухе гранчице. Осврнем се и – сигурно сам много поцрвенео... Кроз воћњак промиче ова моја баба; али да знате, децо... Их, била је то девојка!... Него шта ја!... Мали сте ви сад, па то не разумете. Да вам кажем само ово: све до тог дана мислио сам да нема веће среће, него се оженити њоме, а држао сам да ме она неће ни погледати.
– Она застаде код прéсада и рече ми да је пошла у брдо за овце. Ту почесмо разговор и, већ зна се... Није то за децу. Тога часа ја је заречем и договоримо се да одбегне за мене, пошто смо знали, да је отац не би дао на лепо у моју сиромашну кућу. То ми наредисмо код прéсада, и мени се тога часа учини да оде пола крви из мене и састави се с тим дрветом; оно ми постаде тако мило, и некако... белај га знао, баш сам га од тог дана заволео кâ и моју бабу. Поливах му корен, неговах га као мало дете и не могох почети никаква посла, док не обиђем мој прéсад. Кад би о Цветима, имам ти шта видети: моја трешња цветала! Избила из једног оканца два беличаста цветића, па, брате, као да ти нешто предсказују. Чудо у свету!... По Васкрсу ја и баба се венчасмо, па неки дан по свадби нађосмо се код прéсада. Беше нам оно место згодно и заклонито, а ми се не смедосмо погледати у очи пред светом, него тако: криј се по воћњаку... Погледам дрво, а она два цветића већ свенула сасвим и заметнуо се плод само на једној петељчици, а друга стоји још зелена. Кажем вам: чудо!
– Друге године, баш у исто доба крстимо вашег оца, и ја одмах под врускавац. Као да му се похвалим... а баш да ви право кажем: хтедох се сит нарадовати, онако сâм, да ме нико не види. После већ дође и баба, носи дете. Сетила се где сам.
– Ех, децо, како су сад ове воћке остариле, гране им се раштркљале и проредиле... а како је то било онда!... Бели се самоздана китина од цвета, па ти слатко самим очима, а кад дахнеш оно појури мирис, па не знаш је ли слађе гледати или дисати... Баба села уз мене и метнула ми малог у крило. Обоје ћутимо и гледамо његове мутне очице, и, децо, преда мном се одједном отвори цео свет... Ја сам од тог часа знао све шта је у свету: и за Бога, и за анђеле, и за људе, све, све.. Али сам тада нешто најбоље дознао, чему сам се досле много домишљао. Дознао сам зашто живим... Казаше ми то очи детиње... И од тог дана сам други човек: и у раду и у кући, свуд, свуд...
– Тако почеше расти заједно и мој синчић и врускавац. Ја и баба не можемо да се нарадујемо срећи нашој. А већ ја!... Треба да знате, децо, да је цело наше племе необично женољубиво. Меки смо вам пред женама кâ врапци...
– Друге године нађе нам се женско дете, али оно умре одмах, и више деце немадосмо. После се ја сетих она два цветка на мом прéсаду, и од тога времена знам, да је овај врускавац необично дрво... У њему лежи нека сила, која има нешто с мојом кућом. Еј, што ми не даде Бог да то раније дознам!...
Ђед уздахну и загледа се некуд далеко, чак у последњи венац планински, што се кроз мутно-сиву маглу дизаше на крају видокруга. И ми заћутасмо... А над нашим главама зашушта зелено лишће и зањихаше се гране врускавчеве. То врускавац продужује ђедову причу, јер се видело, да он неће више причати... Појурише нам уз леђа трнци, и ми сви, као преплашени пилићи, шћућурисмо се уз ђеда. Он се прену и подиже главу у вис.
– Хеј, старче, – проговори ђед злобно. – Што ми децу плашиш!... Прошло је наше... за друго ви нисмо, но да децу плашимо.
Врускавац се зањиха чак из корена, а преко њега зафијукаше оштра птичја крила и зачу се злослутно грактање...
– Иш, далеко су мрцине, – повика ђед; – чак у турском царству. Путуј, проклетињо!...

II
После много година сеђасмо под врускавцем са ђедом. Ја сам већ био напустио гимназију и постао општински ћата. Окуписмо се око ђеда, да нам прича о покојном оцу.
– Хоћете да вам причам о бáбу... Хмм... – замисли се он и као да се предомишља: ваља ли вам то причати. – Хеј, какав је то момак био! У целој нахији не беше му парњака. Стасит, глéдан, смеран и стидан као девојка. Шта ћеш, такви смо сви. . . А то се веома свидело вашој клетој мајци.
– Је ли и она била глéдна, ђедо?
– Хм... глéдна! Ни сâм не знам... Па, била је, ја богме! Кад погледаш у њу – као да си напунио уста врелом чорбом, па се осврћеш око себе, као да си нешто изгубио. Враг је знао. Била је некако чудновата.
Ми се сви згледасмо, не разумевајући ђедову фигуру. Ја сам баш упамтио мајку, и све ми се чини да је била веома лепа.
– И то је било некако ’нако... ван света. Милош јадни, ваш бабо, изиш’о нешто до воћњака, кад она стоји ту и држи се руком за врускавац. „Добро си, вели, наишао... баш тебе чекам“. „А што?“ упитаће он. „Ходи ближе да ти кажем“...
И кад је онај веселник пришао, био је већ посечен као косом. Таке је очи имала!... „Велиш ли ми да идем одавде?“ каже она њему. „Па како ти хоћеш... Није ти рђаво ни ту“. „3ар под овим дрветом?... Јок, ја хоћу да останем код тебе“, вели му она и гледа га ђаволски, право у очи, па сече као љутим ножем. „Вала, можеш; мени је право, само ако тајо рекне... Ено га пред кућом, да га зовемо?“
Отишао сам, кад зову... није вајде. Она се зацрвенела, као да ће сад крв канути из оних једрих образа. Приђе ми руци, а видим да сва дрхће. Гледам је ја ’нако обично, још се не надам белају, и чекам да проговори које од њих. А они обоје оборили главе па ћуте...
– Вика ли ти мене, Милошу? кажем ја.
– Јес, тајо... Ето дошла Ружица, па ја би’ те молио нек остане... ако ти велиш. И он скиде капу и пође к мени. „Како да остане… где?“ чудим се ја. „Па… за мном. Ако велиш, да се оженим.“
Мене као да нешто удари по срцу. Истина, девојка је из поштене куће и отац јој је бољег стања од мене. Али џенабет девојка. И њени су укућани мучили муку с њом, а да је пустим у кућу, унеће ми ватру и зло… Не знам ја још да је она сама дошла, но мислим да је Милош домамио. Како ћу да вратим девојку! Окрени обрни, па пружих руку… Уведосмо је у кућу и већ, као што је ред, огласисмо кубурлијом… Чуди се свет: у сред дана! А та се посла врше само ноћу. По ручку дође и Смиљка, њихова прва суседа. Од ње ти чујем: посвађала се, вели, са снахом, па, каже, за инат њојзи дотрчала Милошу…
То је већ зло… црње бити не може. Али шта знам, него хајде на мирење новом пријатељу, а после већ по реду, зна се... Черупају те на сто страна, док се једном не заврши све весељем. Тако ти је то...
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 1:51 am

Кад проведосмо свадбу, дођем ја једног дана под овај пресад и легнем баш на ону рудину онде. Ту ми се присни необичан сан. Као довео ја у кућу велику зелену пругасту мачку. Иде она за мном лепо и умиљава се око мојих ногу, док је не уведох у кућу. Око прочевља седе сва чељад. Зеленка клисну, па стаде скакати с главе на главу свима редом и грепсти лица својим оштрим ноктима. За часак нас све обли крв. А Милош јадан оклембесио главу. Боже сачувај као мртав. Поискакасмо сви из куће и нико се не усуди да уђе унутра. Чим се које појави на врата, мачка се накостреши, подигне реп и шикне носом…
Знао сам већ шта је то, чим сам под врускавцем сањао. Само сам стег’о срце, па зебем и чекам кад ће да се завитла вијор над мојом кућом, а не смем ником ни речи да кажем. Прођоше, богме, три године; родисте се вас двоје; а у нашој кући све како ваља. Заборавио сам све слутње, па не бих се више сећао ни онога сна, да га нисам под трешњом уснио. Овако сам све по мало стрепио…
Одједном се завитла вијор пред овом нашом кућом, навукоше се црни облаци на небесима, груну гром и прште непогода… Ама из сред ведра неба!...
Врати се из војске неки Живан; – звали смо га, по мајци, Јованчин. Не знате га ви. Био је наочит момак, а носио се кицошки – војничка посла!… Девојке да се поломе за њим, а он неће ниједну. Неће, вели, да се жени, да се окива ’нако млад.
Прође пола године, а у кући ми нешто није све у реду. Милош оборио главу, па само гледа у земљу и иде за послом, а њој не можеш очију згледати; једнако звера, врти се, као ’натема… Шта би жени?! Дете се заплаче, она удри у клетву. Као да га није она родила.
– Снахо, – викнух једаред наљућен: – трпећу ти триста других чуда, ма децу ми не куни! Она обори главу и више не чух клетве. Једаред обилазим њиву иза качаре; била је засејана кукурузом; гледам је ли зрео пасуљ за брање. Што ближе качари, све боље чујем неки разговор. Познадох да су они: хтедох обићи, али ме нешто заголица да чујем шта говоре. Нисам их никад слушао кад су насамо, па дај, рекох, да чујем шта те вере чине.
– Ама си се много предругојачила, – вели јој Милош. – Истина, ниси ни досле била милостива срца, али тек… тек…
– Видиш, славе ти: хоће човек да се мази као дете!... Како би хтео, да те носам у наручју?..,
– Немој, болан, тако. Ја бих за тебе све дао...
– Иди, иди… бежи!… Остави ме! – узвикује она срдито, као да јој је ко сео за врат.
„Е мој веселниче, мислим ја у себи : нису такве жене за нас. Овако мекушни људи не излазе на крај са ђаволима“.
– Еј, куку… докле ће се ово трпети! – узвикну она очајно, као да су је зликовци опколели.
– Ама реци шта хоћеш... реци само, па да погинем за тебе. Што год хоћеш… све!… Зар нисам увек пред тобом, као да сам ти слуга; само чекам твоје заповести?…
– То и јесте зло, – одговара она загушеним гласом и рек’о бих да јеца. – Што ми ниси господар... што си ме… Али ништа… беж, иди, молим те.
Милош се окрете и пође кући. Стигох га у дворишту. Иђаше као блесав: очи му се сјаје и некуд блуде, а усне се мичу, као да се са собом разговара.

– Мој кукавче! – рекох му и хтедох се заплакати од жалости, гледајући га онако пометена и ожалошћена. – Видиш, она ти сама саветује како да поступаш с њом, па да те воли.
– Како, тајо? – погледа ме он изненађен и застиђен.
– Лесковак, синко, па по месу; то она хоће. Видиш да је побеснела међу нама, који нисмо научени ни ружне речи проговорити.
– Не могу, макар нам и кућу запалила. А ти, ако можеш, ето је, па удри!…
По ручку хтедох отићи на реку, да прегледам бранике поред луке, али ме спопаде некакав дрем, те ми се у ходу очи крпе. Наслоним се уз један пласт му’ари, таман према врускавцу, и почех куњати, кад кроз воћњак стаде нешто шушкати. Погледам – Ружица. Оборила главу, као да иде на губилиште, руке саставила напред и прсте грчевито сплела. Дође под врускавац и погледа уз гране му; обиђе око стабла, погледајући преко грана, па седе уз дрво. Боже сачувај, изгледала је као мртвац: ни
капи крви… Седи тако под дрветом и гледа некуд далеко, преко магловитих и густих трудељских планина, и рек’о бих да ништа за себе не зна…
„Да ли су то каки незнани јади што јој душу муче, Господе благи? – мислим се зачуђен и пренеражен. – Шта јој је… чега јој нема у мојој кући?... Ово није бес, видим… ово ће бити нека тешка болест, јали друго зло“… И таман да пођем к њој од пласта, а Мара, тек што беше проходала, избауља иза врљика, па кад је угледа викну је: „Нано!…“ Она се и не осврте. Дете опет зовну, па пође к њој...
Знате ли шта је било?…
Кад јој дете паде на крило, она се трже; погледа га зачуђено, па одједном, као да се присети нечему, подиже дете у висину и… не знам… може бити да ми се учинило… или у страху, не знам… Тек изгледаше да ће га сад треснути о земљу, као дулек…
Ја дрекнух из гласа и не знам како сам прескочио чатал од осам врљика, али се за тренутак нађох уз њу. Она исто онако држаше подигнуто дете, гледајући ме уплашеним и зачуђеним погледом. Отех јој дете из руку и, савладан узбуђењем, седох уз њу.
– Шта учини, болан... Шта хтеде учинити од ове макање? Ово је твој пород.
Она не окрете главу к мени. Гледаше у шаре на кецељи, преносећи очи с пруге на пругу, као да чита књигу.
Дуго сам јој говорио, испитивао је, саветовао, али она ни речи; само јој се образи мењају и груди надимљу. Напослетку се и ја наљутих, па јој оштро напоменух, да у мојој кући нећу трпети такав јогунлук.
Она скочи и само проговори : „Добро, тајо“, па оде кући.
Прође вече на миру а у зору ме разбуди вика и кукање Милошево.
– Шта је наопако: јесу ли деца жива?
– Жива, – одговара он, гледајући плашљиво и зачуђено, као човек кад га снађе нешто о чему дотле није ни сањао. – Жива су… али ње… Ружице нема.
– Бог с тобом, – викнух му, – јеси ли при себи! Одранила жена на воду, или тако што… неким женским послом. Ја сам је синоћ карао, па да није отишла кући.
– Није, све сам обишао… После поноћи осетих да је нема. Почекам добар сат, па устанем да је потражим. Обиш’о сам цело село, па нигде ни трага…
По ручку нам донеше абер, да је нестало и Живана Јованчина. Неколико отреситијих људи дођоше, па ми отворено казаше, да су многима у селу биле познате везе ових бегунаца. Само из наше куће није нико ништа знао. Тако, обично, И бива!

Шта смо сад могли чинити?… Јавили смо власти, распитивали преко људи, тражили на све стране, па кад ниоткуд не добисмо гласа, ућутасмо и почесмо гледати имање и децу.
Тако прођоше пуне две године.
Трећег лета позове се први позив народне војске на кулук, да гради неке шанчеве чак иза Пирота. Оде и мој Милош. Баш сам у неку руку волео што га одазваше, јер ми беше тешко гледати га онако саломљена и вечито тужна. Други људи, брате, изгубе и дете, што је човеку најмилије на овом свету, па опет видиш: после неколико недеља, па богме и дана, смеју се и живе ’нако, као да је све како ваља... Е, а ми смо друкчији. Не може пусто срце заборавити друга, с ким се навикло и некако заволело га!…
Кажу ми после суседи да је Милош на кулуку радио ка во, да му се сваки живи чудио, како га снага сноси; али он је ћутећи разбијао камен тешким маљевима, терао колица, припаљивао мине, послуживао старешине…
После већ ово друго причао ми је Ђерић. Њему је Милош све казао.
Дође једног вечера међу раднике погранични жандарм, па пита има ли који Кленовичанин. Наши му приђу и одмах га познаду. Био је то неки Ђерић из Јеловика, па отишао у жандарме.
– Ене, баш тебе и тражим! – викне он, кад угледа Милоша, и одмах га одведе на страну.
– Знаш ли, болан, где ти је Ружица?
– Где је, ако Бога знаш? – привиче овај ојађеник запрепашћен.
– Ено је иза оне планине, у пограничном селу, са Живаном. Познао сам их обоје има два месеца, и често пролазим кроз то село, али им се нисам одао. Хтео сам прво тебе да известим како било, па кад чујем да наш срез кулучи, обрадовах се.
– Како ли живе, душе ти?
– Тхе, ђавоља посла, – одговори му Ђерић, па исприча како је дознао да онај кријумчари, претура стоку преко границе.
Сместа оду обојица граници; Милош се и не јави старешинама. Желели су да је затеку саму, па се тако и догодило: онај отишао на свој ноћни посао. Кроз пукотине на вратима избија светлост; види се да гори ватра у кући. Милош привири, па кад је угледа уз ватру снуждену, како седи оборене главе и гледа сјајна повесма пламенова како се играју и трепере пред њеним очима, гурну врата и утрча у кућу. За њим Ђерић у жандарском оделу. Она само цикну и стаде преносити очи с једнога на другог.
– Ружице, зар нас не познајеш?… Ето ти Милоша, – каже јој Ђерић.
– Зар тако ти мене, болан?! – проговори и наш кукавац.
Чим чу његов глас, потрча и паде пред њега, па му обгрли ноге.
– Опрости, тако ти оне деце, али иди одмах… Иди одавде час пре... ја ти никад више не могу бити што сам ти била.
Ђерић био вешт човек, па се досети јаду. Ухвати је за рамена па привуче:
– Хеј, снашо, знаш ли ти да си венчана жена овоме човеку. Власт ми је наредила да те силом довучем у Кленовик… Има закона у овој земљи!... Ко ће да гледа ону пилеж?!… А онај ће твој омастити куршум… Знам ја ђе је он ноћас…

– Не, тако ти небеса! – повиче она и стане се освртати око себе.
… Тамо амо, пристане она да иде с њима, само да Живана не дирају. Оду сви троје под логориште и ту коначе. На црну нашу несрећу Ђерић се одвоји подаље од њих и заспи, а они све до зоре говори и претеруј се. Неће она ни да чује за Милоша.
– Ако ме, – вели, – и одвучеш силом, ја ћу трпети док Живан не дође, да ме опет води. А тебе, – каже, – ни очима не могу гледати.
Па још га стала ружити: какав је он човек, да враћа жену, која већ две године с другим живи! Шта ћу ти, вели, сад?…
Ђерић ми после причао, да је Милош био као мртвац у свануће, кад га је он видео. Оборио, вели, главу, па само уздише… А ’нако, каже, не изгледа да што мисли: само ћути и као да ништа око себе не види…
Кад се расвануло, он замоли Ђерића да му причува жену, ту у заклону, до мрака, а после, вели, он ће знати куд ће је. Тако оде на рад… Јављао се, кажу, командиру и питао: би ли га пустио кући, а овај рекне да не би смео друкчије, већ ако му је умро ко од најближе родбине… Онда он ћускију у руке, па тамо на неки црн стеновит брег, с кога одваљују камење. Дубао је камен до подне, па онда треба да се намести динамит и да се припали…
Око подне дође овима и ту се дуго с Ђерићем разговарао. Жалио му се како не мари за живот и све му онемилело… Али никако, каже, не може да помисли: да се она опет врати ономе и да буде његова…
Ту се растану. Ђерић рекне да ће их бајаги чекати до мрака, па да их спроведе донекле, кад већ она пристаје да иде лепим. Милош му рекне да хоће још с њом да разговара… Тако је одведе право на ону стену, коју су јутрос на двадесет места издубли. Седну у шипражје што виси над самом стеном…
Ко ти зна како је то било!… Кад се проломио пуцањ и кад се растурише облаци дима, угледали су међу разбацаним стењем некакве крпе и – делове њихових телеса…

III

Многе су године протекле од ђедова причања. Ђед је, ваљада, одавно иструлио. Само се још ва дуго, до последњег дана, познавало место на врускавцу, с кога се у сред мирна дана, баш кад понесмо ђеда на гробље, очену најдебљи стуб и паде са шумом и треском… Порасли су и давно стигли ва брање изданци старог врускавца; однеше и друге куће доста пресада, али сви у селу веле, да ни један пресад нема тако леп род као стари врускавац…
Кад стигох за женидбу, нарочито се споменух врускавца. Та он ми је и ’нако вазда пред очима, и никад га не погледам, а да ми душу не обузме некакав нејасан страх и слутња… Али тек кад настаде време, помислих да сад треба добро очи отворити… Толико се чуда почини око тога дрвета, и већ два поколења, која под њим одрастоше, давно сањају вечити санак, а оно се још поносније уздиже оном плавом светлом недогледу, шумећи и жуборећи широким листом…
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 1:52 am

Та он није свакад несрећу доносио!
Ето, ђед је лепо проживео све до смрти очеве. Рачунао сам да ће и ту бити каква реда; ђеду је био добар, оцу ми зао, и сад је ред да мени буде добар. Ма опет се опоменух оне ђедове: „Чувај се сам, па ће те и Бог чувати“.
Стао сам смишљати како ћу „отворити очи“. Питаћу старије, најпоштеније људе, договараћу се са старом тетком ми Макреном, разгледаћу и ја сам… „Нисам баш ни ја тако… хм…“ – помислим у себи, и сав ми тај посао изгледа као кад човек пазари волове, или тако што…
Заборавио сам био на две ствари: преумио сам ђедово причање о његовој и очевој женидби – како су они брзо „наредили ствар“, и нисам се сећао наше опште мекушности према женама. Ја сам, чини ми се, био још слабији од њих обојице: чим угледам девојку, одмах ми заигра нека магла пред очима и осетим таку врућину… ух!…
Једне године, баш о прегрту, одмарамо се после ужине под зеленим брестом. Дошли ми суседи позајмичари, да ми врате наднице, па нас има доста под брестом. Сви полегали, неки богме већ хрчу, па и ја се наслонио на ћебе од седла и предао се дрему… Пред очима ми се већ мути, у глави се меша шуштање кукурузног перја и јутрошње викање општинског бирова, И у исто време гледам ону натегу, што је копачи јутрос расекоше мотиком…
Одједном, у сред тога полусна, осетих да ме неко гледа, управо учини ми се да се моје очи састадоше с нечијим ватреним очима, од чега ми дрхћу капци, па не могу ни да их отворим…Прође кроза ме некаква струја, малко се расвестих и отворих очи…
Буди Бог с нама!…Николина Живка, моја прва суседа, некако ђаволски зажмирила, па ме стреља оним љубопитним и чудним погдедом… Нисам је досад ни сматрао за девојку: виђамо се по десетину пута на дан, позаимамо се и тако… Али ја њу не гледам друкчије но што гледам њену мајку, или моју сестру, или тако неку жену… обичан божји створ, па то му је…
А гле сад!…Чудим се и ја шта је то: одједном угледах у њој девојку, баш праву девојку, као оне пред којима обарам очи. И сад сам одмах затворио очне капке, па после лагано – лагано отварао само једно око…
Она исто онако ђаволасто жмири, само јој се сад, рек’о бих, и усне развукле у несташан подсмех… „Смеје ми се што сам зажмурио“, помислих, па отворих очи, али их морадох још брже затворити, јер отуд удари читава ватра на мене.
„О, ’натема је, и она девојка!…“ чудим се, и никако да дођем к себи од таквог изненађења, а осећам да се од овог часа мора друкчије мислити о овом ђаволу...
„Па добро напослетку“, мислим у себи; „девојка па шта?!…“ И чим погледам у онај зелени бурумак, на који се наслонила руком, одмах видим да очи не смем кренути на више…
Не знам колико је времена прошло, док смо се ми тако очима заигравали, тек одједном се чича-Никола трже и повика :
– Децо, доста је одмора. На рад!…
Увече, кад пођосмо кући с рада, пирну ветрић с планине, удари нас мека’ хладовина по знојавим леђима, па се осетих лак, полетео бих… И тада осетих неку самоћу, неку празнину на души, иако идем с толиким светом… Још ми нечега нема, а не знам шта је… Рек’о бих да осећам само, да је то нешто необично светло, драгоцено… као оно што се прича у вилинским и другим причама… Да ми је тако нешто, а и сам не знам шта је…
Ту ми падоше на памет данашњи погледи Живкини, и чисто се зачудих себи: шта ми је било. Наљутих се на себе, јер ми то девојче дође обичније од сваке обичне женске. Баш ћу да пробам. Приђем напред женскадији, јер она увек граби пут.

– Живка, метну ли ти оне кашике испод дебла у торбу?
– Ја што сам.… Ваљад’ ћу пола судова оставити, а пола понети…
– Знам, него…
– Хајд’, хајд’… гледај своја посла, – одговори она оштро, као што већ обично женске одговарају.
Сад се чудим њој: ето, видиш, и она сад… ’нако обично… ка увек!…
А оно данас мора бити да ми се приснило?!… Али како кад знам све… Знам и то, да нисам спавао!… Кад је викнуо Никола био сам будан, одмах сам устао.
„Најпосле, како било“, рекох у себи и предадох се оном лепом расположењу, које долази на овако тихој вечери.
Дође недеља. Ручао сам рано, па стојим пред кућом и мислим се шта ћу овако залудан. Погледах у страну, и пред очима ми затреперише гране врускавчеве, окићене дивним плодом, обасјане топлим сунцем… Шта ћеш боље: одем, те се попнем на трешњу и станем биркати и кидати најзрелија зрна. Тако се ја ућутао на једном густом стубу, једем трешње и нешто се замислио…
Одједном чујем разговор близу трешње. Погледам кроз лишће, – видим Живку. С њом снаха јој и Ката Игњатова. Кад дођовде под трешњу, стадоше. Мора да су одмах погледале уз дрво, ал’ ме нису опазиле. Поседаше под дрво, нешто мало проћереташе, док ће Ката рећи:
– Море, чекај прво да једемо трешања. Хајде, млада, на дрво.
– Не смем, славе ми. Ево деверке, она је слободнија, – одговори млада.
– Боји се и она Душана, младог газде, – смеје се Ката.
Ја се згрчио као миш, само да ме не виде и да чујем шта ће још рећи.
– Пи – ха– зар онога! – Њега се само жабе боје, – одговори она у смеху, али доста одлучним гласом. Затим устаде и стаде се уз врљику, која је наслоњена уз врускавац, пети на дрво.
„Гледај ти… сукњара једна!…“ љутим се ја и све се више заклањам за стуб. „Чак и она тако о мени мисли… Ја шта ли оне друге веле?!… Право каже ђед: је ли оно само у сукњи – од ђавола је… И како нас то брзо познаду! Знам да не би тако рекла о Војину, нашем првом суседу…“
– Еј, да хоће откуд наићи Душан, – опет се смеје Ката. – Само да бане под трешњу, па да погледа на више…
– Их, јадна! Побег’о би он још од оног корова, чим би вас под трешњом угледао, – одговара ова и пење се право уз мој стуб, биркајући узгред зрела зрна.
Гране, на којима се држим, љуљушкају се лагано под теретом, а мене обузима све већи немир, све чуднија зебња. Баш ми је незгодно… Одиста бих радо побегао… много бих волео да она није дошла. Истина, ја је опет онако сматрам… обично, као и синоћ. Али тек, ђаво би га знао, некако ми сад необично на души… Најгоре је што ће сад да натрапа право на мене. Мора се ухватити за грану на којој су моје ноге. Ево је, сад ће!…
Она потеже руку на више, да се ухвати за грану, подиже главу и… остаде тако за часак. Мора да сам јој изгледао много смешан, кад се она поврати очас и развуче усне у смех… Већ отвори уста да нешто каже, али ја направих тако жив и речит израз на лицу, те се она заустави и погледа ме најпре љубопитно, па после с подсмехом.
Разумела ме да се бојим више од оних двеју, па ваљада решила се да се мало прошали на мој рачун. Испе се још на више, па стаде право према мени и погледа ме чудно оним својим сјајним очима. Шта ти се ту није видело, у том једном погледу!…
Ја само осетих како ми се усне коче, јер бих се хтео насмејати, али се уста смрзла… Кад сам читао Љубомира у Јелисиуму, кога сам, заједно с другим књигама, узимао од апотекара у вароши, онда сам видео, да се тако нешто може осећати, што сам ја сад осетио.

Дође ми баш сасвим друга девојка, учини ми се тако светла и некако… не знам ни сам како да кажем, некако узвишена и онако… осећам да ми је слатко уз њу. Обарам очи, а осећам њено дисање и заноси ме мирис босиљка и рутвице, чиме је искитила главу и груди. И још… још осетих онај нарочити општи мирис девојачке опреме. Јер оне, кад савијају празнично рухо, уметну смиљкиту и много друго миришљаво цвеће, па после још из далека осећаш мирис празничне одеће.
Занех се тако, па не знам кад бих прословио, да она не отвори уста. Учини ми се опет да ће нешто рећи, па ми се одреши језик. Брзо јој прошаптах:
– Не говори, славе ти. Немој ме одати.
– Што, бојиш се? – одговори она тихо, а у очима јој гори, гори…
– Твоја посла! – рекох јој и насмејах се усиљено. К’о бајаги ја разговарам с њом ’нако обично… А заборавио сам да је то Живка Николина.
– Па онда нека… нек нас чују, – вели она још ђаволастије, и као хоће да викне.
– Чекај… нешто да разговарамо, – шапћем ја збуњен, и истог тренутка чудим се откуд ми то дође на памет. Шта ја имам да с њом разговарам?!… Зачудио сам се, па чекам само шта ће да буде.
Она се као уозбиљи, али јој на уснама једнако игра подсмех.
– Па, дела… шта ћеш? – пита и нагиње се све ближе к мени.
Баш ми незгодно… Клецају ми колена!… „Ала ли је лепо сад лежати где у хладу… Који ме враг донесе на трешњу“, мислим се и гледам како бих се некако леђима наслонио на стуб. Али не може.
– Еј, море, камо трешње? – викну оздо Ката.
– Где си то, не видимо те. . .
– Чекај, моја је гуша старија, – одговара она сасвим обично, као да је одиста на дрвету сама. А мени шапће:
– Хоћу ли да им кажем за тебе?
– Не, молим те.
– Наломи грана брзо, па ми дај, да им бацим.
Ја сам ломио, не гледајући шта радим, а она је узимала из мојих руку окићене дивним црнкасто-црвеним родом гране, па би их бацала пред своје другарице. Напослетку ми рече да је доста. Ја се обазрех, а она држи пуне руке грана, кида и једе трешње.
Опет се наместих уз њу, јер ми је одиста на том месту било најлакше стајати. Она ми принесе неколико трешања устима и насмеја се.
– Нека, једи ти, – прошаптах.
– А зар нећеш из моје руке!
Ја одједаред обавих руке око стуба и око ње, па јој се још више примакох. Она ме погледа малко онако… узвереним очима и као да очекиваше шта ће сад бити. Између наших глава штркљају само оне гране, које је држала у рукама. Ја се опет збунио, па се заклањам за то лишће, а не смем руком мрднути…
– Дела, шта имамо то да разговарамо, – прошапта она, сажижући ме очима.
– Ето, ’вако… – промуцах ја, а руке ми све јаче дрхћу.

– Како, зар тако само да стојимо на трешњи! – рече она и подиже једну обрву у вис, та ме обрва баш много збуни. – Имаш ли што да ми кажеш?
– Имам… само знаш… како бих… – стадох муцати и у исто време домишљати се шта да јој кажем. О, да је проклет брз језик!… Али се мора нешто говорити, а кад је држим ’вако руком, не могу јој говорити о копању. Него ја то сад велим, а онда ми само пролећу кроз главу нека чуда, али ’нако – никакве мисли за одговор.
– Море, ти би се женио, а? – прошапта она, И баш видех лепо како се и њој скупише усне, па не може да се насмеје.
Ја не помислих ама баш ништа о тим речима, него једва дочеках да могу што одговорити.
– Ја, јест, јест…
– Па ето… хоћеш Кату? – запита она, а усне јој се повукоше у страну.
– Што… кад си ми ти ближа! – рекох и опет се зачудих откуд ми дођоше ове речи.
– А зар би ме узео?
– Хоћеш поћи? – промуцах, и она ми таман метну руку на раме, а испод саме трешње привика неко:
– Еве их, црњано… да видиш само! Куку јада!… То ли је она што се не боји.
– Црна деверка, силази да ко не дође, – привика јој снаха, па стаде брижно намештати врљику и освртати се…
За један тренут Живка се изви из мојих руку и слете низ дрво… Чујем само како се она стаде смејати, – заценила се од смеха. Ја се нашао у чуду: куд ћу сад? Знам да се мора низ дрво, али како ћу им у очи погледати, како ћу стати пред оног ђавола – Кату…
Кад ја стадох на земљу, оне се све три смеју и гледају како изгледам.
– Је ли кажем ја! – виче Живка. – Зар не видиш да се смрзао, а оне причају о грљењу и љубљењу, ха – ха – ха!…
– Ха – ха – ха… – смеју се и оне, а ја се досетих лукавству, па се узех к’о бајаги снебивати и стидети.
Живка. их је преварила. Лакну ми на души, и ја се одмах стадох освртати, како бих стругнуо…
Оне одоше брзо, а ја седох под трешњу, да се одморим, јер ме ноге већ једва држе.
Сетих се одмах свега, и одједаред ми све дође страшно, необично…
Шта сам ја то урадио?… Заречио девојку… Је ли могуће… ја, ја заречио Живку?!…
И све ми то ново и страшно, и кад се осетих овако усамљен, поче ми бивати све страшније. Бар да имам кога друга или рођака, или тако што… па да се посаветујем. Али сад је све доцкан… свршено је!…
Велим да је свршено, и опет не верујем себи самом. Откуд је свршено, кад је сад све по старом… ја сам, ето, сам… слободан, а и она тако… Може се, ако хоће, и удати за кога…
И тада, при тој мисли, осетих да је збиља све свршено, јер ме нешто необично заболе, кад помислих на њену удадбу… Нема ту друге: она је моја!…
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 1:53 am

*
Нећу причати цео наш живот, јер немам шта особито рећи. Ово сам испричао опширно, само да се види, како сам и ја пошао трагом својих родитеља, који су овакве „ствари“ брзо наређивали. Стане им пред очи девојка, и – готов посао!
Ја сам мислио да ће то са мном све друкчије бити; прво стога што сам имао пред очима горко искуство; друго што сам био у неколико школован; и, треће, што се то тицало мене, а моја историја не може личити ни на чију. Ја сам очекивао за себе све нешто особито: и жена ми је требала однекуд из далека, из далеких, али чувених места… А оно све изађе обично: очекујем суђеницу преко далеких гора, а она ми ђаволасто жмирка под, тако рећи, самим носом…
После већ, као што рекох, све пође обичним редом, док ја не одох у војску. Рачунао сам да нећу служити више од месеца, – тако је и по закону. А оно испало друкчије. Уписали ме као двогоца.
Видело се да је то погрешка, ја сам знао чак и откуд је потекла, и знало се да ће се исправити. Али дотле је ваљало ићи и служити. Оставим код куће два момка, да гледају имање; Живку, да гледа кућу и чељад, а ја одем под барјак.
У војсци ме задржаше непуна четири месеца. Требало је непрестано да неко трчи из надлештва у надлештво, а ја нисам имао кога, него је све ишло својихм редом, онако војнички… Из наше окружне пуковске команде отиснуо се један бео табак хартије, и док га нису свега исписале разне команде и власти и пришиле му накит још пет табака, који су проношени ваљада целом земљом, – дотле сам ја, као и сваки рекрут, поштено „динарчио, пожарчио“, служио краља и мислио о својој кући.
Баш онога дана кад сам предавао одело и оружје у „цајкуз“, добијем писмо из мог села. Отворим – нема потписа, само неколико речи. Јавља ми се да Живка много ашикује с Војином, нашим суседом: иду заједно по шибљу и свуд… Полетео сам кући као без душе, и све сам мислио да жив нећу стићи. А кад стигох, у кући све обично: и чељад, и момци, и Живка, – свако гледа свој посао. Мислио сам да ћу затећи лом и окршај, а оно ништа. „Дај да причекам“, помислим у себи; „дознаће се ако што има“.
Ништа Живки не говорим, него још гледам да јој будем што милији. По цео дан сам око ње, нађем се у послу, а она ми привикне:
– Шта си ми се прилепио уз сукњу као крља, па само пиљиш у очи. Што не идеш у општину, на посао, као сваки човек?
– Море... ићи ћу, док се мало одморим, а баш сам је хтео припитати, би ли волела да јој се ко други прилепи уз сукњу. Али пусто меко срце!…
– Уморан си!... Еј, хладовино! – одговара она и подсмехује се.
Прође месец дана, не опазих ништа. Само би ме на састанцима по неки пецнуо, али онако издалека, једва сам се досећао речи, а нико неће да каже што јасније, да га могу питати.
Једаред се вратих с посла много раније но обично. Враћам се кући, а нешто ме обузело чудновато; као грозница, као нека дрхтавица, не знам ни сам како... А опет сам томе ја крив: идем кући, а једнако мислим о ономе злу, које се све више отвараше пред очима. Све их гледам у памети како ашикују... и триста других чуда.

А у глави се све више мути. Тако уђох у воћњак. На дрвљанику стоји сикира у једној клади; неко почео цепати дрва, па оставио. Уђем у кућу, све мирно. Деца брљају по пепелу око банка, а сестра ми Мара пере судове.
– Где је Живка? – запитам, а ноге ми клецају Бог ће знати од чега: или од страха или од умора. Како ћу се уморити, кад сам полако ишао!…
– Ту је... сад изиђе… – одговори сестра и обрте очи у страну, па се брже саже и хтеде продужити посао.
Ја јој приђох као у бунилу, повукох је на више и запитах, гледајући је право у очи:
– Говори, где је?... Знам ја све... Сад ћу све побити...
– Не, ако Бога знаш!... Није ништа сигурно, него се ваљада онако тек… Одиста сад изађе из куће. Да није горе у воћњаку…
Изиђох из куће полако. Дође ми на памет прича ђедова, како су моји родитељи одлетели у ваздух… Пролазећи поред дрвљаника, узех сикиру и опет пођох лагано… Хиљадама разних чуда пролећу ми кроз главу: час их видим како се грле и љубе, час како бегају из села, као и моја мајка, час горе и црње… а ништа не мислим шта сам ја ту и шта мени остаје да чиним. Идем, а осећам да се сад свршава… Нешто ме вуче, и ја добро знам куда ћу: право под врускавац, јер тамо је почетак свему, па мора бити и крај… Тамо је све, и ја то тако знам, као да гледам…
Ено, беласа. се мушка кошуља кроз грање… Досад сам као помало и сумњао, али сад ме сасвим остави присебност. Само наиђе нека густина пред очи, нешто се тамо под врускавцем зашарени… види се двоје како седе једно уз друго…
Да ли прође много времена не знам, тек ја сам истога тренутка био под трешњом, са замахнутом сикиром, не знајући ни сам шта ће бити на крају… Само ми се чинило да већ осећам задах вреле крви и да је мени дошао последњи час… И у томе чуду угледах оне сјајне заповедничке очи, којих се никад нисам могао нагледати, како ме запрепашћено гледају, како су зачуђене, како се сија у њима неизмеран страх и молба…
Сикира остаде подигнута, кроз шљивак промиче све брже и брже бела кошуља, а оне сјајне очи подигоше се у вис и нестаде их…
Сикира паде нагло на дебло врускавчево. Не знам зашто је баш тамо морала пасти. Дрво задрхта, стресе се, па опет остаде Мирно. Мени се одједном прохте да ударам о то проклето дрво, да сечем, да ништим све око себе, док осећам и последњу кап снаге.
Ударац за ударцем одјекну кроз миран воћњак, час потмуо, нејасан, као да бијеш у труд, час јасан као звоно… Збацих са себе одећу, окупах се у свом зноју, а сикира само излеће у висину, севне према сунцу и пада на засек, одбијајући крупно иверје… Одједном задрхта врускавац, стресе се и опет стаде. Још један ударац, два, три… врускавац крцну, покрете се и одједном се сруши са свога постоља, трештећи и ломећи све око себе…

Ја стојим и гледам лудачким погледом ово велико дрво, како се прострло између шљивових редова. Неко ме дохвати руком.
– Бато, што си га посек’о? – проговори сестра с неким сујеверним страхом. – Знаш какво је то дрво!...
Ја је гледам и чудим се откуд она овде и шта говори то.
– Ти ћеш остати код куће, – рече она благо, а ја и Живка одосмо да оперемо вуну…
Тако се то свршило!…
Ја и моја Живка, сад већ баба, и дан дањи живимо лепо… Али сам ја од оног дана свакад био човек…
А млади врускавац зелени се по чаиру и међу шљивама, шумећи покаткад што својим китњастим густим гранама. Њихов шум меша се са смехом наше деце, и он нам је много милији и дражи од оног злослутног шума старог врускавца.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 1:55 am

Васко Попа

Скрени поглед према мени

Скрени поглед према мени
Хроми вуче
И надахни ме огњем из чељусти
Да пропевам у твоје име
Праматерњим липовим језиком
Испиши ми канџом на челу
Небеске црте и резе
Да стасам у тумача твога ћутања
И угризи ме за леву руку
Да ми се поклоне твоји вукови
И да ме за пастира извичу
Скрени поглед према мени
И не буљи више у срушени свој кип
Хроми вуче
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Чет Нов 26, 2009 1:45 am

ПОСЛЕ ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА - Милован Глишић

Jош онда кад су Зарожани затурили вилама орахе на таван; кад су појили врбу и сејали со; кад су ишли четомице у планину те секли чачкалице да ишчачкају зубе; кад су истезали греду, скакали у јарину, уносили прегрштима видело у кућу, и тако даље... била је у неког Живана душмана, кмета у Овчини, зачудо лепа кћи. Неки је већ почели и просити; али Живан не да ни поменути. Причају да се и побио с неким просцима... Ко зна, лажу, може бити!
Како било да било, тек Живан почео од неко доба много врчати на своју кћер. Он, истина, виче и на осталу чељад по кући, али се ни на кога не осеца онако као на њу.
Једно јутро, баш кад беше зајмила овце да истера на попас, а Живан излете из куће, па се продера:
— Чујеш ти, море, Радојка!
— Чујем, тајо! — одговори она полако, а нешто претрну.
— Ако те још једном видим с овцама под оном лужином, слободно не иди ми кући!... Шта ћеш тамо? Зар нема паше и по другим брдима?
— Та... оно... има... — замуца Радојка.
— Има, јакако! Али нема оног дроње, оног Страхиње, што поваздан ћурликâ у двојнице!... Ако ли га домчам — одраћу га!
Радојка само обори очи, па задрхта као прут.
— Гони те овце горе у гај! — повикну Живан, па се врати у кућу као смушен.
Она се упути најлак с овцама навише, пошав у гај што беше одмах изнад куће. Почесто се обзирала и ослушкивала.
У кући се диже читава врева. Живан праска и виче, рекао би, све поби. Двоје деце побеже напоље плачући.
Радојка окупи овце мало брже, само да одмакне, да не чује тај русвај. Била је то скромна и мирна девојка, као јагње.
Живан је био наопак човек, зато су га и прозвали — Душман. Волео је свадити се с човеком него попити чашу ракије. Често хоће и да се побије. Откако су га окметили — лепо човек побесне!...
Радојка већ изби с овцама из гаја горе на рудину, па их пусти те се пâсом спустише до буквика с ону страну брда. Ту баш поред путање сеоске седе на траву, извади плетиво из плетивачице и узе плести. Није обишла ни две-три игле, а бахну оздо из буквика Страхиња, те пред њу.
— Ух, Страхиња, ала ме уплаши! — рече Радојка и осврте се плашљиво.
— А зар ти овде изјавила овце? — упита Страхиња смешећи се.
— Прођи ме се, море; тајка да ме у топ метне!
— Знам, не да ти да се састанеш са мном.
— Чисто зебем да не наиђе откуд... Остаде код куће. Чини ми се поби ону чељад... Ја побегох да не слушам.
— Рчин човек!... — рече Страхиња.
— Хтеде се јутрос побити са чича-Средојем...
— А зар је долазио? — упита Страхиња брзо и као трже се мало.
— Ко?
— Па чича Средоје.
— Рано јутрос; тајка се тек умио, а он дође.
— Па?
— Па не знам шта су разговарали... Тек тајка беше нешто развикао. Чича Средоје изиђе, па чисто љутито рече: »Шта дробиш ту? Ако сам ти поменуо, нисам ти главу разбио...« И оде, а не рече ни збогом!
— Одиста велиш? — упита Страхиња као не верујући.
— Богами, одиста.
— Баш бих волео да ми то ниси казала... — рече и нешто се окари.
— А што? — упита Радојка као зачуђено.
— Тако!... — одговори Страхиња, па се замисли.
Таман Радојка заусти да га нешто упита, док ти се помоли озго путањом Живан, па подвикну:
— А, ту ли си, лоло!...
— Беж', Страхиња! — врисну Радојка, па побеже к овцама у страну.
— Кући се вуци! — дрекну Живан на њу, па полете к Страхињи цичећи кроза зубе: — Стани де, лоло, стани!
Страхиња се беше у први мах чисто забезекнуо и застао као укопан. Али кад виде да се Живан не шали, него још сподби и повелики камен да га гађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик... Срећа његова те се Живан спотаче преко неке кладе и љосну колико је дуг о ледину... а ко зна што би било.
Истина, Страхиња је био врло куражан и снажан момак. Мучно би устукнуо да је био ма ко други; али Живан је отац Радојкин, па воли склонити се...
Док је Живан устао иза оне кладе, нигде Страхиње, ни Радојке, ни оваца! Он се онда упути путањом преко буквика, гунђајући и псујући онако сам. Оде у нечију њиву да осеца потру. Тешко сад потричарима!...
Радојка је већ давно стигла с овцама кући. Ни сама не зна куд је прошла и како је дошла. Код куће је затекла сву чељад заплашену. Она жива премрла од страха!... Ко зна шта је чека док се Живан врати.



Тада је у Зарожју, подалеко од села, на реци, била, у некој грдној гудури, воденица, сеоска. Ту су Зарожани кад су год били гладни, млели жито те се хранили хлебом. Али, за чудо божје — није се могао ниједан воденичар одржати у тој воденици! Омркне здрав и читав, а осване мртав, са црвеном масницом око врата, као да је гајтаном удављен. То се чудо рашчуло надалеко и већ се нико живи није смео најмити да буде воденичар. Има неколико недеља како се Зарожани муче и петљају са самом воденицом, мељући помало дању.
И још нешто. Тада је био у Зарожју кмет неки Пурко, један од оно мало Зарожана који нису затурали вилама орахе на таван, ни појили врбу, ни истезали греду, ни сејали со. Тај је Пурко био паметан човек, иако је носио најдужи перчин у свем селу.
Онда се Зарожани нису шишали, него су и они и свуд по околним селима носили перчине: неки низ леђа, а неки подвијене под капу иза врата.
Пред кућом Пурковом бише лепа рудиница; на тој рудиници голем, гранат орах. Под тим орахом састајали су се људи с кметом, па се разговарали и договарали о својим пословима.
Онда још није било механа. Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свету.
Лицем на Ивањдан беху се искупили све по избору људи из села с кметом под орах. Неки поседали, неки полегали насатке, неки потрбушке, па се помало разговарају. Кмет и још њих два-три пуше на кратке чибучиће.
Кмет легао потрбушке, па се ногата најлак; у руди му некакав патрљак, те шара њиме испред себе по земљи.
— Море, људи — почеће Пурко, запаравши мало оним патрљком испред себе — шта ћемо с нашом воденицом? Воденичара нема, нити га можемо наћи. Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом — нек је носи ђаво! Али овако све се мучимо без брашна. Село велико, један витао, налога... Куд ће доспети да намеље свакоме, кад само дањом меље!
— Па и онако, брате — прихвати неки чича Мирко — не може воденица бити сама. Сваки час вала што оправити, јаз чистити, камен посецати.. Ми ионако имамо послова и сувише!
— Хвала богу! — рече кмет и ногатну се мало — све нам је у селу добро! Овце се близне, летина поноси, говеда се обадају, народ поштен. Само та проклета воденица!
— Ама како би било — рећи ће неки Рашко Ћебо, најгрлатији човек у свем Зарожју — да ми узмемо пусат, па преноћимо коју ноћ...
— Е... Оно јест... ама знаш... Аја! — за мрмљаше готово сви углас.
Чисто их подиђоше неки мравци. Они што беху полегали насатке, изврнуше се потрбушке, а они што беху потрбушке, изврнуше се насатке.
Сви се мало замислише.
— Ја велим, браћо — рече кмет Пурко и запара добро оним патрљком — да још једном огледамо. Да нађемо како било воденичара...
— Аја! — дочека чича Мирко. — Каквог воденичара, бог с тобом? Неће нико за живу главу!
— Ја, вала, не знам... — рече Ћебо — тек мени се чини да бисмо могли и сами преноћити...
— Вала, ја му не преноћих — дочека неки Видоје Ђилас — па макар знао туцати жито у ступи!
— Вала, синко, ни ја — прихвати чича Мирко — па макар кокао кокице те јео.
— Ама, да ми зовемо попа — рече неки Срдан — нек очита што...
— Та читао је, Срдане, и читао — одговори Пурко и ногатну се — па никакве вајде.
— Ја велим, људи — рече чича Мирко — да ми градимо нама другу воденицу. Хвала богу, потока доста — имамо где.
— А шта ћемо с овом? — упита Ђилас.
— Па угарак у њу! — рече чича Мирко.
— Додуше, боље и то него да свет пропада... — додаде Пурко.
— Од кмета и беседа! — подсмехну се Ћебо.
— Немој ту дробити! — осече се чича Мирко и устаде.
— Та махни се, Мирко, богати! — рече Срдан. — Ко сеје со ничу му скакавци.
— А јеси истегао греду, Срдане, а? — подсмехну се Ћебо.
— Оканите се, људи! — Виче Пурко, јер виде да ће бити русваја.
— Ако си и истезао греду — рећи ће чича Мирко — ниси скакао у јарину као Ђилас.
— Ако сам и скакао одговори заједљиво Ђилас — нисам затурао вилама орахе на таван као ти, чича!
— Не лај, море! — плану чича Мирко.
Сви пођипаше на ноге.
Кмет их стаде мирити:
— Баталите, људи!... Де, да се разговоримо као људи!...
Аја! Реч по реч, заједај један другог, док ти луче шамар Ћебу иза врата. Ошамари га Ђилас.
Зачас се начини читава гужва. Сваки дочепа шта му паде шака, па удри... удри! Само се чује: »Не, Ћебо!... Станиде, чико!... Држ' се, Срдане!... Не дај, кмете!...«
Еле, бише се до миле воле, па се разиђоше куд који. Неко гологлав, неко нарамује, неко се пипа око ре бара.
Кмет уђе у кућу да се умије, јер сав беше изгребан по лицу.
Тако се сврши тај састанак зарошки.



Рано на Петровдан, још пре сунца, сео је Страхиња код Змајевца, најхладнијег извора у свој Овчини, што је баш поред пута сеоског ниже куће Живанове. Сео је ту да се мало одмори и да запали једну, па ће већ даље. Спремио се да путује некуд. За појасом му два пиштоља и велики нож. Торбу и гуњац спустио поред себе на земљу.
Таман је распалио лулу, кад ето ти озго Радојке са судовима. Пошла на воду. Кад виде Страхињу, она се чисто трже и обазре се узверено.
— Ене, ти си, Радојка!... — рече Страхиња, па устаде и затури торбу и гуњац преко рамена.
— А куд си ти тако поранио? — упита Радојка полако и снуждено.
— Та ни сам не знам — одговори Страхиња и слеже раменима.
— Остаде ли, болан, жив ономадне?
— Ја једва... а ти? — упита Страхиња чисто бојажљиво.
— Не питај!... — рече Радојка и заплака се.
— Знам већ, онај душман... — заусти Страхиња, па само одмахну руком.
— Нема ми већ живота... — наставља Радојка кроз плач.
— Вала, ни мени!... — прихвати Страхиња... — Идем у свет, па шта бог да!
— Куда, болан? — упита Радојка и погледа га.
— Куд било... Идем доле у Посавину...
— Благо теби!... А шта ћу ја, јадна!
— Шта знаш, трпи! Ваљда ће и том злу бити једном крај.
— Барем да си ти овде... Ако ништа друго, било би ми лакше да те само виђам кашто...
— Аја, Радојка!... Ја те волим као своје очи... Али шта ћу? Онај рчин не дâ да се узмемо. Казао ми је све чича Средоје. Више ми није вајде ни помињати... Премишљао сам од сваке руке. Друга није, Радојка! Морам се уклонити одавде... Барем док се ти не удаш... А после како буде.
— Зар, болан, одиста хоћеш да одеш?
— Богами, Радојка, одиста.
— А твоја кућа?
— Кућу сам затворио мртвим коцем. Боље нек зарасте у зову и коприву кад не могу бити весео у њој! — рече Страхиња одсечно.
— Баш сам ти ја несрећна! — учини Радојка, па поћутавши мало, додаде: — Кад си баш тако наумио да одеш, а ти немој, болан, далеко! Ето, можеш и у Зарожју, остати. Имаш и тамо својих познаника; имаш, хвала богу, и родбине... Тетка Мирјана, пада ти, чини ми се, баба по мајци, родом је отуда...
— Све је тако, Радојка, али баш не могу... Волим отићи мало дале!
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Чет Нов 26, 2009 1:45 am

Напослетку, Радојка га поче преклињати да не иде, или барем да не иде далеко. Све узалуд! Страхиња наумио, па га не можеш никако намолити ни одвратити.
Она се исплака, што никад дотле; изјада се Страхињи на Живана: рече да се можда неће ни удавати кад јој није било суђено да за њега пође; опрости се с њим, захити воде, па оде плачући навише кући...
Страхиња уздахну, распали боље лулу, одби два-три густа дима, па опучи путем наниже, а почесто се осврташе за Радојком — догод није већ замакла горе у воћњак.
Што је даље Страхиња одмицао, бивало му је све теже. На махове га тако стегне нешто у грлу, рекао би, угушиће га. Осећа како су му очи пуне суза, па га то чисто љути, те се мргоди. Испушио је лулу брже него обично, па се и нехотице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу...
Кад би наврх Голога брда, стаде мало и погледа онамо у Овчину. Види се кућа Живанова, зграде око куће, гај, па горе рудина. Учини му се као да неко чељаде изиђе из куће... Нико други већ — Радојка. Чини му се, види је како још плаче... Затим погледа мало доље. Види се она лужина, где је Радојка често изгонила овце на попас и где су се састајали и слатко разговарали. Мало више на брдашцу види се његова кућица; чини се одатле колик добра печурка, није већа. Наоколо мало њивице, нешто поврћа, ливадица. Све лепо уређено.
Страхиња је још у детињству остао сироче, без оца и мајке. Имао је, додуше, неке даљње својте и у Овчини и у Зарожју, али га нико није хтео к себи узети нити се постарати о њему. Само тетка Мирјана распитивала се кашто за њега и дала му једном назувице... Еле, Страхиња се још од малена почео потуцати по туђим кућама. Служио је по Овчини код бољих газда, док је мало одрастао и ојачао. После је отишао по мајсторији. Пристао је уз мајсторе Осаћане и слазио с њима чак доле у Посавину, те градио куће, вајате, и остале зграде богатим Посавцима. Кад је тако спечалио неку парицу, вратио се у Овчину — на оно мало баштинице што му је остало иза оца. Стару кулачу развалио је, па начинио сам ону кућицу и ту живео као вредан и скроман сиромашак...
Сад ће, ето, остати све пусто. Доћи ће сеоска стока те потргати оно мало њивице и утрти оно нешто поврћа. Она лепа кућица обрашће у коров, а ону белу шиндру покриће маховина.
Страхиња уздахну, опет га љуто стеже у грлу; опет повуче два-три густа дима, па похита наниже к зарошком хатару. Пресамари преко Голога брда. Пред њим пукоше дубоке зарошке гудуре, чести шевари и стене, а врло ретко њиве и још ређе куће.
Пут иде баш кроз сред Зарожја, поред вратница кметових. Страхиња помисли и нехотице да би добро било да се сврати мало код Пурка и још неких познаника, те да се алали с њима. Ко зна кад ће се видети. Ти су га људи веома запазили откако се вратио из мајсторије. Додуше, Страхињу су сад волели сви и по Овчини, осем Живана и још неких, а и по оближњим селима. Само су му неки помало замерали што је »пропалио« дуван, а још момак.
Онда се тамо врло ретко палио дуван; тек погдекоји могао се видети с чибуком у зубима, па и то само од старијих људи, а момчад — никако.
Страхиња се осврте још једном. Од Овчине се ништа више не виђаше.



Око мале ручанице беху се испупили под оним орахом, пред кућом Пурковом: чича Мирко, Ћебо, Срдан, Ђилас и други одабрани људи из села. Неки поседали по трави, а неки стоје. Слабо се разговарају а почесто погледају један другога испод очију. Као да их је стид што су онако завршили свој пређашњи састанак на Ивањдан. Па и кмет Пурко нешто оклева. Откад су људи дошли, а он још не излази из куће. У зло доба ето ти и њега — изнесе пун бардак ракије.
— Ама где си, добар човече? — упита га чича Мирко.
— Та оно.. знаш... чељад... — поче кмет Пурко замуцкивати, као човек кад хоће да забашури што, па тек пружи Мирку бардак: — Де, богати, наздрави!
— Е, браћо, срећан дан, срећан рад, срећно виђење дабогда! — рече чича Мирко, па натеже бардак.
Пурко се, међутим, упита за здравље са Ћебом, Срданом, Ђиласом и осталима.
Они се чине — ни лук јели ни лук мирисали. — Деде, Ћебо! — рече чича Мирко пруживши му бардак. И Ћебо наздрави две-три речи, повуче добро, па додаде Срдану, Срдан Ђиласу, он првом до себе, и тако оде бардак од руке до руке. Кад су се сви обредили и кад је последњи спустио празан бардак на земљу, поче кмет Пурко:
— Вала, људи, ми смо се често састајали. Богу хвала, често смо се и споречкавали...
— А, богами, и побили — додаде Ђилас полако.
— Тек никад се нисмо онако душмански разишли — наставља Пурко, чинећи се и не чуо Ђиласа — као ономад на Ивањдан...
— Батали, кмете, богати! — дочека га чича Мирко. — Било па прошло! Што то заподиреш?
— Таја кажем само... — поче кмет.
— О кани се, море! — прихвати Ђилас. — Живи се људи кашто и споречкају, па и побију... Људи су, чудна ми чуда!
— Јест, јест!... Тако је!... Батали, кмете, батали! — завикаше готово сви углас.
Кмет мало поћута, па поче:
— Па шта велите, људи? Хоћемо ли тражити воденичара или градити другу воденицу?
— Ух, опет та проклета воденица? — прогунђа неко.
— Да градимо другу! — вели чича Мирко.
— Јок, да тражимо воденичара! — рече Срдан.
— Да чувамо сами! — виче Ћебо.
— Аја!... Да развалимо ову! — узвикује Ђилас.
— Нећемо! — вичу једни.
— Хоћемо! — деру се други.
— Полако, људи, народе, браћо! — стишава их кмет.
— Шта полако? — дичи чича Мирко, и сав се запурио. — У ову угарак! Другу гради!
— Гради је сам! — довикују му једни. — Какав угарак?
— Прво вели чича Мирко! — деру се други.
— Ама, људи, браћо!... — стишава их кмет.
Диже се читава граја. Ништа се не зна шта ко говори. Кмет млати рукама, трчи од једног до другог, умирује их...
Утом се помоли озго путем неки човек. Затурио торбу преко рамена, па хита наниже.
— Ко ли ће оно бити? — учини кмет.
Сви се упиташе и погледаше навише.
— Чини ми се Страхиња — рече Ћебо.
— Који Страхиња? — упита чича Мирко.
— Па онај наш из Овчине! — вели Ћебо.
— Јест, богами! — додаде Ђилас.
— Шта ли ће у Зарожју? — упита неко.
— Па, хвала богу, има коме доћи!... — рече кмет.
Утом Страхиња стиже доле до вратница Пуркових.
— Страхиња, брате! — зовну га кмет. — Акобогда тако? Сврати мало амо!
— Па сврати мало, Страхиња, сврати! — повика и Ћебо.
— 'Оди, 'оди, брате!... — прихватише и остали.
— Одмори се мало! — додаде кмет.
Страхиња већ уђе на вратнице и назва им:
— Помози бог!
— Де, Страхиња, пијни мало! — рече Срдан и додаде му бардак. — Може бити уморан си.
— Вала, и јесам!... — одговори Страхиња, па узе бардак и седе међу њих.
— А одакле тако? — упита кмет.
— Од куће... — рече Страхиња и натеже бардак, па брже одујми, осмехну се мало и упита: — Зар ви овако нудите путника?
— Ваљда празан? — упита Ћебо.
— Јест, богами!... — рече кмет узевши бардак и мућнувши га, па брже отрча у кућу.
— А јеси наумио далеко? — упита чича Мирко.
— Богами, далеко... — одговори Страхиња озбиљно.
— Е?... А докле?
— Може бити чак у Посавину.
— У Посавину... — завикаше готово сви зачуђено.
— А што, море? — упита кмет, који баш у тај мах донесе ракију у бардаку.
— Мора се, Пурко!... — рече Страхиња и уздахну.
Сви га погледаше мало зачуђено.
Страхиња се напи једном, извади лулу из појаса и запали, па тек онако упита:
— Ви овде нешто већате, чини ми се?
— Море, муку ти мучимо! — рећи ће Ђилас.
— Е?... А што? — упита Страхиња одбивши један дим.
— Та остали смо без воденичара — прихвати Пурко. — Не можеш ни једног наћи.
— Нико не сме, брате, не сме! — уплете се Ћебо.
— Неко чудо дави људе — настави Пурко. — Ниједан воденичар не може да се одржи. Омркне здрав и читав, а осване — мртав.
— Ама казују то и овамо по Овчини... — рече Страхиња, па се нешто замисли.
— Село велико — прихвати Срдан — воденица једна.
— Па и у њој нека анатема! — додаде чича. Мирко.
— Да градимо другу — вели кмет — богами, нисмо ни кадри.
— А не можеш наћи куражна човека... — додаде Ћебо.
— Знате, људи, шта? — рече Страхиња одважно.
— Шта? Шта? Шта? — повикаше готово сви радознало.
— Ако хоћете, ја ћу вам бити воденичар.
— Ти?!... Бог с тобом!... Махни се!... — повикаше многи зачуђено.
— Јест, ја... Барем за једну ноћ — одговори Страхиња поуздано.
— Окани се, брате — вели му Пурко. — Немој се шалити.
— Па ето ћеш и у Посавину — рече чича Мирко.
— Нећу... предомислио сам се! — одговори Страхиња и одби два дима узастопце. — Баш сам рад да вам чувам воденицу макар само једну ноћ.
— Море, Страхиња — прихвати опет Пурко — ми тебе знамо, волимо те... па нисмо ради...
Аја, Страхиња се укопистио, неће баш никако да попусти!
Кад Зарожани видеше да га не могу одвратити пристадоше... Нека га кад је толико навалио! Он им рече да му само спреме доста жита да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се не брину.
Зарожани се разиђоше, сумњиво машући главом и слежући раменима.
Страхиња остаде код Пурка. Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, Петровдан. Довече ће га већ спремити у воденицу...
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Чет Нов 26, 2009 1:46 am

Одиста је страшна та гудура где је воденица зарошка. С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу. С друге стране кршеви и стене, све некаке окапине, чини ти се сад ће се сурвати доле. Речица се вијуга испод оне стране где је шума, па гдешто хучи преко широких плоча стрмо у вирове, гдешто завија између крупних као плашће стена. Воденица је баш под једном таком стеном, припета као ластино гнездо уз њу.
Беше се већ давно смркло. Помрчина као тесто. Време тихо. Кашто чак доле ниже воденице на броду хукне вода јако. Нигде се не чује ни шта. Само гдешто. звонац зазвони крај реке, или совица завије у шуми, или се из села озго чује гдекоји пас да залаје два-трипут, па ућути.
Страхиња наложио у воденици ватру. Једну врећу жита сасуо у кош, две му стоје спремне. Изиђе још једном те разгледа да ли је добро око жлеба, укарари камен да ситно меље, одгрну брашно у мучњаку.
Затим увуче некакву грдну кладетину, дугачку сврх човека! Метну је поред ватре, с једног краја потури јој неки пањић, па је покри и намести тако као да неко лежи.
Кад све то намести, онда се полако попе на таванчић, што беше начињен од неколико дасака баш изнад врата. Извади обе пушке, у које беше сабио по парче челика и по један салауски марјаш, запе их и метну преда се, па се пружи потрбушке на оном таванчету, и чека шта ће да буде...
Настаде глуво доба. Не чује се више ни звонац ни совица. Само чекало чекеће, вода хуји на омаји под воденицом, и... ништа више.
Док ти на један мах уђе у воденицу повисок човек црвена као крв лица; уђе нечујно, рекао би врата се и не отворише. Претурио преко рамена крпу платна, па му се спустила низ леђа чак до пета. Приђе полако мучњаку, потури руку те узе мало брашна, загледа га на длану, па баци опет у мучњак.
Страхиња узе полако обе пушке и спреми се; чисто већ не дише колико се притајио.
Онај човек приседе крај ватре. Поседе мало, а све погледа испод ока у ову кладу, па се тек диже лако, приђе оној клади и на један мах притиште је гњавити. Али брзо одскочи и стаде, рекао би, зачуди се. Постаја тако, постаја, па тек викну да је сва воденица одјекнула:
— Еј, Сава Савановићу, деведест година вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас!
А он то изусти, а Страхиња потеже обе пушке те гру! гру!... Само нешто писну и као мало зајеча. Дим се разиђе. Нигде ништа!...
Страхиња полако сиђе озго, старну ватру, погледа на врата, а она широм отворена. Узе угарак у једну и нож у другу руку, па изиђе напоље; разгледа свуд око воденице — нигде ништа! Врати се опет унутра, притворив врата, повади брашно из мучњака у врећу, па засу другу. Напуни пушке и запали лулу — хоће да чека баш док не сване. Иако је био куражан, беше се, боме, прилично узјазбио!
Утом запева петао у селу. Страхињи чисто лакну. Добро је, сад се већ ничег не боји!



Тако је Страхиња дочекао свануће здрав и читав.
Таман се он спрема да пође из воденице горе у село, док ето ти Зарожана — оних истих што су били на састанку, и с њема кмет.
Откако за се знаду нису се ваљда никад толико пренеразили, као сад кад су затекли Страхињу жива.
— Их, побогу, зар си жив? — викнуше сви углас од чуда.
— А жив, ја! — одговори Страхиња нешто немарно.
— Па шта би, брате?... Казуј, казуј!... — салетеше га сви, гушећи се већ од наглости да чују то чудо како је остао жив.
Таман им поче Страхиња причати све по реду, док ето ти озго кренуло се село, па и неке бабе и жене. Све се то начети око њега, пуна воденица, па још и пред вратима.
Прича он њима, а они се чуде, машу главом, узвикују:
— Их, брате, забога!
— Е чуда, људи!
— О, бог с нама!
Али кад им каза шта је вампир узвикнуо — сви се замислише. Дуго су ћутали. Ту нико није умео паметовати.
— Богами, јест — почеће чича Мирко. — Ето откад и ја памтим није се могао ни један воденичар одржати, а ионако је по селу много мрло људи.
— Ама зна ли ко каквог Саву Савановића? — упитаће Пурко.
— Аја,... Не зна нико!... — повика готово -сав онај народ.
Зарожани се опет замислише.
Утом се прогура нека бака, седа као овца и без зуба, па закрешта онако бапски:
— Знате ли, децо ко ће то најбоље знати?
— Ко, ко, ко?... — повикаше многи радознало.
— Нико други већ баба Мирјана!
— Која Мирјана? — упита Пурко.
— Па она из Овчине — рече баба и окрете се Страхињи. — Теби, синко, пада и као неки род.
— Јест — одговори Страхиња немарно, па додаде — Може бити она ће најбоље знати...
— Ја још нисам била ни проходала — настави баба — кад се Мирјана удала у Овчину. Ако она не зна, не зна нико.
— Па да зовнемо Мирјану — рећи ће Пурко. — Нек отпадне ко часом у Овчину.
— Ама она је обневидела — рече Страхиња.
— И оглухнула! — додаде Ћабо.
— И не може на ноге! — рече чича Мирко.
— Па да идемо ми њојзи! — рече кмет.
— Хајдемо, хајдемо Мирјани! — гракнуше многи.
— До ручка стићи ћемо у Овчину! — вичу Ћебо и Срдан.
— До мрака можемо се вратити! — довикује Ђилас.
— А ја велим да идемо сутра — вели чича Мирко.
— Аја!... Боље данас!... Сад!... Одмах!... — диже се граја.
— Стојте, људи! — виче кмет. — И ја велим боље данас!... Него хајдемо горе до моје куће да попијемо коју... И овај је човек уморан... (Ту кмет пружи руком на Страхињу.) А ваљао нам је!...
И тако се сви одабранији Зарожани кретоше горе у село кући кметовој. Остали народ разиђе се свак на своју страну чудећи се куражи Страхињиној.
Кмет и Страхиња изосташе мало и затурише разговор.
— Вере ти, Страхиња, да ми право кажеш што ћу те питати!
— Вала, Пурко, хоћу, само ако буде за казивање.
— Право ми кажи, шта је то тебе отерало од куће?... Ми смо, хвала богу, одавно добри знанци и пријатељи. Волим те као сина... Сви те волимо овде у селу... Баш бих волео да ми кажеш ако те снашла каква невоља.
Страхиња поћута мало, па рече:
— Вала, Пурко, могу ти казати; али мучно ћеш ми помоћи... Могу ти казати тек да ми мало одлакне. Ти ваљда знаш нашег кмета?
— Живана Душмана?... Знам, јакако... И кумови смо неки... Лане сте га тамо окметили.
— А знаш и његову Радојку?
— 3нам... честита девојка, само јој отац мало џенабет.
— Ја сам, видиш, Пурко... — настави Страхиња гледећи преда се — ту девојку подавно замиловао...
— А слушао сам ја то... И овде се већ зуцкало... Па Живан, бој се, не да?
— Не да... Баш уочи Ивањдане замолио сам чича-Средоја да оде до Живана и да му тек помене.
— Па шта би, добар човече?
— Ништа!... Живан се разгоропадио и, као што је већ рчин, умало се није побио са Средојем.
— Е, нуто ти угурсуза једног! А, само док му одем тамо — изрезилићу га да ће све отресати ушима!... — рече Пурко готово јетко, па упита: — А ти?
— Кад ми каза Средоје, мени се нешто смрче пред очима. Сву ноћ ти нисам свео ока на око. Премишљао сам од сваке руке. Најпосле прегох да идем у свет...
— Море, Страхиња, и ти си луд!... Какав свет! Чуда, боже, ако ти је не да! Има, хвала богу, и овде у нас добрих девојака...
— Аја, Пурко!... — дочека Страхиња одсечно. — Мени је од Ивањадне омрзнуло и оно. село,.. и људи, и моја кућа, и све... Вала, мили ми се више ни живети.
Виде Пурко да је Страхиња од тешка дерта отишао из Овчине; да је навлаш наваљивао да чува зарошку воденицу не би ли ту погинуо, и да ће одиста отићи у свет, па, можда, и пропасти гдегод... Поче га карати и одвраћати.
Једва га наговори да остане барем неки дан код њега у Зарожју, док не нађу Саву Савановића, а после ће већ гледати да му како год испросе Радојку, кад је толико замиловао, па макар је и отели од Живана.
И у том разговору стигоше горе до пред кућу.
Тамо већ беху сви одабрани Зарожани што су малопре пошли оздо од воденице. Пурко одмах износе ракије, те се обредише сви по једном-два. Затим се договорише да кмет Пурко, чича Мирко и Рашко Ћебо оду у Овчину, те упитају бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Сава Савановић.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Чет Нов 26, 2009 1:47 am

Подне беше увелико превалило. Пред кућом Мирјанића у Овчини седи, у хладу на некој по њавици, стара, престара бака. Већ саставило браду и колена, изгледа, као нека аветиња. Трећи зуби давно јој никли.
То је баба Мирјана. Неки је по селу зову »баба Мирјана«, а неки »тетка Мирјана«. Због ње се и зове та кућа Мирјанића, а сви у кући — Мирјанићи.
Еле, седи баба у хладу на некој поњавици, празник је, па су је изнели мало пред кућу. Радним даном баба се обично не одмиче од огњишта.
Чељад послује по кући.
Утом се отворише вратнице и уђоше Зарожани.
Кмет Пурко још с вратница викну:
— Домаћине!... Има ли кога дома?
— Има, има! — одазва се Срећко, кућни старешина, праунук Мирјанин, и истрча из куће.
— Јеси рад гостима, Срећко? — упита чича Мирко.
— Добрим у свако доба! — одговори Срећко идући им на сусрет.
Ту се лепо здравише, као људи и пријатељи.
Пита их Срећко којим су добром потегли к њему у Овчину. Зарожани му све испричаше што се ноћас догодило код њих и рашта су дошли. Срећко се насмеја, па им рече:
— Ето бабе Мирјане, па је упитајте!
— Деде, Пурко, почни ти! — вели чича Мирко.
— Немој, вала, Мирко — одговори Пурко — него дела ти!
— Па хајде де, ја ћу... кад није друга! — рече чича Мирко, и сви приђоше ближе пред бабу.
Мирко се накашља, па викну:
— Мирјана!
Баба ћути.
— Не чује она! рече Срећко и осмехну се. — Викни боље, чича-Мирко!
— Ја, вала, не могу боље — одговори чича Мирко. — Деде ти, Пурко!
— О, Мирјана! — викну Пурко што год може.
Баба ништа!
— Боље, боље, Пурко! — рече Срећко.
— Вала, не могу ни ја боље! — одговори Пурко. — Деде викни ти, Ћебо!... Хвала богу, најгрлатији си у Зарожју.
— Мирјана! — дрекну Ћебо што игда може, те се и пси поплашише и залајаше негде иза куће.
— Ој, синко! — одазва се баба Мирјана полако и диже мало главу.
— Знаш ли ти неког Саву Савановића? — дрекну опет Ћебо.
— Шта велиш, синко? — упита баба полако.
— Знаш ли ти неког Саву Савановића? — подвикну Ћебо.
— А одакле сте ви, децо? — упита баба.
— Из Зарожја! — подвикну Ћебо.
— А? — учини баба, не чувши добро.
— Их, ала је глува! — рече Ћебо дружини, па се искашља и зину што игда може: — Из Зарожја! Пси опет залајаше и завијаше иза куће.
— Е ако, ако! — рече баба полако, па се као мало промисли шта су је питали и одговори: — А кога то, синко?
— Саву Савановића! — дрекну Ћебо и сав поцрвене од тешка напора.
— Знам, децо! — одговори баба. — Једва га памтим. Био је то опак човек!
— А где је укопан? — подвикну Ћебо опет.
— У Кривој јарузи, под рачвастим брестом... — одговори баба, па опет спусти главу.
Веома се замислише Зарожани.
У Зарожју има, хвала богу, доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа где је баш та Крива јаруга и рачвасти брест. Најпосле и да нађу јаругу, али — брест? Може бити да му се већ ни корена не зна... Кад је себе то било, није шала!...
Питаше још баба Мирјану би ли знала казати местимице где је. Аја! Баба ништа не чује. Ћебо промукао, па не може ни да подвикне, а остали не могу ни колико он. Ни Срећко им не умеде ништа казати. Не сећа се да је баба Мирјана икад причала што о томе.
Кад већ не могоше ништа више докучити од бабе, они се дигоше те одоше.
Пошто су изишли на вратнице, рећи ће кмет Пурко:
— Није вајде, људи, баш нам ваља тражити ту јаругу, а?
— Вала, јакако! — вели чича Мирко.
— Да се смиримо једном! — додаје Ћебо промукло.
— Него где ћемо наћи врана, непочишћена коња и воде аџијазме? — упита Мирко.
— Богами, јест! — рече Пурко. — То ће нам требати.
— Аџијазме имам ја — рече Ћебо — али врана коња?
— Имам ја неког вранчића — рече чича Мирко — али је почишћен... А твој вранац, Пурко, и ти имаш једног?
— И мој је почишћен — одговори Пурко. — У Зарожју, чини ми се, нема нико пастува.
— Већ ако овде у Овчини да упитамо... — рече чича Мирко.
— Право велиш, богами! — прихвати Пурко. — Има у мог кума Живана. Ваш могу узгред сад свратити да заиштем... Даће ми ваљда. Ви идите кући, па зовните људе да се договоримо шта ћемо.
То Пурко рече, па окрете неком путањом онамо кући Живановој. Чича Мирко и Ћебо одоше у Зарожје...



Таман Живан устаде, јер се хлад беше помакнуо, а сунце припекло, те га врућина пробудила, кад ето ти му Пурка.
— Помози бог, куме! — поче Пурко још издалека. — Ти се одмараш, а?
— А јест, ја — одговори Живан зевајући и бунован. — Легох мало, па ова врашка жега... ааа! А одакле ти, куме?
— Па озго из села — одговори Пурко и седе. — Идох с људима До Мирјанића — неким послом...
— Знам, да питате бабу Мирјану... — рече Живан, па се насмеја и зену.
Пурко га погледа мало зачуђено, па се осмехну и рече:
— Кад си пре то дознао?
— Па што сам, хвала богу, кмет!
— Ти имаш, чини ми се, вранца пастува? — упита Пурко да се не отеже разговор.
— Имам, ја!... А што ће ти?
— Па треба нам... Знаш...
— Баш сте ви Зарожани луди!... — рече Живан, па се опет насмеја. — Тражите вампира! ...А ко вам је оно ноћио у воденици?
— Па Страхиња — рече Пурко, па да би затурио разговор, упита: — А бога ти, куме, што ви отерасте оног човека?
— Кога, куме?
— Па Страхињу!
— Вала, нико га није гонио — одговори Живан и још једном зевну.
— Вала, ти си га отерао!
— Нуто-де! — учини Живан и попридиже се мало. — А почем?
— Што не даш момку девојку?
— Зар њему?!... — викну Живан и скочи. — 3ар оном дроњи што је забаглао чибучић чим је испао из пелена? Море, куме, ти немаш памети!
— Куме! — викну и Пурко и скочи. — У памет се ти, море, ја сам кмет!
— И ја сам кмет! — обредну се Живан на њ. — Ако. си ми дошао за то, слободно иди! Ено ти вратнице!
— Немој тако, куме, немој! — поче Пурко блаже. — Није оно момак наодмет. Кад се деца воле и милују, нека их нек се узму.
— Јеси чуо ти, куме! — рече Живан и унесе се пред Пурка. — Е не дам му је, па макар ми седе плела!...
— Море, куме, немој да се кајеш! — рече Пурко, поћута мало, па упита: — И баш не даш?
— Више ми слободно не помињи! — одговори Живан одсечно. — Већ ако хоћеш да се свадимо.
— Како ти драго! — рече Пурко и слеже раменима. — Само да се не покајеш. Свакад је боље милом него силом.
— Дете! — викну Живан и не слушајући шта Пурко говори.
— Чујем, чико! — одазва се неки момчић из куће.
— Идиде доле с кумом на ливаду. Ухвати вранца, па му подај нек води.
Момчић истрча из куће, па оде напред у ливаду.
— Е да идем и ја, куме! — рече Пурко. — Ваља ми похитати кући да ме људи не чекају.
— Чувај ми, куме, коња!... — наручује Живан, па пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу.
— Баш ти хвала, куме! У здрављу!... Памти што ти рекох! — рече Пурко и оде наниже за оним момчићем.
Живан се само окрете, погледа га и нешто промрмља...
Пурко узе вранца Живановог и оде полако у Зарожје.



Зором сутрадан искупише се готово сви Зарожани под онај орах пред Пурковом кућом. Спремљено је све као што су синоћ уговорили. Чича Мирко је ишао до попа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очитати што. Пурко извео Живановог вранца без белеге, још непочишћена. Ђилас одсекао колац од црног глога и заоштрио га не може боље бити. Ћебо понео у неком шишету воде аџијазме. Неки понели будаке и мотике.
Кад већ одскочи сунце с копља, крете се сав тај народ да тражи Криву јаругу и рачвасти брест. Уђоше у једну јаругу, истина, прилично је крива, али нигде бреста, и не познаје се да је ту могло бити какво дрво. Није то!
Пређоше у другу. У њој има брестова, погдекоји и рачваст; али опет јаруга није крива, него пукла права — као под конац одсечена. Није ни то!
Пређоше у трећу јаругу. Ту, опет, пуно рачвастих дрва, али ниједно није брест, него букве или друго које дрво. Јаруга је крива да кривља бити не може: али која вајда кад нема бреста. Није ни то!
Уђоше у четврту јаругу. И крива је и пуна све рачвастих брестова, али малих, једва да има најдебљем двадесет година, а куд је себе деведесет! Није ни то!
Већ почеше Зарожани да губе сваку наду; не могу наћи — сва им је мука узалуд! Хајде да виде још једну јаругу. Истина, подалеко је, али кад су већ пошли — што му драго.
Препентраше се преко једне врлети, па се спустише у неку широку, голему јаругу. Чињаше им се доста крива. Баш кад уђоше у њу, наиђоше на једну букву — дебела је, голема, рекао би, има јој сто година. Више дрвећа готово и не беше, само по гдекоји жбун и трн; али беше неколико крупних пањева, неки огорели, неки већ натрулили — начинили се готово сама прњад.
Тумараше 3арожани по тој јарузи, и тумараше, па и ту ништа. Беху већ сустали — спали с ногу.
— Стан'те, људи! — викну Пурко — да мало душом данемо! Ово се изгибе!
— Вала, браћо, баш изгибосмо — рече чича Мирко — па још улудо!
— Ама, браћо, чусте ли ви добро бабу Мирјану? — упита кмет чисто сумњајући. — Рече ли она баш »у Кривој јарузи под рачвастим брестом«?
— Чусмо, брате, као и ти, ето баш тако! — одговорише Ћебо и Мирко углас.
— Е не можеш наћи, није вајде! — рече кмет готово у очајању. — Миран, отргао се! — повика одмах утом на вранца, који се беше нешто усфрктао и почео копати ногом.
Коњ мало стане, па опет копа ђа једном ђа другом ногом; њуши ону земљу и фрче. Пурко га трже за улар и умирује, неће да се смири!
— Ама шта му је сад! — узвикну кмет већ љутит, па ожеже коња подобро штапом.
Коњ се мало смири, па опет поче копати, фркати и њушити.
— Море, кмете, гледај де! — учини Страхиња.
— Шта?
— Ама, ето ту, чини ми се, неке труловине, као од дрвета... ту где коњ копа!
— Јест, богами! — рече кмет и стаде завиривати онде.
Сви нагрнуше да виде.
— Копниде који будаком! — рече чича Мирко.
Један приђе те закопа неколико пута, и доиста се указа некакав пањ. Коњ све више фрче и копа ногом.
— Ту је! Ту је! — повикаше сви некако узјазбено.
— Дајде, дете, мало те прњади! — рече чича Мирко.
Онај што беше закопао будаком, узе мало труловине од оног пања и пружи чичи. Чича разгледа, па рече:
— Брестово, богами! Вала, ја бих смео у живот, ако то не буде пањ од оног рачвастог бреста.
— Може бити — рече неко — видиш где коњ једнако копа ногом и фрче.
— Па и ова је јаруга — настави чича — како ми се чини, понајстарија. Ниједна од оних не беше овако дубока и пространа.
— Е, људи, овде да копамо! — рече кмет.
— Да копамо! — гракнуше сви.
Они с будацима и мотикама окупише копати живо. Ископаше грдну пањину на оном месту, па копај даље. Сунце већ превалило, а још ништа нема. Готово хоћаху да се окане; али смислише да копају још мало, па ако не буде, да иду кући. Нису ударили још два-три пута будаком, док се указаше некаке даске. Сви се згрнуше да виде. То је! Што дубље, даске се све боље указују. Напослетку се познаде да је гроб. Очистише полако земљу свуд око оних дасака и спремише се да подигну капак.
Ћебо принесе воду аџијазму. Поп натаче петрахиљ и отвори требник. Ђилас засука рукаве, примаче онај глогов колац и спреми се.
— Добро гледај, море — вели му чича Мирко — да не прсне на те или на нас кога крв. А ти, Ћебо, одмах залиј аџијазмом. Чувај да не излети лептирак!...
Кмет викну онима што су колали:
— Дела сад подухватите полако капак будацима и дигните га!
Они то учинише... Имају шта видети! Лежи читав читавцит човек, као год да су га јуче ту спустили. Само што је претурио ногу преко ноге, руке пружио поред себе, надувен као мешина, сав црвен, чини ти се сама је крв, једно око склопио, а друго му отворено. На прсима му се познају две ране од пушке, али готово обе зарасле.
Ђилас истеже оним коцем те вампира усред трбуха.
— Аџијазмом, Ћебо! — викну Пурко.
Ћебо у оној хитњи не погоди да га залије баш у уста, него га поли по лицу. У тај мах излете вампиру из уста прамичак некаке маглице — сушти лептир и одлете некуд.
— Их, утече лептирак! — повикаше многи.
— Шта учини, Ћебо, да од бога нађеш!
Поп очита нешто над вампиром, па га онда одмах закопаше. На гроб натрпаше камење, клада и свакојака трња, највише глогова.
Једва у сами сумрак вратише се Зарожани својим кућама, радосни што су нашли вампира Саву и заварчили га тако. Истина, утекао им је лептирак, али не мари. То не може маторим људима наудити.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Књижевност инспирисана словенском и српском митологијом

Порукаод Svetovid » Чет Нов 26, 2009 1:47 am

Онаке части, онаког весеља није било одавно у Зарожју као у петак, на Павловдан, кад су се Зарожани вратили из Криве јаруге гладни и уморни са својим кметом и попом, и сутрадан у суботу.
Кмет их је позвао све к себи на част. Ту ти се пило, јело, певало. Ту се пило за покој душе свима воденичарима што су год дотле осванули мртви у зарошкој воденици. Ту ти се напијало у здравље попу, кмету, Страхињи и свему Зарожју. Ту су се метале пушке уза сваку здравицу.
Вечера беше давно прошла. Неко је доба ноћи. Гости се веселе пред кућом. Месечина као дан, лето, милина људма седети. Неки хтедоше да иду. Пурко их уставља:
— Седите, људи!... Седи, Мирко, Ћебо! Дела још по једну! Сутра је недеља. Не чека нас никакад рад. Деде, попо, наздрави!
— Може, може, ја!... — замуца поп, па узе чашу, диже се и као да хтеде нешто рећи, па само попи и седе.
Зарошки поп није био ни онако речит, а кад се нађе на каквом весељу с људима, баш му се нешто узме језик, те не уме ништа више рећи него само: »Може, може, ја!«
— Деде ти, чича-Мирко! — нуди Пурко. — Одмени нашег попу. Наздрави што!
— Е, у здравље нашег Страхиње! — поче чича Мирко узевши чашу. — Прво његове главе, његове домаћице...
— Уха, чича-Мирко!... Не будали!... Нема он још домаћице!... — гракнуше сви гости у смеху.
— А јест, богами! — рече Мирко. — Видиш, ја се нешто претурих!... Па имаће, ако нема! — чисто се осече чича, јер му не би право што се тако претурио.
— Дабоме!... Јест!... Имаће, ако нема! — завикаше готово сви.
— Само се чудим оном лудом Живану — рече Пурко као уз реч — што му не да девојку!
— Зар онај из Овчина? — упита чича Мирко.
— А он, дабоме... Кад се воле и милују — настави Пурко — што да се не узму?
— Махни се, Пурко! — вели му Страхиња и отреса руком.
— Шта махни се! — наставља Пурко, а долази све више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би ти дао, ко кћер, ко синовицу, је ли, браћо?
— Јест, јест!... Страхиња је ваљан момак!... Страхиња је наш! — гракнуше готово сви.
— А онај му џенабет није дао ни поменути!... Па човек од тешка дерта оставио и кућу и све, хоће у свет.
— А што си, море, луд! — ђипи Ћебо окренувши се Страхињи. — Ако тебе само девојка хоће, нађи људе, па је одведи!
— Окани се, Ћебо — вели му Страхиња. — Нисам рад...
— Шта ниси рад? — скочи и Срдан. — Ево ми ћемо поћи с тобом!
— Богами, и хоћемо! — прихвати Ћебо. — Ево ја ћу први. Хоће ли још ко?
— И ја ћу! — викну Ђилас.
— И ја!... И ја! — завикаше доста њих, па чак и чича Мирко.
— Вала, кад ћеш ти, чича-Мирко, и ја ћу! — рече Пурко.
— Море, људи! Пурко! Ћебо!... — виче Страхиња да их стиша. — Станите да се још промислимо! Да видимо кад ћемо!...
— Сад одмах... Јест!... Одмах!... — вичу сви у тој мешавини.
— Грехота је... — заусти Страхиња.
— Нема ту грехоте! — дочека Ћебо и не даде му изговорити. — Ето ту је поп, да га питамо.
— Је ли грехота, попо, отети девојку?... — упита Пурко.
— Може, може, ја! — одговори поп, а нешто му се крпе трепавице.
— Кад је момак ваљан, честит?... — прихвати чича Мирко окренувши се попу.
— Може, може, ја!
— Кад и девојка нега милује?... — настави Пурко.
— Може, може, ја! — одговара поп ђа овом ђа оном.
— Па кад може, хајдемо, браћо! — викну Ћебо, — Хајде, Страхиња!...
Страхиња салете да их како год устави. Молио их је да се окане, да не буне народ; говорио им да се воли и уклонити куд било, него да легне, боже сачувај! и крв због њега. Аја, све узалуд! Ко ће Зарожане одвратити кад што науме!
И тако се одабраше: Ћебо, Срдан, Ђилас, чича Мирко, кмет Пурко и још два-три отресита момка. Понеше и пусат, нек се нађе — злу не требало. Немаде се ни Страхиња куд, него и он пристаде с њима.
Кмет се окрете гостима што осташе:
— Ви, браћо, седите ту, једите и пијте што је бог дао!
— Хоћемо, хоћемо, Пурко!... Хвала ти! — повикаше они.
— Кад запевају први петли — наставља Пурко — ето и нас с вођевином, ако бог да!
— И треба!... Дај, боже!... — одговорише гости углас.
— И будите, браћо, спремни ако дође до невоље да нам се нађете у невољи!... У здрављу, браћо! — заврши Пурко. — Хоћемо, брате!... Не бери бригу!... У
здрављу! — гракнуше гости за њим.
— Може, може, ја! — чу се међ њима и попов глас.
Еле, кмет одиста оде с дружином.



Брзо су стигли у Овчину, пред вратнице Живанове. Ту застадоше да се договоре шта ће и како ће.
Одмах су се договорили. Страхиња и Ћебо прескочише преко плота, полако уклонише неку грдну каменчину којом беху подупрте вратнице, па их отворише широм. Пурко, чича Мирко и остали ту код вратница. Страхиња и Ћебо прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и ту стадоше.
— Знаш ли ти да је она баш у вајату? — упита Ћебо шапћући.
— Тако ми је пре говорила — одговори Страхиња.
— А Живан и кућани?
— Они свакад спавају у кући.
— Де, зовни је!... Брзо!... — шану Ћебо, па се склони за вајат.
Страхиња се полако прикраде до на врата вајатска, заклони се мало иза неког празног бурета што беше ту, па зовну тихо:
— Радојка! Радојка!
Не одазива се.
Страхиња ослушну. Ништа се не чује. Он поћута мало, па опет зовну:
— Радојка! Радојка!
— Ко је? — чу се изнутра санан женски глас.
— Ја!... Страхиња! Изиђиде часом! — одговори Страхиња брзо, па принесе уво уз врата.
Унутра се чу шушкање, па тих ход, па се полако отворише врата и изиђе Радојка сасвим обучена и обувена.
— Откуд ти у ово доба? — упита шапћући Страхињу.
— Па дођох!... — поче Страхиња, па тек додаде: — Нуто-де! кад се ти пре обуче и обу!
— Не питај, мој Страхиња! — одговори Радојка још тише. — Тата ми не да живети!... Ушла сам у овај пусти вајат. Овако обучена, као што ме видиш, пала сам ва кревет, па плакала, плакала — мишљах, очи ћу исплакати. Тако ме савлада сан, те заспах. Утом ти зовну...
— А он те једнако кињи због мене, а?
— Вала, Страхиња, дошло ми је да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд... Више се не може дурати.
— Па хајде, Радојка, ми баш и дођосмо...
— Та шта чините ваздан! — шану Ћебо, што се утом беше прикрао до њих.
— Ко је то? — учини Радојка и стукну мало натраг.
— Не бој се! — вели јој Страхиња. — Наш познаник из Зарожја. Хајде, Радојка!
— Болан, Страхиња... како ћу?... — поче се она као устезати.
— Лепо! Хајде с нама! — шану Ћебо брзо. — С људма добрим, поштеним... Хајде, хајде!... Брзо! Да нас не опазе...
Радојка заусти опет да рекне нешто; али Страхиња и Ћебо навалише: »Хајде, хајде!« те она, готово и не знајући како, изиђе из вајата и похита с њима.
У хитњи и забуни закачи Радојка, на пакост, оно буре, те се отиште низа страну, тутњећи и ударајући ђа о дрво ђа о камен.
— Их, шта учини, болан! — рече Ћебо. — Избуди чељад!... Бежи, бежи!
И сви троје побегоше, што игда могу, на вратнице...
Док, ништа ти бог не даде, излете Живан пред кућу, па подвикну:
— Лопови! Пушку амо! Не дај!
За њим испадоше још двојица из куће. Груну једна пушка.
Зарожани нагоше бежати без душе, само да измакну из села и да се докопају чистине. Пројурише већ поред 3мајевца, и таман да се приме горе уза страну пошав Голоме брду, док ти учесташе пушке по Овчини и диже се вика од куће до куће: »Хај, не дај! Отеше кмету девојку!...« Зарожани само грабе навише. Вика и пушке, рекао би, све за њима.
Кад избише на Голо брдо, застадоше. Сви једва дишу колико су се задували. Радојка се прибила уз Страхињу, па сва дршће, а не уме ни речи да рекне. Пушке и вика оздо све ближе.
— Хајдемо, људи! — рећи ће чича Мирко. — Ето онога с потером, може осакатити кога!
— Вала, не бежах му више — рече Пурко задуван па макар крв легла!
— Вала, ни ја! — прихвати Ћебо.
— А станите, лопови! — чу се оздо глас Живанов.
— Ено их, Живане! Удри! — чу се други неко и груну пушка.
— Страхиња, склониде то чељаде амо за букву! — рече чича Мирко. — Они се лудаци не шале!
— Хватајте и ви бусију! — рече Пурко и осталима.
И сви стрчаше за пушкомет наниже, па западоше — ко за букву, ко за камен.
Утом изби Живан с људима на брдо, па подвикну:
— Амоде, лопови, да видите ко је Живан!
— Одмичи, море! — продера се Ћебо иза букве. — Сад ће крв лећи!
— А ти ли си, Ћебо! — подвикну Живан, па потеже из пушке на онај глас.
— Зар тако? — дрекну Ћебо, па опали пиштољ.
— У ветар удрите, људи! — виче кмет Пурко дружини — да не осакатимо кога?
— Зар си и ти ту, кмете? — викну Живан, јер чу Пурков глас. — А станиде, море! — па скреса на онај глас.
— Не на кума и светог Јована! — учини Пурко, па и нехотице опали пиштољ.
Осуше се пушке и с једне и с друге стране. Дигоше вику и једни и други. Само се чује:
— Држ' се, Пурко!
— Ха, пас ниједан!
— Овамо, људи, изгибосмо!
— Не дајте, крв леже!
— Станиде, Живане!
— Ух, погани Ћебо!
— Уједе ме пас, ја!
— На пешкир, завиј!
— Није ништа.
— Огребао га трн!
— Куршум, море!
— Та трн!... Какав куршум!
Утом се диже граја доле у Зарожју: »Хај, људи!... Потеците!... Погибе нам кмет!... Не дај!« Пушке учесташе оздо из села; граја и вика све ближе.
— Беж'те, људи, изгинућемо! — викну неко од дружине Живанове.
И док би човек оком тренуо, на брду горе остаде сам Живан. Оставише га његови. Он застаде мало, па довикну:
— А нека те, куме, нека! Наћи ћу ја тебе и сутра!
То рече па нестаде и њега.
Зарожани брже опучише наниже у село. Сретоше се са својима. И они гости од Пуркове куће и готово сав народ беше се кренуо да се нађе у невољи свом кмету и својим људима.
Кад их ту видеше здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље. Само се чује: »Алал вам вера!... Тако му и треба!... Баш сте јунаци!«
И сва та галама оде право Пурковој кући. Сад тек поче весеље и пијанка, као на правој свадби.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Следећа

Повратак на Уметност и митологија

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Google Feedfetcher и 3 госта

cron