Васпитне телесне казне, да или не

брак, деца, везе, шеме, комбинације, љубав кроз историју и модерно схватање љубави...

Васпитне телесне казне, да или не

Порукаод Svetovid » Уто Јан 06, 2015 2:51 am

:kafa

Зоран Миливојевић
Матернализам

Поводом текста ,,Патернализам, морална аномија и ‘васпитне ћушке’”, од 27. децембра

Слика



Изненађујуће је колико полемику коју је изазвао Нацрт грађанског законика, којим се родитељима жели одузети право да телесно казне властито дете, одликује систематично замењивање теза и нејасно размишљање.

Често се успоставља лажна дилема - или „постављање граница” или „телесна казна”, као да телесна казна није крајњи облик постављања границе између допуштеног и недопуштеног. Посебно је проблематично намерно негирање разликовања „разумног телесног кажњавања” од „злостављања детета” и „насиља”.

Приписивати родитељу – који је прво покушао да детету објасни, затим га je оштро упозорио, затим казнио на други начин који није дао резултат, и који га је на крају „лупио по гузи” – да врши „бесмислену агресију”, јесте бесмислено. Када ударцу „по гузи” одузмемо значење кажњавања, то је као да тражимо да хирург који оперише слепо црево буде ухапшен због „бесмисленог повређивања” друге особе.

Непознат ми је разлог за тврдњу да је „опасно исказивање љубави поистовећивати са попустљивошћу” јер нисам приметио да то било ко ради. Увек сам тврдио да су деци потребни и љубав и дисциплина, а да је поред постављања граница и принуђивања детета да развије радне навике, кажњавање само један део дисциплиновања.

Телесно кажњавање је само један облик кажњавања, резервисан за повремене и посебне ситуације, које треба да буде родитељима на располагању.

Јасноће и логике ради, ко жели да родитељима одузме право да телесно кажњавају властиту децу, мора аргументововано одговорити на два кључна питања: Да ли постоје докази да телесно кажњавање изазива негативне последице које би оправдале његово укидање? Да ли постоје докази да забрана телесног кажњавања не би изазвала негативне последице?

Законска забрана телесног кажњавања има смисла само ако је оправдана – ако је могуће доказати да телесно кажњавање јесте штетно, као и да таква забрана не би имала негативне последице.

Досадашња стручна расправа није изнела доказе да телесно кажњавање (које разликујемо од физичког злостављања) изазива било какву штету. С друге стране постоји велика забринутост да би оваква забрана могла имати веома негативне последице: немоћни родитељи, пораст процента размажене деце, дечје уцене, злоупотребе и мешања са стране, пораст делинквенције и насиља, патолошког нарцизма, пораст броја деце са дијагнозама хиперактивности и поремећаја пажње који ће бити психијатријски третирани итд.

Уместо да се наброје аргументи који би давали одговоре на два суштинска питања, учесници у полемици замењују тезе, истичући да у неким ситуацијама постоје боља васпитна решења од телесног кажњавања.

И ако би то било тачно, што некада и јесте, то није никакав аргумент против забране телесног кажњавања. Из истинитог исказа да је од Београда до Париза боље путовати авионом него аутобусом, никако не може следити закључак да треба забранити путовање аутобусом.

Професорка Смиљка Томановић у својој реакцији у „Политици”, оптужује родитеље за патернализам: да боље од детета знају шта је добро за дете. Она тиме „оптужује” родитеље да имају став према деци какав и треба да имају, јер деца, по природи ствари, до одређеног, законом дефинисаног узраста нису способна да зрело и одговорно размишљају, као ни да доносе одлуке у своју корист.

Однос родитеља и детета није једнакоправан, „хоризонталан” однос две исте стране, већ је „вертикалан”, хијерархијски. То значи да родитељи као старији, са више информација, свеснији и социјализованији заиста јесу заштитиници дететових интереса и они који знају шта јесте најбоље за дете, а шта за њега није добро.

Да подсетим да је Џон Стјуарт Мил у свом есеју „О слободи” веома јасно нагласио да се патернализам – који иначе долази од речи патер, отац – не односи на стварни однос родитеља и малолетног детета, већ на ситуације када се један одрасли (или институција) понаша према другом одраслом као да је овај други дете, а не одрасла особа која мисли својом главом и има слободну вољу. Патернализам јесте када једна одрасла особа (група, организација, институција, држава) „зна боље” од друге особе шта је боље за ову другу особу.

Наглашени патернализам видим у политичкој борби једне групе стручњака која жели моћ на основу које би преваспитавали родитеље и учили их „подобним” начинима васпитавања. Све док та група то нуди родитељима као избор, то је мекани патернализам. Али када се та група залаже за формалну друштвену моћ залажући се да родитељи буду присиљени законом да то чине, то је тврди патернализам, то јест матернализам у виду меког тоталитаризма.

Др мед., психотерапеут
Зоран Миливојевић
објављено: 04/01/2015
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Повратак на Љубав, сексуалност и породица

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 1 гост

cron