Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

брак, деца, везе, шеме, комбинације, љубав кроз историју и модерно схватање љубави...

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Пет Дец 16, 2011 3:44 am

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Пет Дец 16, 2011 3:44 am

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Пет Дец 16, 2011 3:45 am

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Пет Дец 16, 2011 3:45 am

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Пет Дец 16, 2011 3:45 am

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Пет Дец 16, 2011 4:25 am

Сава Дамјанов
Рани еротски радови српске књижевности

Предговор књизи „Граждански еротикон: еротске песме и пословице у српској књижевности XVIII и почетка XIX века“, приредио Сава Дамјанов. Прво издање: „Градина“, Ниш 1987. Друго допуњено издање: Stylos, Нови Сад 2005.

Иако се почеци интензивнијег и отворенијег интересовања за еротску тематику код нас обично везују за Вука Караџића, тј. за одговарајући слој Ријечника из 1818. и сакупљање «безобразних» народних песама, еротски ток српске књижевности у ствари је знатно старији и може се релативно континуирано пратити још од првих деценија XVIII века. У тренутку када је Вук ступио на нашу литерарну сцену, српско осамнаестовековно и рано деветнаестовековно еротско стваралаштво већ је било развијено и оформљено као аутентичан феномен, чије су специфичности у великој мери биле одређене културним миљеом и самим медијем у којем је егзистирало. Наиме, претежни део нашег предвуковског књижевноеротског опуса везан је за рукописне песмарице тзв. «грађанске поезије», односно – у једном ширем контексту – за културу Срба из мањих или већих урбаних насеља у јужним, угарским деловима тадашње аустријске царевине. Рукописне песмарице о којима је реч представљају синкретичке творевине, у њима се преплићу и прожимају текстови врло разноликог порекла: неки припадају српској усменој традицији, неки су део нашег писаног литерарног стваралаштва (односно производи анонимних аутора, тзв. «грађанских песника», или преписи објављених поетских радова мање или више познатих књижевних имена), има ту и превода, као и песама на страним језицима, а осим тога и прозних, драмских, па и некњижевних текстова. Међутим, занимљиво је да се – барем када је реч о песничким остварењима – овде не само у појединим текстовима – често интегришу елементи поменутих, различитих провенијенција, него да и у глобалном оквиру једне песмарице овај разнородни поетски материјал функционише као јединствен, целовит систем и као недељив, релативно стабилан комуникат (како би се то казало језиком теорије комуникације). Уосталом, о томе речито сведочи и чињеница да су рукописне песмарице у оно доба биле заиста популарно штиво, стари власници су их чак и продавали новима, а песме из њих нису биле намењене само читању већ и певању у друштву, те не треба да чуди то што су неки од ових поетских текстова били толико омиљени да су доживљавали бројне варијантне записа (понекад и дословне преписе) у многим песмарицама. Зборници тзв. «грађанског песништва» својим садржајем могли су да задовоље готово свачији укус, штавише њихови састављачи-власници (понекад анонимни, но понекад и потписани на својим драгоценим свешчицама) као да су управо тај критеријум имали на уму приликом избора текстова које су бележили: јер, овде се налазе текстови разнолики не само по пореклу већ и по тематско-жанровским одредницама, (заступљене су највише љубавне, духовне, сатиричне, еротске, војничке, винске песме), стилски обележјима (у нашим песмарицама сретамо одјеке свих стилова који су се јављали у српској књижевности XVIII и почетком XIX века: барока, рококоа, класицизма и предромантизма, са посебно наглашеном сентименталистичком компонентом), и т. сл.

Велики број рукописних песмарица из овог периода садржи «тврђу» или «мекшу» еротску поезију која, чак и када се – посебно у «мекшем» виду – приближава једном сродном жанру (љубавном песништву), своју посебност и свој жанровски идентитет остварује превасходно на тематском нивоу, интензивним окретањем ка телесном, нарочито ка телесној љубави и сексуалности, те као опсценом и ласцивном у најширем смислу тих појмова: може се, у ствари, рећи да ове песме карактерише ведри, весели еротизам изразито профаног и фриволног типа. Поменутим, као и неким другим ознакама, наше тадашње еротско песништво суштински додирује специфични осамнаестовековни рококо-сензибилитет (о чему пише и Милорад Павић у Историји српске књижевности барокног доба), те читав тај предвуковски еротско-поетски ток треба поимати и кроз призму духа времена у којем је формиран: XVIII век познат је као «галантно доба», доба које је – попут ренесансе – донело Европи својеврсну сексуалну револуцију и прави процват еротске литературе, доба које је дало такве еротомане и еротографе какви су, рецимо, Ђакомо Казанова, Маркиз де Сад или Рестиф де ла Бретон. У том контексту, рококо-струја репрезентује свакако једноставнију и мање екстремну варијанту еротизма, што се код српских еротских песама XVIII и почетка XIX века може уочити већ и по томе што њихов језик није обавезно експлицитно-опсцен: често су кључни еротски моменти и појмови изражени помоћу алузије, еуфемизма или (понекад врло ефектно) метафоре, тј. шире посматрано – еротски дискурс овде не мора бити увек непосредан и директан него је, напротив, каткад сасвим стилизован, али ипак препознатљив (један од упечатљивих примера те врсте је песма «Проси дјевојку за три године» из Ерлангенског рукописа, у чијем је средишту слика јелена, односно момка, који рогом мути воду студенца – девојке). Све ово важи не само за еротске песме него и за сличне пословице из збирке Јована Мушкатировића, при чему се ту понекад може уочити и занимљив покушај да се еротски дискурс ослободи искључиво еротског значења, те да му се подари знатно шири, универзалнији, надеротски смисао, што се може довести у везу и са ауторовим просветитељским интенцијама.

Осим већ наведеног тематског одређења, доминантно обележје српског књижевно-еротског стваралаштва у овом периоду представља и хуморна компонента. Хуморни ефекти ових текстова осцилирају на врло широкој скали, од развијених и јаких, понекад и драстичних тонова, па до суптилнијих и дискретнијих наговештаја који као фина нит прожимају текстуру и јасније се назиру тек кроз двосмислени коментар, поенту, изненадни обрт и томе слично. Тананији, суптилнији хумор најчешће се постиже особеним језичким играма, које су понекад засноване на хомонимијским могућностима вишезначности, када се инсистира на речима и синтагмама које се истовремено могу схватити и сасвим «наивно» и крајње опсцено: ту се, у ствари, непрестано додирују два потенцијална семантичка тока – један који је еротски индиферентан и други који је одређен управо отвореним еротизмом (такав поступак успешно је примењен, рецимо, у песми «Ој, девојко, с твојим оком» из Песмарице Василија Јовановића, где се инсистира на двосмислености глагола натицати се, успињати се, дати, држати се). Каткад су, међутим, хуморно-језички захвати много сложенији и реализују се као праве мале «језичке укрштенице», које истовремено потенцирају хуморни тон и еротски набој, двосмисленост и провокативност, ласцивне асоцијације и одсуство директног еротског одређења, подсећајући својом шемом на игру «топло-хладно»: текстура се час приближава правом предмету, час удаљује од њега, да би том својеврсном тактиком исцрпљивања само повећала читаочеву знатижељу и максимално активирала његову машту; речено језиком теорије рецепције, овде се увек изнова формира и изневерава један исти хоризонт ишчекивања (карактеристичан пример такве «језичке укрштенице» је песма «У Тамишу су рибе је, је, једљиве» из Песмарице Аврама Милетића, где се целокупна значењска структура гради превасходно на асоцијативним круговима створеним управо помоћу описане технике: «У Темишвару су рибе је, је, једљиве/ Темишварке је, је,/ једљиве су и оне...» или: «Шеста рекла: «Ку, ку, кувати,/ најбољи су ку, ку,/ купила бих тај ексер...». Овакве комплексније и развијеније језичке игре неретко кумулацијом хуморних ефеката умањују сопствену неухватљивост и хумору дају једну упадљиву боју; но ипак, за експлицитнији, мање суптилан вид хумора карактеристичнији су другачији поступци и средства. То се, пре свега, односи на градацију, која је врло присутна у српској еротској поезији овог раздобља и која или доминира неким од централних делова поетске целине или је на њој заснована целокупна структура песме: путем градацијске лествице хуморни ефекти се током текста све више умножавају и интензивирају, еротска тензија повећава, а одговарајуће слике поступно откривају у својој пуноћи (на пример таква градацијска структура представља фундаментални образац песме «Калуђер Кату моли» из Песмарице Аврама Милетића). Осим градације, и хипербола се овде појављује у сличној функцији, изазивајући хуморне ефекте предимензионираним сликама (када се, рецимо, у песми «О, кецељо, висока планино» из Песмарице Јована Николића говори о коњу који се напаја водом из кецеље-планине, очигледно је да та метафора подразумева хиперболички подтекст). Посебно омиљен поступак на овом плану представља примена померене (обрнуте) перспективе или неадекватне визуре: на таквом концепту заснована је једна од наших најбољих еротских песама XVIII века, песма «Многе јесу здје невесте» из Песмарице Аврама Милетића: ту се, на почетку, привидно повишеним и патетичним тоном, изриче похвала сентандрејским женама, њиховој лепоти и врлинама, да би се затим даље низале те «врлине» - разузданост, сексуална незајажљивост и т. сл. Врло често је спој наивности – или «наивности» - и еротског контекста основна релација у текстовима где је примењен поменути поступак (као, рецимо, у песми «Посеја си Ћел-Никола» из Ерлангенског рукописа). Најзад, хуморна компонента у српском еротском песништву овог раздобља неретко је саставни део пародирања или иронизације појединих, тада актуелних, стилско-поетичких парадигми: изванредна песма Лукијана Мушицког Златно руно представља пародију класицистичке поетике барем на два нивоа (жанровском, јер недвосмислено следи тон оде, и митолошком, јер пародира антички мит о златном руну, Јасону и Аргонаутима), песма «Слатка славна препелице» из Песмарице Аврама Милетића својом поентом иронизира сентименталистички идеал љубави (јер после серије типичних «чувствителних» изјава, и метафора и атрибута, после инсистирању на «сердцу», долази сасвим конкретан позив у кревет, уз уверење да се тако најадекватније може «обслужити» драга и најефективније изразити захвалност њеним изузетним особинама). У овом контексту прави бисер представља песма Владислава Стојадиновића Чикоша Купац и пиљарице, која спаја најбољу традицију хорацијевске хексаметарске сатире и еротске поезије старог Рима (Катул, Тибул, Проперције, Овидије, Марцијал...), користећи двосмислене колоквијалне дијалоге и сличну (еротску) флореалну симболику. Уопштено говорећи, сатирични ток српске еротографије XVIII и почетка XIX века изражен је још од Ерлангенског рукописа у поезији и Максимовићевог Малог буквара за велику децу у прози, при чему ће омиљени ликови ту бити жене, свештенство и калуђери, али и одређене етничке групе: таква интересовања наставиће се и изван еротске шифре, у Стеријиним комедијама или кратким прозним сатирама, на пример.

Осим чисто еротске релевантности, овако изражена хуморна компонента у српском литерарно-еротском стваралаштву XVIII и почетка XIX века поседује и један посебан смисао: она се, наиме, може посматрати и као особено покриће за отворену и неспутану тематизацију еротског. Таква веза еротског и хуморног одређена је, пре свега, односом ових текстова према друштвеној збиљи: у времену о којем је реч, за наведену релацију карактеристично је несагласје између званичних, прокламованих друштвено-моралних начела везаних за сексуалност (не мање рестриктивних у нашој тадашњој грађанској него у патријархалној култури) и природе књижевног говора о тој теми. Управо стога хумор се овде указује као врло функционалан модус избегавања и превазилажења тог потенцијалног конфликта: обележено хуморном шифром, еротско се открива превасходно као објект схема и забаве, као «неозбиљан» феномен којим се експлицитно не проблематизује важећи, официјелни морални канони (иако су они, дакако, индиректно додирнути, а унеколико и доведени у питање), па се тако постиже утисак да поменути канони нису интензивније укључени у игру и ови текстови се на неки начин лишавају одговорности у односу на конвенционално схватање и прихватање сексуалности (одговорности која их не би мимоишла у случају «озбиљнијег» третмана еротизма). Хуморна компонента, дакле, овде обезбеђује извесну друштвену-моралну легитимност књижевном говору о једној табу-теми, пошто се посредством те компоненте премошћује јаз између санкционисаног морала и – из перспективе његовог система – «неморалне» литерарне грађе: званичне, прокламоване норме остале су (привидно) по страни, што опет сведочи о познатој двострукости таквог моралног система, о расколу између јавних, официјелних начела и индивидуалне пројекције, говора, праксе. Слични механизми нису непознати светској традицији еротске књижевности, о чему је писао Виктор Жмегач у својој студији Књижевност и збиља (есеј О повјести књижевне саблазни), а релевантност и смисао описане «симбиозе» хуморног и еротског у нашим текстовима исказује се кроз чињеницу да су управо они у којима је хуморна компонента слабије присутна (или је уопште нема) по правилу и на језичком и на садржинском плану знатно блажи, «мекши» него они у којима је та компонента израженија. Најзад, и сатирични елементи, којима су понекад прожета српска литерарно-еротска остварења овог периода, и који су, наравно, суштински повезани са хуморним дискурсом, такође функционишу у сличним кодовима и у једном свом аспекту указују се као специфично покриће за тематизацију еротског: наиме, детаљни и слободни описи еротског живота неретко су заогрнути критичко-сатиричким плаштом, тј. успостављањем критичко-сатиричког односа према еротској пракси која одудара од прокламованих начела, задобија се могућност сасвим легалног (али и неувијеног) о њој. У српској еротској књижевности XVIII и почетка XIX века предмет овакве «критичке еротографије» углавном је свештенство (посебно калуђери) или, пак еротско понашање жена, док је нешто ређе на мети сексуални живот одређених националних скупина.

У овом контексту занимљиво је уочити чињеницу да су и иначе у нашем тадашњем еротском стваралаштву смеху (и подсмеху) превасходно изложене жене и женска сексуалност, односно да аутори текстова о којима је реч првенствено ту проналазе исходиште хуморног дискурса. Међутим, и изван поменутог контекста женски еротизам је у центру пажње наших оновремених еротских писаца: у њиховој визури жене су бескрајно разуздане, увек спремне и увек «хоће», те стога често управо оне (каткад отвореније, каткад прикривеније) иницирају пикантне љубавне игре – у крајњој линији, мушкарац је овде онај који покушава а жена она која даје (дакле, коначна одлука увек је у њеним рукама), тачније, мушкарац само узима оно што му се мање-више јасно нуди. Као да се имплицитно рачуна на тезу «да су све ОНЕ исте», да пут до женског срца води кроз кревет, а љубав у њихове душе улази кроз ерогене зоне, те да је секс она тачка око које се – директно или индиректно – врти све у животу једне жене; сходно томе, и женско тело је углавном приказано без идеализма, управо у функцији описаног концепта, дакле – првенствено са становишта еротске праксе, сексуалне употребљивости и сексуалних потреба самог тог тела. Посматрано из једне шире перспективе, може се рећи да је у овим текстовима човек (без обзира на пол) представљен превасходно као тело и кроз тело, кроз говор свог физичког бића, кроз знаковље сексуалности; та визија прожета је једним радосним осећањем еротског, једним необузданим, обесним, умногоме карневалским доживљајем сексуалности као разиграности, помаме тела и свега што је телесно: еротизам се овде схвата једнодимензионално и поједностављено, тежиште није на његовим мистичним или спиритуалним аспектима, не траже се корени, аналогије и суштине, већ је битан директни, непосредни однос према манифестацијама сексуалности, аутентична драж и голицавост у забу-зону. Таквој представи нису страна претеривања и редукције, хотимично искривљавање, преувеличавање или детронизација, тенденциозно миноризовање и карикатурално приказивање, тј. све оно што је у дослуху са гротеском, па стога – парафразирајући једну од кључних синтагми Бахтинове студије Стваралаштво Франсоа Раблеа и народна култура средњег века и ренесансе – фундаменталну визију наших еротских остварења XVIII и почетка XIX века можемо именовати као гротескну визију тела, која се најчешће реализује као гротескна слика женског тела (слика суштински опречна основним парадигмама тадашње, сентименталистички обојене љубавне лирике српских предромантичара).

Од овог доминантног модела одступа највише мемоарска проза Саве Текелије и Александра Пишчевића, мада се не може рећи да га (посебно на појединим страницама Текелијиног Описанија живота мога) у потпуности напушта. Оба поменута аутора заправо исписују сопствене аутобиографије у духу галантних тонова рококоа, с тим да је Текелија далеко суздржанији у детаљима, више склон «означавајућем прећуткивању» које каткад рецепцијски делује заводљивије и сугестивније од опширних описа догађаја. Александар Пишчевић, пак, у својим Мемоарима пише својеврстан пикарско-еротски роман, узбудљиве фабуле, препун пикантних детаља, са галеријом женских ликова који нису уопште типизирани него веома аутентични: може се рећи да је у том делу српска проза XVIII века добила мајстора достојног еротографије једног Ђакома Казанове...

* * *

Предвуковски еротски ток српске књижевности своје златно доба доживео је у другој половини XVIII и на самом почетку XIX века, када код нас најинтензивније долазе до изражаја елементи рококоа (а у том контексту и укус за ласцивно, који подразумева литерарну обраду еротске тематике), да би већ од друге и треће деценије XIX века започело његово гашење. Нова епоха донела је нове стилске интенције и нови сензибилитет, што је, између осталог, резултовало и очитим слабљењем интересовања за – превасходно рокајни – еротизам претходног раздобља: тако, рецимо, у Вуковим Особитим пјесмама и поскочицама, збирци усмене еротске поезије, нема релевантнијих трагова поетских текстова из рукописних песмарица XVIII и почетка XIX века; уосталом, на промену укуса упућује већ у чињеница да Вук овакав песнички материјал одваја од осталих врста усменог песништва, док у поменутим рукописним песмарицама, напротив, еротски жанр егзистира заједно са осталим жанровима, тј. не одваја се у неки посебан «забран», него се еротске песме бележе непосредно испред или иза духовних, љубавних, војничких и других песама. Исто тако, у самим рукописним песмарицама нове епохе (а оне су састављане све до краја XIX века) веома ретко се могу наћи еротске песме из претходног раздобља, и уопште, права еротска поезија почиње да губи своје (до тада запажено!) место у жанровском систему тзв, «грађанског песништва», препуштајући га једном додуше сродном, али много безазленијем и неупоредиво «мекшем» жанру – бећарцу. Најзад, промену укуса о којем је реч можда најсликовитије изражава «случај» једне пословице из Мушкатиревићеве збирке: 1878. године, у првом издању Причта илити по простому пословица, она носи нескривен еротски набој («Ко кога је/б/и, лепо га гледи»), да би двадесет година касније, у другом (проширеном) издању исте књиге, захваљујући незнатној интервенцији, добила неупоредиво невинији одлик и остала без истинске еротске провокативности («Ко кога љуби, лепо га гледи»).

Постепено гашење овог еротско-поетског тока у првим деценијама XIX века ипак није довело до ишчезавања његових најпродуктивнијих и најбитнијих ознака. Управо из рокајног еротизма происходе најзанимљивије еротске странице у поезији Бранка Радичевића (Безимена, Радост и жалост, Враголије), а еротско-сатирични стихови Ђуре Јакшића («Град Алимпић краси Дрина», и т. д) своје корене имају у сличним остварењима српског «грађанског» и класицистичког песништва. С друге стране врхови наше еротске прозе у романтизму, понајпре Дневници Лазе Костића, управо се у својеврсном инверзијском (ониричком) кључу надовезују на стварносну еротографију мемоарске прозе Саве Текелије или Александра Пишчевића. Наравно, везе наведеног еротско-поетског тока и усмене књижевности такође су присутне, не само због једноставне чињенице да већина песмарица «грађанске лирике» садржи и (мање-више модификовану) народну поезију, него и због доминације хуморно-карневалског духа, конкретно – већ помињане гротескне визије (женског) тела. Довољно је погледати Вукове записе народне еротографије (песме су објављене у новије време у књигама Црвен бан и А диња пукла), као и Краусове записе наше усмене еротске прозе (савремено издање под насловом Мрсне приче), па схватити колико су те везе релевантне, али и преплетене кроз мрежу утицаја на еротске компоненте наше писане књижевности, не само романтичарске и реалистичке него и новије. Ако бисмо од Дневника Лазе Костића (чије смо домаће традицијско утемељење навели) могли доћи до еротских страница српског модернизма и авангарде (посебно надреализма!), онда бисмо исто тако од Александра Пишчевића и Бранкове Безимене лако пронашли пут који води, рецимо, до еротског у Сеобама Милоша Црњанског (без обзира на то што је, типично за идеологију науке о српској књижевности, овај роман као историјски увек довођен у везу само са Мемоарима једног другог Пишчевића, Александровог оца Сименона!). Тај пут би се даље, али пре свега типолошки, могао пратити све до краја прошлог, XX века, када српска еротска поезија и проза доживљавају својеврсну обнову, о чему најбоље могу посведочити одговарајуће антологије: рецимо, прозна Чаробна шума Д. Илића и В. Павковића из 1997. године, или поетска Тело у телу Д. Стојковића из 2003. године.

На крају, можемо истаћи да је српско-еротско стваралаштво XVIII и почетка XIX века у свом времену имало већи значај но што се то на први поглед чини, да је квалитетно кореспондирало са актуелним кретањима на европској књижевној и културној сцени, али и да је често остваривало врхунске вредносне, па и антологијске домете. Исто тако, треба истаћи да оно данас не представља пуки литерарни споменик него управо део живе традиције, која истински комуницира са савременом рецепцијском свешћу, са хоризонтом очекивања савремене читалачке публике, као и са одређеним токовима савремене српске књижевности...
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Пет Дец 16, 2011 9:27 am

Vampir: osujećeni mitski predak i simbol osujećenog muškog seksualnog potencijala
http://www.anthroserbia.org/Content/PDF ... vampir.pdf
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Пет Дец 16, 2011 9:29 am

"Бановић Страхиња"

Слика

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Нед Дец 18, 2011 12:53 pm

Дејан Ајдачић
О смешном и о иморализму у еротским причама



Опсцени поступци и говор су у традиционалној култури, углавном потиснути правилима и забранама које су различите код разних народа, племена и родова. Насупрот овим ограничењима постојале су, међутим, прилике када је управо опсцено помагало у остваривању одређених циљева. У неким обредима и магијским поступцима подстицања плодности, лечења или заштите, током карневалских празника уочи и након божићног и ускршњег поста, у распусним деловима свадбе, а раније чак и након сахране, било је дозвољено и пожељно слободније понашање. Кључни моменти раскалашних обреда, као и њихов усмени део од старина су били фиксирани обредном обавезом. Слободно понашање у тим приликама пратио је и слободнији, опсцени говор. Међутим, еротски елементи су, посебно када је реч о песмама и причама, изгубили своје значење и постали део забаве. Еротске песме и приче представљају онај део фолклора у коме се лако и често преплићу градска и сеоска култура, тражећи једна у другој алиби за распуштеност коју у тој мери саме у себи немају. Тако се развија опсцена, првенствено вербална поткултура, која живи кроз преплитање усменог и писменог преношења. Наравно, поједини жанрови, текстови, па и мотиви ближи су традиционалној (сеоској) или варошкој култури, али анализа њихових међуодноса неће бити у средишту овог разматрања.

Било да се говори о личном еротском искуству, било да се на темељима колективне традиције приповеда о типским јунацима, жанровска "правила" појединих врста одређују границу између дозвољене и недозвољене ласцивности. Овим правилима одређује се и круг слушалаца, као и прилике у којима се може слободније говорити. Озбиљно се говори о еротским стварима приликом упућивања у сексуална права и дужности, при упозоравању или прекоревању жртава или прекршитеља полног морала, у свим оним ситуацијама у којима се појединац обучава културним нормама и знањима своје средине. У фабулативном представљању еротике елементи смешног заузимају значајно место.

У овом тексту анализирани су неки записи еротских прича из словеначке, српске, хрватске, бугарске, македонске, пољске и руске усмене традиције. Коришћени су следећи извори: збирка Афанасјева Заветные сказки (у преводу на српски), Краусова јужнословенска грађа из лајпцишког часописа Антропофитеја (Anthropophyteia)[1], словеначке приче Јохана Коштиала и пољске приче Блинкјевича из Антропофитеје, приче Крсте Божовића и Тодора Бушетића из Етнографске збирке Архива САНУ у избору Илије Николића у часопису Расковник, приче Вука Врчевића "које нијесу за штампу (објавио Радослав Ротковић у Гласнику Цетињских музеја), Веселе Радовановић записане у селу Мужинац код Сокобање (запис Милана Лукића), и књиге са новијим записима Татомира Вукановића, Флорентине Бадаланове (два тома из шире замишљене колекције бугарског еротског фолклора), македонске приче у избору Кирила Пенушлиског и приче југословенских Русина у издању Гаврила Колесара.

Како је овде пажња усмерена превасходно на шаљиве приче, на рубу интересовања су остали меморати и приповетке "озбиљног" садржаја. Збирке еротских вицева, које данас чине најраспрострањенији вид еротског фолклора, нису узимане у обзир, јер и поред извесних сродности са еротским народним причама представљају посебну и савремену, по многоме различиту појаву. Мање засновани на причи, а више на досетки оне имају и нове јунаке (аутостоперке, медицинске сестре, бродоломнике, официре, марсовце, шеике), нове, сада светске такмаце (Американац, Рус, Француз), нове парове (Мујо и Фата, Лала и Соса). Губитак везе са традиционалном културом скоро у потпуности потискује сеоске амбијенте и веровања. Док еротска шаљива прича распричано обухвата заокружене љубавне епизоде, почев од намера до начина њиховог остваривања (или онемогућавања), еротски виц је најчешће усмерен на сажету духовитост љубавне понуде или на реакцију после откривања свршеног чина.

У усменим еротским причама најчешће се шаљиво и неспутано приповеда о начинима доласка до обичних или настраних задовољстава. Изразиту животну ноту, смеху у еротским причама даје и нехотично или намерно радосно истицање вредности задовољства, или пак подругивање забранама везаним за еротски живот.

Смешно у еротским причама настаје у преплитању комике говора, комике ситуација и комике карактера у покушајима остваривања или онемогућавања еротских жеља. У разноврсним комбинацијама еротских мотива, двосмислених израза и ситуација, сразмера комичких елемената везаних за ситуације, карактере и говор, у највећој мери, зависи од сижеа. У постојећим индексима мотива еротске приче се често губе у групама нееротских прича, немогуће је разликовање опсцених и неопсцених варијаната, а неке приче није могуће ни сврстати у постојеће групе.

Избором директног означавању полних објеката и радњи изражава се без задршки став према сексу. Полни органи и радње именују се и аугментативним, деминутивним и хипокористичним, метафоричким називима који дају широке могућности поигравања у језику. Имена полних органа, зависно од језичке надарености казивача за стил шаљиве приче, могу имати и изразиту комичку вредност у приповедању. Фигуративни облици произилазе из говорног табуа или из естетски плодотворног тражења речи које асоцирају на полне органе и радње својом формом, функцијом и својствима. Глаголи које означавају љубавни однос често живописно оцртавају силовитост, брзину, ритмичност, трајни или тренутни карактер радње[2].

У неким причама двоструки, "де-еротизовани" говор се развија из довитљивог именовања којим се жели прикрити права, еротска суштина смеране или обављене радње (забијало за врућину, чешагија, итд). Поред уклапања двосмисленог говора у заплет и расплет приповедања, среће се и чисто замењивање опсцених речи речима које су мање нападне. Њихова духовитост произилази из језичког сакривања и откривања, загонетања и одгонетања, поигравања раскошним именовањем и описивањем опсцености. Комички обрт везан је за двоструки говор који, наводно говорећи о другом, уз задовољство вербалног поигравања, говори о чулном задовољству. Смешно се у приказивању еротског заснива на двосмислености говора о еротском задовољству.

Хумор еротских прича произилази из укрштања различитих гледишта јунака, или јунака и казивача (слушалаца). Из несагласности језика и ствари, знања и незнања, жеља и могућности, различитог тумачења речи, стварност се еротизује уз смех који настаје из неочекиваних спојева. У првом делу текста биће указано на типичне јунаке еротских прича и различите путеве њиховог доласка до истог циља. При томе, типови актера као и типови односа окје они успостављају предодређују и типове смеха и поруге. Основу заплета и поенте низа еротских прича представља опозиција искуство - неискуство.

Неразумевање сексуалности може водити злоупотреби пожељних, а наивних, али може чинити оквир и само за друкчије, "необично" виђење сексуалних односа - деца говоре како поп умире, а мама га држи ногама и рукама (Краус, 395; Бадаланова, 2: 227 - баба и деда ). Дете упозорава оца да се не покапа да не би и он настрадао као туђинац у његовом одсуству (Краус, 96, 359,360).

Различито значење фигуративног израза о еротским стварима произилази из неједнаког поимања фигуративног говора од стране искусног јунака и његовог неискусног или наивног саговорника који не разуме исказ на истом - еротском нивоу. Та замена доводи до смешног ефекта: глупи овчар буквално схвативши да мед и масло нису најслађи на свету, жели да се ослади умачући качамак жени између ногу, и наљути се када се увери да није тако (Бадаланова, 1: 184). Опис врхунца страсти газда описује просторном метафором највећег брда, а слуга који га чује, из прикрајка пита да ли види и изгубљеног коња, чинећи својим будаластим неразумевањем фигуративности еротског говора комичан ефекат (Бадаланова, 1: 206).

Искоришћавање неискусних заснива се на злоупотреби незнања или заблуда о сексуалном животу. Приповедни тип не-еротског називања интимних делова тела одређује мера искуства пасивнијег партнера. Довитљиви мушкарци, најчешће, вешто варају глупе, неупућене или пребрижно чуване девојке наводећи их на телесну љубав. Да би остварили своје жеље, јунаци користе девојчино непознавање везе између полних органа или радњи и речи које их означавају. Они де-еротизују еротско и отклањају тако могуће сумње у нечасност изнетог предлога или молбе. Опозиције незнања и знања, неискуства и искуства, у шаљивом осветљавању еротског живота отелотворује се у двоструком говору који се заснива на неравноправности саговорника.

Комика еротских прича о неискусним јунакињама и јунацима "сабира" се око неколико карактеристичних момената. Шаљиви тон приче се "наговештава" већ указивањем на неискуство или глупост, које код слушалаца изазива знатижељу на који ће начин девојка бити преварена. Најчешћи типови лукаве замене не-еротских појава еротским засноване су на момковом тражењу помоћи (да му девојка излечи прст, казни хуљу), нуђењу услуге (да је чеша, направи јој кашике, збије врућину, кризма, помогне да одебља, са њом нешто испржи) или изазивању девојчиног страха да непожељну ствар, нпр. прасећу главу, мора да скрије[3]. Опис њеног задовољства смешно се представља течностима које јој обилно клизе низ ноге (свето уље од кризмања, коситар од кашика прављених међу ногама), жељом да се радња настави или да пријатна "алатка" буде стално код ње. Откривање преваре као пут од незнања до спознаје о сексуалној злоупотреби засновано је на претварању тајног и несрамотног у јавно и грешно. Девојка не знајући шта је учинила открива своју срамоту - наивно се хвалећи родитељима или нудећи оцу помоћ коју је учинила младићу: цура весела отиђе кући, преда матери кашике и приповједи јој да је и она помогла љевати, само да ју је кашикар преварио за коситар јер га је још доста било и то толико да се је све преко гузова циједио (Краус, 273).

Заснивање заплета и расплета приче на двосмислености еротског и не-еротског разумевање истих речи може бити везано и за савете о чувању чедности. Невешто исказана упозорења родитеља уместо да заштите девојке од насртљивих заводника, доводе до кривог поимања границе између дозвољеног и недозвољеног. Девојка се хвали да је сачувала образ, али да су је у воденици сви јебали (Николић: 59). Израз о "поштеном образу" и "чувању образа" схваћен је дословно, тако да се његов прави смисао извргава подсмеху. Сачувати образ значи сачувати невиност пре брака, девојачку част и поштени глас дома (Народна пословица Мекан образ, мекани и дојци повезује фигуративан израз о девојачкој части према мерилима народног морала са физичким траговима њених предавања задовољствима). Девојка из приче хвалећи се како је сачувала образ потврђује своје неразумевање фигуративних исказа о пожељним односима полова.

Претерани опрез у контакту са момцима уместо да девојку заштити, открива њену неупућеност или чак представља еротски позив. Лаковерна девојка послуша савет строге мајке - па после првог танца не легне под мушкарца, већ се похвали како је легла на комшију (Краус, 278). Младић глупавој девојци која се плашљиво обазире на путу или држи за стомак да не би изгубила поштење помаже одводећи је у шумарак где јој га пришије (Краус, 279, 272; Колесар, 6, 40) или јој закрпи нешто подерано (Бадаланова, 3: 174). Поука приче састоји се и у замерци мајци која ћерку није потанко упутила у смисао свог упозорења, што доводи до неприкладног понашања девојке, која, наравно, предаје оно што је требало да сачува.

У еротским причама полни органи се чешће називају не-еротским именом, али се исмевање глупих девојака које губе невиност може заснивати и на померању еротског у сферу не-еротског. Родитељи криво подучавају ћерку да су кур и путка називи одевних предмета, тако да девојка безазлено каже Извините, ама курот ви е настрана! Момак то схвата као изазовну алузију. Де-еротизовано називање полних органа уместо да запречава приступ сфери еротског, управо га изазивава (Пенушлиски, 82, градска). Принцезу научену да одбија мушкарце превари довитљивац обрнутим постављањем питања (треба ли да лежиш обучена; треба ли ова рупа да остане отворена). Она изговарајући "не" заправо даје дозволу да учини све што је желео. (Краус 239; Афанасјев: 29)

Еротско задовољење довитљиви мушкарци остварују и убедивши глупе жене у неку ману њихових скривених места. Непозлаћену (Пенушлиски, 39,49; Бадаланова, 1: 160; 3: 135) јунак позлаћује, а криву - исправља (Пенушлиски, 47,48; Краус 275,276; Ђорђевић, 9; Лукић, 4; Колесар, 2). Када војник одлази од куће, његовој бременитој жени поп (или комшија) каже да јој муж није до краја направио дете. Он га "доради", а овај се врати и свети се тако што двема ћеркама и попадији "вади" изгубљени накит. (Краус, 423-426; Пенушлиски, 51, Бадаланова, 1: 198; 3: 210, 213, Афанасјев: 60,62)

Ређе су приче у којима искусна жена користи незнање инфериорног момка. У једној, апотекаров лек није излечио сељаков уд који скаче, али када је "оболели део" излечила апотекарица, сељак открива апотекару: Не ваља твој лијек ништа. Какав има у твоје жене међу ногама, оно ми је прави лијек (Краус, 363). Мањи број прича о женском коришћењу неискусних момака, свакако одражава веће сексуалне слободе мушкараца у времену када су приче записиване, као и чињеницу да су то најчешће приче мушких причаоца.

Двосмисленост опозиције неискуство - искуство у једном броју прича не води искоришћавању оног неискусног. Насупрот двосмисленом говору похотног довитљивца који прикрива сладострасне намере употребом несрамотних речи и долази до уживања, не-еротски исказ може бити двосмислено схваћен као еротски уколико се од љубавног пара у првој свадбеној ноћи очекује да разгласи свој успех. Речи недораслог младожење који "тражи" рупу - и довикује да је нашао, пропавши у рупу на тавану - родитељи криво тумаче (Бадаланова, 1: 177). Млада му ципелом разбије главу, а мајка дечака се радује повицима о крви, пре но што схвати да јој је сам син окрвављен (Пенушлиски, 79). Смешна је незаснована радост родитеља због "мужевности" наследника који заправо не може да удовољи прохтевима младе. Прича има и етнографску утемељеност у обичајима женидбе дечака за већ стасале девојке[4].

Стидљиво прикривање еротског значења најчешће се везује за одрасле жене. Када некоме, сроднику или детету нехотично открију свој иначе скривени део тела, оне га еуфемистички називају другим, не-еротским именом. Духовитост ових прича крије се у неочекиваној еротској директности одговора на женину стидљивост[5]. Стрина чобанину одговара да јој је међу ногама вук, а кад се њему дигне уд и сир падне са крила, он јој одвраћа да га јебе (вука) у уста јер му се сав сир растурио (Краус, 128). У поскочици из Вукове збирке, сношај се представља као ћерање у дубрави вука (Вук САНУ 5, 4). Мајка ћерци објашњава да њена мачка међу ногама има велика уста јер је прогутала много мишева и штакора (Краус, 141). Везивање животиња са женским полним органом може се осмотрити у контексту неких народних предања о настанку вулве, и свадбених обичаја уз дефлорацију младе. У време свођења младенаца певале су се уз ларму опсцене песме и извикивали "масни" изрази (Гура 1990: 35). Владимир Хнатјук у опису украјинске свадбе даје песму о раздирању мачке (кот), са недвосмисленим значењем дефлорације (6,120,125 певца). Шаљиво сечење и расподела говедине или пурана у Лобору (хрватско Загорје) током ноћи када младенци оду да спавају Зорица Рајковић повезује са дефлорацијом. У причи "У ђердеку" младожењу саветују да прве ноћи не тражи рупе, већ да се начини љут и раздере мачку (Краус, 150). У овом широко познатом начину "васпитавања" горопадних жена, драње мачке у ложници не значи прву блискост, већ управо њено избегавање, ради каснијег мира у кући. Краус у белешци пише да раздрати мачку значи "заварати, утерати страх". У причи се потпуно занемарује фигуративност израза као и његова еротска алузивност. Она се чак, као узор мушког понашања супротставља телесној блискости у првој брачној ноћи. Опсцени свадбени израз је изгубио своју опсценост и претворио се у моралистички приповедни мотив.

Говор о еротском посредством неопсцених речи које су повезане еротским асоцијацијама утолико је сложенији уколико се еротизују речи чија су семантичка поља удаљенија од сегмената народне културе везаних за сферу еротског. Међу кодовима фолклорне еротике доследно називање и повезивање интимних делова тела са објектима из природе (ливада, бунар, коњ, зобница) чини један од алегоријских описа сексуалног односа. Везу воде и женског органа потврђују имена неких извора и врела[6].

У једном типу прича слободно и суздржано, алегоријом заоденуто исказивање о телесном задовољству приписује се супротстављеним друштвеним слојевима. У древна времена, забране и правила употребе опсцених речи, свакако нису била социјално условљена. Такво виђење накнадно се појавило са раслојавањем друштва и заборављањем ритуалне употребе речи којима се означавају опсцени објекти и радње. У новом тумачењу, "просте" речи користе лица ниског положаја у грубом стилу општења, који избегавају лица високог друштвеног статуса. Тако се посредством начина говора о еротском животу успоставља опозиција допуштено - забрањено, и прелама кроз социјалну опозицију пук - племство. Укидање граница између друштвених слојева изводи се кроз превладавање стида алегоријским говором. Богате и уважаване жене -цареву кћи, царицу и спахиницу, надмудре и еротски освоје сиромах, прибудаласт брат и лакеј - мушкарци ниског друштвеног положаја прихватајући правила њиховог стидљивог говора. Царева кћи која хоће да се уда само за оног ко не изговара безобразне речи наилази на довитљивца који еротске објекте именује стварима не-еротског света. (Пенушлиски, 41). Царици доскочи тек трећи брат, који не употреби срамотне речи за животиње у пољу и недодирљиве ствари у царичиној постељи (Краус, 302*). Лакеј, пошто након троструке провере описа животињских наскакивања не употреби прљаве речи - напоји свог коња на бунару стидљиве спахинице (Афанасјев: 53). Духовитост ових прича налази се у неочекиваним одговорима током провере, као и у очекиваном разобличењу срамежљивости господарице.

Обострано прихватање игре двосмисленог еротског говора директно уводи мушкарца и жену у обострано прижељкивану авантуру. Занимљиво је да, као и у причама о стидљивим реакцијама, ове приче садрже више елемената традиционалне терминологије, фразеологије и народне културе но, рецимо, приче о злоупотреби неискусних девојака и момака. То је, можда и разумљиво, јер су оне у већој мери проистекле из народних веровања и обичаја, а мање из писаних и варошких извора.

Неупућеност пасивнијег партнера може бити и само привидна. Привидно нееротску понуду мушкарца у обостраној игри двосмисленостима прихвата и жена, и не-еротску ситуацију они претварају у еротску. Ера баје против вука око "пике" (Николић: 60; Вукановић ркп, 37, 38). Невести којој су помрле пчеле баје голо момче около говорећи "мат, мат, мат", али му она каже да брцне макар ниједна не остала (Пенушлиски, 53; Бадаланова, 2: 201). Заобилазно долажење до уживања двоструким говором укида његову двосмисленост када жеља надјача и сам договор. Човек баје жени да би из њене кућице отерао мишеве, тражећи да најпре њена мачка прогута његовог миша (Антропофитеја, 25 - 4: 184). У причи једне бајалице кум баје да би се свиње сачувале, али кумица не може да издржи и каже му: Јао, куме, муни га у рипче (Лукић, 2). Жена се направила болесна, а врач видевши шта она заправо жели, баје против ђавола Око рупе, ђаволе! , а распаљена жена му викне Мети га у рупу, па ма ми одмах душа искочила! (Краус, 260).

Елементи народног лечења груди, вимена, гнојница кружењем фалусом, као и заштита од урока преноси се уз одређене промене у приче (Вукановић). У приче се уноси двосмисленост поигравања два слоја културе - озбиљног и шаљивог, не-еротског и еротског. Болест замењује симулирање болести, тако да се уместо вере у исцелитељске способности врача, само симулира та вера због наговештаја блиског сексуалног односа. Присуство варошке културе огледа се у причама о лекарима - млада попадија се претвара да је болесна, а лекар каже да је нужно мазати је изнутра. Како стари муж то више не може да учини, лекар се понуди да га замени. У овом типу прича смешна је реакција ограниченог јунака - поп гледајући их каже: Ама, да заправо не знам да је маже, рекао бих да је јебе, јер управо тако миче гузицом (Краус, 350). Поп сељанки каже да свој болесни прст стави у пизду. Када, наводно и њега заболи прст, убеди је да и њему помогне, а она мисли: неко би казао да се јебемо (Краус, 386). Турчин је лечио младу попадију утерујући јој наводно зечје брабоњке (Краус, 405), као и овчар лепу попадију (Бадаланова, 3: 187). Момак кога вређа девојка уз помоћ баке свети се тако што је лечи штапићем (Афанасјев: 87, 89). Када жена угледа војника који пригурује кобили, а каже да је лечи, направи се да се уганула да би и њу излечио (Краус, 468; Афанасјев: 98).

Опозиција неискуство - искуство гради се и кроз обрт у коме мушкарац криво процењује чедност девојке којом жели да се ожени. Уместо неискуства он открива њену лажну невиност. Избирљиви младожења, најпре, одбацује оне девојке које порумене угледавши његов уд, држећи да је њихов стид доказ њиховог провода са мушкарцима. На крају, убеђен да је пронашао доиста невину девојку, он жели да је подучи, али га она исмеје откривши своје богато искуство са слугама или гренатирима (Краус, 87,88; Бадаланова, 2: 199). Мушкарац испросивши девојку која му није дала ни да је додирне каже јој да зине да би видео да јој се његов појавио на уста, а она му одвраћа: Још их је бољи туте улазило, ал се нити један на уста није помолио (Краус, 125).

Посебне жеље исмевају се у причама о потрази за женом или мушкарцем који имају два органа. Сазнавши за прохтеве неумереног јунака или јунакиње довитљива девојка или момак се јављају, а еротски чудак прихвата понуђено објашњење и бива изигран. Довитљива жена превари избирљивца да она управо има две - једну спреда, а другу позади (Краус, 161; Бадаланова, 2: 194). Крчмарски син хоће жену са две, али му из кутије са птицом једна одлети. (Краус, 197). Он је дозива: Пиц, пиц, пиц ле ле ле, а затим држећи свог: Курц, курц, курце ле ле ле! Вабљење је духовито изведено и у причи у којој жена шаље неуког мужа да јој га донесе, а када помисливши да је ова огладнела из тикве искочи миш, он је зове: Пиц у капу! Пиц у капу! Пошто се изгубљено благо не враћа, чуддо уступа место нормалном доживаљају тела и у свести глупака.

У другим причама, "она" друга се и "поштено" враћа. Хоџиница каже сулудастом мужу да јој је влахиња оставила пизду одлазећи у цркву и зове дугокора да јој је извади. Оџа гледа: Чувај, брате Ибро, не сврни у моју, а влашку јеби колико ти драго! (Краус, 95). Двоје који су се желели, преваре њеног мужа рекавши да је загубљена улегла уз њену (Пенушлиски, 34; Бадаланова, 2: 209).

Девојци која хоће да пође само за онога који има два, нађу момка и упуте га да каже како има један виши - за преко све неђеље и један мањи - од свеца до свеца (Врчевић: 108). Када га она пита где је други, он објашњава да се они измењују. Девојка хоће мушкарца само са два, младић је превари, али каже да је један позајмио попу. Услишивши своју жељу са попом, она пита младића што је попу дао бољи (Пенушлиски, 8; Бадаланова, 3: 183). Ковач циганин, да би доказао жени да им је комшика курва, представља се као да има два - црн који не употребљава и црвен (Ђорђевић, 6). Хаџиница тражи од Трокура да му покаже сва три, а када он, наводно, извади турски, влашки, и као највећи чобански, одмах узима последњи (Краус, 297).

Двоструки говор у еротским причама јунаци користе у широком распону од варања потпуно неискусних, до довитљивог прикривања стварног односа. У оба случаја се еротска бит прикрива нечим не-еротским, али су јунаци, њихова психолошка мотивација и понуђена објашњења различити. Док су у причама о неискуству жртве преваре биле девојке, у причама о прељуби страдају мужеви. У неприлици да буде откривена са љубавником, жена лукаво прикрива своје неверство представљајући мужу како га је сањала да тера буљук Турака (Краус, 346). Мужу који ухвати склизак кур код жене, ова каже да је сањала да је лизао ђаво (Краус, 353). У неким варијантама јављају се језик и рогови.



Комедија ситуација и у еротским причама заснива се на нехотичној или лукаво припремљеној замени актера и забуни превареног јунака. У овом типу прича, довитљива жена се свети неверном мужу, стара жена се у мраку подмеће уместо младе, мушкарац прерушен у слушкињу или монахињу долази до уживања са више жена. Њихова комика најчешће произилази из несклада стварности и (лажних) убеђења чувара који је преварен и накнадног откривања "грешке".

Часна удовица којој се наметао неки газда-воденичар, предложи његовој жени да је замени на ноћном састанку. Насртљиви воденичар касније схвати да су се његовом кривицом на жени изређали и сви помељари (Краус, 324) или секретар (Бадаланова, 2: 215). Слично томе, посестрима попадије привидно прихвата понуду наметљивог попа, али његовоè правоè жени препушта љубавна задовољства (Краус, 430).

Казивачи исмевају прељубника који не прозире припремљену замку, и налазе извор смеха у довитљивим преварама. Жена која жели да удовољи себи и љубавнику, преоблачи се у попа и на очиглед мужа површи посао, а у контрастном делу приче њен муж настрада (Краус, 341-2). Мајка се током ноћи прве посете младенаца девојачкој кући, увлачи на ћеркино место (Краус, 21; Бадаланова, 1: 164). Време догађања овог односа не искључује могућност ритуалног тумачења - било оргијастичким карактером свадбе, било мајчиним увођењем ћерке у брачне дужности. Баба, удовица подмеће се уместо младе снаје да би се омрсила (Врчевић: 117).

Мушкарац се претвара да је глувонем или преоблачи у жену да би као манастирска куварица или слушкиња могао да остварује своје жеље (Краус, 265-6, 281; Коштиал, 14). Настрадин оџа оде, уместо своје лепе кћери, и проведе се са кћерима и женом богатог Турчина (Краус, 456). Слушкиња, наводно девојка, се моли са поповим кћерима да некој од њих израсте кур, па их потом поваљује (Краус, 265, 266; Бадаланова, 3: 193, 198). Свекар, сумњајући у честе снашине одласке у манастир, пође са њом и заузевши јој место откриèе њену прељубу (Краус, 397). Комедија забуне се спаја са исмевањем иноверника или духовних лица.

Јунаци еротских прича вешто користе двосмисленост еротске контекстуализације не-еротских израза. Слуга искористи наређење газде да донесе неку алатку, наводећи газдарицу или њихове кћери да му се подају (Пенушлиски, 30; Краус, 244-247; Бадаланова, 3: 196).

Посебан тип прича заснива се на неуобичајеном представљању момака који се нуде да служе у кући називима полних органа. Унапред рачунајући да еротски искористе забуну коју ће изазвати њихова бројна и лажна имена, они се само привлачној девојци представе не-еротским именом (Прокап, Пилав, Лешта-Боп-Овен), тако да девојчино запомагање, када је у мраку напасник заскочи, не изазива пажњу њених родитеља. Како се слуга газди представио као Курац, а његовој жени као Пичка, на закаснеле повике мајке да је на њиховој кћери Пичка - отац не реагује. Док се они освесте шта се заправо десило, момак побегне (Краус, 43*-45; Пенушлиски, 45; Бадаланова, 3: 197 - имена хране од које се жене преједу, 201 - Пичка, Еби по-брзо и Лани, 202 - Прокап, Еби по-брзо и Никој).

Неке еротске приче засноване су на пародији као комичном презначавању говорних и приповедних жанрова. У пародизовању типичне формалне и садржинске одлике озбиљног текста или ситуације доводе се у нов контекст, у коме преузете текстуалне или вантекстуалне везе постају непримерене или претеране, па тиме и смешне. Када је реч о еротским прозним пародијама, оне најчешће, уз сатирични тон, исмевају лажну духовност црквених људи или на смешан начин преображавају бајковна чуда.

Пародирање црквених жанрова - елемената службе, молитви, проповеди, среће се у сатиричим причама о поповима, док се пародије религиозних предања ослањају на црквена веровања и форму народних предања.

Попови у народним еротским причама похотно и дрчно опседају жене, али их често њихова наметања воде у неприлике. Пародијско изругивање божје службе среће се у причи о истовременој посети неколико свештених лица код попадије удовице. Када прота подигне ноге попадији и каже Благослови владико.. сакривени ђакон и поп прате: Благословено царство..., Ниње и присно... после чега двојица побегну, а један на своје задовољство, остане са сиротом удовицом (Краус, 410). Ова прича је, по Краусовој белешци, на западу позната вековима. Девојка, у страху да не згреши, дође до пустињака који је наведе да иде гола, цури се особито свиди да ђаволу ломи ребра. Када побожна девојка почне да се хвали како јој рај неће измаћи, жене јој се смеју (Краус, 434). Драгонац уместо бискупа кризма девојку, те њој цури свето уље низ чарапе (Краус, 439). Објекте еротске топографије свештена лица, обузета чарима љубавница, називају светим местима - Рим и папа (Краус, 435-437), Гетсимански врт (Блинкјевич, 25; Бадаланова, 1: 194; 2: 217), Мојсијево жезло и Црвено море (Бадаланова, 3: 158) - и долазе уз еротизацију светог до задовољења својих жеља. У двоструком говору који они користе, јавља се еротска пародија фрагмената проповеди и служби. Један сељак католичке вероисповести из Босне, подругивао се проповедима православних попова у Оче наш (Краус, 787), који завршава и пародијом молитвене формуле: То се ти учи јебати као отац и мати! Амин.

По бугарској причи настанак свечевог атрибута (Јован) "златоусти" објашњава се женском радошћу и захвалношћу када им је он дозволио да се не уздржавају од љубави (Бадаланова, 1: 140,141). Као виц ова прича кружи и данас Београдом, отварајући занимљиво питање које народне еротске приче се преносе усменим путем, а које су изгубиле привлачност и више се не казују. У усменој традицији раширена је пореклом библијска прича о греху Адама и Еве, али је апокрифно проширена, фолклорно преображена, уз пародијско обртање моралистичке осуде.

Еротско пародирање бајке активира њене типичне формуле, сижејну структуру, одлике ликова, али се жанр бајке преображава укључивањем еротских елемената који добијају и дају комичку нијансу у (неодговарајућим) оквирима чудесних збивања и подвига. У стапању појединих жанровских елемената постоје и примери у којима обликотворно начело не обухвата цео текст, већ се еротски елементи јављају само као епизоде. Тако у бајкама, уместо уобичајене награде на крају, јунак задовољава своје еротске жеље решавајући задатак, а коначна награда није везана за еротско. Обрнуто, коначна награда може бити уместо блага, или женидбе царевом кћери, управо еротска. У бајци о волшебним воћкама од којих настају и нестају рогови, јунак се у царском двору забавља са царицом и њеном ћерком и слушкињом, скидајући им рогове (Пенушлиски, 21). Мотив чудесних биљака или чудесних речи које у бајкама изазивају слепљивање људи у поворку која изазива смех, у еротизованим варијантама се развија кроз представу срамног љубавног споја. Сиромашни и одбачени младић користећи се моћима које је добио од чудесног помоћника изазива бруку на свадби и успева да врати вољену девојку (Краус, 476-7). Браћа уз помоћ чудесне траве изврше царев задатак, а последњи брат остави тридесет девојака трудним и поврати благо уз помоћ мушких моћи (Краус, 320).

Пародијско-комични елементи срећу се и у причама које су проистекле из предања и мемората. Оне показују тек једну од фаза комичког типизирања, и тек делимично користе жанровске елементе шаљиве приче, ругалице, јер су везане за конкретан догађај.

Неке шаљиве не-еротске приче, већ поседујући моделе комике карактера и/или ситуација, могу да се тематски прошире и ка области еротског. У еротизованој варијанти веома раширене приче о надлагивању, лукави Циганин поред тога што је свом сапутнику, шкртом влашком попу, који је сањао да је у рају - не само појео храну, испио пиће, већ се и истресао у његову жену - да би му олакшао останак у друштву арханђела (Краус, 404).

Еротска гротеска се јавља у приказивању преувеличаних полних органа - који могу бити несразмерно велики у свету људи или изгледати велики из перспективе ситних животиња. Жаба, миш и бува се сместе у пизду, гузицу и бручке, те ујутру причају како су страшно преживеле ноћ - у којој је мушкарац жени туцао бибер (Краус, 118*-120, Бадаланова, 1: 159; 2: 179, Афанасјев: 15). Никос Чаусидис је у разматрању митских слика женског принципа указао на везу жабе и вулве (Чаусидис 1994: 176-181). Такве древне представе су биле укључиване у љубавне магије и магије плодности: ради изазивања љубавних жеља остављали су жабе у мравињаку или жару и после извесног времена користили њене кости (Антропофитеја 5, 239-40; 6, 226-8). У словенској масленичкој обредности у контексту магија плодности јавља се игра жабскy у којој се опонаша спаривања жаба (Агапкина: 51). Словаци верују да свадбена игра жабска обезбеђује плодност (Попелка 1983: 70). Наративно повезивање жабе и женског полног органа није засновано на магијској логици. Језгро приче чини приказивање бићакоје је сразмерно величини женског органа, бића које може ући у његову унутрашњост и приказати тело изнутра. У полижанровском тексту асоцијативну копчу представљају и својства доњег, тамног и влажног света. У причи са елементима пародије жаба казује: Око пол ноћи дође неко па колцом гурни ме, гурни из једног буџака у други, па најпосле ми пуне очи напљува (Краус, 118). Предања о настанку полних органа (Бадаланова, 1: 122, 142; 157) нису шаљива, али њихову озбиљност поколебава осмех који произилази из наивне жеље да се протумачи анатомија жена и мушкараца. Довитљива девојка се са својим првим љубавником проводи пошто убеди мужа да овај може да јој направи путку коју је изгубила (Бадаланова, 3: 152)

Интонација предања о настанку ствари среће се и у причама које уз гротеску разјашњавају физиолошке детаље у вођењу љубави. У причи са елементима пародија етиолошких предања објашњава се да јаја никада не улазе у пичић, а курчић улази (Краус, 116). У свађи пизда дупету замера да прди и смрди када сваке ноћи њој долази важан гост, а оно јој одврати да тада све по њему пљује (Афанасјев: 19; Бадаланова, 2: 174) Заснована на "очовечењу" и осамостаљивању полних органа, она окончава као суђење и спасавање уда осуђеног на вешање (Бадаланова, 1: 158).

Гротеска представља основ прича о потрази за младожењом одговарајућег чепа за девојку која има велику рупу: Кад би се попишала, девет би млинова мљело и десета ступа ваљала. (Краус, 79). Прохтевима младе не одговарају чобан који врсником млати дозреле крушке, ни орач који шиба волове, већ делија који је њим начинио ћуприју. У другој причи први је насадио трнокоп, други секиру, а трећи опет ћуприју. Мушки белег је толико велики да морају да га превезу колима. Ове приче често завршавају постављањем уда као трпезе, те његовим уздизањем и летом сватова у небо када се појави млада (Пенушлиски, 14, Бадаланова, 1: 169,170, Краус, 79-81[7]). Кад је цура изашла, ономе се момку зашмага, курац му скочи и одмахне увис, све госте хити на таван, а попа кроз комин напоље. Веле да је летио горе у небеса три дана и три ноћи (Краус, 80). Симболика мушке анатомије и физиологије проистиче из вишеструке важности плодности не само у свадби, већ и у комичко-наративној представи свадбе.

Између гротескне приче о младожењи и карневалских обреда постоји извесна сродност - у претеривању при истицању надприродне величине фалуса. Тај мотив повезује плодности земље, чин плођења и карневал (оале, чаројице, кукери, звончари) носе фалусни предмет. Симболичко заоравање земље се врши симболичким удом, док су некада мушкарци и легали у земљу. У једној причи однос се назива божјим орањем. У поскочици из Вукове збирке (8) се каже међу ноге девојачке.. има земље за орање. Успенски пише о вези оплођивања и култа земље у првом делу своје студије о митолошким аспектима руске експресивне фразеологије (Успенски: 46 ид).

У гротескним еротским причама свадба се јавља у карневализованом виду. У преплитању елемената обреда и приче, свадбе и еротских прича - ваља подсетити да у самој свадби постоје елементи карневала. Силе плодности симболички је означавао чауш, шаљивџија на свадби, који је носио штап или прикачену жилу несумњиво фалусног облика (ГЕМ 30: 120; Гоев 1987). Ради обезбеђивања плодности фалусна симболика се јавља и у вези са младожењом. Разматрајући естетске законе карневалске гротеске Екатерина Рускова је повезује са митолошком гротеском која је обликовала и фантастичне представе бајки, али и благослова, заклетви и обредних гатања: Структурна упоредна анализа система представа благослова и "небивалица" нас упућује на њихово сродство (Рускова 1987: 153). И у једнима и у другима преобиље, претераност оплодних моћи чине језгро њиховог значења.

Човек који пролазнику каже да сади курове, изненади се када они доиста израсту. Испрва несрећан, он их потом брзо распрода. Муж жени нађе и настрада јер не зна како да га заустави (Пенушлиски, 19,20; са спахиницом Афанасјев: 38). У руским причама уд се гротескно повећава померањем чудотворног прстена (Афанасјев: 41, 46). Ташта која хоће да искористи ћеркино одсуство заврши изнад оџака, у облацима. Једни предлажу да му га исеку, док би други да поштеде жену. На крају момак је сам уз помоћ прстена спусти. У другој варијанти на висини се нађе незасита сељанка.

У гротескној причи цару доведу надалеко чувену јебачицу. Када он не успе да је среди трећи пут, почне да је чешка, али му упадне прстен. Он најпре завуче руку до рамена, затим и сам уђе да би потом чуо из даљине глас Будало једна! Ја ту изгубих кола и волове, па их три дана тражим, а нема их, а ти ћеш прстен да нађеш (Краус, 836). У једној осавремењој варијанти колхозник Гриша на сличан начин упада у рупу девојке Маше и унутра на њивама налази ударнике у послу. О сродности мотива у поетском и прозном фолклору сведочи шаљива еротска песма о баби која мами деду ширином - упала би гуска, и три коња турска, и Алија и балија и сва турска Арбанија (Вук САНУ 5, 84). Представа о несамерљивости женске рупе исказује изрека И најдубљем мору можеш наћи дна, а пички никад, са хиперболичким поређењем женске похоте и дубине мора.
* * *

Суд о моралности секса зависи од колективних назора унутар једне културе, широког распона прилика у којима је он пожељан или непожељан, као и конкретне особе која процењује морална својства. У неким деловима народне културе сексуални односи се позитивно вреднују, док се у неким њеним деловима они потискују.

У митологији и магијама плодности паралелизам представа о размножавању људи и природе, вера да је секс повезан са растом усева, размножавањем стоке, користи се у поступцима у којима полни органи и радње имају велику стварну и симболичку важност за напредак целе заједнице.

Са становишта личног, психолошког доживљаја, еротика се високо вреднује као уживање, а у неким случајевима и као средство личног доказивања и превладавања ниског друштвеног положаја.

Међутим, постоји и обезвређивање еротике - кроз њено негативно вредновање, и кроз систем забрана које спутавају испољавање телесне интиме и говор о њој. Са женског становишта, каткада, трудноћа и порођај бацају сенку несразмерно кратког задовољства у сексу и велике муке коју он доноси (Краус, 175). Постоји низ забрана у народном поимању допуштених и недопуштених односа у којима су се измешала народна веровања и црквено поимање греха. Системи поштовања и обезвређивања секса су се током векова заједничког, али и паралелног живота делимично измешали, задржавајући у неким елементима ипак и аутономност. Та супротстављеност позитивног и негативног вредновања развија се у неколиким кодовима.

У коду мириса женски полни органи се у неким приликама одликују мирисом (насупрот задњици), док се у неким другим записима казује да смрде (Антропофитеја, 4: 245-260, бр.5, 7, односно бр. 8, 9). У коду исхране, еротске ствари се везују за мрсно. Мрсно је блажено (бугарски), масно, међутим, оно обухвата и много шири круг значења у регулацији општих циклуса уздржавања и опуштања у традиционалној култури. Ова сложена опозиција носи и значење нечисто (мрсно) - чисто. Ознака нечистоте широко се односи, како на лица и њихово стање, тако и на дане у календару и места. Сексуални односи у овим опозицијама имају амбивалентан статус - мрсно као неспутано уживање, али и нечисто као непожељно.

У магијско обредној сфери полни органи имају моћ одстрањивања непожељних сила - магијска формуле типа бежи поган од погани, праћена хватањем за полне органе, служи скидању урока са деце (4, 172), лечењу болесних груди и вимена фалусом или руком којом су протрљани скривени делови (Вукановић). Анти-понашањем, како је писао Успенски, магијски се постижу одређени циљеви. Уобичајено се полни органи не показују, али њихово показивање у посебним приликама има велику моћ.

Наводну моралистичку суздржаност казивач еротске приче показује избегавањем опсцене лексике (она ствар, површише посла, ради) или називима са тоном моралистичке осуде (несрећа, срамота и сл.). Тон моралистичке осуде имају речи које означавају органе: мука, незгодна ствар, несрећа, супота срамотни, срамота, курва руњава. Девојка која се жали на момка каже: постави његов срамотни перчењак у моју поштену прикорницу.

Људске мане се у шаљивим причама и песмама, као објект критичког превредновања људских својстава, осуђују на забаван начин. Исмева се неумереност као црта карактера или неприкладно понашање у одређеној ситуацији. Стога, са разлогом Баузингер говори о дидактичком морализму шаљиве приче, јер у њој се недвосмислено у сучељавању два карактера или два реаговања - један потврђује као исправан, а други као неисправан. Међутим, разноликост тих поука тешко је свести у једнозначне оквире. Мада се појединачне приче могу анализирати са становишта дидактичког морализма, из збирки шаљивих прича скоро је немогуће извући јединствена морална начела њених казивача. Може се само указати на типске изворе моралистичких осуда.

Свака претераност људског понашања у немилосрдно реалном свету шаљиве приче представља ману. Тарасенкова, у тексту о руским сатиричким причама пише: од главне црте јунаковог карактера зависи и развој сижеа приче и другостепена својства јунака (Тарасенкова 1957: 69). Преувеличану основну црту јунака у причи допуњавају остале индивидуалне црте, и служе истицању главне мане. Прекомерна или недовољна развијеност ма ког својства води несретном исходу у коме се грешка жртве плаћа губитком части или неког добра. У еротским причама искоришћавање неискусних, неопрезних и глупих најчешће није представљено као грех који заслужује казну. Уколико се и саопштава нека поука, она се упућује родитељима који нису били довољно опрезни или који деци нису открили све тајне које би их припремиле да се и сами заштите.

Приче изругују похлепнике, хвалисавце, лицемере на еротском пољу. Превасходно не-еротска карактерна црта се преноси и у област еротског живота. Морализам еротске приче не произилази из унапред заузетог неморалног или моралног става, већ из искуства о људским односима у којима алави неспособњаковић, хвалисавац, лицемер, насртљивац, мора положити оружје пред реалношћу којој није дорастао. Приповедач јасно открива свој критички однос према манама пострадалих јунака.

Недвосмислену предност имају биолошка својства (млад над старим, моћан над немоћним) без обзира на библијске заповести о браку и прељуби. У народним причама утопијска представа неутољиве жеље оличава начело животне свемоћи. Права жеља увек налази начина да се оствари. У опис тог остварења уносе се елементи друштвене и историјске стварности. Док у другим шаљивим причама, сиромах долази до блага богаташа, у еротским он осваја његове жене. Шаљива прича "брани" лукаву жену и мушкарца који су се извукли из невоље.

Могући приговор да се исмевање у различитим причама односи понекад на различите вредности могао би да говори пре о релативизму моралног система, а не о самој природи морализма. Тако се довитљивост и лукавост каткада осуђују, а каткада уздижу. Похвале лукавости у моралистичком систему ублажене су оправдавајућом околношћу да је преварени глуп, богат или поробитељ. Морални релативизам се показује кроз одсуство стабилног система вредности или кроз њихову песимистички обрнуту хијерархију. У еротски пародизованој бајци, шашави брат се уздиже уз помоћ своје мушкости, а паметни и вредни пропадају. У једном типу прича показује се не само да од од глупог постоји глупљи, већ и од поквареног - покваренији. У наопаком свету и морал је наопак, што казивачи истичу уз наглашен цинизам.

Исмевањем се омаловажавају морални недостаци, а слушаоци позивају да их смехом гласно "осуде". Смех представља и позив неприличнима за преваспитавање. Типови мана одређују типове комичких јунака. Недостатак или претераност неког својства увек се супротставља врлини као правој мери: искусан - неискусан, похотан - умерен, паметан - будала, обазрив - необазрив, стар (полно немоћан) - млад. Одлике карактера и узраста често се комбинују са социјалним статусом: богат (и приде, нпр. похотан и глуп) - сиромашан, духовно лице - световно лице. Подела јунака према етно-стереотиповима такође представља једну од могућности казивачевог карактеризовања ликова (циганин/циганка, Бугарин, Грк). У еротским причама код балканских Словена не јављају се Јевреји, јунаци који оличавају шкртост у фолклору западних Словена (Блинкјевич 44, види 37, 39). Ера, Ћоса, Итер Петар, Насрадин хоџа, као класични јунаци шаљиве приче Словена на Балкану су и у еротским причама довитљивци који надмудрују своје противнике, и долазе до њихових кћери и жена.

Исмевање другог, као етнички, класно, полно и морално другачијег, полази од стереотипног приказивања и приписивања другом особина које се одбијају у својој групи. Етничко обезвређивање очигледно је у причама о Циганкама које се подају за брашно (Краус, 152). Похвале се упућују мушким моћима сељака и дошљака који се увлаче у куће слабомоћних варошана. Црногорац својом мушкошћу зарађује у Стамболу (Краус, 92), а Московљанин у пољском граду (Блинкјевич, 35). У приказивању односа са суседним иноверним заједницама у еротским причама ликови се јављају као Турци, Власи, Цигани, Шокци, али и као црквена лица - попови, фратри, хоџе, дервиши. Моћ своје вере приповедач уздиже сликом већих сексуалних моћи "свог" јунака и разблудним предавањем жена туђе вере. Тако муслимански казивачи својим слушаоцима причају о попадији која хвали хоџу, Влахињи коју је тек Турчин задовољио (Краус, 405 причу је испричао хоџа код Жепча). Хришћани се забављају причама о хоџиници или були која се усрећила са младим Србином, Грком, попом, калуђером или Влахом (Краус, 348, 352, 378). Уздизање свог и вређање и омаловажавање туђег лако се преноси у област еротског живота. Постоје и приче-питалице засноване на поређењу осунећеног, обрезаног уда муслимана и необрезаног уда хришћана, најчешће у разговору две жене. Око главе му она јачица па када уљезе, лијепо чешука, чешука! Шути курво, попиша се од мерака! заврши Туркиња (Краус, 65). Турчин се нуди влахињи, али она га одбија јер је обрезан (Краус, 705). У неким причама се односи мушкараца и жена различитих вероисповести развојно приказују - була искушава хришћанина, али му се даје. У бившој Аустро-угарској забележене су приче у којима се исмевају Швабе (Краус, 370-371). Гладан Цига оправдава што је појео храну и средио влашку попадију у причи о надлагивању жељом да уснулом попу помогне да остане у рају (Краус, 404). Еротска надмоћ над припадницима другог етноса показује се и у хомосексуалној сфери - Ера заћера аги (Краус, 447), поп оџи.

Док муслиманска вера ствара обрезивањем и бријањем сакривених делова тела некакву физичку, а допуштањем вишеженства и хомосексуалних односа и психичку разлику у доживљају еротике, тако изражене разлике између две хришћанске вероисповести не постоје. Еротска надмоћ над женама духовних лица "супротстављене" хришћанске цркве произилази из намере да се другачије вероисповедање унизи. Хрватски духовник је испричао на гозби поводом црквене славе код Винковаца у Славонији причу о лијечнику који је мазао младу попадију старог влашког попа (Краус, 350). Склоност тог казивача да понижава представнике оних група које је доживљавао као своје духовне конкуренте потврђује и прича, коју је дословно диктирао у перо, о поповом проводу са женом учитеља (Краус, 398). Однос ми-други кроз уздизање сопствене и обезвређивање туђе групе среће се у еротској сфери и кроз однос православаца и католика (Краус, 408: Којег си закона, 419).

Са променом народног поимања моралности долази и до прилагођавања постојећих сижеа новоустановљеним моралним начелима. Тако, на пример, раније допуштан сексуални однос девера или свекра са младом, одавно није више уобичајен, али и у архивским и етнографским записима, и у причама постоје потврде о појединачним случајевима ове појаве. Нестајањем такве праксе тражи се нова жанровска "стратегија" која би могла фабулативно да оправда причу о односима младе са мушкарцима из младожењине куће. Тако се јавља комичко преосмишљавање мотивације ликова, у коме се раније мушко право - замењује младиним нуђењем - она изазива да буде наводно силована, еротску понуду изрече на неки "заобилазан" начин (Краус, 218, 219; Бадаланова, 3: 155).

Еротске приче често дају савете, поуке о основним стварима из сексуалног живота - анатомији, физиологији, сексуалном моралу, најбољем уживању. На женско питање "какав ваља" одговара се - честоскок (Краус, 63), колико пута ваља водити љубав - једном али добро (Краус, 160; Врчевић: 108), саветује се и објашњава положај од старина - да је мушкарац горе, а жена доле (Бадаланова, 1: 131). У македонској причи, старији човек саветује младог печалбара како да провери да ли му је жена била верна (Пенушлиски, 31). Поука приче о овчарима који изгубе стадо, јер довитљива девојка дословно схвата њихове речи (да легнем, бркнем), исказује се исправком кроз понашање трећег брата који поврати благо и ожени девојку директним исказивањем жеља (Пенушлиски, 17, Краус ). Приче могу упућивати младе у њиховом одрастању и сексуалном сазревању - девојка пита мајку када ће бити дорасла до удаје, мајка јој каже - онда када почне да јој кљује између ногу (Краус, 4), да је сврби (Бадаланова, 1: 163).

Шаљиве песме и приче, поред разгаљујуће забаве нису лишене сазнајних и критичких функција. Оне су наизглед у другом плану, али одражавају и граде поимања о односу полова и еротском животу.

Моралистичка осуда греха показује се у приповедачевом описивању различитих страдања било наивних и неискусних било похотљивих људи. Народне приче приличну пажњу посвећују предисторији сексуалних односа, често приказујући као грех нехотично навођење на прељубу или искоришћавање неискуства девојака или момака.

Причање о љубавним моћима других мушкараца у шаљивим причама увек наводи жену неопрезног мужа на неверство. У неким причама овог типа јунак опрашта жени неверство, јер јој је сам открио човека који има најдужи уд (Пенушлиски, 15, 16; Краус, 95, 96). Јунак може и да увиди грешку и да је исправи - он замени слугу и уместо љубавних услуга које жена очекује посере се на њу, тако да ову пролази воља да га још једном искушава (Краус, 343; Бадаланова, 2: 211). Морализам шаљиве приче показује се у исправљању грешке и преваспитавању којим се васпоставља привремено угрожен морални поредак. У неким варијантама, пак, казивач оставља самим слушаоцима да извуку поуку ваља ли пред женом говорити о мушкости других мушкараца. Веома су ретке приче у којима жене пореде еротско умеће мушкараца, осим у оним које имају тон етничког уздизања, односно унижавања и у вицевима (сестра брату: и мама каже да си ти бољи од тате) или причама о инцесту (Бадаланова, 3: 203.

Са разуђеним новелистичким епизодама, под утицајем писане књижевности, муж у неким причама изазива друге мушкарце да искусе своје моћи хвалећи се лепотом или верношћу своје супруге. Кривица мужа за женино неверство јавља се и у причама у којима се човек, прецењујући верност своје жене, клади да она неће прихватити љубавне понуде, али на своју несрећу увиђа да је његово уверење било неутемељено. Приче о опклади у којима страда невино оптужена жена, пошто подлац открије њене белеге сакривен у сандуку, не припадају врсти шаљивих прича. Кривица за женину прељубу приписује се превареном мужу који нехотично учествује у подвођењу - газда саветује младог дошљака како да код госпођа стекне милост, а овај то учини баш у његовој кући (Краус, 91*,92, Пенушлиски, 25).

Еротика се јавља и у причама у којима су услови надметања унапред договорени. Предмет опкладе може бити надметање у сексуалном уздржавању или издржљивости. Жена убеђена у своју надмоћ изазива мушкарца и бива поражена. У неким варијантама тражи се и помоћ судије. У еротским опкладама предмет добитка није еротски. Девојци која се са чобаном опкладила да добије вола или овце ако му згули кожу с курца (Краус, 262-3) мајка открива да она њеном оцу то безуспешно чини већ двадесет година. Ловац "продаје" свој плен (зеца или тетреба) жени која хоће да му се пода, али добије и више него што се надао, јер када замене горњи и доњи положај, он тражи да га жена исплати још једном (Краус, 312,313; Афанасјев: 36). Жене се кладе да неће прднути од задовољства (Краус, 159). У неким причама реч је о погодби да мушкарац жени да онолико бресака или лопата брашна, колико пута му да, али како се занесе и престане да броји узеће колико јој да (Краус, 152,154,157). Циганка се даје да би на сваки уздах воденичара добила брашно (Николић: 56). Приче о звучном сликању љубавног чина, са убрзавањем говора под навалом узбуђења, везују се често за друге етничке групе[8] .

Осветаје чест наративни модел еротских подругачица. Женска освета мужу најчешће се састоји у подавању другим мушкарцима. Жена коју без разлога мучи љубоморни муж даје и испуњава обећање да ће га изневерити пред очима, да ће јој држати свећу док она буде са другим (Краус, 355-357; Бадаланова, 2: 212). Мужу који је дозволио слуги да за пола плате гледа његову голу жену, она се освети тако што му се наочиглед мужа пода одевена у фратра (Краус, 342). Жена се свети неверном мужу замењујући жену којој се овај наметао, а поред њега је редом среде помељари (Краус, 324) или слуга (Краус, 430).

Жена која не прихвата љубавне понуде свети се насртљивим заводницима спремањем клопке у којој непожељни напасник бива истучен, осрамоћен, обријан и остављен без одела. У еротским подругачицама грамзивост попова и богаташа бива кажњена разоткривањем њихове намере, неочекиваним мукама, еротском осветом у договору са мужем (Краус, 414-418, Пенушлиски, 58-59, 61-62). Поп је веома често лик еротских подругачица са осветом (Краус, 409-430; Бадаланова, 2: 249, 252). Уместо да друге упућује духовним вредностима, попови се показују као лицемери који обузети телесним жељама опседају туђе жене. Похотни поп исповедајући девојку све слободнијим поступцима је наводи да призна шта јој је срамно учинио момак, али после свршене ствари он сазна да је најгоре што ју је заразио (Краус, 427; Вукановић ркп, 136).

Мушкарац се скоро по правилу еротски свети другом мушкарцу враћајући му "мило за драго" - горе и срамотније но што је њему нанесена увреда. Тако хоџу који је дограђивао дете његовој жени, осветник сачека крај пута глумећи породиљу којој је потребна помоћ искусне жене. Када хоџиница повиче да је мушко, хоџа пуца, а раније преварени муж, а сада и осветом задовољени преварант, каже: валах комшија, кад си ти моју жену јебао, нико није ни видео, ал кад ја твоју појебах, ти си ми чак и шенлучио. (Краус, 423; Др. Ђорђевић 224). У својој освети муж се не зауставља на сексуалном односу са женом преваранта, већ вара и кћери - остале женске чланове породице.

Ако се упореде еротске освете два пола, преварени муж је много грубљи у својим поступцима него преварена жена. Његова освета не остаје само на узвраћању, он прељубницу кажњава батинама, истеривањем, па је чак и убија. Оправдање за тај окрутни чин може се наћи у безобзирности жене - курва мужу даје пилиће, од којих ће овај наводно да ослепи, како би могла слободно да води љубав и пред њим, али он убија љубавнике и баца их у реку (Бадаланова, 1: 182). Муж, правећи се као Господ, у пећини саветује жену како да га ослепи, да би је уверивши се у њену прељубу бацио у језеро (Пенушлиски, 63, Афанасјев: 114; Краус, 339; Др. Ђорђевић, 235). Момче проверава жену вративши се са пута наводно слеп, јер су му самовиле извадиле очи.

Ухваћеног љубавника батинају и срамоте, али и - кастрирају (Ђорђевић, 2). Склоност жена ка туђим мушкарцима јавно се обзнањује када она нехотично ставља одсечен уд на главу: Куку Миле мужу мој, на Милицу курац твој (Лукић, 5) и тако улази у цркву где јој се смеју (Пенушлиски, 66; Бадаланова, 1: 208). Казна за грех може бити и смрт - жена је погинула јер се подавала магарцу (Краус, 473).

У еротским причама често се истиче неутољива свемоћ жеље којој није могуће одупрети се и која се не да задовољити. Док се у причама похота мушкараца често психолошки везује за осионе богаташе и духовна лица, жене се, физиолошки, приказују као надмоћнији и сексуално неутољивији пол. У неким причама говори се о женама за чије жеље нема никаквих препрека. Мушкарац се клади да ће имати уцвељену удовицу на гробу, и она му се пода када чује да је (наводно) његова жена, од величине његовог уда (Краус, 316; Бадаланова, 1: 203,204; 3: 175). Чак и побожне бабе користе прилику да се задовоље (Краус, 328-336*) У неким еротским шаљивим причама жеља се не гаси са годинама. Заветовање на чисти живот такође се показује као лицемерно и непостојано - турска девојка која се зарекла да се неће удавати насади се када је нико не види на "самоник" (Краус, 318). Млада девојка, испрва уплашена, касније тражи од кршног момка да веже сва три (Краус, 298; Блинкјевич, 11) или два (Краус, 299). или да се не зауставља на првом прстену, већ да тера до краја (Блинкјевич, 12; Краус, 90; Бадаланова, 2: 187).

У причама о силованим женама често се доводи у сумњу да се жена није бранила, већ да је и сама уживала и допустила тај чин (Краус, 283, 287-9 реткопрста; Вукановић ркп, 71; Бадаланова, 3: 151). Силована жена се хвали да је - стукла козаку јаја (Блинкјевич, 13). Мицика је уланеру који јој је поринул - три крат назај одбила (Краус, 283), а Мађарица у русинској причи - два пута (Колесар, 8). Циганин туче жену што је ударала контру сплавару који је силовао. Огроман уд среће се у гротескно бајковитим причама о којима је већ било речи, као и у причи о продаји чаробног уда који се покреће и зауставља само на одређене речи (Афанасјев: 38).

Негативно приказивање жена проистиче из чињенице да приче одражавају мушку слику света, како казивача, тако и сакупљача. Међу разноврсним опозицијама на којима се заснивају еротске приче налазе се и супротстављање емотивне и сексуалне привржености. Муж искушава жену јадајући се како је на путу изгубио муда, и открије да га она таквог не би волела (Бадаланова, 1: 168; Краус, 104; Бадаланова, 2: 195).

Иморализам, каткада чак и цинични песимизам представљају морални оквир неких еротских прича. Са овог становишта не осуђују се грешници. Упркос непоштовању основа морала, нема казне за прељубнике. Жени, која каже да није варала мужа, арханђел каже да ће бити гуска и у оном свету (Бадаланова, 1: 186). Највеселији човек на свету, одсекавши свој уд, као доказ верности на смрт болесној жени, гледа потом како се она, прездравела, проводи са другим мушкарцима (Пенушлиски, 3).

У еротским причама нису одвећ раширени инцестуозни мотиви (чешће се јавља веза родитеља са децом, но браће и сестара), много присутнији у неким другим жанровима, као нпр. у породичним баладама. Прича се како мушкарци заводе свастике (Пенушлиски, 11,43). Потпуно извртање моралног реда јавља се у причама у којима се кроз перспективу обрнутог света приказује све већи неморал јунака и чланова његове породице (инцест, односи са животињама и др).

Наративно низање прекршаја среће се у причама о безобразном зету кога у настраностима надмашују чланови његове породице (крупно говоре: Краус, 35-38) као и у причама о јунаку који свуда чини зло задовољавајући своје потребе. Свет је приказан као анти-свет. Морална поука приче намерно се гради на негирању сваке признате вредности и њеном унижавању и уништавању, све до злочина на крају. Горчина свеопштег расула моралног поретка преплиће се одсуством било каквог наговештаја о поправци таквог нереда.

Мајка се ноћу подметне уместо кћери (Краус, 21; Бадаланова, 1: 164-165). Постојећи облик приче прикрива разуздано, али обичајем непрокажено понашање представљајући га као лукавство неудовољене таште. Приче о гротескном повећаном уду и ташти која на њему виси на небу такође потичу из истог корена. Мада наративно онеобичено, упорно везивање младине мајке и младожење тешко је без додатних доказа повезати као трагове обредних разузданости и особеним правима која су важила током свадбе.

Употреба еротских речи за не-еротске објекте у причама се доживљавају као кршење уобичајених мерила пристојног понашања. Шаљивчина упути зета да посуђе и кутлаче назива именима органа и испада безобразан (Краус, 35-38*). Комика двоструког говора је овде обрнута - еротским именима се назива нееротско. Краус у белешци уз ову причу упућује на етнографски важну чињеницу да зет у својој првој посети младиној кући треба да говори безобразно. У самој причи, дрско обраћање зета у тој прилици изазива згражање, како домаћина, тако и казивача који свој суд дели са њима. Сам безобразни говор зета није могао ни бити предмет приче пре него што се обичај изобичајио и у жанровском смислу изгубио. Међутим, памћење га је сачувало, али уз промену предзнака. Дакле, древни обичај је преображен. Оно што је било пожељно претвара се у говор који је за осуду. Да би прича задобила уверљивост могућег догађаја, у њој мора да се изгуби траг намерне грубе духовитости. Некада пожељно понашање претвара се у ману наивног зета, коме је довитљиви пролазник подвалио да у дому младиних родитеља испадне будала. Прича се и додатно удаљава од обичаја у даљем поређењу, градацији безобразлука у којој се установи да младић и није најбезобразнији у својој фамилији (Бадаланова, 3: 132). У једном савременом запису из Србије, сама жена подучава мужа обрнутом називању (Лукић, 3). У де-еротизованој варијанти из Босне, пуница зета упућује да што крупно изговори - нека виде каква зета имам. Како приглупи зет не нађе ништа крупније од бадња то изазове стид пунице и смех присутних (Бехар 2: 142). Приповедач замењује приповедну и психолошку мотивацију необичног понашања прилагођавајући заборављени обичај психолошком виђењу приче.



Приводећи крају текст који је према обиму и разноврсности грађе, као и броју могућих приступа, био нужно сужен изабраним начинима разматрања, желео бих да још једном осветлим укрштање смешног, као естетске и жанровски поетичке категорије и моралног, као етичке појаве. Еротске приче морално осуђују како карактерне мане јунака, тако и оне које су уже везане за неумерене или неутемељене сексуалне прохтеве. Став према међуљудским односима исказује се у њима описивањем актера, опаскама о њиховим својствима и поступцима, исходом радње, а каткада и поуком на крају приче. У игри шаљивог унижавања и истовременог уздизања појединих ликова и њихових радњи, дидактички морализам предодређује исход радње у сукобу врлина и мана. Казивач еротске приче је често у својој шали пристрасан, каткада и грубо сатиричан - поп се изругује сељаку, учитељу или хоџи, сељак попу или варошанину, варошанин сељаку, слуга господару или господарици, Турчин Влаху и Влах Турчину, Пољак Јевреју... Та, од средине до средине заменљива одређења ликова одражавају напетости у једном друштву, али се уливају у универзалну причу о жељи и њеним прикривеним видовима. Поред таквог морализма, еротске приче показују и немоћ људи да се одупру зову тела, макар он доводио и до рушења свих важећих норми. Смех може да послужи и залагању за морални ред, макар он био и пристрасан и крајњем иморализму. Својим разноликим видовима од хумора и ироније, језичких игара до цинизма и гротеске он кроз преплитање еротског и не-еротског света међусобно осветљава њихова лица и наличја.
Напомене

Од десет годишта 1904-1913, у првих девет Краус је објављивао јужнословенску грађу. Душко Иванић је 1984. одабрао и издао 628 од 885 текстова из Краусових записа у књизи Мрсне приче, која има исцрпан поговор приређивача као и еротске пословице из збирке Вука Караџића које је, такође у Антропофитеји објавио Тихомир Ђорђевић. Друго издање Мрсних прича је скраћено и нема поговора, регистара, ни пословица . У књизи о Краусу наводи се да је Антропофитеја изашла и 1923, 1929, а да је 1931. објављен први том нове серије (Хорват; Јоковић 1992: 38).
У Краусовој грађи глаголи који означавају сексуални акт из семантичког поља ударања/ пробијања су - клепне, набије, натакне, натегне, одвали, одапне, запраши, запраши, жицну, притисне, одапне, туца; Метафорици женске рупе (тај чеп би добро дошао рупи), јаме, дупке, шкуље одговарају радње угуривања и запушавања: смести, присмести, сјури, спичи, угони, утури, затури, пригура, гурну, угура, забије, заћера (тури своје никло у њезино пукло); док се "запушавање", "затварање" описује речима утисне, скукља, спртља, запрди, замандали, запушти, заглави, смарлиса, заварвари. Значењско поље наизменичног кретања представљено је речима: љуља, изљуља, зеза, призезне, дрља, гребе. Срећу се и: да се, пода се, пушти му се; запали думни..изасебице три четри фишека у рупу (Краус 400). Док се врхунац женског задовољства слика сливањем уља, јеба низ ноге, за мушко се користе изрази: поче капуцати, запрска, стаде (куро) ригати.
Момак превари девојку лечећи отекли прст (Краус, 267-269*/ Звездица означава да је Шлихтегрол у петој књизи Антропофитеје (1908) уз причу указао на постојање варијанте у западним културама. У поговору Мрсних прича, Иванић је посветио пажњу и компаративном аспекту указујући на одговаруће студије и неке писане изворе и усмене паралеле (1984: 428-434); Коштиал, 7, 8; Вукановић, ркп 128), купећи својим ђаволком из њеног бунара мрвице (Врчевић: 104), збијајући јој врућину (Краус, 270, Афанасјев: 76) или прасећу главу (Краус, 271,817, Афанасјев: 58, смешно је криво тумачење последица - девојка која осећа мрдање бебе у свом стомаку - ваби прасиће). Слуга са постоларевом ћерком кажњава хуљу - лопова док овај не проплаче (Краус, 280, Афанасјев: 56), момак скрива од духова прст међу девојчиним ногама (Блинкјевич, 10), скрива у девојци нешто за време грмљавине (Бадаланова, 3: 128), чеше је чешагијом (Краус 261, Блинкјевич, 9; Афанасјев: 73, стог), чешалом (Пенушлиски, 5), лије кашике (Краус 273), пробија уши међу ногама (Краус, 264), уместо бискупа кризма је у шуми (Краус 439), довитљиви муж са уплашеном женом пече злеванку (Краус, 189), пржи пампушке (Колесар, 4), чобан се клади са чобаницом да му згули кожу (Краус, 262-263). Девојка одере уд момку штукином главом кроз ограду, али невеста нађе начина да мужу омили секс (Афанасјев: 20; Краус, 200-202*; Блинкјевич, 22 - гушчја глава). У бугарској варијанти младожењи се страх додатно још увећа (Бадаланова, 1: 173).
Снохачество, Караџић 3 (1901), стр. 159-160; 202.; Краус, Ф.С.: Anthropophyteia, И бр. 205-211 (белешке); Пантелић, Никола: Снахочество у Неготинској Крајини, Развитак, 1968, 6, стр. 68-70.; Ђорђевић, Тихомир: Полиандрија, Наш народни живот, 1930; Јелић, Илија: Правна природа снахачења, Гласник Етнографског музеја, 6 (1931), стр. 11-15.
Жена која пресвлачећи се открије згоду испод трбуха на дечје питање шта јој је то, одговара да је отац једном у љутини посекао секиром, а деца се чуде како потреви посред пичке (Краус 133)
Михаило Шћепановић наводи у 6. фусноти свог рада у зборнику Еротско у фолклору Словена хидрониме: Пицино врело, Пичковац, Пичкина вода, Пизда, Пиздаја, Пицина чесма, Пицин извор, Пицкина баруга.
Краус у белешци уз причу 79. повезује ову причу са садржајем турске игре Карађоз. У варијантама Цигана са Мораве нема попа, ни мотива летења (Ђорђевић, 3,4). У једној од њих је упечатљиво осликана неутољивост младе - да нису пси изгризли делове курца који су се због шкртости њеног оца који није обезбедио довољна кола вукли по земљи - било би јој таман.
Казивач почиње да кида реченице на речи, и на крају речи на слогове, живо представљајући догађај о коме приповеда - Швабица - хопсаса (Краус, 306), жена пред мужем од са-ла-ша-ух-до-са-ла-ша (Краус, 357). Плашљива девојка у страху од младожење који је притиснуо најпре дозива та-та, да би се мало потом њени слогови претворили у песму (Бадаланова, 3: 130). Бугарин показује сину так-так (Краус, 226).

Извори

Афанасјев - Завештани тетреб, Београд, 1982.
Бадаланова - Фолклорен еротикон. Том 1, 2. Съставител Флорентина Бадаланова, София, 1993.
Блинкјевич - B. Blinkiewicz: Polnische sehr treffende und erbaulische Erzaehlungen, Anthropophyteia, 6, 1909, стр. 276-343.
Врчевић - Вук Врчевић: (Радослав Ротковић) Црногорске народне приче "које нијесу за штампу" у рукопису Вука Врчевића, Гласник цетињских музеја, 15, 1987, стр. 101-120.
Вук - Српске народне пјесме из необјављеног рукописа Вука Стеф. Караџића, књ. 5, приредили Ж. Младеновић и В. Недић, Београд, 1974.
Вукановић - Татомир Вукановић: Српске народне приче. Фацетије, сатира и хумор, Врање, 1976.
Вукановић ркп. - Татомир Вукановић: Око учкура, рукопис.
Ђоновић - П. Ђоновић: Дим у дим. Црногорски народни хумор, Врање, Никшић, б.г.
Ђорђевић - Драгутин Ђорђевић: Српске народне приповетке из лесковачке области, приредила Нада Милошевић-Ђорђевић, Београд, 1988.
Ђорђевић - (Trgjic): Erzahlungen moslimischer Zigeuner aus dem Moravgebiete in Serbien, Anthropophyteia, 2, 1905, стр. 154-172.
Еротски вицеви - Еротски вицеви с почетка овог века, Београд, 1994.
Колесар - Erotica ruthenica, Нови Сад, 1995.
Коштиал - Johan Kostial: Erzahlungen aus dem Gorzischen, Anthropophyteia, 7, 1910, стр. 324-336.
Краус - Friedrich S. Krauss: Suedslavische Erzaehlungen, Anthropophyteia, 1 (1904) - 9 (1912)
Лукић - Милан Лукић: Мрсне приче Веселе Радовановић записане у селу Мужинац код Сокобање (рукопис)
Мисаиловић - Миленко Мисаиловић: Еро у еротици и сексу, у: Мудрост народног хумора, 2, Титово Ужице, 1987, стр. 216-231.
Николић - Илија Николић: Еротске народне умотворине из Етнографске збирке САНУ, Расковник, Београд, 63-66, стр. 35-64.
Пенушлиски - Кирил Пенушлиски: Македонски еротски приказни, Скопје, 1989.

© 2000-2001 Slavic Gate kapija@narod.ru
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Чет Јан 10, 2013 6:00 pm

Anna Silibončik “Noč na Ivana Kupalu”

Слика

Fedor Zubkov “Rusalnaja nedelja”

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

ПретходниСледећа

Повратак на Љубав, сексуалност и породица

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 1 гост

cron