АНКЕТА: Зашто Владимир Путин не слави своје "љотићевце"?

Сви који мрзе српску митологију. Љотићевци, глобалисти, талибани, либерали по занимању, скинхедси, образовци, стројевци, напредњаци, дверјани, цр[к]вени кмери, вехабије, зилоти, фундаменталисти свих врста

Зато што

Путин је комуниста
0
Нема гласова
Путин је глуп
0
Нема гласова
Путин не зна историју
1
11%
Путин је издајник
1
11%
Путин не слави издајнике
7
78%
 
Укупно гласова : 9

АНКЕТА: Зашто Владимир Путин не слави своје "љотићевце"?

Порукаод Svetovid » Пон Мар 26, 2012 12:08 am

:kafa

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstov ... %D1%98uris

Рат у туђој униформи

ПOСЛЕДЊИ ЈУРИШ

Слика

Најбројнији странци у немачкој војсци били су грађани Совјетског Савеза: Руси, Украјинци, Козаци... Било их је око два и по милиона

Слика

Није познато где и када су основане прве добровољачке јединице састављене од грађана СССР. Њихови почеци обавијени су тајновитошћу, а све због страха од Хитлера који је категорички био против њиховог било каквог укључивања у рат с Русијом. Међутим, потребе војске и необуздани полет који су показале стотине заробљених официра и хиљаде војника, као и готово целокупно тамошње становништво, натерало је немачке команданте да прихвате добровољце у борби против Совјета, чак иако су тиме кршили наређења Врховне команде.
У почетку су их постављали на места возача, радника у складиштима, чувара, али је овај оглед превазишао сва очекивања. У пролеће 1942. године било их је 200.000 у позадини немачких армија, да би до краја године број нарастао на готово милион људи. Названи су хивији (од Hillfswillige – добровољна помоћ). Наставили су да носе совјетске униформе, а често је једини знак распознавања била трака с натписом „Im Dienst der Deutchen Wehrmacht” (У служби немачке војске). За случај опасности, имали су лично наоружање.
Следећи корак немачке команде на истоку био је окупљање војних добровољачких јединица, названих „Osttruppen” (источне трупе). Задатак им је био чување друмова, пруга и мостова, борба против совјетских партизана у позадини, а понекад су чак држали и неке мање важне делове фронта. Били су распоређени у батаљоне (Ostbataillonen), састављене од Руса, Украјинаца, балтичких и кавкаских народа, Козака и народа из Средње Азије. У новембру 1941. године првих шест батаљона окупљено је у позадини групе армија Центар, а ускоро је и Врховна команда Вермахта дала званичну дозволу за стварање оваквих јединица.

Слика

Злочин у Варшави

Једна од првих руских добровољачких јединица била је РОНА (Руска ослободилачка национална армија), која је устројена у зиму 1941–1942. под командом совјетског капетана Каминског, кога су Немци унапредили у чин генерал-мајора. Његова армија (у ствари, никада није премашила величину дивизије) прво се борила против совјетских партизана, а касније и на фронту. У лето 1944. године, пошто је претрпела велике губитке, РОНА је повучена у Источну Пруску, где ју је Химлер преузео од Вермахта и распоредио у СС бригаду.
Бригада Каминског стекла је најгори могући углед међу свима који су имали ту несрећу да је сретну. Зао глас нарочито је потврђен приликом гушења Варшавског устанка 1944. године. Једино је злогласна СС Дирлевангер бригада, састављена од добровољаца криминалаца из немачких затвора и концентрационих логора, могла да се мери по злу с Бригадом Камински. После Варшаве званични извори наводе да је Камински убијен у заседи пољских партизана, док они незванични тврде да је због злочина изведен пред немачки војни суд и потом стрељан. Остаци бригаде придружени су Власовљевој армији.
Скоро у исто време када и РОНА, у Белорусији је настала Дружина (чета) Гил-Родионова и Руска национална армија, близу Смоленска. Прва, која је била СС формација, распуштена је 1943. године. Друга, позната као Бригада Бојарски, доживела је исту судбину крајем 1943. године. Поред ових јединица, постојало је још доста добровољачких батаљона, чета и водова. У почетку нису имали никакав положај, али касније су званично признати. Већина њих, састављена од Руса, касније је укључена у Власовљеву РОА, која није била армија у организационом смислу те речи, већ је то име коришћено за све руске добровољачке јединице које су признале Власова за вођу и команданта.
У нешто бољем стању биле су Источне легије, тзв „Остлегионен”, које су се, према Розенберговој замисли, састојале искључиво од неруских добровољаца. Хитлер је то ограничио на нације које живе далеко од граница Великог рајха. Тајна депеша од 30. 12. 1941. садржала је наређење Врховне команде о стварању Туркменистанске легије, од добровољаца Туркмена, Узбека, Казахстанаца, Киргиза и Таџика. Друга, Кавкаско-муслиманска легија од Азера, Дагестанаца, Чечена и осталих народа с Кавказа. Трећа је била Грузијска, а четврта Јерменска.
Насупрот незваничним јединицама, Источне легије од почетка су имале националне комитете као основ политичког деловања. Овде би требало да се напомене да легија није била тактичка јединица, већ се име односило на центар где су се добровољачке националне јединице обучавале.

Степа без Црвене армије

Немачки команданти гајили су велику наклоност према Козацима, иако ови нису скривали свој политички циљ – стварање независне козачке државе, Козакије. Њихова храброст, општепозната мржња према Совјетима, као и борба коју су од самог почетка водили против партизана, брзо су дали резултате. Већ средином 1942. године у Могиљеву је распоређена коњичка козачка јединица, под командом бившег совјетског мајора Коновова, који је пре тога с целим својим пуком пребегао на немачку страну.

Слика
Козачки заштитни корпус на улицама Шапца и у Загребу (доле)

Слика

Када се у лето 1942. године Јужни фронт брзо померао ка Кавказу и Волги, немачке армије ушле су на подручје које су настањивали Козаци. Састављени од многих племена, током Грађанског рата 1919–1922. године створили су шест козачких република: Донску, Кубанску, Теречку, Оренбуршку, Уралску и Астраханску. Републике су срушили бољшевици уз невероватну окрутност.
Због свега тога Козаци су Немце дочекали као ослободиоце. Целокупно становништво градова, насеља (козачких станица) излазило је да дочека немачке трупе с цвећем и певањем дуго забрањених националних песама. Козачке јединице Црвене армије у целини су прилазиле Немцима, нове јединице ницале су буквално ниоткуда, у старинским униформама, наоружани шашкама (сабљама), пиштољима и пушкама који су годинама лежали закопани.
Најстарији и најпоштованији атаман (козачки вођа) Кулаков, за кога се од 1919. године веровало да је мртав, изашао је из скровишта и, праћен стотинама Козака у живописним униформама и на величанственим коњима, победоносно умарширао у Полтаву. Хиљаде Козака у заробљеничким логорима ставило се на располагање за борбу против Совјета. Чак су се остаци народа Калмика, којих је било око 60.000, окупили у 16 коњичких одреда, који су без икакве милости очистили степу од Црвене армије. Немачки генерал Кестринг, који је добро познавао Русију и 1942. године постао гувернер Кавказа, изјавио је да је мислио да сања или гледа неки историјски филм. Таква је била козачка освета за године насиља које је спроводио НКВД, злогласни Народни комесаријат унутрашњих послова Совјетског Савеза.

Стижу Черкези

Регрутацију Козака за борбу против Совјета надгледао је Козачки национални ослободилачки покрет чији је циљ био поновно стварање козачке националне државе. У лето 1943. године окупљена је Прва козачка дивизија под командом немачког генерала Фон Панвица. Састојала се од шест коњичких пукова. Убрзо је проширена у Петнаести СС козачки коњички корпус, с око 50.000 људи. Потом су створене још две козачке бригаде и дванаест резервних пукова, као и један број мањих јединица, које су придружене немачким. Све у свему, Козака на немачкој страни било је око 250.000.

Слика

Атман Кулаков (''Лисица из Терека'') с немачким генералима

Давање места козачком корпусу међу СС јединицама била је Химлерова замисао, која се доста често користила, како би се сузбио утицај војске на стране јединице. Немци су Козаке користили за борбу против партизана, покривање позадина армија, а понекад и на фронту. Касније, неке јединице пребачене су у Француску и Југославију. Козачка команда се бунила на основу обећања да ће се Козаци борити искључиво против Совјета, али узалуд. У Југославији су ратовали углавном у Хрватској, Босни и Срему, уз неке мање јединице на западу Србије, где су у борби против партизана имали приличан успех.
На брдовитом подручју коњима су се лакше сналазили од механизованих јединица, били покретљивији и, према томе, далеко опаснији. Према цивилима су се понашали различито, у зависности од прилика, од немилосрдног уништавања села из којих је пуцано на њих, до помагања сељацима у пољским радовима. То су били они „Черкези” које су често помињали људи који су преживели рат у тим крајевима, познати по храбрости, суровости и по томе што су практично били срасли са својим коњима. Истина, Черкези су се налазили у малом броју у тим јединицама, али су ипак у питању били Панвицови Козаци. Једна јединица размештена у Француској извела је можда и последњи масовни коњички јуриш с голим сабљама на америчку артиљерију, после искрцавања у Нормандији.

После капитулације, Источне трупе и Козаци, већина заједно с породицама које су их пратиле, предали су се савезницима, углавном Енглезима, у Аустрији. И поред обећања да ће им бити омогућен останак на Западу, ови су их испоручили Совјетима. Убијани су у пребацивању, стрељани, послати у уралске руднике одакле се мало ко вратио. Генералима Панвицу, Краснову, Шкуру и осталим вођама суђено је за издају и обешени су, што је иронија, јер уопште нису били грађани СССР. Панвиц је био Немац, а Краснов и Шкуро руски емигранти, са страним држављанством.



Завршићемо речима енглеског морнара који је учествовао у превозу Козака: „Присуствовао сам евакуацији из Данкерка, наши војници су се осећали лоше. Видео сам бомбардовање Малте, оглувео од експлозија.
Преживео сам потапање брода. Знам како је ноћу скакати у воду, у бездан, док около чујеш крике својих другова. То је ноћна мора. Возио сам немачке заробљенике после Нормандије, умирали су од страха. Али све то није ништа. Прави, ужасни, неисказиви страх видео сам у конвојима којима смо Русе изручили у СССР. Како их је страх обузимао, постајали су бели, зелени и сиви. Када смо пристали у луку и када смо их предавали НКВД, људи су нарицали и губили разум. Сада знам шта је страх човека који је прошао пакао, и то није ништа у поређењу са страхом човека који иде у пакао” .

Аутор:
Немања Баћковић


СТЕПСКИ ВУКОВИ

Козаци су настали као заједнице слободних војника-коњаника. Појавили су се у 15. веку у степама јужне Русије, као одбрана од упада азијских номада. Чинили су их руски и украјински сељаци и известан број татарских пребега. До 18. века делимично су били независни од Руског царства, а после тога су служили као одабрана коњица. У царској Русији били су ослобођени плаћања пореза, али су зато увек били спремни за полазак у рат. Сами су бирали вође (атамане). Највише их је живело у областима око река Урал, Дон и Дњепар. По подручју у коме су живели, разликујемо: украјинске, донске, уралске, кубанске, запорошке, сибирске и друге Козаке. Уралски и оренбуршки Козаци одиграли су кључну улогу у освајању Сибира.
За време Другог светског у великом броју пришли су Немцима, уверени да ће им они помоћи да поврате стару славу и земљу прадедова. Остали су, у истом рату, јунаштвом прославили многе јединице Црвене армије.
Најпознатији Козаци о којима њихови потомци данас са сетом певају јесу Јермак који је почео освајање Сибира, атаман Богдан Хмељницки побунивши се против Пољака, затим гласовити Стјепан Стењка Разин, предводник устанка против руских бојара, као и Јемељан Пугачов коме је дозлогрдило малтретирање спахија. Не треба заборавити ни Семјона Дежњева који је на челу малог одреда први морем дошао до мореуза који раздваја амерички од азијског континента и по коме се крајњи источни рт Азије назива – Рт Дежњева. Међу њима је, свакако, и Гогољев литерарни јунак Тарас Буљба.
П. М.

Слика
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: АНКЕТА: Зашто Владимир Путин не слави своје "љотићевце"?

Порукаод Svetovid » Пон Мар 26, 2012 11:51 am

:knjige
МАЛО О „НЕПРИМЕРЕНО“ ВИСОКОЈ ЦЕНИ. Уз 70 година од почетка Великог рата
Руслан ЛИЊЕВ | 27.06.2011

........

Да узмемо, рецимо, историју Русије. Од времена најезде Батија на тадашњу Рус уобичајено је било да су сукоби између кнежева крвави, и да они један другог предају непријатељу, као и да заједно са војском прелазе код победника на службу.

Неко ће рећи: па то је било пре него што је власт централизована. Рецимо да је тако. Али стиже и она, централизована власт, па шта? Зар се бојари, козаци, стрелци нису заклињали час пољском краљу, час Лажним-Димитријима? А доцније – у јеку Северног рата Петра Првог, када је војска Карла XII упала у Русију, донски козаци, на чијем је челу био К.Булавин, су ударили из позадине по њима, освојили главни град Донске Војске – Черкаск, па затим Царицин, опколили Саратов, дошли до Тамбова и Пензе. На страну Швеђана је, заједно са запорожцима, прешао дупли издајник - гетман „Левобережне Украјине“ И.Мазепа. Доцније је и он са својим одредима био на страни Турака, па затим и кримских Татара.

После је био рат са Наполеоном. У губернијама – Виленској, Гродњенској, Минској, кнез Р. Гедројц је сакупио војску од двадесет хиљада људи, која је прешла у стан тадашњег Евросавеза, а локалне православне баћушке, поступајући по савету најстаријег по чину у Могиљовској епархији, Варлаама, су положили заклетву на верност Бонапарти и служили службу божју - захвалницу за њега.

У току Првог светског рата, трудећи се да доведу до деобе Русије, тајне службе Немачке и Аустро-Угарске су радиле са представницима сепаратистичких група и покрета Пољске, Финске, Балтије и Грузије. Врбовање је вршено и међу ратним заробљеницима - муслиманима. Нису успели да стигну до масовног врбовања руских заробљеника, којих је било 3,6 милиона, од 15,4 милиона мобилизованих. Осим тога, од лета 1917. године милион и по руских војника је кренуо не у заробљеништво, већ - кући – да дели земљу. Гаранција за праведну поделу била је пушка или чак митраљез, понети са фронта. Укратко – епизода са капетаном Швабрином из „Капетанове кћери“ А.Пушкина у нашој историји и није баш неки изузетак.

Уосталом – зар баш само у нашој, а не и у светској? Започета издајом библијског Јосифа од стране његове браће, па све до предаје генерала Младића Хашком трибуналу, која само што се десила. Да ли је то и крај?

Наравно, ни по карактеру, ни по величини, ни по тежини мука се ни један претходни рат који је водила Русија не може упоредити са Великим отаџбинским. Никада пре тога наша земља није дала оружје у руке 34,4 милиона људи. Никада дотле није долазила у ситуацију да непријатељу остави територију са 80 милиона становника. Па ако се говори о колаборационизму, онда историчари, који то проучавају, говоре о цифри од милион и по људи, углавном оних који су служили у националним формацијама, у козачким дивизијама, у борбеним, тајним и помоћним јединицама противника. Најзад, у полицији, у којој је служила трећина свих колаборациониста. Од њих је у централним областима СССР које је био окупирао непријатељ, укупно било 300.000 Руса.

Па и то је много. А опет – са чиме да се упореди? Ако се упоређује са другим земљама Европе из времена Другог светског рата, на пример са Француском, која није осетила ни масовне конфискације, ни репресије, ни колективизацију, треба узети у обзир да се од 6 милиона људи, који су били у оружаним снагама земље, практично читав тај број, ако не сам предао, онда је предат вермахту, после чега се близу милион Француза борило на Хитлеровој страни по фронтовима Европе, па и против нас, у афричком Ромеловом корпусу.

Морају да се прецизирају и тврдње о масовном добровољном преласку наших грађана на непријатељску страну. Услови, у којима се нашло више милиона наших заробљеника су били такви, да је често ступање у колаборационистичке јединице представљало једину могућност да се они спасу смрти од глади по концентрационим логорима. При том су многи рачунали да ће, пошто добију оружје, моћи да пребегну својима. И прелазили су у партизане, не само појединачно, већ и у великим групама, заједно са оружјем. Примера има довољно, између осталог из праксе такозваних националних легиона: татарских, јерменских, грузинских и тд. Ако би немачка команда посумњала да се неко спрема да пређе на страну Црвене армије такве групе би се одмах преформирале или одлазиле на Запад, али и тамо, пошто би поубијали немачке команданте, борци би прелазили на страну француских, југословенских, италијанских и тд. партизана.

Чак су се и многи литвански момци, за које се баш није могло рећи да симпатишу бољшевизам, крили од „добровољног“ позива да иду у шуму, због чега су њихови рођаци били репресирани – све до стрељања. Од „добровољне“ службе у јединицама СС склањала се и већина официра предратне литванске армије, што није згорег да подсетимо како садашње апологете некадашњих нацистичких дивота у земљама Балтичке регије, тако и московске памфлетисте.

И не сведоче немачки генерали о масовним преласцима наших ратника на страну непријатеља још од првих ратних дана, већ о нечем сасвим другачијем.

„Треба да се констатује упорност појединих руских јединица у борби. Дешавало се да су јединице, обучене да нападају бункере себе дизале у ваздух заједно са бункерима, не желећи да падну у руке непријатељу“. То је написао у свом дневнику начелник генерал-штаба копнене армије вермахта, генерал-пуковник Ф.Галдер, другог дана рата.

Трећег дана: „Све у свему, сада је јасно да Руси немају намеру да се повуку, већ напротив, бацају све чиме располажу на немачку војску иако она продире у облику клина“.

Четврти дан: „Јутарња процена ситуације потврђује закључак да су Руси решили да у граничном појасу воде одлучујућу битку и да одступају само на појединим деловима фронта, где их на то приморава врло јак притисак наших јединица које надиру.“

Осми дан: „Подаци са фронта потврђују да се Руси свуда боре до последњег човека“.

Генерал Блиментрит, који је ишао на Минск, констатовао је: „Понашање Руса је чак и у овој првој бици представљало поразни контраст у односу на понашање Пољака и западних савезника, када су ови трпели пораз. Чак и потпуно опкољени, Руси су се били за своје позиције и борили до краја“.

17. септембра 1941. године команда 39. корпуса вермахта је Хитлеру упутила промеморију о могућностима подривања бољшевичког отпора изнутра. У њој је констатовано: „Претходни ток источне кампање је показао да су бољшевички отпор и бес превазишли сва очекивања. Нико не треба ни да помисли да ће рат довести до револуције у Совјетском Савезу.“
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: АНКЕТА: Зашто Владимир Путин не слави своје "љотићевце"?

Порукаод cinteza » Пон Мар 26, 2012 2:06 pm

Невероватно је колико аутори пишу са симпатија о једним издајницима.
Слика Слика Слика
Корисников грб
cinteza
 
Поруке: 254
Придружен: Уто Нов 29, 2011 1:35 pm

Re: АНКЕТА: Зашто Владимир Путин не слави своје "љотићевце"?

Порукаод Svetovid » Уто Мар 27, 2012 8:08 am

Не знам колико си пажљиво читао, али овај други аутор не пише ама баш ништа афирмативно о феномену издаје.
:knjige На пример:
Ако се упоређује са другим земљама Европе из времена Другог светског рата, на пример са Француском, која није осетила ни масовне конфискације, ни репресије, ни колективизацију, треба узети у обзир да се од 6 милиона људи, који су били у оружаним снагама земље, практично читав тај број, ако не сам предао, онда је предат вермахту, после чега се близу милион Француза борило на Хитлеровој страни по фронтовима Европе, па и против нас, у афричком Ромеловом корпусу.

или

Генерал Блиментрит, који је ишао на Минск, констатовао је: „Понашање Руса је чак и у овој првој бици представљало поразни контраст у односу на понашање Пољака и западних савезника, када су ови трпели пораз. Чак и потпуно опкољени, Руси су се били за своје позиције и борили до краја“.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: АНКЕТА: Зашто Владимир Путин не слави своје "љотићевце"?

Порукаод Svetovid » Чет Апр 12, 2012 9:00 am

:kafa

Французи у немачким униформама

ГВОЗДЕНИ КРСТ ЗА КАРЛА ВЕЛИКОГ

Од самог краја Другог светског рата готово све нације здушно су прећуткивале неке од најнеобичнијих и најзанимљивијих прича које само сукоб таквих размера може да створи. Једна од њих је и прича која следи

Слика
Војници СС дивизије „Карло Велики” полажу заклетву

Стварање прве француске добровољачке јединице Вафен СС званично је одобрила вишијевска влада маршала Петена 22. јуна 1943. године. Незванично, СС је регрутовао Французе који су хтели да се боре против Енглеза или против бољшевика од самог почетка немачке окупације дела Француске 1940. године. Већина ових добровољаца једноставно је појединачно додељивана немачким СС јединицама, углавном дивизијама Викинг и Тотенкопф (мртвачка глава). Многи од њих су, макар, мањим делом били немачког порекла.
У јулу 1943. године почела је општа кампања регрутације, коју је спроводио „Comite des Amis de la Waffen SS” (Комитет пријатеља Вафен СС), коју је подржавао вишијевски министар пропаганде Пол Марион. Од добровољаца се захтевало да немају јеврејске крви, да су физички спремни и да имају између 20 и 25 година. Први регрути били су припадници вишијевских омладинских покрета, разних колаборационистичких милиција, припадници десничарских партија, али и доста студената.
Од 7. јула 1941. француски добровољци служили су у Вермахту (немачкој војсци) у „Legion des voluntaries Francais contre le bolshevism” (Легија француских добровољаца против бољшевизма – ЛВФ). Легија је у ствари била потпуно опремљен борбени пук који је немачка војска основала за борбу на истоку, како на фронту, тако и у позадини, против партизана. Око 7000 људи служило је у Легији, од којих је око 400 погинуло.

Рекордер у бацању граната

Када је ЛВФ распуштен, око 1200 људи придружило се Вафен СС. До 1943. године, Вафен СС бацио се на регрутовање добровољаца германског порекла, док су остале народе препуштали војсци. Вођство СС је у почетку Французе сматрало Латинима, али су, притиснути потребама у борби, признали давне трагове германског порекла, што их је учинило пуноправним припадницима СС.

Слика

Заставни вод Легије француских добровољаца

Француски СС добровољачки гренадирски пук основан је 18. августа 1943, са благословом Адолфа Хитлера. Тада су на располагању имали око 1500 регрута, од којих је 800 послато на обуку у Сенхајм, у Алзасу. Остали француски добровољци упућени су у посебне кампове и СС академије за официре и подофицире. До краја јануара 1943. године овај пук састојао се од 2480 добровољаца, подељених у два пешадијска батаљона од четири чете, плус штапско особље, противтенковски, инжењеријски и противавионски водови. Пук је званично унапређен у 8. СС јуришну бригаду „Француска”, иако се састојао само од 1688 официра и војника. Остатак је и даље био у камповима за обуку.
Новој француској бригади наређено је да одреди групу за брза дејства на Источном фронту. Главна борбена група састојала се од 18 официра и око 1000 подофицира и војника, распоређених у три пешадијске чете, штапско особље, инжењерију, противтенковски вод, позадину и санитет. Од 10. до 18. августа 1944. француски СС батаљон учествовао је у тешким борбама током совјетског напредовања западно од Санока, у Галицији. Јединица се одржала на положају упркос губитку око 200 људи. Батаљон, у коме је остало само 800 људи, пребачен је 17. августа јужно од Сандомира, у сектор Висле. Добили су 15 километара фронта за одбрану, за шта је било потребно бар десетоструко више људи.
Пакао је почео 20. августа, када је Црвена армија кренула у велику офанзиву на целом сектору. Француском СС наређено је да пошаље свој противтенковски вод у Радомисл. Ту је командант вода, деветнаестогодишњи Анри Кројцер, уредио одбрану града. Иначе, Кројцер је држао европски рекорд у бацању ручне гранате, од читавих 70 метара. Таква такмичења редовно су се одржавала тих година. Са своја три противтенковска оруђа, уз помоћ раштрканих Немаца које је успут скупио и ставио под своју команду (све заједно јединица не јача од чете), задржавао је цео тенковски пук Црвене армије. Кројцер је тешко рањен у борби и одликован је Гвозденим крстом првог реда. Остатак Француза учествовао је у огорченим борбама прса у прса у граду Мокре. Борба је трајала пуна три дана.

Слика

Опасна милиција

У данима који су следили, француски СС непоколебљиво је испуњавао све постављене задатке, али су полако потискивани када је немачка линија фронта попустила пред налетом Совјета. Мало даље на западу су се прегруписали, а 28. августа остаци француског батаљона повучени су са фронта. По повлачењу, смотру је извршио СС бригадефирер (СС чин у рангу генерала) Август Трабант, командант 18. СС дивизије „Хорст Весел”. Од људи који су дошли три недеље раније преживело је само 140. Трабант је био задивљен пожртвовањем Француза, и поделио је 58 гвоздених крстова, многе од њих постхумно. Њихово држање у борби одмах су уочили у штабу Вафен СС у Берлину и убрзани су планови о стварању дивизије сачињене од француских добровољаца.
Француска СС дивизија званично је окупљена 1. септембра 1944, сачињена од преживелих из ЛВФ и бригаде „Француска”. Били су смештени у Грајфенбергу, у Западној Пруској. Кратко време јединица је била у рангу бригаде, за случај да није могла да достигне јачину дивизије. Назив јединице „Charlemagn” (Карло Велики) изабран је у конкуренцији са „Jeanne D’Arc”, односно Јованка Орлеанка, а на основу тога што је Карло Велики ипак био оличење пангерманског европског хероја, док је Јованка Орлеанка била чисто француска личност, при том са верским предзнаком.
Језгро нове дивизије чинила су два батаљона старе јуришне бригаде, који су проширени у СС гренадирски пук 57 и 58. Команда је поверена СС оберфиреру (не постоји еквивалент чина изван СС, између пуковника и генерал-мајора) Едгару Пуоу, бившем пуковнику Легије странаца и касније команданту ЛВФ. Планери Вафен СС предвидели су да дивизија буде потпуно спремна за шест месеци, будући да је већина људства прошла обуку и имала богато борбено искуство. У октобру 1944. године добили су појачање од 1500 бивших припадника француске милиције.
Милиција (фр. Milice) била је одлично обучена парамилитарна јединица која се борила против француских партизана. Положили су СС заклетву 11. септембра 1944, током величанствене свечаности којој су присуствовали високи гости, укључујући и чувеног валонског СС генерала Дегрела. Он је одржао говор, после кога је доста политички оријентисаних Француза изразило жељу да пређе у Дегрелову 28. СС валонску дивизију. Дегрел их је преузео, са све оружјем и опремом, али о томе није обавестио команду Француза, која није била претерано одушевљена развојем догађаја. До краја године дивизија се састојала од 7600 потпуно опремљених и увежбаних људи, а на челу сваке јединице налазио се официр прекаљен у борби.

Против Црвене армије

Почетком 1945. године у Берлину, командант Пуо добио је уверавања од Химлера да дивизија неће ићи у борбу против Француза, као и да ће се борити под француском заставом. Такође, потврђено је да ће имати и верску службу, што је био велики изузетак у Вафен СС.
У фебруару 1945. пребачени су на јако оптерећен померанијски сектор Источног фронта, а чим су стигли у Хамерштајн, Совјети су покренули велику офанзиву. Насупрот дивизији „Карло Велики” налазиле су се четири пешадијске дивизије и две тенковске бригаде Црвене армије. Иако су совјетске јединице често биле нешто слабије од уобичајеног бројног стања, Французи су, ипак, били у веома неповољном положају. Били су добро опремљени панцерфаустима (ручни ракетни бацач, врло делотворан против тенкова), те су буквално разнели обе тенковске бригаде, уништивши око 50 тенкова. Пропаганда је то повезала са праћком којом је Давид победио Голијата.
После многих битака у Померанији, 23. априла око 300 преживелих пребачено је у Берлин, где су придодати остацима Нордланд дивизије. Њен штаб смештен је у Оперу, одакле је због јаког бомбардовања убрзо померен испод земље, на главну станицу метроа. Општи совјетски јуриш на центар града почео је 28. априла, када су на канале постављени понтони, преко којих су надирале јуришне трупе Црвене армије. Распламсала се битка у којој су Французи врло пожртвовано учествовали. Панцерфаустима су уништили 62 тенка који су надирали ка Хитлеровом бункеру.
Северно од Берлина СС батаљон 58 и остали Французи који нису ушли у град, пробијали су се под борбом према Данској, где су покушавали да се споје са остацима Дегрелове 28. дивизије. Међутим, Британци су им пресекли пут и овај батаљон се предао.

Слика

Још неки делови дивизије „Карло Велики” укључени су у дивизију „Нибелунген” у Баварској. Ова дивизија створена је на самом крају рата од свег расположивог људства, укључивши и велики број европских добровољаца. Французи у њеним редовима тада су се први и последњи пут борили против западних савезника. Дивизија „Нибелунген” предала се Американцима 9. маја у Ремсу, у Француској. После тога већина добровољаца враћена је у Француску, где су завршили по заробљеничким логорима и, нешто касније, затворима и губилиштима.

* * *
Од више од 10.000 француских СС добровољаца, њих мање од 3000 преживело је рат, што је један од већих процената смртности чак и у поређењу са немачким Вафен СС, који је имао огромне губитке, међу највећим у целом Другом светском рату. То говори о тежини борби које су водили, као и о томе да су врло озбиљно схватали гесло које је Вафен СС имао на шналама опасача: „Моја част је оданост”.



Аутор:
Немања Баћковић
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: АНКЕТА: Зашто Владимир Путин не слави своје "љотићевце"?

Порукаод петолетка » Суб Апр 21, 2012 7:08 pm

Ево правих Козака, на Паради Победе у Москви 1945.

Слика
Корисников грб
петолетка
 
Поруке: 9
Придружен: Нед Апр 01, 2012 6:13 pm

Re: АНКЕТА: Зашто Владимир Путин не слави своје "љотићевце"?

Порукаод Svetovid » Пон Јун 18, 2012 3:54 pm

:kafa

Rusi zabranili "Krv i čast"

Слика

http://www.trojka.rs/beli-svet/28615-ru ... -cast.html

Ruski Vrhovni sud je zaključio da je međunarodna neonacistička organizacija "Krv i čast" ekstremistička i zabranila je njeno delovanje u državi.
- Njihova ideologija je utemeljena na mržnji i deljenju po rasi, nacionalnosti, poreklu, religiji ili pripadnosti nekoj socijalnoj grupi - rekla je portparol ruske Agencije državnog tužioca Marina Gridneva, piše RIA.

Dodala je da je ideologija organizacije direktno usmerena protiv državnih službenika, jevreja, crnaca i pripadnika drugih nacionalnosti i da pozivaju na ubijanje drugačijih ljudi kao i uništavanje njihovog vlasništva.
Grindeva je članove te organizacije optužila i za kovanje urote protiv Rusije, a neki od članova su već osuđeni zbog ekstremizma i terorističkih napada. Krvi i čast postoji od 1987. godine i deluje u mnogim zemljama uključujući i Veliku Britaniju, Belgiju, Litvaniju, Poljsku i Ukrajinu.
(trojka.rs)
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: АНКЕТА: Зашто Владимир Путин не слави своје "љотићевце"?

Порукаод Јакобог » Уто Јул 17, 2012 5:00 pm

ПУТИН: Русија је изгубила Први светски рат због националне издаје бољшевика

ДАО САГЛАСНОСТ ДА СЕ УРЕДИ ГРОБЉЕ РУСКИХ БЕЛИХ ЕМИГРАНАТА
У БЕОГРАДУ, ГДЕ СУ САХРAЊЕНА 124 ЦАРСКА ГЕНЕРАЛА

Међутим, кривицу за сепаратни мир, комунисти су искупили у Другом светском рату, рекао је председник

РУСИЈА је изгубила Први светски рат због националне издаје бољшевичке владе која је закључила сепаратни мира са Немачком - рекао је Владимир Путин у Савету Федерације (горњем дому руског парламента).

„Наша земља је изгубила тај рат од земље која је на крају и сама била поражена. То је јединствена ситуација у историји човечанства. Изгубили смо од Немачке, која је, након неког времена и сама капитулирала пред Антантом. Нова бољшевичка влада је извршила акт националне велеиздаје и она се плашила да то призна због партијских интереса“ - указао је руски лидер.

Део историчара сматра да су потписивањем Брестовског мира и излазком Русије из рата бољшевици извршили раније преузете обавезе пред Немачком за подршку коју јим је пружила у освајању власти у Русији.

„То је, дакле, била издаја. Очигледно је да су се баш због тога бојали и нису желели да о томе говоре... Али, бољшевици су своју кривицу пред земљом искупили током Другог светског рата и то је истина. Нећемо да помињемо цену тога“ - објаснио је Путин.

Према речима руског лидера, пораз у Првом светском рату плаћен је губитком огромних територија и огромним бројем људских жртава.

Путин је, иначе, дао сагласност да се издвоје средства за уређивање гробља руских белих емиграната у Београду где су сахњена 124 царска генерала и много војника.

http://www.fakti.org/rossiya/putin-rusi ... boljsevika
Корисников грб
Јакобог
 
Поруке: 281
Придружен: Уто Апр 05, 2011 7:45 pm

Re: АНКЕТА: Зашто Владимир Путин не слави своје "љотићевце"?

Порукаод Svetovid » Уто Јул 17, 2012 11:43 pm

Јакобог пише: „То је, дакле, била издаја. Очигледно је да су се баш због тога бојали и нису желели да о томе говоре... Али, бољшевици су своју кривицу пред земљом искупили током Другог светског рата и то је истина. Нећемо да помињемо цену тога“ - објаснио је Путин.


Када се каже "руски љотићевци" мисли се једино на Други светски рат.
Односно на формације које су служиле окупатору под изговором борбе против комунизма.
"Требало би да постоји наука о недаћама. Људима су потребна тешка времена и угњетавање да би развили своје психичке мишиће."
/ Из Сабраних изрека Муад' Диба' принцезе Ирулан / "ДИНА" - Френк Херберт
Корисников грб
Svetovid
Site Admin
 
Поруке: 10653
Придружен: Сре Сеп 23, 2009 12:09 pm
Место: Свет вила и змајева

Re: АНКЕТА: Зашто Владимир Путин не слави своје "љотићевце"?

Порукаод Јакобог » Сре Јул 18, 2012 2:17 pm

Svetovid пише:Када се каже "руски љотићевци" мисли се једино на Други светски рат.

Знам на шта си мислио, ово сам поставио као занимљивост, а нисам хтио отварати посебну тему.
Svetovid пише:Односно на формације које су служиле окупатору под изговором борбе против комунизма.

Јел био неки други разлог?
Корисников грб
Јакобог
 
Поруке: 281
Придружен: Уто Апр 05, 2011 7:45 pm

Следећа

Повратак на ШТЕТОЧИНЕ - Але и аждаје

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 3 госта

cron