Млади који су се вратили на село

брак, деца, везе, шеме, комбинације, љубав кроз историју и модерно схватање љубави...

Млади који су се вратили на село

Порукаод Svetovid » Сре Апр 06, 2011 9:21 am

:kafa

Mladi se vraćaju i hvataju motike

Iako je odrastao u gradu Miloš Kostić vratio se sa suprugom Jelenom na dedovinu gde se bavi poljoprivredom i od prodaje krompira, malina i stoke lepo živi

Слика
Ne žale za gradom: Čačanin i Beograđanka na poslovima tipičnim za Polom



Deda Ignjatije Kostić(77) i njegova supruga Jelka (75) iz Poloma, sela na Suvoboru, udaljenom od Gornjeg Milanovca četrdesetak kilometara, danas su počasni domaćini dobrostojećeg domaćinstva Kostić jer su nedavno brigu o kući i zemlji preuzeo unuk Miloš (26) sa svojom suprugom Jelenom (26). Ništa tu, možda, ne bi bilo neobično da unuk i njegova supruga nisu gradska deca - on Čačanin, a ona Beograđanka. Svoju budućnost videli su baš u Polomu.

Imaju vremena i za druženje


- Iz godine u godinu sve je više mladih koji se vraćaju na selo, a među njima su i moja sestra Sanja koja se udala u familiju Draškić, ali i Jelenina sestra Ivana koja je sreću našla Polomu udajom za mog komšiju, prijatelja i sada rođaka Dragoljuba Petrovića - kaže Miloš i stiče da sa suprugom nije zapostavio ni društveni život. - U selu često idemo u kućne posete kod prijatelja i komšija, ali skoknemo na izlet i do Beograda i Čačka jer gotovo svaka kuća ima i automobili, a kada se radi, para uvek ima.



I pre nego što smo našu ljubav ozakonili i pred Bogom i pred narodom, Jelena i ja smo odlučili da se vratimo na selo. Ja sam po profesiji autolimar iz Čačka , a Jelena je Beograđanka sa diplomom Biološkog fakulteta, smer zaštite životne sredine. I Jelena i ja volimo selo i to je bilo presudno da donesemo odluku da živimo u Polomu, ali i sve drugo nam je govorilo da smo doneli dobru odluku", kaže Miloš Kostić koji je voma brzo postao viđeniji domaćin u selu.


Seosko domaćinstvo, a posebno dobro seosko domaćinstvo se veoma teško predaje u ruke nekom dugom bez velikog poverenja, ili velike muke. U slučaju domaćinstva Kostić u pitanju je zadovoljstvo i sve je rešeno vrlo brzo.


"Baba Jelka je spremila dobru večeru, a ja sam za večerom predao mledenicma novčanik i time sam dao u ruke imanje, odrešene ruke, ali i veliku obavezu. Imao sam u njih poverenje i već smo baba Jelka i ja sigurni da nismo pogrešili. Oni sada vode brigu o svemu, pa i o nama starcima, a Jelki i meni je preostalo samo da ih ponekad posavetujemo i to je sve. Kada dođe vreme, a to će biti uskoro, Miloš će dobiti i tapiju na desetak hektara imanja", objašnjava deda Ignjatije.

Слика

Svi zadovoljni: Deda Ignjatije i baba Jelka su presrećni zbog unuka i snaje


I Miloš i Jelena su gradska deca, ali od malena su često posećivali svoje na selu i pomagali u poljoprivrednim poslovima i tu je možda i seme njihove odluke koje je proklijalo i zahvaljujući i teškoj ekonomskoj situacijom u zemlji. Ono što nisu znali o selu, zemlji i čuvanju stoke brzo su naučili i za veoma kratko vreme postali su poštovani domaćini.

I Ilija će kao Miloš i Jelena



Ilija Despotović (20) jedan je od tridesetak momaka iz Poloma koji tek očekuje da stane na "ludi kamen", ali kada se to desi:


- Onda ću i ja kao Miloš i Jelena. Mislim, lepo je živeti u gradu, ali mnogo mi se više sviđa da budem svoj na svome u Polomu - ističe Ilija Despotović.

Na redu je proizvodnja zdrave hrane


Miloš i Jelena lepo žive od onoga što proizvedu, ali, po rečima Jelene, biće još bolje kada otpočnu sa proizvodnjom zdrave hrane.


- Polom je jedno od najzabačenijih sela u celom kraju, ali to je i dobar preduslov za proizvodnju zdrave hrane koja je sve više na ceni. Međutim, za proizvodnju takve hrane su potrebana velika ulaganja, ali se nadam da ćemo vrlo brzo da iskoristimo moje znanje biologa i da ćemo se oprobati i u tom poslu za koji su u Polomu uslovi Bogom dani jer je priroda gotovo netaknuta - planira Jelena Kostić.



"Sejemo oko tri hektara krompira, imamo trideseak ari malina, desetak ari crnog luka, u štali imamo četiri krave, dvadesetak ovaca, voćnjak pun svinja, proda se nešto i drva iz našeg zabrana, imamo svoju mehanizaciju i sve stižemo da uradimo na vreme. Istina, dosta se radi, ali se i dobro i zaradi. Kada sve preračunamo, Jelena i ja mesečno čisto zaradimo oko 600 evra što je za seoske uslove više nego dovoljno da se lepo živi", iskreno priznaje novopečeni domaćin.

Jelena je sa lakoćom prihvatila život na selu i veoma brzo naučila kako se mesi hleb, kako se muzu krave i kako se siri mleko i prave sir i kajmak, kako se računa kada će se oteliti koja krava... Da se ne shvati pogrešno - i u selu Polom se mnogo radi i teško živi, kao i u svim drugim srpskim selima, ali i pored toga Miloš i Jelena su našli svoju računici i svoj mir.


"Ovde nemamo ni gazde, ni šefove, ni razmišljanje kada ćemo ostati bez posla, niti brigu kada gazdarici treba platiti stan. Jednostavno, u prilici smo da samo od nas zavisi kako ćemo organizovati život. U selu živi 270 duša među kojima je četrdesetak mladih i iz godine u godinu ih je sve više jer u gradovima više nema posla i nema lagodnog života. U selu se godišnje proizvede oko 300 vagona najkvalitetnijeg krompira i oko dva vagona maline, a o drugim poljoprivrednim prozvodima i da ne govorim. Svi se dobro poznajemo i ispomažemo u poslovima što je verovatno i razlog što su svi sasvim dobro situirani. Kada se rade veliki poslovi, niko nikoga ne poziva, nego svi dođu na njivu i posao bude obavljen kao dlanom o dlan", sa zadovoljstvom kažu Miloš i Jelena.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Млади који су се вратили на село

Порукаод Svetovid » Сре Апр 20, 2011 11:24 pm

Ови нису млади годинама, али јесу били духом (док их држава није сломила) :kafa

Kraljevo: „Puklo“ gastarbajtersko stočarstvo
19. april 2011.

Brižit i Milan Pavlović zatvorili farmu koza, a Biljana i Ibro Dautović rasprodali stado ovaca

Слика
Brižit je prekinula proizvodnju kozjeg sira(fotografija u uglu levo), Biljana Dautović u praznom toru foto: G. Šljivić

A se u Srbiji sve može i sve ne može, čak i tamo gde vladaju jasni zakoni kapitala, uverili su se već mnogi domaći preduzetnici, a ovih dana i dve gastarbajterske porodice iz Kraljeva koje su odlučile da se, posle višegodišnjeg „privremenog rada“ u inostranstvu, skrase na svom imanju i poslu u Srbiji.

Odviknuti, bolje rečeno nenaviknuti na ovdašnje (ne)prilike, Brižit i Milan Pavlović odlučili su još 2002. godine da se, posle višedecenijskog zajedničkog života u Parizu, vrate u Milanov zavičaj. Računali su da će ovde, na svom imanju, započeti sopstveni biznis od kojeg mogu spokojno da žive. Ali su se, kao i mnogi drugi - grdno prevarili.

Znajući da se u Srbiji malo ko ozbiljno bavi kozarstvom, a delom zahvaljujući i Brižitinoj ljubavi prema životinjama, Pavlovići su, uz pozamašnu svotu novca, u Milanovom selu Roćevićima podigli farmu sa tridesetak rasnih alpskih koza.

Ubrzo potom, započeli su i proizvodnju kozjeg sira u maslinovom ulju, i to pod duhovitim komercijalnim nazivom u francusko-italijansko-srpskim stilu „La koza nostra“. Sir na kojem bi mogli da pozavide i mnogi svetski priznati proizvođači, čak i Francuzi!

Ali, uprkos savremenoj i registrovanoj farmi na kojoj su koze uzgajane čak i uz francuske šansone, proizvodnja kozjeg mleka i sira nije donela ništa sem gubitaka, pa su Pavlovići bili primorani da rasprodaju stado i zatvore farmu.

- Osim što nismo imali nikakve stimulacije od države, kakve su u Evropi uobičajene za ovakvu proizvodnju, mi nismo mogli ni naš sir da plasiramo na domaće tržište koje uglavnom, prodajući uvoznu robu, drže srpski trgovinski bosovi. Tako je i u restoranima, i u hotelima, u malim, pa i velikim trgovinskim lancima i supremarketima od kojih su nam neki čak tražili da debelim parama platimo „ulaz“ - na gotovo čistom srpskom jeziku vajka se Brižit. Iako je rođena u srcu Pariza, ovoj srpskoj snajki nije bilo ni mučno ni teško da po ceo dan provodi s kozama. Na koze se, kaže, i u Francuskoj navikavala još od detinjstva, provodeći ferije kod rođaka na selu.

Osim s kozama, Brižit, nažalost, nije uspela ni da u Kraljevu, poznatom po buvljacima i uličnoj trange-frange trgovini, održi svoj butik pariske mode, ali ne posustaje. Samo što je zatvorila jedan - odmah je otvorila drugi pod firmom „Isi Pari“ (Ovde Pariz), nadajući se da će privući makar ono malo probirljivih Kraljevčana.

- Kad bi mi država pomogla, opet bih se vratila uzgajanju koza i proizvodnji kozjeg sira - kategorična je madam Pavlović.

U sličnoj situaciji, međutim, našao se još jedan povratnički par Kraljevčana. I Biljana i Ibro Dautović su 2006. posle nekoliko decenija „arbajtovanja“ po Italiji, u obližnjem selu Metikošu kupili svoj mali raj - pet hektara imanja na kojem su podigli farmu ovaca. U to su uložili svu ušteđevinu, pa čak i pare od kuće koju su imali u centru grada.

Ali, posle petogodišnjih muka i čistih gubitaka, Dautovići su u januaru rasprodali svih 200 ovaca spremnih da se ojagnje, traktor i priključne mašine i - zatvorili obore. A, posle toliko godina i uloženog truda, Ibro je ponovo otišao u Italiju - u pečalbu!

- Ma, opet bismo se vratili stočarstvu, samo kad bi država malo pomogla - s rezignacijom govori Biljana, uverena da bi i njen Ibro dotrčao iz Verone u njihov mali raj podno Goča.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Млади који су се вратили на село

Порукаод Svetovid » Чет Јул 21, 2011 12:08 am

:kafa

Рус у планинској недођији Србије

Двадесетогодишњи Анатолиј Черемних у подножју планине Чемерно у Бреснику, купио кућу и запуштено имање, где већ гаји стадо коза и планира бројну породицу

Слика
Анатолиј Черемних из Санкт Петербурга и Олга Прокопенко из Тјумења збунили село (Фото М. Дугалић)

Бресник код Краљева – „Ради за КГБ“, „Склонио се од закона и полиције“, „Ко зна шта је и откуда овде“...Такве и сличне закључке доносили су малобројни остарели сељаци у планинском селу Бреснику, по доласку младог Руса Анатолија Черемниха у село, које је већина њихове деце одавно напустила. Да изненађење буде још веће, Черемних је овде, пре годину дана, купио кућу и двадесет хектара имања на рубу сеоског атара, у подножју планине Чемерно. Он до кућног прага не може аутомобилом, већ око километар мора пешачити, па је и то био додатни разлог за сумњичавост мештана и одбацивање тврдње о срећном животу у оваквој забити. Сматрали су углавном да је реч о бекству од неке невоље, али само у почетку... Такав став и однос временом се променио, поготово када је Анатолиј са њима почео добро да сарађује, да, као и они, на имању тешко ради, да копа, коси, гаји стоку...Уз све то, пре неколико дана, у село је стигла и његова девојка, деветнаестогодишња Олга Прокопенко. Сада се Бресничани надају и свадби, које овде није било три деценије, а можда и отварању школе која је, пошто није било деце, већ десетак година празна и затворена.

Како се млади Анатолиј Черемних из Санкт Петербурга обрео у овој планинској недођији Србије? Објаснио нам је да је први пут дошао у Београд пре три године, када је имао седамнаест година.

– Био сам тада прва година кулинарске школе, али сам већ доста читао и знао о Србији, о народу нама сличном, православном. Посредством руске друштвене мреже „В контакт“ и Фејсбука ступио сам у везу са више младих људи у Србији па и са Душаном Тодоровићем из Београда, који је пореклом из ових крајева. Код њега сам прво и дошао, он ме повео у Ибарску долину, у свој родни крај, и ја сам се већ тада пределима и људима одушевио – прича нам Анатолиј.

По повратку у Русију он је своје утиске пренео родитељима, а онда је у Србију долазио још два, три пута. Када је окончао школовање, одлучио је да овде и живи што је његов отац Александар подржао. Од породичне уштеђевине купили су омању кућу за одмор у Богутовцу, удаљеном двадесетак километара од Краљева.

– Одмах смо отац и ја почели да сређујемо ту викендицу, у почетку смо се и бавили откупом воћа за руско тржиште, али ти услови пословања се и овде и тамо мењају, посао је потпуно несигуран. Зато сам хтео да радим нешто сигурније и када сам дознао да горе у планини, у Бреснику, има напуштених кућа и имања, одлучили смо да купимо ово домаћинство породице Раденковић, чији наследници живе у Крагујевцу. Коштало нас је то око 25.000 евра, и сада видим, да није било посредника, могло је и знатно јефтиније, али шта је ту је, овде ми се стварно допада. Уживам у томе да сам одлучујем, да поседујем своју имовину, да радим шта ја хоћу – каже Анатолиј.

Он већ неколико месеци заједно са оцем крчи окућницу и пашњаке, а од пре два месеца постао је и власник стада расних коза.

– Дознао сам за успешну фарму у Љубићу код Чачка, отишао тамо и уз љубазност власника Радослава добио савете који су само потврдили моју намеру да на својим пространим пашњацима гајим козе. Купили смо двадесет расних, високомлечних коза. Планирам да што је могуће брже увећавам ово стадо и производим трајне и квалитетне производе од млека. Сада их муземо и млеко просипамо док не створимо услове за поменуту производњу. Знате, тамо у Русији нема такве предузимљивости у пољопривреди. Људи још нису навикли на своју земљу и да сами планирају и одлучују, јер је то раније све било државно, сејало се и обрађивало према упутствима и наредбама из Москве – објашњава нам Анатолиј.

Од пре неколико дана он у чобановању на својим пашњацима има и помоћ пошто му је у посету, из Сибирске области, из града Тјумења стигла девојка Олга Прокопенко. Комшије нам кажу да се „не раздвајају, да се на километар види да су заљубљени. Свуда су заједно, и на ливади и у штали, а колима одлазе и до Краљева“.

– Она се ускоро враћа кући. Завршила је вишу ветеринарску школу, па би њена струка била баш од користи. Кад следећи пут дође, можда ће одлучити и да остане стално, да овде у Бреснику направимо свадбу, имамо у кући баш велику собу. Дошли би нам и другови и другарице из Русије... а имаћемо много деце – истиче Анатолиј, на шта се Олга смешка и узвраћа му пољупцем.
Мирољуб Дугалић
објављено: 21.07.2011.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Млади који су се вратили на село

Порукаод talican » Сре Јул 27, 2011 4:21 am

Neobični komšija

U Gostušu se proteklih decenija niko od iseljenih nije vratio. Tim pre iznenađuje primer Aleksandra Tošića, rođenog Zemunca, koji je pre nešto manje od dve godine došao da bi ovde ostao. Reč je o mladom čoveku, jedva da je tridesetu prešao, koga je životni put do sada vodio od Krita, na jugu, do Skandinavije, na severu. Iz ovih krajeva mu potiču roditelji, i ranije je ovde povremeno provodio vreme, a onda je jednostavno odlučio da promeni život. Vratio se na ognjište predaka, promenio adresu na ličnoj karti i pasošu i započeo novi život. Leti bere borovnice i šumske plodove, uoči zime prikuplja drva za prodaju, ali najčešće svojim džipom prevozi komšije kada nevolja pritisne. Tokom boravka na planini i nama je bio vozač i vodič, a koliko je njegov dolazak u Gostušu bio neobičan potvrđuje i podatak da su mnogi seljaci preuzeli ulogu „balkanskog špijuna“, tražeći od nadležnih organa da provere razlog zašto bi neko došao u mesto odakle svi odlaze.

Слика

viewtopic.php?f=4&t=330&p=16814#p16814
Корисников грб
talican
 
Поруке: 8074
Придружен: Уто Мај 04, 2010 12:53 am
Место: somewhere under thunder

Re: Млади који су се вратили на село

Порукаод Svetovid » Пон Авг 08, 2011 5:49 pm

:kafa

Dragana renovira mošorinske kuće
B. BABIĆ | 05. avgust 2011.

Novosađanka arhitekta Dragana Marjanović sa kolegama iz Francuske i Brazila renovira mošorinske kuće. Centar zemljane arhitekture u Srbiji osnovali u bačkom selu na Tisi

Слика

ŽITELjI pitomog bačkog sela Mošorin, udaljenog četrdesetak kilometara od Novog Sada, sa zanimanjem ovih dana posmatraju grupu mladih ljudi koji danonoćno obnavljaju dotrajalu kuću od naboja, nadomak stare crkve. Vredne neimare, četvoro Francuza i jednog Brazilca, u ovom živopisnom selu naslonjenom na Tisu, okupila je Novosađanka Dragana Marjanović, arhitekta sa diplomom iz Grenobla, vlasnik arhitektonske agencije simboličnog naziva „Čuvarkuća“.

- Vreme kuća od blata nije prošlo. One se i dalje grade u celom svetu, pa što ne bi i kod nas, naročito u Vojvodini gde su nekada preovladavale - priča Dragana, naslonjena na memljivi zid stare mošorinske „nabijače“ koju sa saradnicima obnavlja primenjujući staru „tehnologiju“. Prvo će kaže ojačati temelje, a onda prelaze na zidove.

- Naravno, koristimo za sve od zemlje izmešane slamom, kako se to radilo odvajkada i kako se radi i sada - nastavlja Marjanovićeva. - Između svakog sloja naboja, debelog 20-30 centimetara, ide sloj trske, kao svojevrsne armature. Za tu, nama specifičnu tehnologiju „armiranja“ nisu, inače, znali ni moji profesori u Francuskoj.

ZARADILA JE - IDEJOM
NOVAC za kupovinu kuće u vrednosti od 5.000 evra Dragana Marjanović dobila je od čuvenog svetskog magazina „Kosmopoliten“, kao čitateljka sa najboljom idejom. - Kao devojčica sam ovde dolazila sa drugaricom i tada me još Mošorin opčinio - veli ona. - Zato je on i sada bio sasvim logičan izbor i sigurna sam da nisam pogrešila.

Ovakve kuće, priča Dragana, ako imaju dobre temelje, mogu da traju vekovima, zemlje za njihovu gradnju ima na svakom koraku i jeftinija je od drugih građevinskih materijala, a o blagodetima hladovine leti i topline zimi da se i ne govori....

Njeno mišljenje, bespogovorno, deli i Gregoa Paku, iz Francuske, inače specijalista za tehniku pripreme „naboja“. Naporan, višečasovni rad mu, očigledno, ne pada teško.

- Ma kakav umor, pa ovo je za mene najlepši odmor - veli. - Sa roditeljima sam baš obnovio jednu zemljanu kuću nadomak Liona, a podizao sam ih ili obnavljao i u Libiji, Izrealu, Burkini Faso... Ipak, nigde nisam video ovako dobru glinu za njihovo pravljenje, ali ni ovako lepo oslikane fasade i šarolike motive kao na starim, zemljanim kućama u Mošorinu.

U ovu bačku varošicu je iz dalekog Rio de Žaneira stigao i Tijago Fereira Lopes. Rajsku Kopakabanu zamenio je radom na njemu do sada nepoznatoj vrsti „nabijača“.

- Izgled kuće me je potpuno iznenadio. Ovakav tip do sada još nisam video. Propala zaista jeste, ali napravićemo joj mi novo odelo i pretvoriti je u pravu lepoticu - tvrdi, optimistički, mladi Brazilac.

Njegova uverenje, bez ostatka, deli i Francuskinja Anai Guegen koja je, kao i Marjanovićeva, zemljanu arhitekturu diplomirala u Grenoblu.

- Samo nam je potrebno vreme i strpljenje, jer vreme ovakve vrste kuća, svuda u svetu, neumitno ponovo dolazi - kaže ona. - I kod nas u Francuskoj, ali i u drugim zemljama i na drugim kontinentima.

Mladim entuzijastima pomaže i Sava Ognjenov, meštanin Mošorina sa višedecenijskim iskustvom u gradnji zemljanih kuća, koji tvrdi da se lako sporazumeva sa stranim „majstorima“.

Ma, vredni ljudi se razumeju bez mnogo priče - veli, vedro, lalinski, ovaj šezdesetogodišnjak.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Млади који су се вратили на село

Порукаод Svetovid » Сре Феб 20, 2013 3:35 am

:detel

Begeč: Gazdarica Milica gaji konje
Đ. VUKMIROVIĆ | 19. februar 2013. 08:15 | Komentara: 5

Novosađanka Milica Nikolić (20) izabrala put suprotan ogromnoj većini njenih vršnjaka. Iz Novog Sada se preselila u Begeč i sama vodi svoje gazdinstvo od 20 jutara zemlje

Слика

BILA je sjajan đak elitne novosadske Zmaj Jovine gimnazije, a kada ju je 2011. godine i završila, ceo svet joj je bio na dlanu. Milica Nikolić (20), ipak je rešila da krene putem kojim se kod nas zaista ređe ide. Napustila je Novi Sad, preselila se u petnaestak kilometara udaljeni Begeč i, u staroj kući njene porodice u kojoj niko nije živeo 15 godina, na poljoprivrednom gazdinstvu koje je registrovala i koje sama vodi, krenula ka svojim snovima.

- Moj svet su u stvari konji, jer sam se godinama bavila preponskim jahanjem i jednom ću ovde imati svoj jahački klub - objašnjava u prostranom begečkom dvorištu, glasom koji ne ostavlja nikakvu dilemu. - Prvi korak je ovo gazdinstvo koje se, zasad, prostire na 12 jutara moje zemlje i još osam jutara livade koje sam na korišćenje dobila od mesne zajednice Begeč.

Mada su znali koliko je istrajna, kada je roditeljima Zoranu i Zlati, i starijoj braći Draganu i Nebojši saopštila odluku da se vrati u mesto iz kojeg su se, pre deceniju i po, preselili u Novi Sad, oni su verovali da je, ipak, reč samo o prolaznom hiru. I komšije Begečani koji su je, doduše, znali kao devojčicu koja je povremeno dolazila iz Novog Sada, bili su prilično skeptični.

RAZMENA

MILICA, zasad, nema svoju mehanizaciju. Sa komšijom Milanom Bačićem dogovorila se da joj on obrađuje njive, a zauzvrat mu je dala jednu svoju polovnu mašinu za baliranje deteline. - Pšenicu sam jesenas zasejala na četiri i po jutra, a novac koji dobijem za rod uložiću u kupovinu traktora. - Na sličan način, narednih godina želim da nabavim sopstvenu mehanizaciju.

- Ovde sam skoro godinu i po i sve sam ih, verujem, razuverila - kaže, ne bez ponosa. - A osim o konjima, ni o drugim životinjama koje danas gajim, ni o uzgoju pojedinih useva, nisam znala gotovo ništa. Ali, pitala sam ljude koji znaju, čitala knjige, prikupljala informacije na internetu...

Tako se, lane, kada je došlo vreme da joj se oprasi krmača, teoretski besprekorno pripremila. To se uvek događa noću, pa mora da bude uz nju, peškirom mora da obriše jedno po jedno prase, a onda ih, sve zajedno, vrati majci na dojenje, sačeka da ona izbaci posteljicu, jer je tek tada sve gotovo.

- Posle sedmog praseta, učinilo mi se da se to i dogodilo, pa sam, presrećna, poslala tati SMS poruku da je sve dobro prošlo i otišla da odspavam sat-dva. Kada sam se vratila, a ono - 11 umesto sedam prasića! Nazvala sam oca i rekla mu da sam se, izgleda, malo zabrojala - nastavlja, u još vedrijem tonu, naoko krhki devojčurak.

Slično je bilo i sa kozama koje je, u onom ledenom februaru prošle godine, sama jarila na minus 30 stepeni, svinjama mangulicama koje je nabavila iz Mađarske, kokoškama (nekoliko vrsta) i tovnim pilićima koji, kaže, donose solidnu zaradu. Povlašćeno mesto, naravno, imaju četiri konja - Formoza, Apaluzo, Pirge i Kafa koje je, lane, oždrebila danas već poodrasla Ema. Oni su, dabome, okosnica budućeg jahačkog kluba.

Слика

- Kada ću do njega stići, ne znam, ali da hoću to znam - kaže, samouvereno. - Što se same zemlje tiče, na njoj gajim ono što je potrebno mojim životinjama. Detelina koja je višegodišnji usev je na dva i po, a ozimi zob na otprilike jednom jutru. Na proleće ću zasejati i nešto jare zobi, i naravno nekoliko jutara kukuruza. Ako nebo bude manje surovo nego prošle godine i suše ne bude, biće to dovoljno za celu godinu. I, naravno, još jedan korak ka mojim snovima.

NESUĐENA PRINCEZA

DA deca, najčešće, ne ostvaruju snove svojih roditelja pokazalo se i u Milicinoj životnoj priči.

- Mama je, tako, želela da budem nežna princeza, pa nije bila oduševljena ni mojom strašću za jahanjem - smeje se. - Tata me je, međutim, učio da budem čvršća i robusnija i to mi je sada i te kako od koristi.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Млади који су се вратили на село

Порукаод Svetovid » Нед Сеп 01, 2013 4:14 pm

:kafa

Aleksandrovac: Zdravlje od meda i lavande
S. Babović | 31. avgust 2013. 21:10 | Komentara: 0

Porodica Živković napustila prestonicu i potražila novi život u aleksandrovačkom selu Tuleš. Mladi supružnici, sa troje dece, zakupili 1,1 hektara i upustili se u posao, koji im je doneo i mnogo sreće

Слика
Goran i Mirjana Živković profesionalno uzgajaju lavandu

POSLE četiri godine zajedničkog života u prestonici, Kruševljanka Mirjana (35) i Beograđanin Goran (42) rešili su da se presele u Kruševac, zbog, kako kažu, srećnijeg detinjstva svojih mališana. Mirjanu, po struci pejzažnog arhitektu i Gorana, profesionalnog stolara i kuvara, spojila je ljubav prema prirodi, bilju i začinima.

- Odmah po dolasku u Kruševac 2009. godine došli smo na ideju da uzgajamo lavandu i počeli da tražimo pogodno zemljište - priča za "Novosti" Mirjana Živković. - Dugo smo tragali po Kruševcu i okolini, konsultovali se sa Poljoprivrednom stručnom službom i na kraju, tragom informacije da je nekadašnja "Merima" imala u župskom selu Dobroljupci uzgoj lavande i proizvodnju eteričnih ulja, uputili se ka Aleksandrovcu. Moj stric je radio na tom poslu pa sam imala donekle dodira sa lavandom, makar kroz priču. Tako je sve počelo.

Mladi supružnici smelo su se upustili u posao. Zakupili su 1,1 hektar imanja odgovarajuće kiselosti u selu Tuleš, naručili prvo seme sa Instituta "Josif Pančić" i proizveli sopstvene sadnice. Lavanda odlično uspeva pored vinove loze, pa ne čudi da u župskom vinogorju već daje prve bogate plodove. I dok se Mirjana posvetila izučavanju uzgajanja lavande, suprug Goran učio je o pčelarstvu sa željom da jednog dana proizvode lavandin med.

- Taj med sam prvi put probala na letovanju u Bugarskoj, a u Srbiji se slabo proizvodi - kaže Mirjana. - Imamo 70 košnica i pčele trenutno daju livadski i bagremov med, proizvodimo i mleč, propolis, a za lavandin med pripremamo se naredne godine.

U celom poslu koji nije lak pomažu im deca. Aleksa (6), Danica(4) i dvogodišnji Blagoje uživaju u Tulešu i vredni su radnici porodične firme "Eko cvet" i poljoprivrednog gazdinstva.

- Lavanda cveta već prve godine, ali je potrebno tri godine da postigne traženu bujnost - kažu Goran i Mirjana. - U vreme cvetanja u junu, cele dve nedelje, lavanda je medonosna, pa planiramo da platformu s košnicama odvezemo iz Kruševca u Tuleš.

Živkovićima na imanju pomaže meštanin Mladen Kljajić, na čijem tavanu suše bukete lekovitog bilja. Dva puta godišnje orezuju i od korova čiste lavandu. Sami je beru i dalje tretiraju.

- Sadnice, suv cvet i jastučiće s lavandom prodajemo putem Interneta, posećujemo sajmove meda, a polako razrađujemo distributivnu mrežu - objašnjavaju Živkovići. - Bili smo uporni, pa su nam se otvorile šanse. Ali iznad svega smo srećni što su nam deca zavolela prirodu!

PROTIV STRESA

ŽIVKOVIĆI lavandu preporučuju za čaj, medonosne proizvode, jastučiće koji štite i od moljaca i od stresa. Verovatno najoriginalniji proizvod iz njihove radionice je liker od lavande, koji su prvi put probno napravili ove godine, ali razmišljaju da ga ponude i tržištu.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Млади који су се вратили на село

Порукаод Svetovid » Нед Окт 20, 2013 11:24 pm

Друштво
Дала град за село и Марка

Немања оставио родитеље у граду и отишао на дедовину, а „грађанка” Љубица научила да пече домаћи хлеб

Слика
Невена, Лана и Срђан Алемпијевић

Горњи Милановац – Вајкамо се како нам је село пусто, без младости. Тачно, али није свуда тако, а могло би, угледајући се на примере који следе, да не буде нигде. Три су испод Сувобора, један из Горње Груже.

Најпре у Горње Бањане, у Алемпијевиће, код Невене и Срђана.

– Још као мали, знао сам да ћу остати на очевини, да ћу бити свој на своме. Истина, био сам примљен на посао у град, али сам се, на два сата пред улазак у фабрику, предомислио; нисам могао себе да замислим у граду – прича Срђан.

На наше питање како су одлучили да споје судбине, обоје су се погледали и засмејали.

– Претпрошле године, дан пред велики снег, Срђан ме је наговорио да пођем за њега. Моји родитељи су говорили да сам још млада, да има времена за удају, али мени се није чекало то „време”, јер време је кад се укаже прилика. Знате, момак се жени кад хоће, а девојка се удаје кад може. И тако, без знања родитеља, ја из свог Озрема (суседно село) дођем у Бањане – описује нам Невена.

Срђан, не скидајући осмех с лица, довршава нам Невенину причу:

– Те ноћи и ујутру нападао је толики снег да се из куће није могло напоље. Њени су били љути, али због снега нису могли да траже своју кћерку. А док је одјуговило и сметови се отопили, ташта и таст су се одљутили. А онда је на свет дошла Лана.

Млада снаха се хвали свекром и свекрвом и каже да прича како две или три генерације не могу да живе сложно под истим кровом важи само за градске породице.

Од Алемпијевића у Николиће, код Љубице и Марка. Они су своје судбинско „да” изрекли пре неколико месеци. Похвалисмо их, али додадосмо да је већу „жртву” поднела млада, јер је дала град за село и младожењу.

– Хоћете да кажете да сам је преварио, а нисам. Ја сам одувек волео трактор, а то је говорило да из села нећу. А Љубица је, пре удаје, долазила из града у нашу кућу, знала је шта је чека и допало јој се. Ево, питајте је да ли чезне за улицама и вишеспратницама – говори нам Марко, уверен да се Љубица није покајала.

Онда млада невеста прича како је ваљало да се штошта научи, јер „није више било маме”.

– Није баш да нисам ништа знала, али сам много од свекрве научила. Нисам, рецимо, знала да месим хлеб, није ми у граду то требало; скочиш до прве продавнице и купиш векну. Свекрва Вера ме је и томе научила, сад сам поносна што знам да умесим прави домаћи хлеб. А, да вам кажем, није у граду живот цвеће: људи раде за мале плате, остају без посла, нервирају се. Овако, овде, радимо на свом имању, колико зарадимо толико имамо, нико нам не прети отказом. У породици се одлично слажемо, а то је, ваљда, најважније.

Слика
Љубица и Марко Николић

Ерићи на једном од обронака Сувобора традиционално су кромпираши. А то значи: велике њиве и много посла. Тога се двадесетогодишњи Живојин није плашио кад је, после осмолетке, одлучио да остане на очевини.

– И мој деда Живојин, чије име носим, гајио је кромпир.Код нас је породични обичај да смо добри кромпираши, а народ каже да је боље село запалити него обичај покварити. Док сам ја са радницима у њиви, Илијана је са мојом мајком и баком код куће. Има дана када имамо по 15 радника, и није лако спремити оброке за све њих – озбиљно нас уверава млади пољопривредник.

А Илијана? То је седамнаестогодишња лепша половина Живојинова. Оженио се рано, јер, по схватању патријархалне породице, човек није човек док се не ожени, а ко рано доручкује и рано се ожени, тај се не каје.

– И ја сам дете са села. Живојин и ја смо се забављали нешто више од године, а кад сам дошла у Ериће, све сам знала да урадим. Прича о томе како девојке беже у град и како оне из града нису за сељака, чиста је предрасуда. Ево, код нас у Полому и још неким селима има више момака који су се оженили школованим девојкама из града и све су се снашле. Што се тиче мене, моји родитељи су ми препустили да изаберем хоћу ли се удати у град или село – одважно нам прича Илијана.

Обоје младих Ерића сматрају да живот у граду нити је бољи нити квалитетнији. Онако је како се ко снађе, колико и шта ради. И, кад се укућани слажу, онда нема тога што се не може.

А шта се деси кад се њих двоје у понечему не сложе, кад младожења каже „кошено”, а млада „стрижено”, питамо их у шали.

– Е, онда ја попустим – шалом одговара Живојин.

А у гружанском Липовцу затекосмо Жиловиће, Ану и Немању. Немања је рођен у граду, завршио тамо средњу школу, мајку и оца је оставио у Горњем Милановцу и дошао на дедовину.

– У друга домаћинства, викендом, деца долазе из града да помогну родитељима, а код мене је обратно: моји родитељи долазе из града да помогну сину у селу – каже Немања.

Ана је у Липовац дошла с Рудника, из планинског села Варнице, и није јој требало да се привикава на сеоске послове. Помаже Немањи да обради десетак хектара ораница и узгаја десетак грла крупне стоке, а стигне свакодневно да 50 литара млека претвори у сир. Тако је исплативије, за њен сир се зна и све прода на кућном прагу. Успут, спрема другака Милана у школу и стара се за двогодишњег сина Николу. Њихови синови нису без друштва, мало које село у овом крају има толико деце – за протеклих неколико година у Липовцу је било 28 крштења, мада у овом крају има села у којима годинама није заплакало новорођенче.

И тако, ако бисмо ишли од села до села око Сувобора, Рајца, Рудника и у Гружи, открили бисмо још домаћинстава у којима под истим кровом живе и за истом трпезом ручавају три, чак и четири генерације. Старији су пресрећни због тога. Кажу: „Нек су са нама, па нек ништа не раде (а раде, богами), лакша нам је старост. Од старости и болести, само је самоћа тежа”.
Бошко Ломовић
објављено: 20.10.2013.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева


Повратак на Љубав, сексуалност и породица

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 2 госта

cron