Породица - модерна, реал-социјалистичка, патријархална...

брак, деца, везе, шеме, комбинације, љубав кроз историју и модерно схватање љубави...

Породица - модерна, реал-социјалистичка, патријархална...

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 20, 2013 3:48 pm

.... или задружна. :vamp

:kafa

Патриотизам и незнање
Mirjana Detelić | 18/12/2012

Поводом текста Горана М. Антића: Serbian beautу, Врањске новине, бр. 825

Овај текст није у каузалној вези са текстом г. Антића о Дверима и њиховој реакцији на представу „Народна драма“ у извођењу Врањског позоришта на сцени Атељеа 212. Антићев текст је врло добар и крајње коректан, нема му се шта додати. У њему се, међутим, парафразирају и цитирају неки језички (богами и идејни) стереотипи на тему патриотизма и породице, тј. потребе за заштитом породичних вредности као једној од важних категорија српског патриотизма. Овај текст је реакција на те стереотипе.

Дверима смета то што се ТРАДИЦИОНАЛНА породица (као патриотска вредност) растура изнутра, вероватно зато (они то не кажу експлиците) што је она здраво језгро српског друштва, темељ на коме се могу градити друге позитивне вредности. Или они мисле да је српска породица таква била у прошлости, свакако пре појаве реал-социјализма, и да таква треба опет да буде ако успе да одоли искушењима са запада. Мислим да сам ово добро схватила и тачно пренела.

Са породицом у српској традицији ствари, међутим, не стоје баш тако једноставно. У епским песмама, на пример, које су по дефиницији носиоци позитивне државне идеологије јер без изузетка бране цркву, владара и народ (нема епике која оправдава свргавање актуелног поретка, осим ако је туђ), највећи ужаси, најцрње зло и најогавније издаје дешавају се управо у кругу породице. Мајке жртвују („Јован и дивски старјешина“) или убијају („Бог никоме дужан не остаје“) сопствену децу да би се поново удале или да би се решиле омрзнуте заове; брат убија брата да би приволео жену на секс („Женидба Јакшића“) или да би се докопао девојке секса ради („Мујо и Алија“), односно да би му остао већи део наследства („Дијоба Јакшића“); син бије мајку камџијом и гази је коњима („Проклети Дука Шетковић“) јер се не допада његовој жени; кум поткупљује девера да га пусти „под шатор“ невести не би ли је обљубио („Женидба Краљевића Марка“) или убија кумче да би се дочепао власти („Смрт нејаког Уроша“); отац потрже нож да убије сина јер се није криво заклео „на коме је остануло царство“ („Урош и Мрњавчевићи“) и тако даље, листа је врло дугачка. У бајкама постоји цео тип (АаТh 327) сижеа који се граде око приче о родитељима који у доба глади пошаљу децу у шуму да их изједу вукови јер неће да деле с њима оно што је остало од хране („Ивица и Марица“ са изузетно великим бројем варијаната у традицији свих европских народа).

У пословицама, које се држе за сушту мудрост у сваком народу, за збирку сентенци по којима се оријентише народни морал, на истом месту јављају се опречни случајеви: „Ко ти ископа око?“ – „Брат“. – „Зато је тако дубоко!“ али и: „Свој својега украј воде вода, у њу тура, али не упушта.“ За пословице се, уосталом, зна да су прагматичне и циничне (Воденичар мисли: „Благо мени, ево мога кума, даће ми два ујма“, а сељак мисли: „Благо мени, ево мога кума, млеће ми без ујма“), и да спремне чекају прилику у којој ће се употребити. У лирици и шаљивим песмама, међутим, друга страна потпуно отпада и остаје само гротескна реалност свакодневног живота у коме је копиле препорука за девојку јер доказује да му је мати плодна (или у пословичној верзији: „Придрж’ ми секо ово копиле да се наружим оне курве“); где се тешка туга удаје за старца због пара ублажава узимањем младог љубавника; где се момак и девојка пре брака изузетно добро упознају у библијском смислу, чак и у баладама тако високе уметничке вредности као што су „Омер и Мерима“ (и велики круг њихових варијаната).

Онај ко то зна, не може остати равнодушан на тупаве произвољности које изјављују разни „духовници“ и други патриотски настројени чиниоци попут Двери, Наших, 1389, Образа и других које не знам или за њих нисам чула, а свакако постоје. Сад је њихово време и све може да прође јер је незнање trendy, па се и мера племенитих домољубних осећања одређује према степену одбацивања општеусвојених језичких правила, као што је (на пример) једначење сугласника по звучности: срБски је патриотски, а срПски говоре само издајници. Ово је опасно зато што онај ко ништа не зна, па ни важне ствари о самом себи и о своме језику, стоји сваком на располагању и као плодна њива прихвата свако семе, па макар оно било и накарадно и идиотско.

Породица о којој „патриоти“ говоре – „православна“ (а не хришћанска?), патријархална (а не јеврејска иако је од ње све почело?), задружна – одавно не постоји јер је одумрла заједно са друштвеним условима који су јој били оквир. Ако мени не верују, нека читају великане српске научне мисли, рецимо Јована Миодраговића који у свом животном делу – Народној педагогији – из прве руке сведочи о дубини и размерама тог процеса. Он је жалио за патријархалном породицом јер је у њој био рођен, али је у пуној мери био свестан да су промене неминовне јер се људи, током читаве своје социјалне историје, непрекидно боре за једнакост у правима и обавезама, за личне слободе и слободу избора, а против расне, полне и социјалне сегрегације. Та борба није лака али је добра и вуче напред. Зашто то „патриотима“ смета? Боје се нечег?
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Породица - модерна, реал-социјалистичка, патријархална...

Порукаод Aнa » Сре Сеп 25, 2013 4:01 pm

Породица и брак


Заједничка обележја свих породица су: 1. сродничка веза између чланова, 2. брига одраслих о деци.


У већини традиционалних (предмодерних, прединдустријских) друштава доминира проширена породица, коју осим оца, мајке и деце чине и деде, бабе, стричеви, ујаци итд. са својим супружницима и децом. Међутим, британски економиста и математичар Џон Хајнал (1924-2008) доказао је да је у западној Европи (западно од линије Санкт Петербург-Трст) и у прединдустријском добу преовлађивала инокосна (нуклеарна) породица (родитељи и деца). Резултати Хајналових истраживања супротстављени су претпоставци да је у условима у којима су средства за производњу слабо развијена проширена породица најпогоднија за обезбеђивање минимума егзистенцијалних потреба њених чланова.


Проширена породица у Србији називала се задруга или кућа. Овај тип породице доминирао је до почетка 20. века. И данас је присутан широм Србије.
Традиционална породица има изразито патријархално обележје. У њој је глава куће отац, а наследство се преноси по мушкој линији.
Због високе смртности деце, наталитет у традиционалној породици веома је висок. Деца се веома рано укључују у производне активности.
Oд појаве индустријске револуције породица губи своју производну улогу. Традиционалну породицу све више потискује нуклеарна. Таква породица остаје патријархална, јер у њој мушкарац има главну улогу у обезбеђивању средстава за живот. У нуклеарној породици смањује се број деце, која више не учествују у производњи. Смањује се и њихова смртност.


Индустријско доба доноси предбрачне везе и бракове из љубави. (Раније су бракови договарани између породица младенаца и имали су превасходно репродуктивну и производну функцију.)
Бракови из љубави и еманципација жена мењају у постиндустријском друштву традиционалне улоге чланова породице. Подела на ”мушке” и ”женске” послове постепено нестаје.
Развојем породице губи се ауторитаран однос родитеља према деци. Јачају емоционалне везе између родитеља и деце, али се истовремено повећава могућност унутарпородичних сукоба.
Традиционалне институције, попут државе и цркве, и даље се мешају у породичне односе (административне и економске мере у Кини с циљем смањења наталитета, социјалне мере у европским државама усмерене на повећање наталитета, борба цркве против абортуса и сл.).


Aмерички антрополог Џорџ Мердок (1897-1985) закључио је да у свакој друштвеној заједници постоји неки облик нуклеарне породице. Нуклеарна породица има четири кључне функције: сексуалну, репродуктивну, економску и васпитну. Поред задовољења сексуалног нагона, сексуална функција обезбеђује и друштвену стабилност јер се сексуални односи одвијају унутар породице. Репродуктивна функција служи обнављању друштва. Економска функција има произвођачки и потрошачки аспект. Васпитном функцијом млади се уче култури друштва којем припадају. Међутим, у савременом друштву наведене функције породице све више преузимају друге друштвене институције: производну фабрике; обданишта, школа и медији васпитно-образовну; предбрачне везе задовољавају сексуалну функцију, а развој биологије и медицине омогућава измештање репродуктивне функције из породице.

Амерички социолог Талкот Парсонс (1902-1972) истакао је две незамењиве улоге породице: примарну социјализацију (учење путем идентификације с родитељима) и ”стабилизацију личности одраслих”, под којом се подразумева емоционална сигурност коју партнери пружају један другом.


Британски антрополог Едмунд Лич (1910-1989) критикује савремену породицу аргументом да супружници и деца имају превелика међусобна очекивања, чија неиспуњења воде озбиљним сукобима.
Радикални феминисти у породици виде институцију у служби експлоатације жена од стране мушкараца. Ова експлоатација врши се путем неравноправне поделе породичних послова.
Становници европских земаља све касније ступају у брак (у Шведској и Швајцарској мушкарци у просеку ступају у брак са 37, жене са 35 година, у Пољској и Литванији са 27, односно 25 година, у Србији са 30, односно 27 година). Заједнички живот у ванбрачним везама је у порасту, али у већини случајева он представља прелазну етапу ка браку. Расте и број самаца.


Све је више разведених бракова. У Шведској, САД, Белорусији и Финској удео развода на 100 склопљених бракова износи преко 50%, у Србији 22,3%, у Индији и Јапану испод 2%.
Као најчешћи разлози за развод брака у Србији наводе се „сукоби до којих долази услед брачног неверства, неслагања са партнеровим родитељима, насиља које је повезано са алкохолизмом супружника итд“. Насупрот увреженом мишљењу, материјални проблеми су у служби јачања брачних веза.


Наведене појаве, међутим, у традиционалним породицама не воде њиховом распадању. Талкот Парсонс повећану стопу распада савремених бракова објашњава тиме што партнери данас више очекују од брачне заједнице (не само испуњење репродуктивне и економске функције, већ и емоционалну сигурност, која је у традиционалном браку у другом плану). Поред овог, постоје и други разлози повећања стопе развода: либерализација развода, смањење његове јавне осуде, економска и социјална еманципација жене.
Почев од 70-их година прошлог века све више се, под утицајем феминистичког покрета, поклања пажња породичном насиљу. Породични закон Србије насиље у породици дефинише као „понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице“. Најчешће жртве насиља су жене и деца, нарочито она предшколског узраста. У проширеним породицама насиљу су често изложени старији чланови. Насиље се објашњава утицајем психолошких фактора, традиције, различитих видова девијантног понашања.
http://istorijanaukaosadasnjosti.wordpr ... %B0%D0%BA/
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Породица - модерна, реал-социјалистичка, патријархална...

Порукаод Aнa » Пон Окт 14, 2013 3:38 pm

MEDICINA
Nesrećni roditelji – nesrećna deca


Deca iz porodica u kojima vlada teža situacija, češće psihički oboljevaju od svojih vršnjaka. Lekari i psiholozi zato sada zahtevaju više kontrole i bolju medicinsku brigu i staranje.

Kevin ili Žaklin koji odrastaju u jednom naselju solitera u predgrađu Bohuma pre će se psihički razboleti od na primer Li-Sofi ili Maksimilijana koji žive u porodičnoj kući u Hamburgu. Iako ta tvrdnja zvuči kao običan kliše ili čak predrasuda, najnovija istraživanja je, međutim, potvrđuju. To u suštini samo po sebi i nije ništa novo. Naime, istraživanja već decenijama pokazuju da psihičko stanje i stabilnost dece u velikoj meri zavisi od okoline u kojoj odrastaju kao i o socijalnom statusu roditelja. Oko 32 odsto dece kod kojih je ustanovljen neki psihički poremećaj, potiču iz porodice u kojoj su roditelji slabo obrazovani i malo zarađuju. Kod dece koja odrastaju u boljestojećim porodicama i čiji su roditelji visoko obrazovani, mogućnost nekog psihičkog poremećaja iznosi samo 16 odsto. Te brojke proizlaze iz studije o zdravlju dece koju je 2007. godine sproveo Institut „Robert Koh“.



Deca – ogledalo porodične situacije
Nemačko društvo za medicinsku zaštitu dece i mladih sada, međutim, na osnovu sve alarmantnijih rezultata istraživanja, upozorava i zahteva što hitnije promene. „Ukoliko u nekoj porodici ima problema i poteškoća, to će se odraziti i na decu. Pri tom je sasvim svejedno da li je reč o finansijskim ili socijalnim problemima ili pak lošim međusobnim odnosom roditelja. Deca razvijaju simptome situacije u kojoj žive“, kaže generalni sekretar tog Društva, Karl-Jozef Eser. On dodaje da se situacija u poslednje vreme sve više pogoršava, te da sve više dece pokazuju probleme čiji su zapravo „krivci“ roditelji.
Spomenuto Društvo je zato nedavno razvilo nove koncepte koji bi trebalo da doprinesu konačnom i brzom rešavanju te situacije. „Pri tom lekari igraju veliku ulogu, budući da bi oni probleme sa kojima se suočavaju deca trebalo vrlo rano da prepoznaju. Ona ionako moraju redovno na sistematske preglede pa je to zapravo prilika za lekare da na vreme ustanove da li se neko dete dobro razvija ili ne. Ti pregledi su doduše obavezni samo u nekim saveznim pokrajinama, ali i u onima gde to nije slučaj, učitelji, kao i roditelji, trebalo bi da vode računa o tome da decu redovno pregleda lekar“, kaže Eser. On dodaje da se tokom tih pregleda brzo može ustanoviti da li neko dete pokazuje određene probleme u razvoju ili ne. „U zavisnosti od toga možemo da informišemo roditelje i preporučimo dalju pomoć; na primer logopede ili porodične psihoterapeute“, objašnjava Eser.


Skriveni problemi i nedostaci
Deca iz problematičnih porodica vrlo često pokazuju određene poremećaje u razvoju. „Ona na primer kasnije počinju da hodaju i govoriti, češće su agresivna ili pak izuzetno tiha. Isto tako, ta deca češće boluju od prekomerne težine s obzirom na to da se roditelji ne bave mnogo temom zdrave ishrane. S tim u vezi treba naglasiti da ona češće boluju od nedostatka vitamina D ili pak gvožđa u krvi“, objašnjava Eser.
Međutim, kako kaže Mehtild Paul, direktorka Nacionalnog centra za preventivnu (medicinsku) pomoć u Kelnu, vrlo je važno neku težu porodičnu situaciju prepoznati što je ranije moguće. „To znači, ne tek kada dete krene u školu, već mnogo ranije. Mi u Nemačkoj smo predugo godina zanemarivali važnost razvoja u prve tri godine života deteta. Po mom mišljenju, mislim da bi bilo dobro, početi sa pružanjem pomoći već tokom trudnoće“, kaže ona. Osim toga, izuzetno je važna dobra povezanost raznih institucija, kako medicinskih tako i onih za socijalnu i porodičnu pomoć. Taj Centar zato planira nove projekte čiji bi doprinos trebalo u suštini da bude bolje povezivanje i koordinacija tih raznih ustanova. „Nemačka vlada planira da do 2015. godine u te svrhe investirati oko 177 miliona evra“, kaže Mehtild Paul.



Ne štedeti na pogrešnom mestu
I do sada su u Nemačkoj postojali razni projekti i modeli pomoći deci koja odrastaju u težim okolnostima. Mnogi (ali ne i svi) gradovi, na primer, nude u tom smislu pomoć „babica“ koje u porodicu dolaze i godinu dana nakon rođenja deteta. Druga mogućnost su takozvani „porodični kumovi“ koji određenu porodicu sasvim besplatno posećuju i pružaju joj pomoć kad god je to potrebno. Međutim, upravo gradovi i opštine koji su sami po sebi siromašniji ili zaduženi do sada nisu bili u mogućnosti da učine mnogo. I upravo to bi ubuduće trebalo da se promeni.
„Naime, ukoliko te porodice ne dobiju odgovarajuću pomoć, to u svakom slučaju može da ima velike posledice po decu i njihov razvoj, pre svega onaj u školi. Naime, ukoliko neko dete pokazuje određene poremećaje ponašanja, onda je pre potrebno da ono dobije posebnu pomoć pri učenju. U protivnom, šteta koja se tako nanosi deci, odraziće se pre ili kasnije i na samu državu. Naime, naš Centar je izračunao da u najekstremnijim slučajevima jedno dete s poteškoćama u razvoju državu može da košta i do 60 puta više – ukoliko se čeka i rizikuje da dete, na primer mora čak da napusti roditelje i bude smešteno u neki dom ili ukoliko školu napusti pre vremena“, kaže Eser.
Mehtild Paul, iako se slaže s tim tvrdnjama svog kolege, navodi da finansijski troškovi ipak ne bi trebalo da budu glavni motivi prevencije već pre svega, umanjivanje ili uklonjanje patnje roditelja, a time i dece.
Autorke: Dženet Zajfert / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković
DW
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Породица - модерна, реал-социјалистичка, патријархална...

Порукаод Aнa » Чет Окт 17, 2013 12:22 pm

pevač i tekstopisac rok grupe “Partibrejkers”, Zoran Kostić Cane

* Zašto je porodica, kao osnov svega, izgubljena?

- Izgubljena je jer je sve vreme napadana. Muškarac je u defanzivi, ali nije on toliko važan, već žena kao komplikovanije biće. Evolucija odnosa između muškarca i žene treba da prođe fazu zaljubljenosti i telesne privlačnosti, do stanja bliskih bića. Da dva srca tvore jedno, da dva sveta prave svet u kome ima mesta za sve. Treba davati što je moguće bolji primer deci s kojom živimo, po pitanju sklada i harmonije. Žena treba više da veruje muškarcu i pomogne mu u ovom teškom momentu po njegov pol. Žena i muškarac treba da su saborci za istu stvar, da imaju isti interes koji će pomoći da očuvamo naše utvrđenje što se porodica zove. Čovek bez porodice je nejak. Ko ne pripada nikom, pripada svima. A onda svako može sa njim da radi šta hoće, jer on nema svoju bazu.
izvor
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Породица - модерна, реал-социјалистичка, патријархална...

Порукаод Aнa » Пон Дец 30, 2013 9:20 pm


Koji je vaš stil u ljubavi? Razum i(li) osećanje


Mnogi bračni partneri dožive starost zajedno, u miru i slozi, ali bez previše strasti i emocija, drugi opet, izgaraju jedno za drugim, ali su stalno na ivici konflikta i rastanka, negde dominira prijateljstvo, poštovanje, negde ljubomora, ili strast… I sve je to ljubav, samo njeni različiti pojavni oblici, koje je pre skoro pola veka sociolog Alen Li svrstao u šest kategorija



Ljubav je neiscrpna i uvek zanimljiva tema, kako za laike, tako i za sociologe, psihologe, književnike, filmske stvaraoce… Ovo kompleksno, delikatno, ponekad bolno, a tako važno osećanje, bez kojeg, tvrde mnogi, život nema ni smisla ni radosti, uvek nekako izmiče pravilima i pojavljuje se u bezbroj različitih oblika. Postoje, ipak, brojne naučne teorije koje pokušavaju da partnerske veze kategorišu, razvrstaju, analiziraju. Jednu od njih je, na osnovu opsežnih socioloških i kulturoloških istraživanja, postavio sedamdesetih godina prošlog stoleća kanadski sociolog Alen Li. On je definisao šest stilova ljubavi, na osnovu komponenti koje čine partnerski odnos – privrženost, brižnost i seksualnost – ali i na osnovu društvenog i istorijskog okruženja i nasleđa. Možda ćete u jednoj od tih šest kategorija, otkriti sebe ili svog partnera…

Eros

Ovu vrstu ljubavi karakterišu intenzivna osećanja, jaka fizička i seksualna privlačnost, spremnost za otvoren i privržen odnos, česti susreti i viđanja, ali bez preterane posesivnosti, realno sagledavanje partnera i spremnost za konstruktivno rešavanje problema. Osobe koje vole na ovaj način, uglavnom su imale srećno detinjstvo, tople odnose u porodici, osećaju se samoispunjene i zadovoljne. Eros, kao ljubavnik, objašnjava Li, tačno zna koji ga tip partnera fizički najviše privlači, pokazuje žudnju i želju da se brzo otvare jedan prema drugom, uključujući i seskualnu intimnost. Eros uživa u milovanju i ljubljenju, želi da često bude s partnerom, ali susrete dogovara neformalno. Eros visoko vrednuje ljubav, ali ne zanemaruje sebe, niti posao, uživa u raznovrsnim tehnikama u seksu, ne opterećuje se unapred problemima, ali primećuje kad „nešto zaškripi” i spreman je da svaku takvu situaciju rešava konstruktivno. Kada započne ljubavnu vezu, okupiran je prijatnim nadama o budućem zajedničkom životu, ali ako se odnosi ne odvijaju na pravi način, bez problema će se povući i ubrzo otvoriti za neku novu ljubav.

Agape

Ovaj tip ljubavi Li nije opisao od samog početka, kao prethodnih pet, a i u njegovim empirijskim istraživanjima pokazao se kao najmanje zastupljen, uglavnom među osobama izrazitih religijskih uverenja. Agape je nesebična, altruistična ljubav, u kojoj se dobrobiti partnera često stavlja ispred sopstvene. Nema ljubomore ni posesivnosti, a i strast je najčešće potisnuta, suzdržana, tako da je seksualni aspekt veze najmanje bitan za odnos partnera. Mnogo je važnija uzajamna nežnost, posvećenost, briga, otvorenost i iskrenost. Suština agape pogleda na život je da se prevlada narcizam i sebičluk, i da se u ljubavi više daje nego prima, što je suština i hiršćanskog shvatanja. Ako proceni da je to dobro za partnera, agape je spreman da se odrekne ljubavi i da odustane od veze.

Ludus

Partneri skloni ovom tipu veze, doživljavaju ljubav kao igru, izbegavaju da se vezuju i uvek postavljaju emocionalnu distancu. Često menjaju partnere, vrlo dobro kontrolišu svoja osećanja i ne iskazuju ljubomoru. Seksualnost doživljavaju kao zabavu i osvajanje. Osoba koja voli na ovaj način svoje detinjstvo opisuje kao „prosečno”, a sadašnji život kao „prihvatljiv”. Nije zainteresovan za stabilnu vezu, i za razliku od erosa, ludusu se dopadaju različiti fizički tipovi, pa lako prelazi s jednog na drugi.Vrlo često imaju i više paralelnih veza, a osvajanje novih partnera za njih je izazov i igra. U stvari, on ne vrednuje ljubav dovoljno, posao i karijeru uvek stavlja ispred, a ne dozvoljava sebi ni da se zaljubi. Ponekad otvoreno upozorava partnera da s njim ne očekuje dugu vezu, vernost ili bliskost, a ponekad se služi lažima i prevarama, posebno da bi prikrio prevaru ili paralelni ljubavni život. Nije posesivan niti ljubomoran, pa često čak podstiče partnera da se upusti u avanturu s nekim trećim. Da bi zadržao distancu ograničava broj susreta s ljubavnikom/com i nikada ne pravi planove za budućnost.

Storge

Ovaj stil ljubavi se, prema uverenju autora, razvijao u velikim patrijarhalnim porodicama, a i danas je prisutan, posebno u tradicionalnim ili ruralnim sredinama. Partnerska veza se kod ovih osoba doživljava kao privrženost i prijateljstvo, a najvažnija nit koja ih spaja jesu zajednička interesovanja. Ozbiljnost i odgovornost za sudbinu partnera i porodice vrlo je karakteristična za storge, ali bez preteranog izliva emocija. Porodične vrednosti i roditeljstvo su na samom vrhu priroriteta. I u današnje vreme tip storge potiče iz srećnog, sigurnog i velikog porodičnog okruženja, zadovoljan je svojim životom, a ljubav doživljava kao posebno vredno – prijateljstvo. Ne bira partnera prema fizičkom izgledu, umereno je posesivan, ali ne i ljubomoran. Pomalo je stidljiv u fizičkom kontaktu, i radije se prepušta neerotskoj nežnosti. Izbegava konfliktne situacije, opušten je, i pušta da odnos sazreva polako i postepeno. Ljubav za njega nije cilj sama za sebe, već jedan od aspekata dugoročnih vrednosti kao što su porodica i prijateljstvo.

Mania

Ova vrsta ljubavi je gotovo dijametralno suprotna storge-u, a stalno je u vezi prisutna ambivalentnost volim-mrzim. Tipičan predstavnik “mania stila” je, objašnjava Li, imao nesrećno detinjstvo i nezadovoljan je svojim životom, poslom, ima malo prijatelja i vrlo je usamljen. Ljubav je za njega „teška i bolna” i s tom idejom i ulazi u vezu, žudeći da ona bude uzbudljiva. Reč mania inače potiče od grčke fraze „theia mania” što znači „ludilo od bogova”. Upravo tako ova vrsta ljubavi i pogađa partnere – kao grom iz vedra neba.Mania tipovi uglavnom ne umeju da odaberu pravog, adekvatnog partnera, otuda i ono volim-mrzim. Manipulišu tokom veze, opsesivni su, ljubomorni i posesivni. Stalno se kreću između ushićenja i zanosa s jedne, i ozlojeđenosti i besa s druge strane.Apetit mania tipa za pažnjom i ljubavlju je – neutaživ. Ubeđen je da život bez partnera nema smisla, zapostaviće i sebe da bi ga zadržao, ali ne prepoznaje probleme i ne ume da izađe na kraj s njima. Raskid doživljava vrlo dramatično.

Pragma

Ljubavnik ovog tipa najčešće traži kompatibilnog partnera u pogledu obrazovanja, porekla, materijalnog statusa, stila života… Ima praktičan pogled na svet i smatra da može i mora da upravlja svojim životom, pa od veze očekuje da bude razumna i prijatna, bez preteranih izliva emocija. On uglavnom već ima formiranu listu poželjnih osobina, na osnovu kojih i bira partnera. Budući kandidat će nesvesno proći niz testova i proba, dok ne dobije „zeleno svetlo” i dok ga pragma ne prihvati kao odgovarajućeg i podobnog za zajednički život. Ovaj tip nije ljubomoran, ali neverstvo ne prašta. Seks smatra važnim delom odnosa, ali je uveren da je dobar seks stvar veštine, a ne hemije, pa će tako, ukoliko „zaškripi” u krevetu uvek potražiti pomoć stručnjaka. Ljubav je, smatra pragma tip poželjna za srećan život, ali ne i neophodna, tako da će uvek ljubav žrtvovati zarad važnog cilja, nego što će svoj uređeni život žrtvovati zbog neadekvante ili problematične ljubavi.

Pripremila Sanja Lazarević
viva
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Породица - модерна, реал-социјалистичка, патријархална...

Порукаод Svetovid » Пон Мар 31, 2014 8:34 am

Култура
Шибај и за уши вуци анђела

Нови двоброј часописа „Градац” представља обимну збирку текстова који пружају историјски, социолошки и антрополошки увид у то какав је однос према детету, од антике до савременог доба

Слика
Симбол несташног детињства, „Том Сојер” Марка Твена

Све почиње с детињством. Овај период који условљава оно потоње у животу значајан је и због личног односа према времену, а човек који се сећа себе као детета јасно се одређује према сопственом сазревању и коначности. Везу детињства и историјског времена уочава Миодраг Марковић, који је са Миленком Пајићем приредио – и део текстова превео – нови двоброј чачанског часописа за књижевност, уметност и културу „Градац”. Тако и ово издање представља обимну збирку текстова који пружају историјски, социолошки и антрополошки увид у то какав је однос према детету, од антике до савременог доба, као и у књижевним делима и биографијама стваралаца.

У паганском добу дете је углавном сматрано непотпуном, разума лишеном јединком, која је обредима иницијације ступала у достојно животно доба одраслих. На основу дела Веселина Чајкановића и примера које наводи Жарко Требјешанин, стиче се увид у то да је и српска патријархална култура дете смештала „негде на маргину”, сматрала га чак и нечистим у најранијем узрасту. Чајкановић наводи да у томе што су одрасли децу шибали, и вукли их за уши, има неке ритуалне симболике. Дете је подређеношћу стицало положај у друштву, што се у великој мери разликује од данашњег начина васпитања, у којем се дете налази на пиједесталу породице.

Уопште, амбивалентни однос према детету зачет је на почецима хришћанства, једноставност и чистота врлине су којима се стиче рајско насеље, Христ младенац јесте божанско дете. Али, у исто време детињство је тумачено „грехом пре искупљења крштењем”.

„Смештена негде између добра и зла, природа детета се јавља, од почетака посткласичне културе, као амбивалентна стварност која може понудити моделе спиритуалности, али које се треба и чувати: бројни су аутори из првих векова хришћанства који су предлагали ту ’конфликтну’ концепцију детињства која ће потрајати кроз читав средњи век”, део је текста француске научнице Еље Беки. Маргарет Мид, проучавајући тридесетих година 20. века балинежанско друштво, подвукла је преегзистентну особину детета, које је као анђеоско биће „ближе о оном другом свету” и које „рођењем улази у једноличнији вид постојања”.

Теоретичар Доминик Жилија наводи да је све до 19. века „детињство по дефиницији сматрано периодом изузетне физичке слабости и рањивости, а стално је присутан и страх од болести и несрећних случајева”. Овај двоброј часописа „Градац” разматра и феномен напуштања деце кроз историју, али и, нарочито у средњем веку, проблем деце поверене самостанима, ликове младих светаца и светица, па и оних који су били средства у борби против вештичарења.

Други научни радови Еље Беки говоре о томе да је античка заједница била у приличној мери равнодушна према личности детета, а одрастање је било условљено друштвеним уређењем. Спартанско васпитање подразумевало је строгу дисциплину, одвајање од породице: дечак је васпитаван да буде војник, а девојчица послушна жена и мајка. Атински седмогодишњаци из бољих кућа у школама су учили читање и писање, вежбали гимнастику, били су нешто слободнији, али ипак под надзором педагога који их је пратио у свим ситуацијама изван куће. Платон, који је у детету видео биће „лишено разума”, у „Држави” је разматрао питање одгајања и васпитања деце под окриљем правичног полиса, најмлађих окружених идејама лепог и хармоније. На почетку хеленистичког доба, како анализира Еље Беки, Аристотел „подвлачи значај игре у раном детињству”, али детињство види само као животни период који треба да буде превазиђен, надограђен. „По угледу на Грке, Римљани су однос према детету поставили унутар ширег мисаоног оквира који често подсећа на праву антропологију”, а како пише француски теоретичар Жан-Пјер Неродо, деца су прослављала узвишеност царске власти, па и сама била слављена.

Из историјског контекста фокус часописа премешта се у очима детета кадрирани свет Федерика Фелинија, који изнова открива свежину света. „Да ли ће се икад вратити та свежина, безбрижност, потреба за љубављу и снага вере које имамо у детињству?”, запитан је затим јунак Толстојевог дела „Детињство, дечаштво, младост”. И тако, смењују се у овом читању перспективе јунака и приповедача о детињству у делима Пруста, Набокова, Црњанског, Андрића, Бруна Шулца, Албахарија, Бранка Ћопића, Максима Горког, Хемингвеја, Гетеа, Ингмара Бергмана, Хенрија Милера, Живојина Павловића... И васкрсавају сузе Марка Твена, из сећања Николе Тесле, који је чуо да је овај велики научник тешку болест у детињству превазишао читајући баш његове књиге.
Марина Вулићевић
објављено: 31.03.2014.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: Породица - модерна, реал-социјалистичка, патријархална...

Порукаод Aнa » Пет Јун 20, 2014 12:01 pm

Љубав под родитељским кровом



Марина Јунгић-Милошевић |

Које су последице несамосталног живота младих у Србији. Многи данас преко ноћи постају део партнерове породице, која често не зна како да се постави према "инстант зету” и „снајки”




ЧЕСТО се под истим кровом, углавном због финансијских разлога, "стисне" више генерација, снаја и зетова, свекрва и ташти. Tако је било одувек, а ни до данас се ситуација, нажалост, није много променила. Међутим, оно што је постала карактеристика модерног живота у Србији је то што млади више не хрле толико у брак, колико у госте код својих партнера. Другим речима, преко ноћи постају део партнерове породице, па родитељи често не знају како да се поставе према „зету” и „снајки”, који су ту, можда, само неколико месеци.

Некада се знало, није мала ствар када син доведе девојку у кућу да је упозна с родитељима! Данас се ситуација променила, па многи и симпатије зову на ручкове, вечере и породична дружења. Родитељи се вежу за снајку, како касније и сами признају "више него што је требало", а ако раскину, то теже пада несуђеном свекру и свекрви, него бившем пару.
Слика

У почетку, нико нема ништа против ако девојка преспава код њих и више пута недељно. „Нека, деца се воле, уосталом није се заувек доселила, ту је само повремено”, коментаришу балкански родитељи. Међутим, она све чешће остаје преко викенда, а „лакше јој је код момка да преспава и после радног дана на факултету”. Временом, нико више није опуштен у рођеној кући, па ни гошћа. Његова мајка се устручава да било шта каже, да не би испала "вештица" која рођеном детету квари срећу...

Ово је само један од сценарија који се због проблематичног одвајања појединца од породице и започињања самосталног живота, одиграва широм Србије. Поставља се питање како би родитељи требало да се поставе у оваквој ситуацији?

- Неприродно је и контрапродуктивно да неко, после два, три месеца познанства, борави у туђој кући за коју не зна да ли ће бити његова. Уколико су младић и девојка фокусирани само једно на друго, занемариће све друге обавезе према школи, послу или породици, а веома брзо ће „потрошити” своју љубав. Све то ствара додатне проблеме ако је у интензивну везу била укључена његова или њена породица - каже Влајко Пановић, специјалиста медицинске психологије.
ПРЕРАНО У СЕКСУАЛНЕ ОДНОСЕ МАЊЕ је "мужјака" а превише девојака које врло рано ступају у сексуалне односе и често не стигну да сазру ни емоционално ни хормонално. Не развијају ни чежњу, стрепњу, осећање кривице, а немају ни потребу да се коригују, иду из везе у везу. Код њих се развија нестрпљење и неспремност за трпљење или упознавања оног другог, форсирање превеликих слобода, лако одлучивање на раскиде и веза и бракова. С обзиром на то да немају одговарајуће партнере који могу да прате њихова очекивања, често се окрећу много старијим партнерима - сматра Влајко Пановић.

Време у коме живимо до те мере је убрзано догађајима, да је дошло до померања граница вредности и моралних норми које су одликовале некадашње везе и породицу, каже наш саговорник.

- Због кризе ауторитета и морала, померене су границе у свим аспектима живота, што често нарушава и достојанство везе. Родитељи прећутно пристају на гостовање дететове симпатије под њиховим кровом. Нажалост, данас царује површност у многим аспектима живота, а посебно у емотивним везама. Савремена цивилизација, форсирајући индивидуализам, намеће себичност у односима, нестрпљење и неспремност да трпимо некога, како бисмо га добро упознали. Све је некако на брзину, све је дозвољено, све је ту... Због тога има много брзо склопљених бракова али и много развода, па неки родитељи, уплашени да им деца не остану сама, пристају на труле компромисе - објашњава Пановић.

- Млади су нестрпљиви и већ после првог или другог сусрета, одлазе у кревет. Не развијају чежњу, благо дозирану стрепњу, стид или срам, све оно што нас чини људским бићима. Савремен човек често се понаша животињски. Доминантна филозофија је "у се, на се и пода се". Зато млади немају довољно стрпљења да упознају једно друго, у брак улазе нагонски, уместо да негују дубину односа.

Најважније је да родитељи задрже добар однос са својим дететом, да разговарају с њим и дају му нека упутства, а не да му постављају забране, истиче Павловић.

- Млади хоће све да пробају, зато би родитељи и друштво требало да им понуде правила која ће да им служе као оријентири. Та дисциплина ће им помоћи да схвате и разумеју границе понашања и норме без којих ниједно друштво не може да функционише као уређена заједница.

Неки родитељи сматрају да пару треба дати на знање на чијој су "територији" и да се подразумева да поштују правила куће, чак и ако обоје зарађују.

- Где год да дођете, прилагођавате се правилима понашања у тој кући. Проблем је у томе што модерно друштво форсира живот без граница, потребу за сталном забавом и непрестаним задовољством, лаком и брзом зарадом, па онда долазимо у сукоб са онима који мисле другачије, родитељима.
МОЈИ И ТВОЈИ НАЈВЕЋИ извор сукоба и свађа је враћање на "моје" и "твоје", зато је веома важно да се избегне стереотип да су нечији родитељи бољи или лошији. Важно је да упознамо и "моје" и "твоје" како бисмо заузели одговарајући став према тој особи, односно целој породици. Свако од нас има своју породичну историју, контекст у коме одрастамо и у коме важе одређена правила, закони и системи вредности. Све то постаје део нас. Такође, свако има и неко своје лично искуство, страхове, стрепње, падове, успоне, све то носимо у мираз када се упознајемо са партнером и продубљујемо наш однос. Да би веза трајала и била дубока, важно је све то упознати, како не би било изненађења и како бисмо колико год је могуће избегли процес осуђивања, а оно увек почиње поређењем "мојих" и твојих" - подсећа Пановић.

Наравно, најбоље решење је да млади пар живи у свом стану, да се осамостали. Јер, када се заједно суоче са животним проблемима, знаће и да ли су једно за друго. Нажалост, у Србији нема много младића и девојака који могу да праве овакве планове, па чак и уз помоћ родитеља.

С друге стране, многи се питају када је прави моменат за упознавање са партнеровим родитељима?

- Ако је веза озбиљна и квалитетна са тенденцијом да се продуби, после неког времена требало би упознати те људе. Некада се у Србији ни крава није куповала од непознате породице. Здраворазумски гледано, не треба да нам буде свеједно из какве фамилије долази наш партнер. Многе девојке су се грдно превариле игноришући неке детаље везане за породицу или прошлост изабраног, мислећи да ће га оне својом добротом и стрпљењем променити набоље, одвићи од алкохола или чак наркоманије. Нажалост, такве приче углавном немају срећан крај.

Не треба заборавити и то да је заједнички живот под родитељским кровом на неки начин продужетак "агоније" и неодлучности у вези са браком и обавезама, нарочито ако су партнери већ прешли 30 година.

- Не постоји идеалан период за улазак у брак, али неопходни су одређени степени зрелости, нарочито емотивне. То значи да треба да прихватимо обавезе и партнера таквог какав јесте, ако он испуњава нека наша очекивања и критеријуме вредности, у том случају, "агонија" нестаје. Поједини родитељи инсистирају да млади партнери преузму одговорност и вере се. Може, под условом да та веза има смисла. Али истрајавање на томе не мора да буде никаква гаранција, иако би код људи који држе до договора, то требало нешто да значи. Веридба је верификација спремности за улазак у брак, али младима то не значи ништа. Једноставно, венчани лист више не значи ништа, у питању је стереотип. Највећи број бракова распада се у првих пет година. Другим речима, партнери су незрели ушли у везу, неспремни да раде на себи и да изграђују однос, због чега се лакше одлучују и на раскид.

Оно на чему треба истрајавати је сазревање, прихватање одговорности и уважавање и поштовање другог, истиче наш саговорник.

- Поштовање је кључна карика која данас недостаје многима. Партнери се међусобно не поштују довољно, па не дају пример деци како би требало да се односе према партнеру. Да би нешто трајало, мора да буде засновано на добрим темељима, а то подразумева стрпљење, трпљење, поверење, али и спремност да мењамо себе. А ми желимо да променимо оног другог, што често сугеришу и родитељске поруке, "немој ти ћерко никога да трпиш, нисам ја тебе школовала да се ти мучиш".

Ипак, наш саговорник сматра да се одређени степен трпљења у вези подразумева, јер не можемо сви да размишљамо и понашамо се исто.

- Али, зато можемо да будемо толерантни и уважимо аргументе партнера, што подразумева и да умемо да га слушамо. Међутим, нестрпљење разбија спремност људи да чују оног другог. Највећи извор неспоразума је то што унапред имамо одговоре на питања која он није ни поставио. Тај стереотип не даје нам могућност да саслушамо једни друге, а он је предуслов да се разумемо, што је опет предуслов за љубав - закључује Пановић.
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Породица - модерна, реал-социјалистичка, патријархална...

Порукаод Aнa » Суб Јул 26, 2014 7:11 pm

Брдо пара за промену презимена



В. Ц. СПАСОЈЕВИЋ | 28. јул 2013. 21:30 | Коментара: 11

Због високих цена такси све мање припадница лепшег пола се одлучује да промени лична документа. За разна неопходна уверења потребно је најмање 6.500 динара. Најављена измена закона


И поред развода неке жене задрже презиме



ДА би после удаје променила презиме, или после развода вратила девојачко, жена у Србији данасмора да издвоји право мало богатство. Зато се, из економских разлога, а не због феминизма, све већи број дама одлучује да задржи старо.

А чак и кад га промене, како признају матичари, све док не „пригусти“, новопечене супруге не мењају лична документа. Уколико не путују, па им није потребан пасош, то може да потраје и неколико година.

- По склапању брака матичар доставља извештај, који се уписује у књигу рођених и венчаних. Да би формализовала своје удато презиме, жена мора да поднесе извод из матичне књиге рођених, извод из кљиге венчаних и уверење о држављанству, као и да плати таксу за промену презимена - каже Милена Станисављевић, матичар из београдске општине Савски венац, највећег матичног подручја у Европи.
МИЛИЈАРДЕ ЗА ПАПИРЕ ГРАЂАНИ Србије годишње, према рачуници Националне алијансе за локални економски развој, само за вађење крштеница, венчаница, уверења о држављанству и осталих извода, потроше невероватних 9,27 милијарди динара!

Вађење крштенице у овој општини кошта 400 динара, венчанице исто толико, а уверење о држављанству 700. Уз таксу то је више од 1.500 динара, јер су у неким општинама ови папири и скупљи.

Али то је само почетак. Даме које имају ново презиме морају и да имају нова документа - личну карту, пасош, возачку дозволу, ако возе... Мењају се и радна и здравствена књижица, уписује се ново пребивалиште, мењају подаци у банци и другим институцијама.

Само вађење личне карте кошта 1.139 динара, па вађење пасоша 3.600, такса за промену пребивалишта је 560, а промена возачке дозволе због промене презимена 1.546. Најјефтинија је промена презимена у радној књижици, јер је за то, како су нам објаснили у београдској општини Стари град, потребна фотокопија личне карте и извод из књиге венчаних (400 динара). Исправка презимена се - не наплаћује.

Све у свему, за најосновнија документа жени је потребно минимум 6.500 динара!

- Многе жене, баш зато што немају пара, све док могу не мењају документа. Говорим из личног искуства. Онда се деси да се разведу, па се сви запање откуд им у изводу из матичне књиге рођених и венчаних различито презиме од оног у личној карти или пасошу - каже једна од матичарки из Старог града.

Ништа јефтиније није ни враћање на девојачко презиме, ако се жена разведе. Напротив, уместо да јој после свих траума помогне, држава ће гледати да је „одере“. Уколико покрене поступак за промену личног имена и презимена 60 дана од развода, може да искористи право на такозвани скраћени поступак, за који су јој потребни изводи из матичне књиге рођених и венчаних, извод о држављанству, лична карта и плаћена такса од 700 динара. Све у свему, 2.200 динара.
РАЗЛИЧИТЕ ЦЕНЕ ОСИМ у општини, поједина документа могуће је извадити и у суду, и то далеко повољније. Тако, рецимо, сагласност да други родитељ може да изведе дете из земље у општини кошта око 1.000 динара, а у суду око 300.

Ако овај рок прође, иде се на класичну промену презимена и број докумената се повећава, па је потребно и уверење да особа није под истрагом, пресуда о разводу, пореско уверење (да није дужна порез), фотокопија личне карте, и 700 динара такса. Тако износ расте.

- Цене промене презимена, мада су и даље многима скупе, јефтиније су него пре две године, када је само такса коштала 2.500, и за промену је била потребна сагласност мужа, док данасжена самостално о томе одлучује - констатује Милена Станисављевић.

Наду да ће ствари од следеће године ипак бити мало боље дају најављене промене закона о општем управном поступку. Он ће се пред посланицима наћи током јесењег заседања, а грађани убудуће неће морати да прилажу крштеницу, потврду о држављанству и друге изводе да би добили нову личну карту или пасош. Органи управе мораће сами да прибаве податке који се воде у службеним евиденцијама и јавне исправе које се на основу њих издају.


БРОЈКЕ

* 1.200 промена презимена после удаје

* 2.200 промена презимена после развода

* 4.739 промена личне карте и пасоша
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%8 ... -prezimena
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Породица - модерна, реал-социјалистичка, патријархална...

Порукаод Aнa » Пон Авг 25, 2014 5:59 pm

Мешовити брак није лак




Изазови и препреке међу партнерима који нису исте нације, вере или расе: Кад љубав прође, остају разлике у култури, а неразумевања постају интензивнија. Свађа може да "плане" и док бирамо име детета


Весна М. (36) је из Новог Сада. Пјер Р. (38) из Данкерка у Француској. После десет година брака и 17 месеци везе, престали су да се воле. Другима се чинило - тек тако. Они, међутим, знају да љубав није ишчезла у тренутку, него је умирала лагано и болно. Угушиле су је учестале свађе, којима су допринеле културолошке разлике које су се и на почетку препознавале, али нису вређале. Биле су симпатичне и изазовне. Весна је са задовољством учила француски језик, преселила се у Пјерову земљу, прихватила обичаје његовог народа. То што је она беле расе, за њега је била права егзотика. Обећао је да ће проговорити српски језик и да ће сваке године одлазити у Нови Сад. А онда је Весна све више времена проводила у Србији јер се осећала несхваћено и усамљено, а Пјер све мање желео да слуша критике на рачун његове ароганције, паметовања, темперамента. У причу се умешала и вера. Када је прошла занесеност, и њему и њој се чинило да су широм отворили очи и на све разлике које су их некада привлачиле, почели су да гледају као на бреме. Даље нису могли да га носе.

Ово је прича о мешовитим браковима. О томе да ли су компликованији, захтевнији и са болнијим последицама или су богатији, узбудљивији, динамичнији. Или су напросто исти - ни једноставнији ни компликованији, ни бољи ни гори.

Већина истраживања показује да када међу партнерима који су различите вере, нације или расе престане љубав, неразумевања постају интензивнија, а расправе учесталије и експлозивније. Оно што нам је до јуче било магично привлачно, па смо с љубављу усвајали обичаје народа нашег партнера и хвалили традиционалне специјалитете које нам је правио, постаје окидач за свађу. Ништа нам више није ни забавно ни укусно.
БАЛКАНСКА ТЕМПЕРАМЕНТНОСТ Социолози кажу да је велики проблем за људе са Балкана што су темпераментнији од већине, па неразумевање у браку настаје када природни "емотивни вишак" морамо да потиснемо, јер нас супружник, који припада другој култури, не разуме. Из бојазни да ћемо бити протумачени као чудаци, радије се повлачимо у себе, што није добро на дуже стазе.
Слика

Саговорник "Живота плус" Марко Браковић, андрагог и психотерапеут у Дефектолошком саветовалишту "Ентера", каже да се ситуација по том питању код нас, ипак мало променила:

- Искуство колега који су радили на побољшању односа партнера из мешовитих бракова, говори да су њихови данашњи проблеми више везани за свакодневне брачне, финансијске и емотивне аспекте него за национално, верско или расно порекло. Као да је преживљавање у овим суровим временима мало ставило у запећак таква питања, што не значи да су она нестала. Њихови проблеми су сада, пре свега, економске природе, што можемо да видимо по све већем броју Албанки које се удају за Србе, да би како тако дошле до егзистенције и евентуалног потомства.

Јасно је да докле год траје заљубљеност, а још више фаза опчињености, културолошке разлике не представљају камен спотицања. Родитељи, с једне и с друге стране, неретко упозоравају децу да не би требало да озваниче везу са неким ко није из нашег "крда", а понекад ни пријатељи не знају да прећуте, јер им се не свиђа то што смо отишли предалеко у односу са неким ко се „не презива на ић”. Међутим, заљубљена глава то обично не чује. Или одбија да чује, јер верује да љубав све побеђује. Али, шта може да се деси када најдубље страсти спласну?
ОКИДАЧ СУ НЕОСТВАРЕНЕ ЖЕЉЕ На питање шта може да буде главни окидач за свађу или развод у оваквим везама, Браковић каже: - Обично су то неостварене идеје и жеље које је неко имао пре венчања. Ако брак не оствари наша очекивања, онда се врло лако упада у кризу, због чега је важно да се на почетку зна шта су наша, а шта партнерова очекивања. То се постиже на лак начин који људи често избегавају - искреним разговором. Ово важи за све, па и мешовите бракове.

- Када престане љубав, важно је да још постоји поштовање и искрено пријатељство. Онда се такав однос може одржати, иако је заљубљеност као идеализација партнера одавно прошла. Важно је знати да је брак често последица друштвених очекивања и интереса, а не толико искрене жеље. Отуда је број развода све већи, а све је мање спремности на компромис. Нарцисоидизација модерног човека у доба масовне потрошње лоше утиче на сваки, а поготово на мешовити брак - објашњава Браковић.

Социолози подсећају да су очекивања и потребе које имамо од партнера из друге културе различити у односу на оне које имамо од мужа или жене из сопствене. На почетку ни не очекујемо да нас странац разуме и испрати као "домаћи", јер нам је забавно да му приближавамо наш свет и спознајемо његов. Када почнемо да живимо реалан живот, са свакодневним стресовима које он носи, а код куће не можемо да се изјадамо на матерњем језику или када некоме чија вера проповеда другачије погледе на свет не можемо да објаснимо шта нас то мучи, почињемо да пуцамо. Браковић је, међутим, оптимиста и верује да разлике могу да се прилагоде.

- Уз љубав, труд и искрену жељу, све може да се постигне - тврди наш саговорник. - Заправо, све различитости не би требало уопште да нам сметају, ако смо се већ одлучили за мешовити брак. Уколико одлука није била искрена, већ мотивисана нечим другим, онда те навике и обичаји веома брзо засметају некоме од партнера. Или чак и једном и другом.
Сви се слажу да је ситуација далеко мање компликована када пар нема децу. Али, са рађањем потомака, проблеми се често усложњавају. За почетак - свађа може да "плане" док бирамо име детета. Које год да изаберемо, тешко да ћемо задовољити "укус" обе нације или вере. Озбиљнији проблем је како васпитати малишана, који је и "наш" и "њихов", а да ни "наше" ни "њихово" не превагне. Браковић подсећа на лепоту одрастања у мешовитим браковима, јер су та деца по правилу богатија за обичаје, празнике, језике... Она су у старту у предности у односу на вршњаке који живе са родитељима који потичу из исте културе. Најважније је, сматра Марко, да се као и свака друга деца одгајају у духу толеранције према припадницима других нација и култура.

- Нажалост, таква деца су прва страдала у ратовима на овом просторима, јер им је било веома тешко да поверују да ће се комшије, које чак припадају у истом културном простору, убијати због вере или заставе. Ипак, одгајати малишана као шовинисту је такође велики ризик. Децу не ваља превише штитити од живота, треба им објаснити како заиста стоје ствари, али превелика строгост по сваком, па тако и по питању нечије нациналности, није препоручљива - упозорава Браковић.

Ипак, колико год вера, нација или раса били утицајни фактори, љубав се ту и даље пита. Само је важно да је негујемо.
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%8 ... k-nije-lak
Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm

Re: Породица - модерна, реал-социјалистичка, патријархална...

Порукаод Aнa » Нед Јун 12, 2016 3:05 pm

Корисников грб
Aнa
 
Поруке: 4089
Придружен: Пет Нов 11, 2011 6:49 pm


Повратак на Љубав, сексуалност и породица

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 2 госта

cron