Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

брак, деца, везе, шеме, комбинације, љубав кроз историју и модерно схватање љубави...

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Пет Феб 26, 2010 1:46 am

ПОП И ПОПАДИЈА

Каква ј' кавга у попову двору
Ал' је радост ал' велика жалост?
Нит' је радост нит' велика жалост,
Него попо своју пошу кара:
"Кажи, пошо, коме јеси дала?"
"Дала јесам једним бутигару,
Дао ми је гроше и дукате
С гроши јесам тебе ђаконила,
А с дукати тебе запопила!"
"Подај, поша, коме теби драго,
Не би ли ме протом учинила,
Не би ли се протиница звала!'
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Пет Феб 26, 2010 1:52 am

ХАРАНЗАДЕ

Дјевојка је платно бијелила
На Ситници на води студеној.
Теке крпа да с' осуши била,
Туд наљезе момче Харанзада,
Те дјевојци крпу погазио.
Она плаче и куне га љуто:
"Да Бог да ти љето не родило!"
А момче јој ријеч бесједило,
А за брк се руком уватило:
"Овако ми често жито било,
Не могла му наудит' година!"
Ал' дјевојка виша Харанзада,
Пак се руком за дојке ватила
И момчету ријеч биједила:
"Овака ти крупа ударила,
Те све твоје жито поломила,
Не могла му помоћи честина!"
Таде момче бесједи дјевојци,
А руком се пониже ватио:
"Оваке ми класутине биле,
Не могла им крупа наудити!"
Ал' дјевојка виша Харанзада,
Пониже се руком уватила,
А момчету тијо бесједила:
"Оваке ти с' чавке навадиле,
Цијело ти класје прождирале!"
То рекоше, пак се потрпаше.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Нед Апр 11, 2010 6:01 am

О заташкаваним биљешкама Вука «махнитога»

«О јуначе, обрни се к мени, мртвога те мајка обртала»

(или подсећање на оно што су многи добро знали али још боље чували далеко од ока јавности- стидне песме које је забиљежио Вук Стефановић Караџић

Слика

На 134-ту годишњицу смрти Вука Стефановића Караџића београдска «Просвета» приредила је «Еротске народне песме», али оно што је Вук под фесом открио још увек се покушава (по)крити празним шеширом

Пише Младен Булут Анђелков

- Ех, да је вода са ловћенског извора Корита Иванбегових намах би оздравио – заустио је Вук Стефановић Караџић пошто му је онако измореном кћерка Мина принела чашу и, жудно је искапивши, загледан у гусле које су вазда надохват висиле о зиду , испустио је своју намучену, али племениту душу.

Кад му је глава клонула изгледало је као да је старачки на тренутак уснио, а не издахнуо – записао је у Бечу тог 8. фебруара по јулијанском календару, лета господњег 1874, хроничар Александар Сандић наводећи да је пре подне Вук још понешто диктирао у перо личном писару, а затим невољно пристао, на захтев лекара Јозефа Шкоде, да мало отпочине.

Пето пjевање

Тако је, наводи и Голуб Добрашиновић у свом делу «Вук у слици и речи», изудахнуо «отац српског савременог језика и баштеник народног стваралаштва, власник највеће библиотеке међу Србима и добитник двадесетак признања и три златне колајне најугледнијих научних и образовних установа, који је учинио више него цела академија учењака и којем по делу нема равног у историји српске културе, јер је не само повукао прве бразде у многим областима од књижевности и етнологије до лингвистике и историје у Срба него био и први истраживач фолклора и обичаја Јужних Словена, њихове граматике и лексике».

Добрашиновић, који се сматра по изузено пријемчивом и подробном опису Вуковог бурног и трновитог пута, једним од најбољих познавалаца његовог живота и дела којима се од самоуког сељачета, без иједног сведочанства барем о завршеној основној школи, уздигао до почасног доктора наука Универзитета у Јени и члана више других европских академија наука, прећуткује постојање рукописне пете књиге народних песама необјављених за живота , па ни након што су му 33 године касније мошти пренете у Отаџбину и (уз Доситејеве) похрањене у крипти престолне Саборне цркве, а сва оставштина још онда пренета у Београд.

Нема им помена ни у «Нолитовом» до сада најкомплетнијем деветотомном издању Вукових сабраних дела из 1972, мада се већ увелико знало за «стидну» песмарицу пошто је, протурана од руке до руке, служила искључиво за увесељавање оседелих и занемоћалих академика који су сеирили над оваквим и сличним стиховима још раскалашније, нескривене путености:

«Сека мете улицу, натрћила гузицу,
Види јој се пика, то је њојзи дика»!

Бестидни азбучник

Заправо, већ само сазнање да се Вук дрзнуо и у првом српском словару, печаћеном у Бечу 1818, унео и побројао све знане појавне и у народном говору свакодневно обилато и слободно коришћене облике «срамотних» речи послужило је за повод митрополиту Стратимировићу да баци анатему на «хромог богохулника». Био је то само привид, а прави узрок крио се у огорченом отпору Вуковој реформи - боље речено револуцији - пошто се упоредо са (пре)устројством језика и правописа порађала посве другачија слика о самобити нашег народа.

Иако по идејама романтик, зато што му је било много важније да докрајчи одавно започет «рат за српски језик и правопис», Вук се као промишљени практик «одговорно» одриче романтичарског заноса и у редакцији другог издања Српског речника, објављеног 1852, задржава само «просте» речи. Одбацујући све претходно унете «скар e дности» није желео да изазива нови раздор у, две године пре, постигнутој нагодби српских и хрватских језикословаца чиме је заправо само одложио сукоб два тадашња увелико присутна културна обрасца: оног грађанско-црквеног, опредељујућег у Угарској, са уштогљеним и у великој мери одрођеним језиком и суженим духовним видицима којем је насупрот стајао патријалхални и, ма колико поспрдно називан «говедарско-сељачки», онај изворан народни, са много животнијим схватањем морала и наново тек разбуђеном националном самосвешћу.

Наравно, није све прошло без последица тако да су «неваљала певања», као непризнато народно богатство, остала дуго скрајнута, а штампана су у строго ограниченом броју примерака само за «научну» употребу.

Издаја животног наука

«Девојка се уз курац пењала
не би ли се раја нагледала,
Или раја или курцу краја,
Десна јој се нога омакнула.
Девојка је десну ногу клела:
Десна ноно, јебено ти дебло –
Куд с` омаче, док се не натаче!»

Мада је Вук прикупио 364 песм е овакве (ласцивне) садржине оне су - осим 121 одабраних за академијину збирку «Особите пјесме и поскочице», коју је на увид имало само повлашћено читатељство - остале мало познате све до 1979, када су их приређивач Милан Јастребић и уредник Милан Комненић под насловом «Црвени бан» у «Просветиној» едицији «Еротикон» напокон изнели у најширу јавност.

Набарјачена претходница на потуљеном зачељу

Мићун Павићевић «ухватио је у перо» и објавио у Загребу још 1937. «Бестидну књигу» са пикантеријама из народног живота, а ово првенче «масне» литературе обновио је 2007, у ћириличном издању београдског «Партенона», Драган Лакићевић.

«Особите песме и поскочице» из Вукових необјављених списа приредили су за академијине потребе Живомир Младеновић и Владан Недић. У прва четири наврата штампано је по 3.000, а у петом свега 500 примерака.

«Црвен бан», такође, доживео је четири издања од којих је сваки био у 10.000 примерака. Одатле и Комнениђева примедба издавачу најновије збирке «Еротске народне песме» да се истоветној књизи не треба мењати назив и мора (о)чувати књижевни и ликовни изглед «у свет већ изнете» књиге, тим пре што «Просвета» још одонда није рашчистила са ауторским хонорарима претходних приређивача једне од најтиражнијих књига.

Наравно, то ни тада није могло проћи без ломљења силних убојитих копаља тобожњих моралних заштитника, којекавих душебрижника и дежурних цензора иза којих је остао мучан утисак да се ни ово време није много разликовало од доба настанка Вуковог другог Ријечника.

- Песме ове врсте имају своје посебно место у његовом стваралачком опусу, сходно поступку какав је доследно примењивао у сакупљачком раду, а њихова уметничка и књижевна вредност, ма колико да је другачија него у осталим делима, несумњива је пошто собом носи и творачку оригиналност и аутентичну етнографску представу – бранио се Јастребић истовремено узвраћајућу онима који су најпозванији да се баве пуним приказом живота српског народа да мудријашки ћуте и још мање пишу о ономе пред чим ни Вук није могао да се прави слеп.

Јер, предочава и Јастребић , не либећи се да изнесе на видело оно што је (пре)дуго потискивано, жигосано и оспоравано због очувања граница пристојности наметнуте грађанским лицемерјем, Вук је нарушавањем баш тих предубеђења одговорио изазову који је додатно револуционисао не само књижевну, него и укупну друштвену мисао.

Гудалом по стидници

У, и по Вуку, особитим песмама живот врца и искри некаквом паганском распојасаношћу много јаче него у било којим епским претставама јунака са претераним и често надљудским способностима (који су се џилитали копљем небу под облаке и чинили чуда од јунаштва по којима су друговали само са вилама, принцезама и госпођама племенитог рода) и готово незаобилазној трагици у свеколикој лирици (где се само туговало попут зумбула и зелене каде). Песници из народа, можда са мало мање романтичности, али зато са много више ведрине и непосредности сведоче о ненаситим путеним жељама нескривеним у народном бићу и радостима због лепота «којих се никад не можеш довољно наузимати».

Срамотне ријечи које је Вук унио у Српски ријечник из 1818:

Б - бруце, бруцање, бруцати,

Г - гуз, гуза, гузат, гузити се, гужење, гузица, задњица, стражњица ( дупе, шупак, пркно ), гузичетина, гузичина, аугм. од гузице, гузичица, дем. од гузица,

(све речи под г постоје и у Српском рјечнику из 1852)

Д - дупе, дупенце, дупешка, дупешце,

Ј - јеб, јебања, јебање, јебуцање, дем. од јебања, јебуцати се , дем. од јебати ( наведена поскочица: «Ој ти секо секуцала, јесили се јебуцала? Како би се јебуцала, кад још нисам ни бруцала»), јебаоница, јебац, јебити се, јебати се ( наведена изрека: «Јебао би гују у око», јебач, јебачина, јебица, јебићина, аугм. од јебица,

К - кура, хип. од курац, курат-та-то, курац, курва, курвање, курвар, курварски, курварство, курвати, курвати се, курветина, аугм. од курва, курвић, курвица,

(речи од курва до курвица налазе се и у Ријечнику из 1852), к уроња, куропецање, куропецати се, курцање, курцати се, курцовати (наведени стихови: «Ајде, браћа, у катове:доста пити, доста јести, за крајцару курцовати»), курцокрет (шаљив назив за целер), курчев-ва-во, курчевит-та-то, курчекања, аугм. од курац, курчење, курчина, аугм. од курац, курчити се, курчић, дем. од курац,

М - мудат-та-то, мудача (јајара), мудашце, мудо,

П - пика, хип. од пичка, пиц («Оде пиц на размиц!», «Пиц, пиц у капу!», «Пиц у мије») , пица, хип. од пичка, пицин-на-но, пичење, пичетина, аугм. од пичка, пичити се, пичица, дем. од пица, пичка, пичкар, пичкарош, пичурина, пишало, пишањак, пишање, пишати, пишати се, пишаћа (речи од пишало до пишаћа налазе се у Ријечнику из 1852),

појебљив-ва-во, појебати, прда, прдало, прдаљка, прдачење, прдачина, прдачити се, прдеж, прдекнути, прдењак, прдети, прдешко, прдити, прдлање, прдлати, прдњава, прдоња, прдосија, прдаљица, прдаљица, прдељ, прдељушка, прдељуснути, прдизвек, прдина бара, пркно (речи од прда до прдосија налазе се и у Рјечнику из 1852).

С – сикиљ (звиждаљ),

Ш - шупак, шупчић, шупчина,

(речи под ш налазе се и у Ријечнику из 1852, а Речник Српскохрватскога кнјижевног језика језика Матице српске и Матице Хрватске у почетку, касније само Матице српске, обухватио је, углавном и све речи за које је истакнуто да су обухваћене у овом, другом издању Вуковог речника).

У појединим песмама сабраним у «Црвеном бану» јављају се још неки изведени облици горе наведених речи (пицаћ, китаћ, накитаћити и сл.) које Вук није нашао у говору народа, већ само у песмама, и зато их је изоставио, као и поједине изразе, сачињене од више речи, чији је смисао јасан само у оквиру песме («На ти мој на воду»), па се ни они не налазе у Рјечнику.

Од тек симболичног наговештаја «да је најбоље мјесто за селидбу села оно међу ногама девојачким» где има «шуме, воде и земљице за орање», па до оних о неспутаним љубавним играма открива се исконски ритуал којим се преноси искуством простудирана и једноставно исказана животна истина.

Обашка што је, поготово у оним успелијим, увек садржан и духовити заокрет који смехом обезоружава стид и олакшава лагодно претварање неизвесних прилика у успелу згоду. Ту се, рецимо, опкладе момче и девојче да ће провести ноћ лежећи заједно, а да се неће машити једно другога, али је мома прва попустила: «О јуначе, обрни се к мени, мртвога те мајка обртала». Но, многобројнији су и примери када се мушки нису показали превише стрпљиви у похоти да окушају «још небруцалу пицу», два краставца у девојачким недрима «ни зелена, ни презрела, но најлепша за гризења», да завуку руку «мало ниже пупка где је диња пукла», или да се даду у трк «низ поље равно, па ђе стигну да им ноге дигну»... Али и да им је спремно удовољавано због истоветних очекивања: «Умрех дико не легавши подате», «Дала би, дала два коња врана да не спавам сама и трећега кулата за јунака курата» и равноправности у слободном избору да се нађе усрећитељ који «зна шта хоће и увек може».

И сам чин љубавне игре, кад прерасте у непосредан полни однос, народни певач, ипак, префињено исказује: «Када стаде мати у пицу тискати, ја млидија мати оћу умријети, ал' кад стаде мати бисер просипати, ја млидија мати да ћу полуђети »!

Чак и у «свађи» пице и гузице духовито поентира: «Мени твоји гости дојадише, тебе јебу, мене с муди туку», кад виспрено запажа да «Све птичице лепо поје, ал' ниједна као кос, и домаћин добро јебе, ал' и гост..», или кад с невероватном лакоћом од приземности «Зора свити, још на кити, тихо дрема снаша Вема» спретно налази поетски израз дочаравајући пикантну слику слатке омаме након помамне љубави – остаје уметник од овог света у којем му све што је људско није страно.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Уто Апр 27, 2010 3:11 pm

Плоча у мп3 формату:
:kafa

http://drop.io/CrvenBan/asset/crven-ban-mp3

Слика

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Милица » Нед Јун 13, 2010 3:26 pm

Свака част за тему!
Ово је једина књига коју у средњој нисмо читали на часу него на одмору, хаха!!! :wub
Корисников грб
Милица
 
Поруке: 340
Придружен: Чет Окт 29, 2009 2:08 pm

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Сре Јан 12, 2011 3:11 am

"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Caliburn » Сре Јан 12, 2011 8:42 am

Izvanredni predgovori. Svetovide, još jednom ti izražavam zahvalnost na trudu.
Šteta što se ne populariše više narodna književnost kod Srba. Bilo bi nam mnogo bolje.
Caliburn
 
Поруке: 806
Придружен: Чет Окт 01, 2009 2:26 pm

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Пон Јан 17, 2011 5:26 am

:kafa

NAUČNE STUDIJE - Vizantijski erotikon Hans-Georg Bek, Karpos, Loznica, 2009.
Erotsko u korpusu vizantijske književnosti

Autor: Siniša Kovačević

U svojoj dobro osmišljenoj ediciji Panelinion, izdavačka kuća Karpos objavila je zanimljivu naučnu studiju Hansa-Georga Beka Vizantijski erotikon (prevod Toma Savica i Vesna Čkovrić). Namera poznatog nemačkog vizantologa bila je da čitaocima pokaže na koji je način jedno prilično homogeno i konzervativno društvo, izlazilo na kraj sa svojim teolozima i strogim diktatom crkve, pre svega kad je reč o erotici i seksualnosti.

Слика

Autor pojam erotskog ne istražuje u njegovom najočiglednijem smislu, već govori o stavovima koji su vladali u odnosu na brak, ljubav, telo, devičanstvo, devijacije, ali i shvatanja morala kod različitih društvenih slojeva.

Budući da oficijalni izvori imaju svoje specifičnosti, Bek najviše podataka nalazi iščitavajući u prvom redu dela iz vizantijske književnosti. O ponašanju i svakodnevnom životu Vizantinaca zna se veoma malo, samim tim zalaženje u domen intimnog za istraživača predstavlja izazov s obzirom da svoju pažnju usmerava na čitav korpus vizantijske literature - epigrame, poeziju, satiru, moralizatorske i teološke rasprave, hagiografije, romane. Osim toga, u proučavanju erotskog naučnik mora imati u vidu i različite karakteristike podneblja jednog prostranog carstva. Jer, ne definiše li se opsceno na tlu uzavrelog Mediterana drugačije nego u podneblju oko Crnog mora?

U prvom poglavlju studije, autor navodi da većina starih religija pa i samo hrišćanstvo, nisu videli u erotici i svemu što je s njom u vezi tek nešto biološko, nešto što se odvija u domenu puke fiziologije. Polazeći od toga da se erotika i neumerenost tako lako udružuju, crkva je od samih početaka koristila sva raspoloživa sredstva da erotiku i sa njom povezane ideje stavi van snage. Iako se u toj nameri često nije prezalo od preteranih zabrana i kažnjavanja, ona nikada nije uspela da izađe na kraj sa vitalnim snagama čvrsto ukorenjenih arhetipova ponašanja u oblasti seksualnosti jer su ljudskim sklonostima i požudama oni mnogo više odgovarali nego određene asketske crkvene norme.

U poglavlju Predlošci ranog hrišćanstva, Bek objašnjava da je protiv sistema razmišljanja koji je po ovom pitanju vladao u grčkoj i rimskoj civilizaciji, crkva mobilisala čitav arsenal idealnih predstava i zahteva. Kontrastom između devičanstva i braka, oblast polnosti je vrednovana sistemom čistog i nečistog. Autor dalje navodi da je rano hrišćanstvo došlo u dodir sa raznim strujama i učenjima, dok nije došlo do zaokruženog sistema koji je zasnovan na poukama Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog.

Vasilije zauzima stav po pitanjima svakodnevice, braka i polnosti monaha, dakle, kategoriji kojoj „nije bila potrebna posebna obazrivost“. S druge strane, Zlatousti kao stanovnik velegrada i dobar poznavalac svih izazova života u metropoli, nije sklon rigidnom gledanju na brak. Bek iznosi jasan zaključak, da propovednici morala u ranovizantijskom periodu nisu uvek pouzdan izvor, kao i da njihovi spisi i pouke daju više podataka o uzornom modelu namenjenom monasima. Istovremeno, kroz anegdote i satire ponekad je izlazila na videlo jedna veoma „sekularna“ Vizantija, kojoj nisu bila nepoznata razuzdanost, uživanje i slavlja prožeta erotikom.

Kada je reč o erotskom i seksualnom životu, Vizantinac nije bio egzibicionista, odnosno, detalje o intimnom nije iznosio otvoreno nego u književnoj formi. Autor studije nam saopštava da ovaj izvor ima izvesna ograničenja (nepouzdanost, imitiranje uzora iz prošlosti), ali da nije beznačajan. U ovom periodu javlja se nekoliko značajnih stvaralaca: Heliodor iz Emese, kao i Non iz Panopolisa. Bek napominje da njihova dela predstavljaju najilustrativnije primere kako su čulnost i erotika nastavili da žive uobličeni u mit. Inače, Non prvi u erotsku literaturu uvodi „voajera“, koji iz prikrajka posmatra draži boginja i nimfi.

Osim dela koja ne izlaze iz mitoloških okvira, erotika je u velikoj meri bila zastupljena u formi epigrama. Kada obrazlaže epigramatiku prožetu erotikom i seksualnim osvajanjem, Bek naglašava da je tu u pitanju „čisto filološko i antikvarno zadovoljstvo“, gde autori vešto reprodukuju i podražavaju klasične erotske uzore čijim variranjem žele da pokažu sopstveno znanje i umeće. Dva veka kasnije, pesnicima nije bilo potrebno da za svoje opise miljea posežu za antičkim uzorima, kada su se na ulicama većih vizantijskih gradova (Carigrad, Solun, Aleksandrija) mogli sresti sa prostitucijom i kupovinom ljubavi.

Mizoginija je prisutna u svim literarnim formama, i ona se u manjoj ili većoj meri provlači kroz čitavu vizantijsku, ali i srednjovekovnu književnost. Ma koliko je bila naglašavana nemoralnost žene, zbog koje se neki crkveni oci tako uzbuđuju, sigurno da je ona prilično tačno odgovarala nemoralnosti muškaraca. Osim toga, Bek u svom traganju nalazi da se i u hagiografskim i teološki uokvirenim romanima, mogla naći određena erotična nota. On objašnjava da su stranputice, pometnje i eksplicitni opisi erotičnih zastranjivanja u hagiografijima, imali svoju teološku funkciju. Jer, što je greh bio očigledniji utoliko je bilo uzvišenije preobraćenje i postojanost svetitelja u odnosu na iskušenje.

Posebno u periodu srednjevizantijskog doba, autor uočava novi uzlet na polju erotike odnosno erotske književnosti. Ovoga puta na meti su seksualne aktivnosti viših slojeva društva, a autori ovih dela izražavaju vidno zadovoljstvo što mogu da izađu u susret čitaocima željnim skandala. Pored istoriografskih spisa i novela, ovo je bez sumnje epoha procvata ljubavnog romana. Bek navodi podatak da su lekari u Vizantiji za smetnje u muškoj potenciji pored lekova, preporučivali i čitanje ljubavnih romana. Da terapija za navedene slabosti ide na sve ili ništa, više naliči sadašnjim instant savetima američke seksualne medicine.

Pretposlednje poglavlje knjige (Stil doba Paleologa), govori o promenama u erotskoj književnosti. Pod uticajem italijanskih pisaca, nestaje čitav niz prisila i jezičkih usiljenosti. Bek iznosi zanimljiv primer popularnosti ljubavnih romana, uz napomenu da su se uz pomoć određenih „kamuflaža“ oni mogli čitati i u crkvi. Naime, bilo je slučajeva da su na prvih nekoliko stranica ljubavnog romana štampani delovi molitvenika. Tako je čovek provodeći duge sate na liturgiji mogao da čita i da ostane neotkriven, jer bi radoznalom susedu pokazao prve stranice knjige.

Kada se pojavila 1984. godine, knjiga Vizantijski erotikon predstavljala je pionirski poduhvat u vizantologiji. Hans-Georg Bek (1910-1999) nastojao je da jednom temeljnom studijom pokaže u kojoj meri je vizantijska kultura, uprkos osudama i zabranama crkve, bila prožeta erotikom. Sam autor u predgovoru napominje, da mu nije namera da čitaocu ponudi nešto poput „istorije morala“ u Vizantiji. Njegova ideja je bila da hronološki prati prisustvo erotskih tema u vizantijskoj književnosti, ali i stavove koje su o ovoj temi saopštavali teološki spisi i državno zakonodavstvo.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Пон Јан 17, 2011 5:30 am

:kafa

Eros i pravoslavlje u Vizantiji

Dvostruki život običnog čoveka

U intimnoj suštini ljubavi koja isključuje trećeg nema nikakvog društva, nikakvog razvoja i napredovanja. Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Peterbuga iz XIX veka: „Naša vera ne poznaje razvoj“

Autor: Dragan Mišković

U knjizi Vizantijski erotikon (Karpos, Loznica 2009. godine), Hans Georg Bek, jedan od najboljih poznavalaca vizantijske književnosti i istorije u XX veku, uzima na sebe delikatan zadatak da odredi mesto erotike u pravoslavnom hrišćanstvu.

Studija počinje prikazivanjem mesta erotizma u verovanjima prvobitnog čoveka, koja antropolozi često podvode pod zajedničko ime prirodne religije, opisane u brojnim mitologijama i kosmogonijama mnogih naroda i kultura. U tim verovanjima svet se sastojao iz polarnih suprotnosti kao što su svetlo i tama, zemlja i nebo, muško i žensko. Polovi su imali sopstvenu samostalnost i nisu smeli biti pomešani. Svako mešanje je bilo kvarenje prvobitnog, devičanskog poretka koji je bio shvatan kao Sveto, čije skrnavljenje je značilo rizičnu profanizaciju. Za čoveka, Sveto je bilo opasno i zastrašujuće, ali je isto tako pokazivalo i naklonost, mamilo i pozivalo da se u njemu učestvuje. Erotizam je, kao deo Svetog, pripadao spajanju muškog i ženskog principa i bio zaštićen stogim seksualnim tabuima. Ali, da bi nastao novi život, da bi se obezbedila plodnost i rađanje, Devica je, iako tabuisana, morala biti oskrnavljena. Opasno skrnavljenje, koje je za muškarca značilo rasipanje životne snage i naslućivanje bliske smrti, neutralizovano je ritualnim radnjama, a novi život deteta, takođe devičanski, obnavljao je poredak univerzuma i uspostavljao večni i nepromenljivi tok prirodnih ciklusa. Dolaskom hrišćanstva označen je kraj prirodnog, cikličnog poretka i uvedeno je pravolinijsko vreme koje je odredilo sudbinu čoveka u nepovratnom toku istorije, od stvaranja do strašnog suda. To je značilo kraj prirodne religije i pojavu novog Boga koji dolazi na mesto ambivalentnog Svetog, koji je dobar u smislu etike jevanđelja i samim tim moralizovan. I kako navodi autor, poredak univerzuma se narušava, gube se polarnosti, nestaje leva, ženska sakralnost, tako da je hrišćanstvo u opasnom sukobu sa erotikom.

To narušavanje prvobitnog poretka moralizacijom Svetog u hrišćanstvu, autor pripisuje pravoslavlju koje je, po njegovom mišjenju, povezano sa neograničenim rigorizmom teologa koji su imali „nadzorni zadatak da naprave manastir od sveta“. A to se najbolje vidi iz spisa o monaškom načinu života Vasilija Velikog i propovedi Jovana Zlatoustog - gde se monasi savetuju da ne razgovaraju sa roditeljima, da ne gledaju žene, da na svaki greh, najsitniji i najveći, gledaju jednako, gde se žena prikazuje kao zloba i brbljivost sa sujetom i manijom ulepšavanja i gde se nadugačko govori o ropskoj odori braka. Kada autor kaže da je pravoslavlje, pre svega u vezi sa „ubeđenjem u ispravnost religijskog učenja“ i da su postojale „manije teologa da misterije božanstva svedu na filozofske formule“, na osnovu toga čitalac može da pomisli da je najvažnija stvar u Vizantiji bila nadmetanje zagriženih crkvenih autoriteta oko verskih pitanja. Strasnih raspravljanja oko ispravnosti vere itekako je bilo, ne samo među teolozima, već su se i obični ljudi na pijaci i ribarnici sukobljavali oko Hristove dve prirode, a u javnim kupatilima se raspravljalo o ishođenju svetog duha i bezgrešnom začeću. Ali to je trajalo samo do kraja VIII veka, do okončanja poslednjeg vaseljenskog sabora - i onda je sve utihnulo. Tada je Vizantija rekla sve što je imala o verskim istinama, tj da su one večne, tako da je svaka rasprava o njima postala izlišna.

Analizirajući erotske sadržaje u vizantijskoj kniževnosti kroz čitavu njenu istoriju, sa jednim poznavanjem koje je, najblaže rečeno, impresivno, autor naglašava njenu čvrstu povezanost sa klasičnim izvorima i potpuno slobodan odnos prema erotici. I zaključuje da je život u Vizantiji bio sasvim u neskladu sa osnovnom orijentacijom pravoslavlja prema erotizmu koji je formulisan u tvrdim, rigoroznim stavovima Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog. Tako da je rigorizam teologa, po njemu, ostao bez efekta, jer nije vodio računa o svetu i prirodnim potrebama svetovnog Vizantinca. Ali, kao što je opšte poznato i kako sam autor navodi na više mesta u knjizi, nije bilo značajnijeg ispoljavanja verskog rigorizma, nije bilo nikakve represije, progona ili cenzure književnosti sa erotskim sadražajima koje su čitali svi obrazovani ljudi, uključujući visoki kler. I postavlja se pitanje, a to je glavno, kako je, s obzirom na privrženost veri i crkvi, na jednoj strani, i želji da udovolji svojim malim ovozemaljskim radostima kao što je seks na drugoj, vizantijski čovek uspevao da pomiri te dve suprotne težnje. Odgovor koji nam se u knjizi nudi je, da je običan čovek morao da vodi dvostruki život, morao je da ima lošu savest, duplicitet, tj. svest koja je bila raspolućena - na jednoj polovini su bile slobodne vrednosti primljene putem nasleđa antike koja je živela od mita i bliskosti sa prirodom, a na drugoj, duhovnost koja je dolazila od diktata rigoroznog pravoslavlja.

Baš u toj formuli „rascepljenosti i dupliciteta svesti“ koja se pripisuje pravoslavlju, najjasnije se vidi neuspeh preslikavanja sopstvenog vrednosnog obrasca na život i svet Vizantije. Taj obrazac je neoplatonski koji je pravoslavno hrišćanstvo odbacilo već na samom početku. Tada, u prvim vekovima hrišćanstva, kad se neoplatonizam nudio Evropi, zapad nije mogao da odoli toj ponudi. Pobožnost je shvatio kao delatnost uma koji u raspršenosti mnoštva ideja otpalih od jedinstva i celovitosti Jednog, nostalgično čezne za povratkom u taj bezlični i savršeni svet. Taj neoplatonski model povratka i jedinstva, grčki prirodni um je predao evropskoj filozofiji, koja se odvaja od religije da bi postala autonomno mišljenje.

Prirodni um čija formula je A=A, polazi od jedinstva i celovitosti neoplatonskog Jednog i zato se svaka podela svesti, svaka dvosmislenost i ambivalencija, tretira kao nemoć i slabost, nesavršenstvo i rasipanje. Napredovanje i razvoj ovog obogotvorenog uma, kojim upravljaju univerzalni, nepromenjljivi zakoni, opštost i nužnost - nužnost u kojoj nema slobode, jer je sloboda spoznata nužnost - postaju vladajući obrazac zapadne kulture sve do kraja XIX veka. Tačnije, sve do smrti boga, kada se uviđa da je prisilni, moralni poredak prirodnog uma nešto što je suprotno ne samo hrišćanstvu, već i životu samom. Ali, treba imati u vidu, da je još Luter pominjao malleus Dei, malj Božji, kojim treba smrviti lažnog boga antičke filozofije a i to da su romantičari, a posebno Niče na zalasku XIX veka, doprineli da moralizovani bog dobije ime „hladno čudovište“.

Međutim, pravoslavlje se, nasuprot prirodnom poretku uma, saobražava božanskom obrascu. Odbacivanje prirodnog sveta i pokoravanje nadstvarnom, za svakog pojedinca u pravoslavnom svetu znači etički čin, jer je donesen odlukom slobodne volje. Tako da pravoslavlje pripada području vere i ljubavi koje ima formulu A= neA i suprotno je razumu i znanju. Ljubav, to je zatvoreni svet između dvoje, koji ne zasniva društvo, već ga poriče. Zatvoreno društvo to je par. Treći, koji ostaje izvan ljubavi, koji je u prostoru dijaloga, odnosno društva, izručen je poretku zemaljskog morala koji ide teško prohodnim i zaobilaznim putem pravednosti. Problem tradicionalnih religija je u tome što ljubav, koja je smatrana za suštinsku situaciju religioznog čoveka, ne sadrži društvenu stvarnost. U intimnoj suštini ljubavi koja isključuje trećeg, nema nikakvog društva, nikakvog razvoja i napredovanja. Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Petersbuga iz XIX veka: „Naša vera ne poznaje razvoj“.

Pravoslavna vera je mistična, vezana je za iskustvo i doživljaj. Mistični karakter erotizma koji je prvobitna religija pridavala plodnosti i nastanku novog života kao spajanju suprotnih, muških i ženskih polova, u pravoslavlju nije bio profanisan. Profanaciju je obavio zapad kroz umsku, moralnu religiju i znanje koje sve razotkriva. O tome svedoči i knjiga Istorija seksualnosti Mišela Fukoa, koja ima podnaslov Volja za znanjem, i u čijem sadržaju nema ni traga od seksa. Ta knjiga je kritička analiza raznovrsnih diskursa koji su se u volji za znanjem i razotkrivanjem, od polovine XVIII veka na zapadu, vezivali za seksualnost. A diskursi, kao tipičan proizvod modernosti, spadaju u domen ljudskog znanja i usavršavanja. Oni ne dotiču područje Svetog u kojem se nalazi Devica, zaogrnuta tajnom. To područje ljubavi ostaje nerazotkriveno, jer je erotizam oduvek bio izvorno dvosmislena pojava i nepodložna profanaciji.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Вук Караџић - Збирка еротске народне поезије

Порукаод Svetovid » Пет Дец 16, 2011 3:43 am

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

ПретходниСледећа

Повратак на Љубав, сексуалност и породица

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 2 госта

cron